субота, 10. новембар 2018.

Filantropija i politika






Ana Mendeš: ovo je masa ljudi čiji mozak više ne odlučuje samostalno. Nalaze se u kapsuli, a ona je novi tip oružja na kojem će biti dovoljan samo jedan pritisak dugmeta da sve nestane u sekundi. stoga je tu reč ne samo o fizičkom nego i o psihičkom zarobljavanju.




Štokholmskim sindromom se naziva psihološki poremećaj pri kom talac saoseća,  pa čak i gaji neku iščašenu formu ljubavi i razumevanja prema svom otmičaru. Ova količina razumevanja nekad dovodi do toga da taoci posvećeno brane svoje otmičare i bore se za njihovu kasniju slobodu. Ovakva iracionalna osećanja nisu neobična, stvar je u tome da žrtve u traumatskim situacijama, kao što je otmica, pogrešno tumače to što ih otmičari ne maltretiraju kao čin dobrote i razumevanja. Na neki način oni u tim situacijama zaključuju da su sami krivi što su se tu našli i da svaki momenat u kojem ih neko od otmičara ne bije niti kinji zapravo čin milosrđa i ljubavi. ( izvor) 

  Obično zaključak ide na kraju teksta ali me moja nestrpljivost naterala da već na početku  iznesem lični,  zaključni stav o filantropiji. Možda posle ovog zaključka tekst gubi puni smisao, ipak uputno je čitati  ostatak jer  u njemu iznosim  razloge koji se me naveli na zaključak da smo u globali  taoci filantropa,  obzirom da isti sofisticirano revitalizuju sluganski mentalitet i autokolonijalnu logiku periferije, i to taoci  sa simptomima štokholmskog sindroma.  Taj sindrom je najupečatljiviji upravo kod zaposlenika kojekakvih institucija, organizacija i fondova filantropa i, što je najčudnije, njihova se ljubav prikazuje kao patriotska, nacionalna jer su, isti, ubeđeni da svojim angažmanom doprinose  prosperitetu zemlje, svim onim ciljevima koje njihove filantropske matice ističu tako transparentno i kojima se, teoretski ne bi ništa moglo zameriti, naprotiv.

     Šta se ustvari krije iza filantropije, koja kao što znamo u svom imenu nosi znak ljubavi, čovekoljublja? Bilo bi lepo i smirujuće kada bismo mogli sa stopostotnom verovatnošću poverovati u njene ciljeve. Nažalost u njoj se kriju mnoge suprotnosti. Da, paradoksalno je, a istinito da neoliberalizam, koji se snažno oslanja na filantropiju (kao supstitut socijalne države), maksimizirajući svoje osnovne ciljeve deluje suprotno. Naime, "nastojeći da se poveća rast kapital je konstantno u potrazi za rušenjem barijera i trošenjem resursa, bilo da je reč o radnicima (jeftinijim izvorima rada), prirodi ili društvu, ili tehnološkim rešenjima poput automatizacije i robotizacije, kao i pokušajem uspostavljana monopola i dominacije na tržištu (Lebowitz, Michael A. (2015) The Socialist Imperative. From Gotha to Now, str. 26.). " Ovo je samo jedna ali sasvim dovoljna  kritika upućena neoliberalizmu.

    Dakle, ova moja kratka zapažanja rezultat su odgovora na ( sebi postavljeno ) pitanje:  o kakvoj je to filantropiji reč koja u svom imenu nosi najhumanije ciljeve a u praksi  trasira put  nove kolonijalne perspektive.  Ekonomski teoretičari ( neoliberali) odgovorili bi mi odmah svojom  klasičnom tezom  da  od bogatstva jednog profitiraju i svi drugi ("trickle down ekonomija") i zaista, nije li filantropija na delu očit primer davanja  bogatih siromašnima!
    Kao što ne čitamo sitno ispisane delove uputstava, tako i pri dobijanju pomoći  ne vidimo  ili  namerno zanemarujemo ( štokholmski  sindrom )  celokupne okolnosti pod kojima se sredstva dobijaju, ne uzimamo u obzir na stotine uslova kojima se  datim novcima nabacuju lanci . 
     Ražalostiću mnoge kada otvoreno kažem da sam protiv fundamentalnih levičarskih principa, ali istovremeno ne mogu da se priklonim ni sličnim, neoliberalnim. Za otvoreno sam tržište, koliko je uopšte bitno šta ja mislim, za protok roba, kapitala...itd. ali se ne osećam prijatno kao taoc pa bilo ko je u poziciji otmičara.

Prelaz sa lokalne na svetsku scenu  

„Neverovatna je činjenica da su osnovni ekonomski problemi Evrope, koja gladuje i raspada se pred njihovim očima, bili jedino pitanje za koje četvorka nije pokazala interesovanje“, napisao je Kejns u Ekonomskim posledicama mira, ( 1919 )  misleći na kvartet nacionalnih lidera koji su sklopili Versajski ugovor.(1)
      Stvar i nije tako neverovatna ako se uzme u obzir da je reč o vremenu u kom su države vodile svoje ekonomske politike suzdržavajući se od poteza van svojih granica.  Van granica  je nesmetano funkcionisao privatni biznis a ekonomske krize između dva rata smenjivale su se jedna za drugom., prelazeći te iste granice.  Upravo je žestoka ekonomska kriza dovela do ratnih strahota i to je, između ostalog, navelo saveznike u drugom ratu  da osim političkih i pravnih posleratnih pitanja na sto postave i ekonomiju. Tom pitanju su već tokom rata posvetili pažnju vodeći britanski i američki ekonomisti, pomenuti Kejns i H. Vajt. Po nekim pitanjima, položaji Amerikanaca i Engleskog su se podudarali, a u nekim su iskazane principijelne razlike.

