субота, 5. јануар 2019.

O slobodi hrišćanina. Luter (I deo - Unutrašnji čovek )




Početkom septembra 1520. godine bila je objavljena bula Exsurge Domine kojom je papa, Martinu Luteru pretio isključenjem iz crkve. Kao odgovor na to, Luter papi šalje ovaj kratki spis u kome on ukratko objašnjava sadržaj svoje osporavane nauke. U svom pismu papi, Luter za ovaj spis kaže: "Što se papira tiče, to je jedan mali traktat u kome je sadržana cela suma hrišćanskog življenja..."

Traktat "o slobodi hrišćanina" ima izuzetan teološki značaj iz dva razloga. Prvo, on izlazi lično iz Luterovog pera i to na kraju razvoja njegove teologije i čini njeno sažimanje. Drugo, u njemu je sadržana, kako Luter kaže "cela suma (srž, poenta) hrišćanskog života". Tako, ovaj tekst predstavlja Luterov odgovor na tako često postavljano pitanje: "Šta to znači, biti hrišćanin?"


I.

Da bismo potpuno mogli shvatiti šta to znači biti hrišćaninom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je − o tome Pavle puno piše − ja ću postaviti sledeće dve teze:

 a) Hrišćanin je slobodan gospodar svega i nikome nije podložan.
b) Hrišćanin je pokoran sluga svega i svakome je podložan.

Ove dve teze potpuno izražavaju Pavlovo mišljenje. "Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem." (1. Korinćanima 9,19). "I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni." (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona služi onome što ljubi i podložna mu je. Tako, Pavle i za Hrista kaže: "A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je rođen od žene i pokoren zakonu" (Galatima 4,4).


II.

Da bismo mogli razumeti ove dve protivrečne teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrišćanin ima dve prirode, duhovnu i telesnu. S obzirom na dušu, on se zove duhovni, novi, unutrašnji čovek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljašnji čovek. Zbog te se razlike u Pismu o njemu govore protivrečne stvari, kao što sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.

UNUTRAŠNJI ČOVEK
III.

Uzmimo unutrašnjeg, duhovnog čoveka da bismo videli šta se podrazumeva kad se kaže da je on pravedan, slobodan i da se zove hrišćaninom. Očito je da ga ništa spolja, ma šta to bilo, ne može učiniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloća i ropstvo nisu telesni niti spoljašnji. Šta pomaže duši ako je telo slobodno, sveže i zdravo, ako jede, pije i živi kako hoće? Obratno: šta šteti duši ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, žeđa i trpi, ako živi kako joj se ne mili? Ništa od toga ne dopire do duše da je oslobodi ili zatoči, da je učini pravednom ili zlom.


IV.

Isto tako, ništa ne koristi duši ako telo obuče svetu odeću, kao što čine sveštenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodočasti i čini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano činiti. Nešto sasvim drugo mora duši doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i načine ponašanja, i sva ta dela može po sebi imati i činiti i jedan zao čovek, pretvorica i licemer. Takvim ponašanjem ljudi i ne postaju ništa drugo osim sami pretvorice. Obratno, duši ne šteti kad telo nosi ne svetu odeću i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodočasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje čine gore spomenute pretvorice.


V.

Duša nema ni na nebu, ni na zemlji ničeg drugog po čemu živi, po čemu je pravedna, slobodna i hrišćanska, osim svetog Evanđelja, Božje Reči koju je Hrist propovedao.

Tako i on sam kaže: "Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće." (Jovan 11,25). Takođe: "Ja sam put i istina i život." (Jovan 14,6). Takođe: "Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih." (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da duša može bez svega,
osim bez Božje Reči, te da joj se, ako nema Božje Reči, ničim drugim ne može pomoći. Međutim, kad duša ima Reč, ne treba joj ništa drugo jer već u Reči ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umešnosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju.

U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, čitamo kako prorok ni za čim drugim ne čezne osim za Božjom Reči. Pismo smatra najvećom nevoljom i Božjim gnevom kad On oduzme svoju Reč od ljudi. I obratno, ono ne zna za veću milost nego kad Bog pošalje svoju Reč, kako je napisano u Psalmu 107,20: "Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog". I Hrist nije došao radi kakve druge službe osim da propoveda Božju Reč. Takođe, i apostoli, biskupi, sveštenici, i celi stalež duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Božje Reči, iako se sada po crkvama drugačije radi.



VI.

