Muzika u poeziji

Borodin - Charles Bukowski

Kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.
kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...

___________________________

Zbignjev Herbert, Betoven

Iz zbirke ''Izveštaj iz opsednutog grada''

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate


Preveo sa poljskog Petar Vujičić

Gradac,
časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 39-40,
priredio Raša Livada

_____________________________

Federiko Garcia Lorka

GITARA

Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš je ušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

_____________________

Andrej Voznesenski

Tišine, želim tišine! Da mi to nisu nervi oprljeni? Tišine...

Zvuci su, kanda, isključeni.
 Obrve si osenčila, kako to da protumačim?
 Svoje mišljenje neću da izgovorim.Tišine.
 Zvuk se javlja posle svetlosti.Suviše često smo zabezeknuti.
 Sadašnjost nema pravog imena.Treba živeti bojom,čulima.
I koža spada u živa bića,sa utiscima,glasovima.
Za nju je dodir sa zvucima muzike što i za sluh slavuja pevanje.

_______________________

Žak Prever

POSETA MUZEJU


U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu moćićete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma


Ali iznad sale Izgubljenih dobročinstava,
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene,
od sreće nikad ne zaboravljane..


I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču,
oslabljenu ali oduševljenu,
i ploča će se okretati
kao mesec krvavi i ožalošćeni,
očarani, oživljeni, nasmejani, obasjani
zadivljeni i zadivljujući..


I biće to muzika naroda ptica
muzika ptica naroda..
Posetioci slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum, već predajte joj se sasvim


Ona će vam se spokojno isplatiti jednog lepog dana
ili nekog drugog dana ta muzika naroda ptica ljubavi.
____________________

Rabindranath Tagora

Za  svoje pesme Tagora je komponovao muziku ili je na muziku pisao stihove

Muzika je za Tagoru najčistija forma umjetnosti – najneposredniji izraz ljepote. I sam Stvoritelj je muzički instrument kosmosa; kad je muzičar u skladu s njim, rađa se pjesma čije su vibracije svakom razumljive. U zvuku izraz nalazi najmanji otpor i ima slobodu koja nije pretovarena bremenom činjenica i misli. U zvuku izraz ima snagu probuditi u nama intenzivno osjećanje stvarnosti; izgleda da nas vodi u dušu stvari i daje nam osjetiti dah nadahnuća koji istječe iz uzvišene stvaralačke radosti. Riječi, za Tagoru, trebaju slikati i pjevati, a kad to ne čine, onda su nemoćne, ili nedovoljne.
Ukoliko više shvaćamo harmoniju prirode, isticao je Tagora, utoliko naš život više učestvuje u radosti stvaranja i utoliko je istinitiji, univerzalniji izraz u našoj umjetnosti.
„Svaki njegov stih bio je lotosova latica mira, mangov mirisni cvijet koji puni nosnice čovječanstva aromom nove ljudske vjere.“ (R. Josimović)

"Moje pesme su pena koja plovi,
one nisu vezane za mesto rođenja.
Nemaju korena – samo lišće – samo cvetove,
one piju veliku svetlost i plešu po talasima.
Ne poznaju luku, nemaju žetve."


 "U tvojoj dvorani pevači su mnogi, i u sve se vreme
onde pesma čuje. No priprosta himna ovoga neveže
dirnula je tvoje srce. Jedan mali žalostivi zvuk
pomešao se s velikom muzikom sveta; I s nagradnim
cvetom sišao si i zastao pred vratima moje kolibice.“

"Kad mi narediš da pevam, od ponosa bi
da pukne srce moje; zagledam ti lice, a na oči naviru mi suze.
Sva oporost i nesklad mog života topi se u slatkom blagoglasu –
a moje počitanje širi krila poput vedre ptice u letu prekomorskom.
Ja znam da te raduje moj pev. Ja znam da samo kao pevač
stupam pred lice Tvoje …“


Kad mi narediš da pevam, od ponosa bi
da pukne srce moje zagledam ti lice, a na oči naviru mi suze.
Sva oporost i nesklad mog života topi se u slatkom blagoglasju
a moje počitanje širi krila poput vedre ptice u letu prekomorskom.

Ja znam da te raduje moj pev. Ja znam da samo kao pevač
istupam pred lice Tvoje …

Moje pesme su pena koja plovi,
one nisu vezane za esto rođenja.

Nemaju korena – samo lišće – samo cvetove,
one piju veliku svetlost i plešu po valovima.