  1944. godine, u Breton Vudsu, održala se poznata konferencija na kojoj se odlučivalo o budućem ekonomskom i finansijskom svetskom sistemu. Cilj je bio da se osigura stabilnost novca kako bi se pomoglo svim stranama da izgrade svoju finansijsku infrastrukturu, to jest da se kreditiranjem pomognu veliki projekti strukturalne rekonstrukcije i razvoja, izgradnje autocesta, mostova, energentskih postrojenja, poljoprivrede i slično. Ovo je trebala biti baza koja bi osigurala preko potrebnu stabilnost posleratnoga razdoblja bez opasnosti od neočekivanih finansijskih potresa ili kriza.
     Na prvom mestu za pomoć nalazila se razrušena Evropa, a iza nje zemlje u razvoju koje su trebale biti kreditirane za potrebe obrazovanja, zdravlja, infrastrukture, komunikacija i za mnoge druge svrhe.  Evropa je vrlo brzo potpala pod posebani Marshallov plan vredan 41,3 milijarde dolara s početkom u 1947. godini., preostale su zemlje u razvoju.

      Da li se u to vreme potpuno razumelo da se na tom skupu ustvari rešava sudbina budućeg sveta?
Prva posledica sporazuma bila je prenošenje dela finansijske suverenosti pojedinih zemalja članica na novoosnovane međunarodne financijske institucije  Svetsku bankau i MMF. To su ujedno   prve institucije koje su trebale  da realizuju ideje Bretton Woodskog sporazuma, odnosno prve međunarodne filantropske institucije. 

Službeni kanali pomoći  

      Politika, pružanja i nadzora pomoći na svetskom nivou danas se odvija se preko čitave mreže  međunarodnimh organizacija.  Pored pomenute Svetske banke i MMF tu su i Ujedinjene nacije, OECD 1 (    Evropska Unija, to jest  njene države članice najveći su donatori službene razvojne pomoći (ODA). One prosećno osiguravaju pomoć u visini  50 % ukupne svetske službene razvojne pomoći ) G8 i G20, ....Zapravo  finansijska pomoć  je zamišljena kao pomoć ekonomski stabilnih država državama u razvoju i to  bilateralno, kada jedna država direktno donira novac drugoj ili multilateralno, kada donor sredstva daje međunarodnim organizacijuama koje  tu pomoć distribuiraju do zemalja u razvoju. Trenutni odnos ovih vrsta pomoći je 70% bilateralna i 30% multilateralna.
Visina sredstava koje se namenjuju u te svrhe određuju same države pojedinačno, odnosno u međunardonim organizacijama se zajedno dogovara procenat izdvajanja. 1970 godine, npr.  članice OECD-a su usvojile dogovor kojim se odredila visina izdvajanja sredstava za pomoć siromašnim zemljama u visini  0,7% bruto nacionalnog dohotka (BND).  Međutim, prema jednoj analizi ,  izglasani postotci i cifre u praksi  nisu ispoštovane.  NPR. Amerika je 2007 godine izdvojila 21,79 milijardi dolara ( a npr. Nemačka, 12,29 dolara) i  po tom apsolutnom iznosu reklo bi se da je Amerika izdvojila najviše, međutim, gledajući u procentima, u odnosu na BND Amerika je te godine bila na pretposlednjem mestu sa samo 0,16% u odnosu na npr. Norvešku koja je izdovila 0,95%.

    Da podsetim na činjenicu  da je nakon Bretton Woodskog sporazuma svetska ekonomija doživela snažan razvoj ( do prelaza iz 60-tih u 70-te ). Prema nekim autorima, to je jedan od najbržih i najsnažnijih razvoja u celoj istoriji. Međutim, zemlje u razvoju, dakle one koje su bile obuhvaćene programom finansijske pomoći, ostale su na periferiji.
    Kada se uzmu u obzir ukupne sume izdvojene za ovu namenu stiče se utisak da mrežom svetskih organizacija kola neverovatna količina novca pa se, logično, postavlja pitanje zašto su efekti bili mali .  Primera radi  Nakon 50 godina i uloženih 2,3 biliona dolara na razvoj, Afrika, u kojoj je bio najveći udeo siromašnih u ukupno populaciji još uvek je siromašna. Prema nekim podacima procenat nepismenih je danas niži u odnosu na 80 godine, smrtnost velika i sl.

