O slobodi hrišćanina. Luter (II deo - Spoljašnji čovek )

SPOLJAŠNJI ČOVEK

XIX.

Time je dovoljno rečeno o unutrašnjem čoveku, o njegovoj slobodi i glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo štetilo ako bi se ko drznuo te na taj način hteo postati pravedan.

Sada prelazimo na drugi deo, na spoljašnjeg čoveka. Ovde želimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas učini pravednima, zašto su zapoveđena dobra dela? Onda se možemo opustiti, pa ništa ne činiti. Ne, dragi čoveče, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutrašnji čovek, da si postao potpuno duhovan i unutrašnji, što se neće dogoditi sve do sudnjeg dana.

Na ovoj zemlji se može samo početi i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svršetka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono šta smo rekli na početku: "Hrišćanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan". Ukoliko je slobodan ne treba činiti ništa; ukoliko je sluga mora činiti sve moguće stvari. Sada želimo videti kako se to događa.

XX.

Čovek je unutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom, te ima sve što mu je potrebno, osim što ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog života. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom životu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i opštiti sa ljudima.

Tu počinju biti važna dobra dela. Ovde se ne sme besposličariti, već se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vežbati da bude poslušno unutrašnjem čoveku i veri, te da im se suobliči umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne držimo u stezi.

Unutrašnji čovek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo učinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane želi služiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Međutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja želi služiti svetu, ići za svojim požudama. Vera to ne može trpeti te je rado hvata za gušu sa namerom da je suzbije i da to spreči.

Tako Pavle kaže u Rimljanima 7,22−23: "Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjem čoveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim." Takođe, u 1. Korinćanima 9,27: "Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajući izbačen ne budem." i u Galatima 5,24: "A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama."

XXI.

Ali se ta dela ne smeju činiti sa namerom da čovek pomoću njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina čovekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne može trpeti.

Dela se smeju činiti jedino s namerom da telo postane poslušno, da se pročisti od svih svojih požuda te da se čovek usmeri samo na svoje požude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je duša po veri čista i ljubi Boga ona rado želi da i druge stvari budu tako čiste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga. Otuda proizlazi da čovek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen.

On mora činiti mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je čovek pred Bogom čestit i pravedan, već on njih čini iz slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne traži ništa drugo osim da ugodi Bogu, čiju volju želi rado ispunjavati i na što bolji način.

Iz ovoga može svako za sebe razabrati meru i uzdržanost pri mučenju tela. On će postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Međutim, oni koji misle da će delima postati pravedni, ne paze na mučenje, već gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela počinili, misle da je sve u redu te da će biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i uništavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blažen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrišćanskog života i vere

XXII.

Za takvo shvatanje dela želimo navesti neke uporedbe. Dela hrišćanina koji je iz čiste Božje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 piše o njihovim delima sledeće.

Nakon što je Bog stvorio čovjeka, stavio ga je u raj da ga obrađuje i čuva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obrađivanja i čuvanja vrta morao postati čestit i pravedan. No, da ne bi besposličario, Bog mu je dao da nešto radi: da zasađuje raj, da ga obrađuje i čuva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije činio ni zbog čega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih činio da bi došao do pravednosti, koju je već pre toga imao i koja je svima nama bila prirođena.

Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premešten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveđeno mu je da čini takva slobodna dela da ne bi besposličario, već da radom muči svoje telo i da ga čuva kako bi time ugodio samo Bogu.

To je nadalje slično, kao kad jedan zaređeni biskup posvećuje crkve, krizma ili čini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dužnost. Ta dela, ga ne čine biskupom šta više, da prethodno nije bio zaređen za biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo ništa i bilo bi čista ludorija. Tako i kada hrišćanin koji je po veri posvećen čini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili više "zaređen" za hrišćanina. To se događa samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrišćaninom, sva njegova dela ne bi vredela ništa, već bi bila sve sami glupi, kažnjivi i prokleti gresi.

XXIII.

Zato su istinite sledeće dve izreke: "Dobra i pravedna dela nikoga ne čine dobrim i pravednim čovekom, već dobar i pravedan čovek čini dobra i pravedna dela." "Zla dela ne čine nikoga zlim čovekom, već zao čovek čini zla dela." Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe.

Tako i Hrist kaže u Mateju 7,18: "Ne može drvo dobro rodova zlih rađati, ni drvo zlo rodova dobrih rađati." Očito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, već obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao što stabla, moraju postojati pre plodova i kao što plodovi ne čine stabla, dobrim ili lošim, već stabla, plodove, tako mora i čovek kao osoba biti dobar ili zao pre nego što može činiti dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne čine dobrim ili zlim, već on čini dobra ili zla dela.

Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loša kuća ne čini nikoga dobrim ili lošim zidarem, već dobar ili loš zidar pravi dobru ili lošu kuću. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, već je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa čovekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loša, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran.

