субота, 30. март 2019.

Geert Mak, Ne postoji evropski narod - pogled iz 2007




Geert Mak: U Evropi

Ne postoji evropski narod. Ne postoji jedna i sveobuhvatna zajednica kulture i tradicije (...) nego barem četiri: severno-protestantska, rimsko-katolička, grčko-ortodoksna i muslimansko-osmanska. Ne postoji samo jedan jezik, ima ih na desetke. Reč "država" za Talijane je nešto posve drukčije nego za Britance. Političke su kulture kilometrima udaljene jedna od druge. (...) A povrh svega: u Evropi ima jako malo zajedničkog istorijskog iskustva. (...) Ona, za razliku od Sjedinjenih Država, još nema zajedničku priču", piše holandski novinar, publicista i istoričar Geert Mak u epilogu monumentalne knjige naslovljene U Evropi, s podnaslovom Putovanje kroz dvadeseti vek. U devet stotina stranica dugačak istorijski putopis stale su hiljade kilometara, deseci sudbina, više od sto godina i čitav kontinent. Koncept je naizgled jednostavan: kao novinar dnevnog lista NRC Handelsblad, Mak je čitavu 1999. godinu obilazio Evropu, pri čemu je posećivao ključna mesta i evocirao događaje presudne za razdoblje čiju srž je britanski istoričar Eric Hobsbawm nazvao "dobom ekstrema". Svako od dvanaest poglavlja knjige obuhvata jedan istorijski period prošlog veka i ujedno odgovara jednom mesecu autorovog putovanja, tokom kojeg je pokušao napraviti paradoksalni poduhvat: ispripovedati baš ono za što je utvrdio da ne postoji - zajedničku evropsku priču. "Svetski poredak dvadesetog veka - ukoliko se može govoriti o 'poretku' - zauvek je nestao", piše Mak. No zatim dodaje - "Jedino: Berlin se nikada ne može shvatiti bez Versaillesa, London bez Münchena, Vichy bez Verduna, Moskva bez Staljingrada, Bonn bez Dresdena, Vásárosbéc bez Jalte, Amsterdam bez Auschwitza".

Amsterdam, deportacija Jevreja u Aušvic

put smrti 




Geografsko-istorijska promenada



Rekonstrukcija živog tkiva prošlosti započinje s Belle Époque, varavom idilom pre Prvog svetskog rata u kojoj su udareni temelji našeg sveta. Autor uz pomoć Baedekerovog vodiča iz 1896. traži u današnjem Parizu tragove "glavnog grada devetnaestog veka", kako je francusku metropolu nazvao Walter Benjamin. Pariz tada, piše Mak, to su pučani na bulevarima i bogatuni u palatama, to je velebna Svetska izložba iz 1900. godine, ali Pariz je - kroz antisemitski proces kapetanu Dreyfusu – i najava sramne budućnosti. To suđenje bila je, kaže istoričarka Barbara Tuchman, ništa manje nego „samrtna borba staroga sveta“, tokom koje je Zola pišući slavni J'accuse pružio uzor modernog intelektualnog angažmana, a ogroman broj novinara zapalio neviđeni interes čitave Evrope porodivši pritom novu, dotad nepoznatu silu, takozvano „javno mnenje“. Jedan od njih je i dopisnik bečkih novina Teodor Herzl, koji, prestravljen mržnjom pariške rulje, piše traktat pod nazivom Der Judenstaat, stvarajući idejni temelj cionizma. U Londonu, pak, umire kraljica Viktorija. Na pogrebu "bake Evrope" zajedno tuguju njeni unuci, među njima ruski car, od milja zvan "Nicky" te njegov nemački bratić "Willy", taj - citira autor Churchilla - "nepromišljeni turista koji je bacio cigaretu na ulaz u skladište municije u koje se Evropa pretvorila". Istovremeno bukti sufražetska borba: na uspešnim napadima ženskoj gerili pozavidele bi brojne terorističke organizacije. Bombašice uništavaju niz vozova i vilu budućeg premijera Davida Lloyda George te podmeću duži niz požara. Što se Berlina tiče, tadašnji „Chicago u Evropi“ – piše Mak – buja od imigranata; wilhemovski kič i srce uniformama opsednute "prve moderne vojnoindustrijske države na svetu", grad u kojem je na prelazu veka izlazilo šezdeset dnevnih listova i koji je inspirisao Fritza Langa za briljantni nemi klasik Metropolis, dok je Oswald Spengler prestolnicu Reicha okrstio jednostavno „babilonskom kurvom“. Nešto južnije traje slatkasta degeneracija Beča. U glavnom gradu Musilove Kakanije u isto vreme vladaju zaostalost i neverovatan intelektualni život, za razliku od danas, kada, usled utiska posvemašnje dosade, autor ne može zamisliti da se „u njemu još vodi ljubav“. S jedne strane Freud, Wittgenstein, Karl Kraus i Gustav Mahler, a s druge iz bečkih birtija te ustiju gradonačelnika Karla Luegera gmiže beštija antisemitizma, zarazivši usput mladog boema po imenu Hitler. Konačno, sarajevskog 28. juna Gavrilo Princip s dva pucnja daje znak za početak kontinentalnog klanja.