Ne poznaju luku, nemaju žetve …
U tvojoj dvorani pevači su mnogi, i u sve se vreme
onde pesma čuje. No priprosta himna ovoga ne veže.

________________________

Bob Dilan

Vizije hrišćanske apokalipse

“Chimes of Freedom”

Divlji krik nas doziva kroz tamu ispunjenu bubnjevima
Iz neba se prolama pesma na zanemele ljude
Vetar raznosi zvonjavu crkvenih zvona
Čuju se samo zvona munja i gromova
Ona zvone za blažene i krotk
Ona zvone za čuvare bistroga uma
Za nepotkupljive proroke ovoga dana
Kada su zazvonila zvona istinske slobode


Thru the mad mystic hammering of the wild ripping hail
The sky cracked its poems in naked wonder
That the clanging of the church bells blew far into the breeze
Leaving only the bells of lightning and its thunder
Striking for the gentle, striking for the kind,
Striking for the guardians and protectors of the mind
An’ the unpawned painter behind beyond his rightful time
An’ we gazed upon the chimes of freedom flashing.

“Lay Down Your Weary Tune”


Zvuci jutra najavljuju sunce
Noć se povlač
Jutarnji vetar zviždi
Naspram bubnjeva zore

Okean se nadima kao orgulj
Morske trave pletu svoje niti
Talasi se obrušavaju kao timpani
Na stenje i peščane dine

Stojim sam pod nebom
I uskovitlanim oblacima
Kiša pljušti kao trubač u zanosu
Koji ne čuje aplauz publike


Struck by sounds before the sun,
I knew the night had gone,
The morning breeze like a bugle blew
Against the drums of dawn.

The ocean wild like an organ played
The seaweed’s wove its strands,
The crashin waves like cymbals clashed
Against the rocks and sands.

I stood unwound beneath the skies
And clouds unbound by laws,
The cryin’ rain like a trumpet sang
And asked for no applause.


Frank Davey

Preveo Milan Vukomanović



______________________

William Shakespeare 

Soneti tamnoj dami



128

Dok, muziko moja, ti muziku sviraš
na drvetu svetom koje zvuke stvara,
kad prstima nežnim žicama prebiraš,
i sazvučje struna uho mi začara,

zavidim toj dirki što poskoči često
da poljubi nežnu školjku šake tvoje;
moje jadne usne, čije je to mesto,
od zavisti žarke crveneći stoje.

Samo da ih tako zagolicaš, namah
došle bi na mesto žice te raspusne
što joj tvoji prsti daju nežni zamah:
srećnije je drvo nego žive usne.

Kad već dlan ti zbog tih drskih struna gubim,
daj im ga— a meni usne, da ih ljubim.


SONET 8

Muziko zvonka, zašto muziku slušaš žalno?
Slast na slast ne vojšti, radost radost ište;
Zašto voliš ono što ne primaš harno,
Il s užitkom primaš stvari što te tište?
Ako ugođenih zvukova ti kolo,
Venčanih u vernoj slozi, uho grebe,
Oni samo blago kore te što solo
Kvariš deonice srtvorene za tebe.
Jedna žica, gle, ko blag muž drugu sretne,
Svaka svaku dirne uzajamnim redom,
Poput oca, deteta i majke sretne
Jedan mio zvuk svi poju kao jedno;
Njihov nemi poj, mnogostruk, regbi jedan,
Tebi peva: »Samcem postaćeš nijedan

_________________________________________

Šarl Bodler

Cveće zla

LXXII

Muzika

Muzika me često kao more skoli!
Prema bledoj zvezdi,
pod maglenim svodom il' kroz svemir goli,
kao lađa jezdim;

isturenih grudi, pluća naduvenih,
sličan jedrenjaku,
penjem se uz greben talasa skrivenih
u noćnome mraku;

osećam da svaka patnja me potresa
koja i brod lomni;
vetar me i bura nose puni besa

nad bezdan ogromni. -
Il' se pak u mrtvoj maini ogleda
moj očaj i beda!

__________________________________________




David Burljuk (1882—1967)


* * *

Zvukovi na a su razliveni i poletni,
Zvukovi na i su visoki i spretni,
Zvukovi na u su nenapunjena truba,
Zvukovi na o kao grob oko ruba,
Zvukovi na e kao kad pljesak u plićaku
pljušti,
Samoglasnika rod sa osmehom
ispustih.