:pod kojim se uslovima određuje kome novac ide, kom projektu, kojoj instituciji, organizaciji, pojedincu, da li je isti utrošen namenski za šta je predviđen, da li se finansirani projekat pokazao uspešnim, u kojoj je meri doprineo rešavanju određenog problema, itd. itd.








podaci od 2005- 2010



Ovakav ishod najčešće se tumači činjenicom da je  pola afričkih zemalja pod režimskom vlašću, da  pomoć po sebi  bez neophodnih političkih i ekonomskih zahvata ( slobodnog tržišta) ne može da ima željene efekte. Dakle odgovornost za ovakvo stanje pripisuje se najvećim  delom  samim afričkim zemljama,  to jest činjenici  da  finansijska pomoć nije dovoljan uslov za prosperitetan razvoj siromašnih zemalja.Ali, osim što nije fer, prebacivanje krivice na žrtve nimalo ne doprinosi rešavanju problema. Ne smemo zaboraviti da je Zapad taj koji je podupirao i još uvek podupire mnoge od tih režima,   da je većina zemalja i dalje u neokolonijalnom odnosu, da se  afričke države i elite vode se zapadnjačim i sopstvenim interesima a pomoć usmerena na razvoj ide obično u ruke vladara i fondove birokratskog aparata .

Nadalje, pitanje je  :pod kojim se uslovima određivala pomoć i kolika,  koji su projekti obuhvaćeni, ko su bili nosioci ( državne-private institucije, organizacije, pojedinci), da li je pomoć utrošena namenski za šta je predviđena, da li se finansirani projekat pokazao uspešnim, u kojoj je meri doprineo rešavanju određenog problema, itd. itd.

Evidentno je da su finansijke pomoći bile neka vrsta političke podrške i upravo ta politička strana pomoći je nekada bila presudnija od samog iznosa, mada se sve ove institucije smatraju apolitičnim.     Procedura donošenja odluka o dodeli sredstava  bazirana je na ekonomskoj i političkoj snazi pojedinih država- članica po sistemu  veća prava u odluci imaju ekonomski moćnije zemlje, one koje su i nosioci najvećeg finansijskog dela pomoći. Upravo su se one koristile pomoć kao instrument vanjske politike. Joseph Stiglitz, je novembra 1999. podneo ostavku na mesto glavnog ekonomiste Svetske banke kako bi mogao javno da kritikuje njenu i politiku i MMF-a.
U jednom kritičkom osvrtu na Evropsku Uniju od spominje i politiku Svetske banke i MMF-a : "Uprkos brojnim novim činjenicama koje govore drugačije, njegovi zagovornici insistiraju na starim stavovima sa toliko samouverenosti da se njihova vera s pravom može opisati kao ideologija. Slične ideje koje su MMF i Svetska banka nametali čitavom svetu imale su za rezultat izgubljenih četvrt veka u Africi, izgubljenu deceniju u Južnoj Americi i tranziciju u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi čiji su rezultati bili, najblaže rečeno, razočaravajući."
U jednom intervjuu, on govori o stručnom nivou zaposlenih u ovim isntitucijama :"Oni veruju da su pametniji, obrazovaniji i manje politizovani od ekonomista u zemljama u koje odlaze. Zapravo je obrnuto, stručnjaci MMF-a su uglavnom trećerazredni studenti elitnih fakulteta. Verujte mi, predavao sam na Oksfordu, Stanfordu, Jeilu, Prinstonu, ni MIT-u ni MMF-u nikada nije uspelo da angažuje najbolje studente."

Da citiram njegov tekst o tajnim dokumentima ovih institucija
kojima planiraju i hladnokrvno izazivaju socijalne nemire
u mnogim siromašnim i tranzicijskim zemljama širom sveta koje


Četiri koraka do prokletstva

Perfidno smišljeni scenarij je sledeći: Prvo se snimi i detaljno
analizira privrednoo i kadrovsko stanje svake države koja zatraži
finansijsku pomoć za svoj razvitak ili opstanak. Nakon toga Svetska
banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan
tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka.
Prvi korak - privatizacija
Prvo što vlada zemlje-žrtve treba neodložno provesti je privatizacija
privrede, a posebno velikih javnih i ključnih industrijskih
preduzeća koja čine osnovu privrede. Umesto da se argumentovano
usprotive zahtevu za brzopletu prodaju javnih preduzeća, mnogi su
političari požurili u radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne
industrije i vodoprivrede kao državni imperativ. Da bi ućutkali
trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka s teškim
dalekosežnim posledicama, oni se pozivaju na imperativne zahteve
Svetske banke za obnovu i razvoj. "Možete videti kako im se rašire
oči na mogućnost dobivanja provizije ako se u proceni vrednosti
imovine velikih javnih preduzeća i ključnih industrijskih preduzeća
skine koja milijarda ili barem nekoliko stotina miliona dolara" -
kaže profesor Stiglitz.

Drugi korak - liberalizacija

Nakon kampanjski provedene privatizacije obavezno sledi donošenje
zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez,
teorijski gledano, omogućuje investicijskom kapitalu nesmetan ulazak i
izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u zemlju-žrtvu,
ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog
kapitala na "zakonit" način nesmetano izlazi iz zemlje. Taj proces
izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom "krug vrućeg
novca". Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital, ulazi u
zemlju-žrtvu prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a
zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi
znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu
sigurnost. U tom paničnom begu kapitala državne rezerve mogu
"presušiti" za samo nekoliko dana. Nakon takvog vešto insceniranog
bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje-žrtve da odmah
drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80% kako bi velike
svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala.
"Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, jeste
predvidljiv" - kaže profesor Stiglitz. Astronomske kamatne stope,
dakako, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane, one sistematski
razaraju industrijsku prizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu
riznicu zemlje-žrtve.