Besmisleno je nabrajati stotinjak mesta koja je autor posetio, od Staljingrada i Helsinkija do Srebrenice i Guernice, a jedva da je i vrlo okvirno moguće skicirati o čemu sve piše oživljujući vek iznimno gustog vremena. Radi se o izvanredno impresivnom bricolageu reportaže i istorijsko -političke esejistike. Mak često bez komentara prepušta reč sudionicima opisivanih događaja pa čitave fragmente knjige čine svedočenja unuka nemačkog cara Wilhelma Karla, talijanskog antifašista Vittoria Foe, oficira Wehrmachta koji je primio vest o padu Staljingrada Winricha Behra, poljskog komuniste Władeka Matwina i brojnih drugih. Osim toga, autor je tokom putovanja razgovarao s ogromnim brojem živih očevidaca prošlog veka, od britanskih ratnih veterana preko potomka likova romana Virginie Woolf ili holandskih  radnika koji 1948. emigrira u komunističku Čehoslovačku pa do slavnog novosadskog režisera Želimira Žilnika. Pri tome ovaj enciklopedični putopis sadržava popis literature s preko četiri stotine jedinica - istorijskih , socioloških i filozofskih knjiga, dnevnika takozvanih "običnih" ljudi, raznovrsnih tekstova poznatih i nepoznatih autora, memoara, anonimnih beležaka, davno otkucanih  novinarskih tekstova i provincijskih sudskih arhiva. Delo "U Evropi", kaže pisac, "odražava rad velikog broja (...) hroničara, dugačak niz živih i mrtvih". Ova je knjiga fascinantna polifonijska zbirka bezbrojnih glasova, od kojih mnogi progovaraju tek o sirovoj želji za preživljavanjem. Kako je u intervjuu s autorom kazao novinar Tihomir Ponoš, „doživljaj čitanja knjige je da ste putovali od jedne do druge masovne grobnice“. Da ogroman broj stranica knjige zauzimaju opisi ratnih ili mirnodopskih pokolja uopšte nije čudno: samo tokom šest godina Drugog svetskog rata u Evropi je svakog dana ubijeno dvadeset hiljada ljudi. Pišući o Holokaustu, autor iskazuje poštovanje narodima poput Talijana ili Danaca koji su masovno spašavali Židove; s druge strane, tolerantni Amsterdamci su, uz minimalno nacističko učestvovanje, golemu većinu deportovali u vlastitoj režiji. Ljudska beda ogleda se u činjenici da su razlozi za prokazivanje Židova uglavnom bili ljubomora ili sitna ekonomska korist; kod nas je to najbolje sažeo Viktor Ivančić otprilike sledećim rečima: „Dereš se o domovini, a zapravo misliš na nešto dvosobno ili trosobno“.



Сродна слика

      U spomen na brojne žrtve Auschwitza, slomljena ogledala  u parku Wertheim,Amsterdam
                                                                           Jan Wolkers,

Evropska istorija otpora i solidarnosti



Istina veka često je posve suprotna od one koja se uči u službenoj istoriji; mnogi od Makovih glasova tako su glasovi otpora, poput Francuza i Nemaca koji u rovovima zajedno pevaju Internacionalu praveći se da pucaju jedni na druge, nemačkih vojnika koji na vagone ispisuju natpis Wilhelm i sinovi – stoka za klanje ili stotina pobunjenika streljanih zato što su odbili ratovati. U Evropi sadržava mnogo urbanističke istorije, ali autor, uz palate, perivoje i bogataše londonskog Citya ne zaboravlja ni najniže klase, one čiji je društveni položaj sjajno iskazala Defoova Moll Flanders rečima da je „veći zločin biti siromašan nego li kriminalac u 'običnom' smislu“. Kako su Evropljani, osim kulturnih ili političkih bića, ipak i životinje, Mak piše i o ulicama „posutim ljudskim izmetom“ te pruskom činovniku, koji je stanovnicima nezadovoljnim nedostatkom javnih zahoda odgovorio da je za „prosečnu stolicu potrebno 3-4 minute“. Kontraistorija, male i lične priče utkane u formativne istorijske događaje čine jednu os Makovog višeslojnog pripovedanja; drugu, pak, čini stalno traženje znakova prošlog vremena u sadašnjosti. "Putovanje kroz Evropu svih tih meseci delovalo je poput ljuštenja starih slojeva boje", kaže autor, a u njegovoj se knjizi sam kontinent razotkriva kao gigantski palimpsest čiji su slojevi beskonačno puta bezobzirno promešani, poput židovskih nadgrobnih spomenika iz Vilniusa koji su nakon 1945. godine "korišteni kao stepenice za novu Sindikalnu dvoranu". Prvenstveno, ali ne isključivo zainteresovan je za istoriju  i politiku, Mak piše i o kontrakulturi šezdesetih, na primer, holandskim  provosima i berlinskoj Komuni i te dramatičnim promenama kulture življenja i konzumerizmu, odnosno otvaranju „vrata raja, raja skutera, električnih miksera, automobila i televizije“.