Prev. s ruskog M. Sibinović


_______________________________



Ana Ahnatova 


MUZIKA

D. D. Šostakoviču

U njoj gori to što čuda stvara,
Pred očima ona brusi telo svoje.
Samo ona sa mnom razgovara
Kad se drugi i da priđu boje.
Kada drug poslednji pogled skrenu,
Bila je uz mene i u grobu mojem
I pevala kao oluja, po svemu,
Il kao cvetovi što govore svoje.

Prev. s ruskog M. Sibinović


_________________________________



Boris Pasternak


RASKID

9.

Klavir će penu s usta da obliže.
Zanos će tebe da satre k'o sne.
Reći ćeš: — Mili! — Ne, viknuću, ne!
Uz muziku, kako?! — Šta će biti bliže

No akordi što su u tami intimni,
Dok, k'o dnevnik bačen, svi u kamin lete?
O, shvatanje čudno, samo glavom klimni,
Klimni, biće čudo! — slobodna si, eto.

Ne držim te. Idi. Idi, moja mila.
Odlazi kod drugih. Verter je već mrtav,
A danas i vazduh ima zadah smrti,
Kad otvori prozor, ti otvaraš žile.

Prev. sruskog Milorad Živančević



___________________________________



Osip Mendeljštam 


* * *

Šubert na vodi. Mocart
u ptičjem cvrkutu,
I Gete što zvižduće
po putnoj krivulji,
I zamišljeni Hamlet što strepi
na putu,
Brojahu puls rulji i verovahu rulji.

A šapat se pre rodi, možda, nego usta
I lišće se leluja pre no drvo niče,
I oni za koje su naša iskustva,
Pre tih iskustava svoj lik uobliče.

1933—1934.

Prev. sruskog M. Sibinović


_________________________________


Vladimir Majakovski


VIOLINA I MALO NERVOZNO

Violina, moleći, izgubi živce mnogo
i odjednom se rasplaka
nekako kao dete,
pa bubanj ne izdrža:
"Dobro, dobro, dobro!" —
i kao da se od muke ugnu,
sit violiiiie sete,
na vrelu ulicu Kuznjecku
šmugnu.
Orkestar ravnodušno gleda kako se
uplakana violina
jada bez reči jedne,
bez takta,
i samo negde
tanjir glupi
svetluca:
"Šta je ovo?
Kako to?"
A kad helikon —
plehane njuške,
znojav —
viknu:
"Glupačo,
cmizdruljo,
briši!" —
ja ustadoh,
prođoh posrćući kroz note koje,
na užas pultova, lelujaju
i uzviknuh zbog nečega:
"Bože!" Bacih se na drven vrat:
"Znate šta, violino?
Mi smo jednako složeni:
i j a zapomažem —
a ništa da dokažem ne znam!"
Muzičari se smeju:
"Ala se zalepio fino!
Na drvenu nevestu stupa!
Mudrijaš!"
A mene baš briga!
Ja sam dobar.
"Znate šta, violino?
Hajde da
živimo skupa!
A?"

Prev. sruskog M. Sibinović
____________________

Sergej Jesenjin 


* * *

Zapevaj mi staru pesmu onu
Što je nekad pevala nam majka.
Ne žaleći nadu što potonu,
Pratiću te tiho iz prikrajka.

Ja znam dobro, pamtim to ganuće —
Nek' mi pesma grudi ustalasa —
K'o da čujem iz rodne nam kuće
Nežni drhtaj majčinoga glasa.

Ti mi pevaj da se, tronut, topim
U zanosu tvoje pesme blage,
Da u trenu, tek što oči sklopim,
Opet vidim one crte drage.

Ti mi pevaj. Uteha si meni:
Ne zavole samo moja duša
I vratašca baštenska s jeseni
I opalo lišće oskoruša.

Ti mi pevaj, nek' se srce seća,
Nek' iz čame sumorne se prene.
Uspomene, slatka, tiha sreća:
Brižna majka, koke pokunjene.

Zauvek sam zbog magle i rose
Zavoleo brezin viti stas
I njezine duge, zlatne kose
I sarafan i vezeni pas.

Zato srce prože slatka jeza —
Zbog te pesme i zbog rujnog vina
Čini mi se: ti si ona breza
Pod prozorom iz srećnih godina.

Prev. s ruskog Miroslav Topić

Harmoniko, sviraj, zvonko sviraj, smelo!
Sećaš li se doba što je proletelo?
Ne šušti, jasiko, slegni se prašino.
Nek pesma poleti na prag mojoj miloj.