Treći korak - tržišno određivanje cena

Tada MMF zemlju-žrtvu koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći
korak - takozvano "tržišno određivanje cena". To je lep izraz za
dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih
usluga. To, dakako, ne vredi za cenu rada (plate) i penzije. Time
se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard
stanovništva te osetno podižu poslovni troškovi u već dobrano
posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom
scenariju, sledi završni četvrti korak.

Četvrti korak - MMF-ov zahtev

Tim zahtevom je zemlja-žrtva doslovce bačena "na kolena" i "de
facto" se nalazi pred posvemašnjim privrednim uništenjem. U tim
dramatičnim okolnostima MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači
i poslednje kapi krvi. Programirano pojačava "vatru" i podiže
socijalnu temperaturu dok napokon celi kotao ne eksplodira. Time je
otvoreno samo predvorje pakla. Eklatantan primer za to je Indonezija
1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za
siromašno stanovništvo, nakon čega su posvuda buknuli žestoki protesti i
nemiri.

U tom pogledu je takođe poučan primer Bolivije u kojoj su prošle
godine izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode.
Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi zahtevi, kao
svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni beg kapitala iz
zemlje-žrtve, a neretko dovode i do stečaja vlade. Taj posvemašnji
državni palež ima i svoju svetlu stranu - dakako, samo za
bezobzirne strane vlasnike kapitala. U takvoj bezizlaznoj situaciji
oni mogu po smešnim cenama otkupiti preostalu imovinu zemlje-žrtve
u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u poslednjim
decenijama u Trećem svetu stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri
tome su jedini pobednici uvek bile moćne zapadne banke koje u
bezdušnom lovu za kapitalom ni pred čim ne prezaju.

Prema profesoru Stiglitzu u planovima MMF-a i Svetske banke za obnovu
i razvoj ponajviše zabrinjavaju dve bitne stvari
Da se planovi stvaraju u tajnosti i da ih uvek vodi apsolutistička
ideologija kojoj je strana svaka humanost i altruizam. Uz to, oni
nikada nisu otvoreni za stručnu raspravu i primedbe, te su tako
razrađeni da programirano urušavaju demokratiju u zemlji koja ih
nekritički primenjuje.

Da nisu uspešni!
Postoji li zemlja koja je izbegla ovakvu nesrećnu sudbinu? "Da" -
kaže profesor Stiglitz: "Bocvana!" Njihov trik? "Odlučno su rekli
managerima MMF-a i Svetske banke: Go home!

Članak je izvorno objavljen u "The Observeru", 29 aprila 2001.


To je dakle službena  "filantropija"  pod lupom.

Nešto slično se dešava i sa civilnim filantropskim institucijama.  Pokazalo se da one  ne deluju kao čist altruistički mehanizam, već kao mehanizam za stvaranje tržišta za industrijalizovane zemlje, za uticaj na političke sisteme tih zemalja, njihovu kulturu i sl. Sve pred filantrofiju stavlja destruktivni predznak.



Civilno društvo 

ključni je partner službenih donatora


Stavovi o filantropiji se raziluju od zemlje do zemlje, od čoveka do čoveka.  Npr. u pojedinim delovima  Evrope  preovladava mišljenje da siromašne zemlje imaju pravo na pomoć (Norveška, Švedska, Luxembur, Danska i Holandija ), Amerika tu vrstu pomoći posmatra kao pomoć bližnjima, zbog čega se insistira da tu pomoć daju pre svega vandržavne organizacije, institucije ( neprofitne ) i građani. Otuda u Americi ogroman broj udruženja blizo 70 000. U taj broj ulaze finansiranje raznih istraživačkih projekata od čega se manji deo odnosi na finansiranje izvan granica Amerike.
Putem ovih fondova u Americi se  izdvaja  skoro jedan ipo put više od državnog izdvajanja ( Hudson Institu, 2009a, )

Dakle zemlje u razvoju dobijaju mnogo više sredstava preko partikularnih kanala nego državnih. Filantropija je  dobra volja tržišno sposobnih da ostvareni profit podele, daruju..naravno jednim delom.  Iznos koji izdvaja Bill i Melinda Gates Foundation je veći od finansijske pomoći pojedinih državnih donora. To daje jednu sasvim novu notu pomoći . Što je ime neprofitnih organizacija poznatije veća je mogućnost njenog upliva na budućnosrt realizacije projekta ( Ford, Hewlett, Packard, Rockefeller, Gates, Mellon, Kellogg, Mott Foundations, Open Society Institute, Rockefeller Brothers Fund, Carnegie Corporation….) Imajući na umu da su u pitanju imena sa vrha liste bogatih jasno je da ti fondovi imaju veći odjek.

Sume filantropa pojedinaca  su veća i neposrednije  vezana  za ekonomsku logiku. Filantropija je deo kapitalističkog sistema jer se jedan deo kapitala, kao što je već rečeno, ovim mehanizmom dalje investira. Ta investicija je obično usmerena na rešavanje nekih društvenih problema,  “ crnih  tačaka” u društvu kojima društvo ne poklanja dovoljno pažnje. Bill Gates je npr. usmerio svoju fondaciju na borbu protiv bolesti (aids, malaria, tbc en polio) obzirom  da farmaceutska industrija nije voljna da proizvode neke lekove za niže cene u zemljama u razvoju jer ne mogu osigurati profit.