Istančanog osećaja za moć detalja, autor donosi imena istanbulskih uličica, poput „Sokaka kokoši koja ne može leteti“ ili „Drvoreda oštrodlake brade“; za postarije Kijevljane, izgubljene u postsovjetskoj tranziciji, primetiće će da izgledaju poput „ljudi koji su izašli na krivoj stanici, pa sada začuđeno gledaju oko sebe, zaključujući da ovde ne žele biti“, dok mu novokapitalistička Moskva izgleda poput „kuće nakon rastave braka“, a priču o prvom svetskom ratu započeti bezbrižnim, suncem okupanim popodnevima mladog Turka. Od ekspresionističkih vizija u smog uronjenog Londona, preko ustanika Varšavskog geta, „gotovo bez iznimke zaljubljenih“, do dvanaestgodišnje sovjetske devojčice koja povodom Staljinove smrti uzalud pokušava plakati, Mak pripoveda vrhunskim novinarskim, ali u isto vreme snažnim poetskim stilom, bez patetike, ponekad šaljivo, s doziranom ironijom. U ovoj, strahopoštovanja vrednoj, epopeji vek  protiče pred očima kao na filmu, pa nije čudno da je po knjizi snimljena i dokumentarna serija. Osim što je putopis, kao žanr, oduvek bio na rubu književnog interesa, kod nas je poslednjih godina zavladala inflacija banalnih putopisa i još banalnijih slave željnih putopisaca. Svojevremeno je hijerarhijsku podređenost putopisa romanu Matko Peić nazvao, ni manje ni više nego – skandaloznom. Knjiga U Evropi dobar je povod da se barem razmisli o takvom vrednovanju, bez ulaženja u njegove opravdane razloge, a u najmanju je ruku podsetnik da se i u ovom žanru mogu pisati i pišu blistava, zaista prvorazredna remek-dela; gotovo možemo reći – majka svih putopisa. Ipak, treba napomenuti da je reč o samo jednoj žanrovskoj podvrsti.. U Evropi će, moguće, nezainteresiranima za istoriju biti pomalo suhoparno i jednostavno preglomazno; uz to, sasvim su mogući sjajni, premda posve drugačiji putopisi.

Previdi i površnosti


Nelagodan je osećaj poduhvatu poput ovoga tražiti mane, no iskrenosti radi treba reći da Makov pristup postjugoslavenskim ratovima – inače jedini deo knjige koji se odnosi na naše prostore - podseća na klasičnu zapadnjačku nehajnost, da ne kažemo nešto gore: kako drugačije protumačiti činjenicu da je balkanska etnička čišćenja objasnio „baštinom nacionalsocijalizma“, a protuzapadnjaštvo Tuđmanovog i Miloševićevog režima „ostatkom panslavizma“? Promašaj tim neugodniji što čitatelja dovodi u napast da se upita šta još u delu ne odgovara stvarnosti. U oči upada i epilog u kojem se budućnost Evrope i Evropske unije doima mnogo optimističnije nego li danas, a rečenice o  napretku i prosperitetu Italije u današnjem se trenutku čine kao s drugog kontinenta. Problem uglavnom nije u Maku – koji u tom poglavlju kritikuje nesavršenosti Unije, između ostalog i neograničeno poverenje u tržište te integraciju temeljenu na kapitalu – nego u činjenici da je epilog napisan 2007. godine. U međuvremenu je Evropa zapala u toliku krizu da nam se čini kao da govori o drugom kontinentu, što nisu predvideli ni ekonomisti nagrađivani Nobelovim nagradama, pa bi kritikovati pisca s vremenske distance bilo glupo. S druge strane, niz je autora već odavno upozoravao da ovaj ekonomski model vodi ravno u propast, a ostaje i utisak  da je Mak više značenja trebao pridati ekonomskoj katastrofi koja je tokom tranzicije zadesila velik broj stanovnika bivših socijalističkih zemalja, gotovo čitavu istočnu polovinu Evrope. Ipak, smisao ovog dela nikad nije ni bio dati istorijsku analizu sadašnjeg ekonomskog stanja, dok bi diskvalifikovati knjigu ovolikog zamaha zbog par nespretnih ili ne baš sasvim tačnih tvrdnji bilo, u najmanju ruku, nepošteno. Geert Mak svoju je nameru da ispriča nemoguće – evropsku priču prošlog veka – ispunio maestralno.


Jerko Bakotin

2 коментара:

  1. Анониман30. март 2019. 16:16

    Koje iznenađenje, odvajkada internacionalni Amsterdam!
    XXX
    Čekam nastavke Selina, redovno ga čitam. Hvala.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne verujem da cu uspeti da prebacim sve, idem malo na odmor, do Spanije.
      Poz.

      Избриши