Nek me dobro čuje, neka se isplače.
Ova tuđa mladost ništa joj ne znači.
Ali i da znači — kratka tuga njena.
Gde li si, radosti, gde li si, suđena?

Zasviraj mi brže, zasviraj mi jače,
Kako god okreneš, prošlost se ne vraća.
Snaga i lepota — izbledele slike,
Ostalaje samo pesma harmonike.

Prev. s ruskog Radivoje Konstantinović

____________________________


Maksim Riljski 


ŠOPEN

Šopenov vals... Ko gajoš svirao nije
I ko ga čuo nije? Na čijim usnama
Nije topao osmeh zaigrao,
U čijim očima nije iskrio plamen
Poluljubavi il polutuge
Od tih zvukova koketno-ćudljivih,
Tužnih k'o veče zlatnog dana,
Vrelih kao poljubac dugi?

Šopenov vals, nebrižno odsviran
Na pijaninu koji, po rečima poete,
U neskladu "doseže ideale",
O! Kakvu mi dalj srebrnu otvori
U tom času večernjeg zamora,
Kad žudno srce traži
Nežne linije i meke boje,
Dok taji i žudnju, i strast,
I sne i snagu, kao što zemlja skriva
Nezaustaviv izdanak što raste...
U snegu, put sivog snežnog nedogleđa,
Ukrašene, izrezbarene sanke lete,
U njima kao sunce ispod trepavica bleska
Lukav il tužan — ko će znati? —
Vatren il hladan — ko da shvati? —
Poslednji ili, možda, prvi osmeh.

To je sreća! Sreća! Pružam ruke,
Pršti sneg ispod kopita hladnih,
Prolete gačac pored puta,
Pustoš se prostrla naokolo.
Sedlaj konja! Hej, u poteru brže!
To je sreća! Sreća! — Poležem po grivi,
Utanjam u tople strane uzengija —
Opet vidim ono lice što iz krzna
Jedva izviruje... Šta li mi je?
Jesu li to suze u očima njenim?
Radosnice — ko može to reći?
Ili suze tuge — ko to može znati?
A veče pali prozore neznane,
Plavi oblak žarom se prožeo,
Plava šuma od vatre svetluca,
Vetar grane njiše i peva mi
Na uho... To je sreća! To je ljubav!
To je beznađe!

Gospodine Frederiče,
Znam ja da ni vetra, ni sanki,
Pa ni konja nema u valceru vašem,
Znam, to je samo moja primisao...
Nek su vam Poljska, ili Žorž Sandova
Dve voljene, jednako vatrene! —
Donele savučja vihor nežni —
Šta me je briga? Ja danas volim
Svoj san i vas volim zbog njega,
Ćudljivi mršav muzičaru...

Prev. s ukrajinskog M. Sibinović


_______________________


Nikolaj Zabolocki 


UPOZORENJE

Gde su stare muzičke figure,
gde se s mrtvim bore klavijature,
gde se note tuku s bezglasjem prostranstva —
ne traži tu, pesniče, duši hranu i poznanstva.
Spojiv bezumlje s umom
sred pustih smislova sagradićemo dom
i poduprćemo ga kolonom čvrstom, punom
patnje. Ona će biti kruna
svega. Ako se patnja nalazi u vodi negde,
mi ćemo vodu opevati u pesmama glasnim,
ako se patnja nađe kod severnjače zvezde —
zvezda će, kao plamen, buknuti nad glavama našim.
I patnje krava i neuglednost ptica sama
nek sinu s tvojih nesvagdašnjih strana,
drveće neka peva i strašnom pričom, bo'me,
neka bik plaši ljude — isti taj bik u kome
stoj i muk svetova,
spojen s nama vezama čvrstim.
I budi centar sveta. Bezobrazluku, lažima mrskim
ne daj mesta. I nek te sledeća istina greje:
dođe l' ti do uha muzika sama —
dom će ti se srušiti i, veran naukama,
učenik će da nas ismeje.

Prev. s ruskog M. Sibinović


BETOVEN

Upravo onog dana kad tvog sazvučja znak
prebrodi rada bezdan,
svet pobedi svet, prođe kroz oblak,
grom krenu na grom, u zvezdu pođe zvezda.

U nadahnuću poriva divnih,
s orkestrom bura, gromom leta,
s lestava oblaka silnih
dotakao si muziku sveta.

Pašnjakom truba, jezerom poja
neskladu uragana se ote,
u lice prirodi kliknu dela svoja,
u orgulje utka lik svoje lepote.