Njegov zadnji prilog je projekat toalet budućnosti na čijem je istraživanju i konstrukciju potrošeno sedam godina i 200 miliona dolara.




Bill Gates futuristički toalet ( promocija početkom novembra )
„Mala količina izmeta može da sadrži 200 biliona ćelija rotavirusa, 20 milijardi šigela bakterija i 100.000 jaja parazitskih crva“, rekao je Gejts.

( Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 2,3 milijarde ljudi još nema pristup osnovnim sanitarnim sredstvima.Unicef procenjuje da oko 480.000 dece mlađe od pet godina umre svake godine od dijareje najviše u južnoj Aziji i subsaharskoj Africi.) 


Filantropija- ideologija. politika 

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih. „Neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti. ( The Guardian )   Začetnikom idelje neoliberalizma smatra se Hajek. "Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturisanja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.
To je ono- piše Guardian- što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam". Neoliberalizam zahteva da država ne remeti prirodne tokove tržišta.


     Filantropija se dobro slaže sa neoliberalnom koncepcijom po kojoj država treba da ima što manje upliva u zajedničkom životu. Ispada da je ona perfektan mehanizam za sprovođenje neoliberalnih ideja pojedinaca. Neki tumači američkog sistema objašnjavaju da kapitalizam leži koliko na kreaciji bogatstva kroz preduzetništvo toliko i na rekonstrukciji tog bogatstva putem filantropije. I tu počinje priča o filantropiji kao ideologiji.

Filantropi su mišljenja da oni društvu vraćaju deo sredstava koji nadalje ima pozitivan uticaj na budući ekonomski razvoj. Tako se, po njima, stvara najoptimalniji ekonomski ciklus preduzetništvo- filantropija.
  Pojedini teoretičari koji prate filantropiju već uočavaju razlike među filnatropima. dNajčešće ih dele generacijski. Matthew Bishop i Michael Green su stvorili ime za noviju filantopsku struju, ‘filantrokapitalisti’, Brainard & LaFleur su joj dali ime ‘ venture filantropija ‘ itd.
  Oni koji vide razliku smatraju da su starije generacije imale na umu efekte ulaganja na ekonomskom planu, noviji se sve više usmeravaju na socijalnu stranu. Soroš je to iskazao na ovaj način: “in social entrepreneurship, profit is not a motive, it is a means to an end.”To znači da ovi filantropi jasno i glasno ukazuju da je njihov cilj da trasformišu društvo, dakle politički. 

Novi cilj filantropa, dakle filantropa nove generacije, je promena društvenog-ekonomskog sistema. Filantropi tako manje ili više transparentno oblače političku košulju. Da bi to uspeli oni uspostavljaju veze sa vladama, nevladinim organizacijama i kompanijama. Sve njih oni žele zainteresovati za sopstvenu ideju preobražaja…društva, i svi žele da budu aktivno uključeni u process. Filantropija nije deo njihovog luksuznog zivota, hir, ona postaje deo suštine njihovog života. Kao "profesionalni" trgovci oni traže rezultate, odgovornost, efektivnost.
Tzv. venture filantropija se se fokusira na izgradnju operativnih kapaciteta i dugoročnau održivost preduzeća, a ne na finansiranje pojedinih programa ili projekatea. Venture filantropi pomoć ne daju samo u novcu, već i stručnim službama u pogledu strateškog planiranja, marketinga i komunikacija, vođenja personalnih poslova, načina na koji se uklopiti u mrežu i pronaći potencijalne finansijere. Oni povezuju mnogo bliže preduzetništvo- kompanije i filantropiju što u filantropiju unosi elemenat profita. Oni kompanijie osposobljavaju da ostvare dobitak, da se uvrste u red bogatih. Oni ne daju, oni konkretno investiraju. Getes u tom smislu govori uo kreativnom kapitalizmu: "We have to find a way to make the aspects of capitalism that serve wealthier people serve poorer people as well."Primetno je da se većina tih projekatia vezuje za nauku i tehnološke inovacije.Tipičan primer je npr.RED kampanja pevača Bono. Tipično je i njegovo tipično, levičarsko humanističko objašnjenje zašto pomaže :” pomažem humanitarnim projektima zato što verujem da imam više novca nego što zaslužujem”., iza kog se ipak krije biznis . Armani, Gap, Hallmark prodaju produkte RED-a I jedan deo profita doniraju u borbu protiv AIDS-a. Zapravo RED skupljene pare, stotine miliona dolara prebacuje Global Fund to Fight AIDS, organizacijama u borbi protiv tuberkuloze i malarije putem kojih je 1,6 miliona ljudi testiralo na AIDS, i milioni dobili lekove protiv ovih bolesti.
Ima li iko od nas jedan jedini razlog da stavi negativan predznak ispred ovih humanih akcija?


Резултат слика за Soros


SOROŠ

Soroš pripada filantrokapitalistima. Da dodam, ovi filantropi gaje uverenje da su njihova iskustva iz biznisa, to jest metode u preduzetništvu superiornije od ostalih metoda koje se primenjuju u javnom sektoru i civilnom društvu. Po Sorošu, istorijski period od 70 godina pa do danas, period u kom je propao SSSR, u kom su se razbile granice država i otvorio put razmeni roba, usluga, trgovine je potvrda njegove teze. Za njega je taj period empirijski dokaz superiornosti tržišnih zakona pa time i nužnosti organizacije društva po tom principu. Ideja filantropa je, vidimo, da socijalne promene postanu “ posao” kao i svaki drugi. Nije li to osnovna ideja neoliberalizma- potpuna sloboda tržišta.