Kao što dela nikoga ne čine vernikom, tako ga ne čine ni pravednim. Nasuprot tome, kao što vera čini čoveka pravednim, tako ona čini i dobra dela. Ako dela nikoga ne čine pravednim, te ako čovek mora biti pravedan pre nego što može činiti dobra dela, očito je da samo vera iz čiste milosti po Hristu i njegovoj Reči, čini čoveka dovoljno pravednim i blaženim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrišćaninu da bi bio blažen. On je slobodan od svih zapovesti i sve što čini, čini potpuno slobodno, besplatno, ne tražeći pri tome svoju korist ili blaženstvo − jer on je već sit i blažen po svojoj veri u Božju milost − već želeći ugoditi Bogu.

XXIV

I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomaže ni jedno dobro delo da dođe do pravednosti i blaženosti. Zla dela ga ne čine zlim ili prokletim, već nevera koja osobu i "stablo" čini zlima, i čini zla i prokleta dela. Stoga, kad čovek postane zao ili pravedan, to ne počinje delima, već verom. U tom smislu govori mudrac: "Početak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati" (Sirah 10,14). I Hrist uči da se ne sme početi delima kad kaže: "Ili usadite drvo dobro, i rod njegov biće dobar; ili
usadite drvo zlo, i rod njegov zao biće; jer se po rodu drvo poznaje." (Matej 12,33).

On kao da želi reći: ko želi imati dobre plodove, treba početi sa stablom i njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko želi činiti dobra dela ne sme početi sa delima, već sa osobom koja treba činiti dela. A osobu ništa ne može učiniti dobrom osim vere, i ništa je ne čini zlom osim nevere.

Istina, dela čine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kaže: "I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih." (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno i spoljašnje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji pišu i uče kako treba činiti dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopšte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kaže Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: "Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njene odrekli... svagda uče, i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine (istinite pobožnosti)".

Ko neće da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako da ona dođe do pravednosti. Ona, međutim, ne postaje pravedna i blažena po zapovestima i delu, već po Božjoj Reči − t.j, po njenim milosnim obećanjima − i po veri, tako da se očuva njegova božanska čast, time što nas čini blaženim ne po našim delima, već po svojoj milostivoj Reči, besplatno i iz čistog milosrđa.

XXV.

Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje uče dobra dela.

Gde postoji neispravan dodatak i krivo mišljenje da se po delima može postati pravedan i blažen, dela već nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Božju milost koja jedino po veri čini čoveka pravednim i blaženim.

To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj časti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, već radi onog zlog dodatka i krivog i izopačenog mišljenja koje čini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvožednih vukova u jagnjećim odelima.

Taj zli dodatak i izopačeno mišljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne dođe i ne razori ih, oni su nužno prisutni u čoveku koji želi biti svet po svojim delima. Sama priroda ne može ih isterati. Šta više, ona ih ne može ni prepoznati, već ih drži za nešto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni.

Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne pođe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama đavolska i zavodljiva učenja. Ne sme se propovedati samo jedna, već obe Božje Reči. Zapovesti treba propovedati da se grešnici uplaše, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrušeni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Reč, obećanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega ostaloga.

Još ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglašavaju zapovesti i Božju milost na takav način da bi se moglo naučiti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Božjim obećanjima. Tako se čovek opravdava i uzdiže po veri u Božju Reč, nakon što je putem straha pred Božjom zapovešću bio ponižen i došao do samospoznaje.

XXVI.

Toliko o delima uopšteno, i o onima koje hrišćanin treba činiti s obzirom na svoje telo.

Sada želimo govoriti o drugim delima, koje on čini s obzirom na druge ljude. Jer čovek ne živi samo u svome telu, već takođe među drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne može biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaženost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomoću njih služi i koristi drugima.

Ne treba ništa drugo imati za cilj, osim tuđih potreba. Takav je pravi život jednog hrišćanina. Tada vera pristupa delu sa radošću i ljubavlju, kao što Pavle uči Galaćane. Tako on piše i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon što ih je poučio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost i
udovoljenje, on ih dalje poučava i kaže: "Ako ima dakle koje poučenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima služite)... Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih." Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrišćanskog života sva dela treba činiti na dobro bližnjemu. Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav život mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi služi svojim bližnjima.

Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kaže: "Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu." (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Božji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov život, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj način postane pravedan ili blažen, ipak se
svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve učinio i pretrpeo, misleći pri tome samo na ono šta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.

XXVII.

I kršćanin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jačati. Jer ona je njegov život, pravednost i blaženstvo i daje mu sve što Hrist i Bog imaju, kao što smo gore izložili i kao što Pavle kaže u Galatima 2,20: "A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg".


Iako je hrišćanin potpuno slobodan treba se dobrovoljno učiniti slugom, da pomogne svome bližnjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponašati kao što se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba činiti bez plate, ne žudeći pri tom ni za čim drugim osim da ugodi Bogu i
misleći; "Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom čoveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz čistog milosrđa po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaženstva, tako da mi od sada nije ništa drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako ću i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno činiti ono šta mu je ugodno, a svome bližnjemu biti "hrist", kao što je to Hrist za mene postao, i činiti samo ono šta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato što po veri imam u Hristu svega dovoljno."