Ti ćeš, međutim, upitati: "Koja to Reč daje toliku milost i kako je trebam koristiti?" Odgovor: ništa drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanđelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom čuješ svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj život i sva tvoja dela nisu pred njim ništa, već da moraš, sa svime što je u tebi, večno propasti.

Ako pravilno veruješ da si pred Bogom kriv, onda moraš nad sobom očajavati te priznati kako su istinite reči proroka Osije: "Propao si, Izraele, ali ti je pomoć (samo) u meni" (Osija 13,9). No, da bi mogao izaći iz sebe, i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izaći iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kaže ti svojom živom i utešnom Reči: predaj se čvrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno.

Na temelju te vere biće ti oprošteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti ćeš biti pravedan, istinit, čestit i u miru sve će zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kaže u Rimljanima 1,17: "Pravednik će od vere živ biti." i u Rimljanima 10,4: "Jer je Hristos svršetak zakona: koji Ga god veruje opravdan je."

VII.

Zato s pravom treba postojati jedino delo i vežba svih hrišćana, da si dobro urežu u pamet Reči Hristove, te da takvu veru stalno vežbaju i jačaju. Jer, kao što je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,28−29, ni jedno drugo delo ne može čoveka učiniti hrišćaninom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju činiti da bi činili božanska i hrišćanska dela, on im je rekao: Jedino Božje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio.

Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaženstvo, a oduzima svu nesreću. U Marku 16,16 stoji: "Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se". Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: "Bog će sve na zemlji dovršiti i u tom dovršetkurazliće se pravda kao potop", t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Božje, izobilno će opravdati sve one koji je imaju, tako da ništa drugo neće trebati da bi bili pravedni i čestiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: "Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje"


VIII.

No, kako to dakle samo vera može učiniti pravednim i bez svih dela dati tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, staleži i načini ponašanja?

Ovde treba jasno uočiti te sa ozbiljnošću držati da samo vera, bez svih dela, čini pravednim, slobodnim i blaženim, o čemu ćemo kasnije još više čuti. Treba takođe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste reči:
- na zapovesti ili Božje zakone;
- na obećanja ili obricanja.

Zapovesti nas uče mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona još nisu učinjena. One upućuju, ali ne pomažu; one poučavaju šta činiti, ali ne daju snagu za to.

One su, stoga, date samo zato da čovek po njima sagleda svoju nemoć da čini dobro, te da se nauči nad sobom očajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest "Ne poželi!" dokazuje da smo svi grešnici, te da nema čoveka koji bi mogao biti bez požude ma koliko se trudio. Na taj način čovek se uči da ne polaže nadu u sebe, već da traži pomoć drugde da bi mogao živeti bez požude, te tako pomoću drugoga ispuniti zapovest, što mu je samom bilo nemoguće.Takođe nam je nemoguće ispuniti i sve ostale zapovesti.

IX.

Kad čovek pomoću zapovesti spozna i oseti svoju nemoć te ga spopadne strah kako će ispuniti zapovest − jer zapovest mora ispuniti, inače će on propasti − tada je valjano ponižen i u svojim je očima postao ništa; on ne nalazi u sebi ništa šta bi mu pomoglo da postane pravedan.

Tada dolazi druga reč, božansko obećanje i obricanje, te kaže: "Želiš li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih želja i greha na šta te sile i što od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obećavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruješ, imaš; ako ne veruješ, nemaš. Jer ono što ti je nemoguće pored svih dela koje zapovesti nalažu − a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi − to će ti verom postati lako i brzo ostvarljivo.

Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blažen je; ko je nema, nema ništa. Božja obećanja daju ono što zapovesti traže i ispunjavaju, ono što zapovesti naređuju da sve bude Božje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obećanja Božje Reči novoga zaveta i spadaju u Novi zavet.


Ove i sve Božje Reči svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sa njima potpuno sjediniti te će sve vrline Reči postati vrline same duše, a duša će verom kroz Božju Reč postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Božje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji "... podade (im) moć da postanu deca Božja: onima koji veruju u njegovo ime."

Iz ovoga je lako razumeti zašto vera toliko puno može, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva učinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne drži Božje Reči poput vere i ni jedno ne može biti u duši, već samo Reč i vera vladaju u duši. Kakva je Reč, takva će verom postati i duša, poput gvožđa koje, kad se sjedini sa vatrom, postane užareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrišćaninu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan.