Koje su to prednosti na koje ukazuju ovi filantropi i da li je reč samo o zapaljivoj retorici ili efektivnoj praksi?

Interesantno je da za razliku od Soroša i ostalih filantropa, koji na ovaj ili onaj način daju na znanje da su nihovi ciljevi politički, predstavnici njihovih organizacija, fondova, odriču političnost. One čak insistiraju na svojoj apolitičnosti.

naravno da odnos filantropije i politike nije sporan, sporne su upravo njihove njihove političke aspiracije. Pitanje je da li je filantrop taj koji odlučuje kakve su promene potrebne određenom društvu i, dalje, da li su njegove organizacije te koje trebaju biti poluga istih pogotovo ako se iuzme u obzir da one deluju slobodno, bez kontrole.istina je, nažalost da se državi i birokratskom aparatu i njenim pojedincima može pripisati isto i to je onaj ključni problem koji državi poduzima legimitet.


Filantropiji se mora priznati doprinos u pogledu proširenja puteva ka korisnim tehnologijama, ona je takođe važna u jačanju kapaciteta civilnog društva, ali socijalna transformacija, jer oni imaju na umu ipak to, zahteva mnogo više od te dve stvari, ona zadire u mnogo kompleksnije pore društva, duboko ukorenjene, što će reći da filantropi mogu nabaviti lekove za malariju, tuberkulozu, možda čak i AIDS, ali kako će se boriti protiv pohlepe, straha, rasizma, siromaštva, nejednakosti, nasilja, korupcija, lošeg upravljanja, zaostataka lošeg u tradicijama i sl. Ti problemi ne mogu biti spakovani u kutije, poslati, prodati. Niko nije protiv dobrih ideja, jeste protiv dominacije kapitala, malog kruga moćnika pa ma kako oni delomično išli u korist jednog dela manjine. Pišem i bojim se skretanja ka levičarenju.

Šta je bilo odlučujuće u Soroševom stavu o preslici tržišnih mehanizama na društvo.

“Where I have modified my stance is with regard to social entrepreneurship. I used to be negative toward it because of my innate aversion to mixing business with philanthropy. Experience has taught me that I was wrong. As a philanthropist, I saw a number of successful social enterprises, and I became engaged in some of them. […] I have come around to thinking that entrepreneurial creativity could achieve what bureaucratic processes cannot.”

Bila su presudna njegova iskustva. Ako bi se išlo za tim rezultatima moglo bi se reći da je Soroš poznaje metode uspešnosti i da bi im trebalo posvetiti pažnju, jer, konačno, Soroš je izgradio carstvo. To svoje iskustvo Soroš je sažeeo u teoriju, teoriju o refleksivnosti. Ona je novina i o njoj se uveliko diskutuje. Tu teoriju Soroš bazira na kritici starih ekonomskih načela, smatrajući ih prosvetiteljskim čedom koje je napravljeno po uzoru na prirodne nauke. Njega je, kaže on, “aktivistička crta njegovog karaktera, naime to da je mnogo više bio zainteresovan za realni svet nego za apstraktne logičke modele, vodila ka odbacivanju stare ekonomije” koja je, po njemu, puka logička apstrakcija koja vredi za uski krug ekonomista. U realnosti stvari funkcionišu drugačije nego u toj teoriji.

Ovu teoriju, kao i čitav Sorošev teoretski paket, neophodno je posebno proučiti.

Evo kako Soroš odnos ekonomije i politike.

“ s obzirom da se tržište ne može samoodržavati,( što je suprotno neoliberalizmu ) potrebno da se proklamuje, kao zajednički cilj, njegovo održavanje političkim sredstvima. Soroš ovde ne propagira ukidanje tržišta, već samo redukuje njegovu funkciju. Umesto da verifikuje alokaciju i obezbeđuje stabilnost, tržište treba da se ograniči samo na prvu funkciju: da obezbeđuje efikasan mehanizam za procenu odluka tržišnih igrača. Funkciju održavanja sistema treba da obezbedi politička sfera. Podela rada između tržišta i politike je jasna: tržišta vode društvenu reprodukciju sa ciljem da obezbede maksimalizaciju profita, kontrolne institucije nadgledaju tržište s ciljem da spreče isuviše velike oscilacije koje bi mogle ugroziti tržište kao sistem. Soroš se zalaže za jedan "sofisticiran" međuodnos između tržišta i kontrole, gde kontrolori ne
bi imali zadatak da regulišu tržište i instaliraju neku vrstu planske ekonomije, već da nadgledaju potencijalne nezdrave tendencije i trude se da spreče hipertrofirani rast.”
Nije šija već vrat.