Vidiš, tako iz vere teče ljubav prema Bogu i uživanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan život dragovoljnog služenja bližnjemu. Jer kao što je bližnji u nuždi i potrebno mu je ono čega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nuždi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao
što je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom i njegovim delima ne činiti ništa drugo osim pomagati bližnjima.

Vidimo, dakle, kako je uzvišen i plemenit život jednog hrišćanina. Međutim, on je sada na žalost u celom svetu ne samo zapostavljen, već se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.

XXVIII.

U Luki 2,22ss čitamo da je devica Marija otišla u Hram nakon šest nedelja te se poput ostalih žena, dala očistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila nečista poput drugih žena i premda nije bila ni dužna da to učini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to učinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi
prezrela druge žene, već kako bi se poistovetila sa svima njima.


Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato što je to bilo potrebno, već zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, međutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3).

I Hrist je, kad se od njegovih učenika tražilo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi oslobođeni obaveze plaćanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govoreći: "Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, i baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naći ćeš statir; uzmi ga te im podaj za me i za se." To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje učenike slobodnom kraljevskom decom, kojima
ništa nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, služi i plaća porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je služilo njegovoj pravednosti i blaženosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hrišćana da postanu blaženi. Ona su slobodno
služenje drugima za volju i na njihovo popravljanje.


Takva trebaju biti i dela svih sveštenika, samostana i zadužbina: svaki treba činiti dela svog staleža i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako čine, jer je i njima potrebno da drže svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti
da ne bi nastojao da na taj način postane pravedan ili blažen, jer se to može postići samo verom.


Na isti način zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hrišćani budu podložni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj način postanu pravedni ili blaženi, već zato da dragovoljno služe drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno čine njihovu volju.

Ko ovo razume može se lako povinovati bezbrojnim zapovestima i zakonima pape, biskupa, sveštenika, samostana, zadužbina, vladara i gospodara. Neki nerazumni prelati2 insistiraju na tome da su te zapovesti iti zakoni nužni za spasenje i nazivaju ih "svetim zapovestima Crkve", ali u tome greše.

Slobodan hrišćanin misli ovako: "Ja ću postiti, moliti, činiti ovo ili ono šta je zapoveđe no, ne zato što mi je to potrebno ili zato što time želim postati pravedan ili blažen, već želim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabraći dati primer, služiti im i trpeti Gospoda radi, kao što je Hrist za mene mnogo veće stvari učinio i pretrpeo, što mu je još puno manje bilo potrebno nego meni. I ako već tirani čine nepravdu time što to zahtevaju, meni to ne šteti, jer nije protiv Boga."

XXIX.

Iz ovoga može svako nepogrešivo naučiti prosuđivati i razlikovati različite zapovesti i dela, takođe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno.

Ako delo nije usmereno na to da služi drugome i pokorava se njegovoj volji − ukoliko ovaj ne zahteva da se čini nešto protiv Boga − ono nije dobro, hrišćansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadužbina crkava, samostana, oltara, misa i zaveštanja, zaista hrišćanski.

Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upućuju svecima. Bojim se da u svemu tome svako traži samo svoje, jer time želi okajati svoje grehe i postati blažen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere i hrišćanske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oproštajnicama (indulgencijama3 ), a ne uče više veru.

Ali ja ti savetujem: ako želiš šta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to činiti sa namerom da time sebi učiniš neko dobro, već to čini slobodno, da u tome mogu uživati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrišćanin. Šta će ti tvoje imanje i dobra dela koje imaš nakon što si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!?

Vidiš, tako moraju Božja dobra teći od jednoga ka drugome i postati zajednička, da bi se tako svaki starao za svoga bližnjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Božja dobra u nas, jer on se u svome životu tako za nas postarao kao da je on bio ono što smo mi bili. Od nas trebaju teći ka onima koji ih trebaju.

To mora ići tako daleko da pred Bogom za svoga bližnjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao što je Hrist za sve nas tako učinio. Vidiš, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav
je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korinćanima 13,5 kaže da ljubav ne traži svoje, već dobro drugoga.

ZAKLJUČAK

XXX.

Iz svega toga sledi zaključak da hrišćanin ne živi samome sebi, već u Hristu i svome bližnjemu: u Hristu po veri, a u bližnjemu po ljubavi. Po veri se uzdiže gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Božjoj ljubavi. Kao što Hrist kaže u Jovanu 1,51: "Odsele ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije gde se penju i silaze k Sinu čovečijem".

Vidiš, to je prava, duhovna hrišćanska sloboda, koja oslobađa srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao što nebo nadvisuje zemlju.

Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je držimo!
Amin

izvor 

Oslobodi hrišćanina,Luter ( I deo- Unutrašnji čovek )