Pošto više ne treba nikakva dela, jamačno je oslobođen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) oslobođen, jamačno je slobodan. To je hrišćanska sloboda: jedino vera. Ona čini, ne dabesposličarimo ili da činimo ono što je zlo, već da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo došli do pravednosti i blaženstva. O tome želim posle još više napisati.

XI.

Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato što ga smatra pravednim, istinitim čovekom. To je najveća čast koju jedan čovek može iskazati drugome, kao što je, sa druge strane, najveće poniženje ako ga smatra nekorisnim, lažljivim i lakoumnim čovekom.

Isto je tako i kada duša čvrsto veruje u Božju Reč. Onda Boga smatra istinitim, čestitim i pravednim, čime se iskazuje najveća čast koja mu se može iskazati. Jer onda mu daje za pravo, pušta ga da bude u pravu, onda časti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom čini što mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove reči pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne može učiniti veće beščašće nego kad se u Njega ne veruje. Time ga duša drži za nesposobna, lažljiva i lakoumna, te ga takvom neverom − koliko to može − negira i u srcu, prema svome vlastitom nahođenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega.


Kad Bog vidi kako mu duša priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri časti, onda opet on nju časti te je takođe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i čini čoveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripiše istinitost. To ne čine oni koji ne veruju pa se muče i zlopate mnogim dobrim delima.


XII.

Ipak, vera ne postiže samo toliko da duša postane jednaka Božjoj Reči, puna svake milosti, slobodna i blažena. Ona takođe ujedinjuje dušu sa Hristom kao nevestu sa njezinim ženikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kaže, da Hrist i duša postaju jedno telo. Takođe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova sreća, nesreća i sve stvari, zajedničke tako da ono što ima Hrist, to poseduje i verna duša, a što duša ima, postaje Hristovo.

Hrist ima sva dobra i blaženstvo: oni postaju dušini; duša ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada započinje radosna razmena i nadmetanje. Pošto je Hrist Bog i Čovek koji nikada nije sagrešio i njegovapravednost je neoboriva, večna i svemoguća, kad On, putem svog venčanog prstena − to je vera − uzme na sebe grehe verne duše i postupi kao da ih je on počinio, gresi moraju u Njemu biti proždrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jača je od svih greha.

Duša, dakle, postaje odrešena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija večnu pravednost svoga ženika Hrista, i to putem Njegovog zaručnog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i čestit ženik Hrist ženi ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobađa od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemoguće da je gresi osude, jer oni sada leže na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome ženiku da može opstati usprkos svim gresima, čak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korinćanima 15,57: "A
Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista".

Ovde opet vidiš zašto se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela čini pravednim. Jer ovde vidiš kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: poštuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastojiš od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao čast te tako ne bi ispunio prvu zapovest. Jer Boga se ne može častiti ako se Njemu ne pripišu istinitost i sva dobrota, kakav On uistinu jeste. To međutim, ne čine nikakva dobra dela, već jedino vera srca.

Zato je jedino vera, čovekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu častiti i slaviti Boga iako se mogu i daju činiti Bogu na čast i slavu. Ali mi ne tražimo nešto što treba činiti poput dela, već delotvorca koji časti Boga i čini dela. To može biti samo vera srca, koja je glava i čitava bit (srž) pravednosti. Zato je nauka, da Božje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mračna. Naprotiv, one se, kako ćemo još čuti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.


XIV.

Da bismo dalje videli šta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i još pre, izdvajao i za sebe uzimao svu mušku prvorođenčad od ljudi i životinja.

Prvorođenče je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i sveštenstvo, ili kraljevstvo i sveštenstvo. Tako je dečkić prvorođenac bio gospodar nad svom svojom braćom, a pred Bogom sveštenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muško prvorođenče Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i sveštenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih već od nebeskih dobara, kao što su istina, mudrost, mir, radost, blaženstvo, itd. Međutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloženo na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada.

I njegovo se sveštenstvo ne sastoji od spoljašnjih obreda i odeće kako to vidimo kod ljudi, već je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, žrtvuje samoga sebe i čini sve što jedan čestiti sveštenik treba činiti. On moli za nas, kako Pavle kaže u Rimljanima 8,34. Takođe nas i poučava, ali ne na spoljašnji način, već na unutrašnji, u srcu. Te su dve službe, naime, istinske i prave službe jednog sveštenika. Tako mole i poučavaju takođe i spoljašnji, ljudski, prolazni sveštenici.


XV.

Kao što Hrist ima prvorođenstvo sa svom njegovom čašću i dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrišćanima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i sveštenici.