Ekonomisti sumnjaju u korisnost Soroševe filozofije. “How could a financier who has made billions16 claim to follow a philosophic system?” (Sennet, geciteerd in: Bryant, 2002, p. 114). Soroš je sam priznao “"I knew it was important to me emotionally, but I was uncertain about the objective value
of the theory for others. "
Konkretni Sorođevi politički potezi su još jasniji. On ne samo da teoretski smatra da se moraju pronaći načini da se poboljšaju politički i društveni uslovi u pojedinim zemljama ( u tom kontekstu kao formu spominje ootvoreno društvo) već usposatvlja transfer sredstava ka siromašnim zemljama, ( sa nedemokratskim sistemima ) kako globalno finansijsko tržište ne bi stvorilo neujednačen teren između centra i periferije međunarodnog finansijskog sistema. Soroš je svestan da njegova levičarska politika ne bi mogla da reši sve probleme ovog sveta, ali veruje da postoji šansa da se internacionalna pomoć učini efikasnijom. Otuda njegova ideja o otvorenom društvu, terminu koga je prvi upotrebio filozof Henri Brgson 1932 godine a njegovu modernu varijantu je većim delom utvrdio Karl Popper, ‘The Open Society and Its Enemies’.
Soroševa vizija otvorenog društva je demokratski system I slobodno tržište.

Na primeru Soroša vidimo kako moć na jednom planu ppovlači želju za moći na ostalim planovima. Soroš, između ostalog, očito želi da bude viđen i kao filozof i ekonomista, a ne samo kao spekulant. Novac i finansijski uspeh su mu omogućili da prenese svoje teoretske misli jer, kako je jednom izjavio “ niko ne sluša jednog siromašnog Jevreja “.


Da završimo sa onim sa čim smo krenuli.

....sami psiholozi i psihijatri kažu da Stokholmski sindrom nije vezan samo za situaciju otmičara i taoca, iako je najpoznatiji. On se može pojaviti u situacijama kao što je nasilje u porodici, u kojem žena krivi sebe za sve i smatra da zaslužuje svake batine koje dobije, a kada ih ne dobije, smatra da je počašćena, i da joj je iskazana ljubav. Kako je moguće da ljudi budu ovako iščašeni? Nauka smatra da je odgovor u moćima našeg uma da se adaptira, da se prilagodi na svaku moguću situaciju. Tako žrtve nasilja ili kako ovaj primjer kaže, otmice, počinju da prihvataju svoju situaciju kao sasvim normalnu i prirodnu zato što ne vide izlaz iz nje, te njihov um, da ne bi potpuno pao u očaj i depresiju (koja bi dovela do samoubistva), dakle iz čiste želje za samoodržanjem, počinje da smanjuje svoje „potrebe“, odnosno aktove ne-nasilja od strane nasilnika smatra dobrim delima, a aktove nasilja, nečim normalnim i uobičajenim.

Praksa nam navodi da se Stokholmski sindrom može naći i u ekonomiji, i u politici, te da ima raznih pojedinačnih primera, ali definitivno ne navodi primer masovne traume, tj. situacije u kojima populacija čitave jedne države pati od tog poremećaja.






::::::::::::::::::::::::::::::

OECD - Organizacija za ekonomsku suaradnju i razvoj je međunarodna ekonomska organizacija osnovana 1961. godine. Nastala je kao naslednik Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (eng. Organization for European Economic Cooperation ili OEEC) nastalu 1948. u sklopu Marshallovog plana s ciljem rekonstrukcije evropske privrede razorene u Drugom svetskom ratu.Kasnije je njeno članstvo prošireno zemljama van Evrope.
OECD je konsultantska organizacija, bez snage obavezivanja bilo koje od svojih članica. Sedište OECD-a nalazi se u Parizu.
U najnovijim smernicama ove organizacije stoji da zemlje, članice raspravljaju o ekonomskim, socijalnim i ekološkim izazovima globalizacije te da pružaju pomoć vladama da odgovore na nova kretanja i zabrinutosti, kao što su korporativno upravljanje, informatička ekonomija i izazovi sve starije populacije. Organizacija pruža okruženje u kojem vlade mogu upoređivati iskustva u politikama, tražiti odgovore na zajedničke probleme, utvrditi dobre prakse i raditi na koordinaciji domaćih i međunarodnih politika.

ODA Organizacija društvenog aktivizma je dobrovoljno, nezavisno, nevladino, neprofitno, udruženje građana ( zaštitea i promovisanjae ljudskih i manjinskih prava, informisanjae, socijalna zaštitea i borba protiv korupcije.)

DAC2 Odbor za razvojnu pomoć pri OECD-u ima 30 članica : Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Češka Republika, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Irska, Italija, Japan, Koreja, Luksemburg, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Poljska, Portugal, Slovačka Republika, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Velika Britanija i SAD. Komisija Evropskih zajednica učestvuje u radu OECD-a.

6 коментара:

  1. Izvanredna tema! Stav neoliberala ima vrlo realan pogled na učesnike trgovine.On uzima u obzir naše razlike čime izbegava glupo levičarsko geslo jednakosti i ostale parole. Jednakost da, ali jednakost uslova, ni više ni manje. Ova pozicija je u startu nedopadljiva, ne sadrži patološke emocije, ne opravdava odsustvo neznanja, snalažljivosti. Molim lepo svako je odgovoran za posledice svojih dela, a to većini ne ide na ruku. Tržište određuje šta je dobro a šta loše, nagrađuje i surovo kažnjava. Ono je daleko od idealnog, ali je bolje od apsolutnog državnog.