Apostol Petar kaže: "A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo." (1. Petrova 2,9). Tako je hrišćanin po veri toliko nadmoćan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer ništa ne može štetiti njegovom blaženstvu. Šta više, sve mu mora biti podložno i pomagati mu da dođe do blaženstva, kako Pavle uči u Rimljanima 8,28: "izabranima mora sve služiti na dobro, bilo život, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo" − što god imenovali. U 1. Korinćanima 3,21 nadalje stoji: "... sve je vaše... bilo život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće" itd.

Ne radi se o tome da imamo telesnu moć nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne može izbeći. Takođe smo podložni i mnogim drugim stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlačenja. Drugim rečima, što se duše tiče, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt i patnja moraju služiti i koristiti za postizanje blaženstva. To je visoko i časno dostojanstvo i prava, svemoćna vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, ništa nije toliko dobro ili pak toliko loše da mi ne bi moglo služiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, već mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hrišćana!

XVI.

Za to smo i sveštenici. To je puno veće nego biti kralj, jer nam sveštenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim sveštenika nema pravo stajati pred Božjim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omogućio da se jedan za drugoga možemo duhovno zauzimati i moliti, kao što se sveštenik telesno zauzima za narod i za njega moli. Ali ko ne veruje u Hrista, tome ništa ne služi na dobro. On je rob svega i mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Božje lice. Ko si može zamisliti čast i visoki položaj hrišćanina!? Po svome kraljevanju, on ima moć nad svim stvarima, a po svome sveštenstvu ima moć nad Bogom, jer Bog čini što on moli i želi, kako je u Psalmu napisano: "Želju ispunja onima koji Ga se boje,
tužnjavu njihovu čuje, i pomaže im." (Psalam 145,19).

Do te časti dolazi hrišćanin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrišćanin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blažen, već mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokušao da postane pravedan, slobodan, blažen ili hrišćanin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao što pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.


XVII.

Pitaš: "Kakva je onda u hrišćanstvu razlika između sveštenika i laika, ako su svi sveštenici?" Odgovor: nije ispravno što su reči "sveštenik", "pop", "duhovni otac" i njima slične prestale označavati sve hrišćane i počele se upotrebljavati da označe samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva "stalež duhovnika".

Sveto pismo ne pravi druge razlike među hrišćanima osim što učene i rukopoložene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hrišćansku slobodu. Tako Pavle kaže u 1. Korinćanima 4,1: "Tako da nas drže ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Božijih."

Međutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljašnja, raskošna i strašna vladavina i vlast da se sa njom čak ne može uporediti prava svetovna moć i izgleda kao da su laici nešto drugo nego hrišćani. Time je ukinuto čitavo shvatanje hrišćanske milosti, slobode, vere i svega što od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.

XVIII.

Iz svega ovoga možemo naučiti kako nije dovoljno da se o Hristovom životu i delu propoveda površno, kao o nekom tamo istorijskom događaju, poput istorijskog izveštaja, a da ne spominjemo slučajeve kad se o njemu i ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takođe i onih koji se nad Njim sažaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama.

Njega se, međutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i održava se vera. A moja vera se održava i raste kad mi se govori zašto je Hrist došao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te šta mi je doneo i šta podario. To se događa tamo gde se pravilno izlaže hrišćanska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i sveštenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve što činimo Bogu ugodno i od njega prihvaćeno, kao što sam već pisao.

Jer, kad srce na takav način čuje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko će naštetiti takvom srcu ili ga uplašiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi
gresi više nisu njegovi, već Hristovi. Greh mora, kako smo već reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednošću, a srce se uči zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te reći: "Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda? A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista." (1. Korinćanima 15,55−57).


izvor 




1 коментар:

  1. Pod imenom Bojan napisan je sledeci komentar :

    Divan tekst. Vera nas održava, daje nam nadu da ipak koliko god nam se nešto činilo teškim i ma koliko izgledalo kao da više nema nade, ipak je ima. Ipak postoji neki mali prolaz gde će možda sa druge strane biti bolje sutra.
    Bojane, zahvaljujem na lepom komentaru i ujedno izvinjavam sto sam ga izbrisala. Na Bloggeru su strogo zabranjeni linkovi na komercijalne stranice, a sa te stranice su poslata tri komentara, ovaj vas i jos dva.
    Inace, zelim vam puno uspeha u radu.

    ОдговориИзбриши