    Genijalna je misao Valtera Lipmana da je tržište način spoznaje koji radikalno prevazilazi kapacitete individualnog uma. Prema tome ne mogu filantropi biti pametniji od drugih, oni kao i svi ostali shvataju samo dee celine i zastupaju samo svoje ideje i interese. Tako opet dolazimo do istog,
    Sa idejom da celokupno društvo funkcioniše kao tržište, došli smo do stare tačke kada celokupnim društvom ponovo upravljaju pojedinci, biznismeni, korporacije, filantropi i sl.
    Muka mi je od Soroša.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  2. Jedna vrsta moći povlači želju za ostalim moćima. Super-bogati hoće da osim svog kontrolišu bogatstvo celog sveta. Nije neočekivano ni iznenađujuće da Soroš i njemu slični podupiru političke zaverenike, opoziciju, sve koji se željni svog dela moći. Davno je rekao Linkoln da finansijski moćnici podrivaju naciju u doba mira i kuju zavere za nesrećna doba, da su veći tirani od monarha, drskiji od autokrata, sebičniji od birokrata .
    Jovo B.

    ОдговориИзбриши
  3. Ronald Wright : Na kraju 20 veka posedovala su tri čoveka na zemlji zajedno ( inače sva trojica amerikanci) više nego 48 siromašnih zemalja.U jednom raportu- izveštaju Ujedinjenih nacija iz 1998 istaknuto je da bi 40 milijardi dolara bilo dovoljno da se obezbedi siromašnim zemljama čista,pijača voda, elementarni zdravi uslovi života te osnovne životne namirnice …To je još uvek manje nego fond za “bolesno izfantaziran ‘raketni oklop koji ne radi i nije neophodan ,ali bi mogao voditi do jednog novog hoda u pravcu militarizacije kosmosa.( Ronald Wright.Mala istorija napretka )

    ОдговориИзбриши
  4. Da li su svesni filantropi, političari, ekonomisti, svi koji kroje politiku da su narodi temelj okupljanja i da ih ni ekonomija ne može uništiti. Približiti može, povezati, ali ne i uništiti. 1938 piše Čapek:

    Pogledajte samo u kakvom se pravcu menjala u toku milenijuma karta našeg kontinenta . Počnite od starog latinskog imperija, pogledajte na granice merovinškog carstva, na mapu Svetog Rimskog Carstva, na istorijske granice habsburške moći, sve dok vam pogled ne padne na mapu današnje Evrope. Njena je najizrazitija karakteristika da se njene političke granice gotovo tačno prekrivaju s obitavalištima naroda. Stara su se carstva prelivala preko razmeđa narod , rasa kultura ; sa proticanjem veka karta država sve izrazitije postaje kartom naroda ; to je tako izrazit i dosledan pokazatelj da ga moramo smatrati posledicom nužnog razvoja. Razvoj čovečanstva usmeren je u poslednjim hiljadama godina sasvim jasno prema tome da jedan narod ne vlada drugima ; a ima već puno znakova da će se taj proces odigravati i na ostalim kontinentima .
    Kakvog onda ima smisla što se danas ponovo ovde i onde zvecka grabežljivim imperijalizmom, osvajanjima velesila, proždrljivim kolonizatorstvom i tako dalje?
    S gledišta stvarnog razvoja svi su ti pokušaji zapravo samo ostatak, anahronizam i otklon od istorijskog reda, otklon koji će se u određeno vreme morati više - manje mučno i krvavo likvidirati ; u najuspešnijem slučaju na takav način može biti uspostavljena samo istorijska epizoda na nekoliko decenija. Mereno istorijom, to se zaista ne isplati . "
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne drži svako u glavi događaje od pre nekoliko desetina, stotina ili hiljada godina ( istorija ), niti se zadovoljava svako nagradom nakon smrti ( religija ), niti je. niti je vezan za svoj narod ..Ne vidim u tom citatu Čapeka klasični, moderni populizam, a ne mogu ni da ga vežem za anglosaksonsku literaturu u kojoj je populizam začet. Šta god je razlog ovakvog mišljenja njegove činjenice nisu činjenice koje idu u prilog istorijske nužnosti. Čapekov glas je više pobuna protiv imperijalizma, političkih elita, finansijskih moćnika, svega što ne ide u prilog malim ljudima,tj. narodima. Klasični populizam traži čvrstu državu i ne treba zaboraviti da je iz njega izrastaju i negativne ideologije, nacizam, fašizam, a ne samo Rusoovske romantične male zajednice, koje su u realnosti daleko od ramantičarskog ambijenta. Tome u prilog idu ove silne migracije koje dokazuju da ekonomija nadvladava i državu, i patriotizam pa i ovakva razmišljanja.sSvi smo mi populisti, kao Čapek vidimo činjenice i tamo gde ih nema, branimo male ljude, narode, bunimo se protiv sile i nepravde, ...a narodi se krnje, rastapaju, pa ponovo okupljaju ali nikada to nije isti narod, daleko od toga i svi koji pokušaju da bude isti, odoše u fašizam.

      Избриши
    2. "Vrijeme je silno, strašne zube ima, ono je sravilo i svemogućemu nebu akamoli kukavnoj zemlji, đe se sve lako krši, đe sve na slabome temelju stoji."( Njegoš)
      Jovo B.

      Избриши