Pred licem polja sveta večnih
takvu si misao utkao u klik
da se reč s krikom iščupa iz reči
i postade muzika što slavi lavlji lik.

U bikovskim rogovima opet zapeva lira,
orlujska kost postade flauta pastirska,
razumeo si lepotu sveta živa
i odvojio njegovo dobro od zla.

Kroz spokoj svetskih predela stalni,
do samih zvezda udarni talas plavi...
Misli, otvori se! Reči, muzika postani,
plini u srca — da svet slavi!

Prev. s ruskog M. Sibinović

__________________________

Viktor Bokov 


MUZIKA

Nešto o muzici za spomen, utešno,
Nešto što zatišti nepojamno,
Nešto tužno, nešto neutešno,
Nešto pusto što je podivljalo.
Nešto skitsko sa humkom kurganom,
Černobiljsko, pelenom gorčano.
Prvorodno nešto, prvozdano,
U junačkom epu opevano,
Nešto smelo, odlučno do kosti,
Uspravljeno do najviših kota,
Nešto što je od velje važnosti —
Što je ljudskost i što je dobrota.

Prev. s ruskog M. Sibinović

____________________


David Samojlov 


* * *

Par ili nepar?
Mećava noćna.
Muzika — lekar.
Šubert. Osma.

Je l' da, kao da zida,
Šubert klija —
Muzika — vida?
Ona ubija.

Snežni sag zastrt.
Muka moćna.
Muzika nasmrt.
Mećava noćna.

Prev. s ruskog M. Sibinović


____________________________



Aleksandar Kušner 


* * *

Nebo u noći razjapljeno širom — i sâmo
Sav mehnizam otkriva pred nama: krivine,
Opruge, čivije... Muzička zalegla tamo
Fraza, da guta i mucanje i neravnine.

Noću, u selu, kad kročiš od otvorenih dveri,
Osetiš namah da to su zlatni lavirinti.
K'o da je Tezej tek izašô iz njih k Minojevoj kćeri,
Držeći ruku na koncu i kvinti.

Šta je to, prijatelju, otkud ljubav ova
Što javno priznade falinke svoje tolike,
Što ne računa da će se jedanput vratiti snova
U ovaj kraj, a u nebesku tamu — nikad.

Ko se o stadima tim, o muzici sočnoj stara?
Noćno je nebo navijeno ručkom sa škripom.
Hladniš i osećaš kako se u sluh pretvara
Vid, a sluh mrkne od nebeskog oblaka, pritom.

Ili od suza. Ne postavljaj pitanje zašto
Plaču: je l' ljubav, ili to uvrede dišu?
Prosto, tu stoje, poture rame pod prostor,
I svirku iz oka, kao raj koji blešti, brišu.

Prev. s ruskog M. Sibinović


NOĆNA MUZIKA

Noćna muzika sama sebe svira,
Sama se sebi divi i predaje.
Gde tanani je slušalac? Spava. Da, zaspiva.
Traži muziku rukama, kao slep da je.

Noćna muzika se prpoši kao najada
U sjajnom potoku, u samotni joj čas.
Noćna muziko, nemoj da
Dolećeš nam više! Zaboravi na nas.

Vrata smo zakračunali i okna zatvorili:
— Živi smotreno, bez sreće, bez strasti budi —
Ne vredi! Gde si, u automobilu?
Ili u kuhinji kod nepoznatih ljudi?

Ali ti što te čuju, biće da ne slušaju.
Znam već kako to biva: kafu piju bez kraja,
Vez što je muzikom sazdan, tu njenu retku šaru
Ne razlikuju od drugih niti i zamršaja.

I samo onaj koji zna kako da lovi zvuke
Za deset zidova i još za mnoštvom dveri,
Srećom zagrcnut je i muči teške muke:
Pušta da mu u sobu nahrupe divlje zveri.

Ljubav se na fotelji namah stvorila, iskrsla
U jednom skoku, Radost na krevet skače,
A Gnev — na komodu, sve je oživelo, vaskrslo,
Probudilo se, prenulo, nagrnulo još jače.

Prev. s ruskog Vera Horvat


_______________

Žak Prever 

Za uspomenu

Slušajući muziku
koju nikada pre nije čuo
jednu tužnu romansu
kao cviljenje kučeta
koju je pevala neka pijana žena
nasred ulice
čovek koji je izgubio pamćenje seti se jedne udovice
koju nikada nije ni poznavao
I pevušeći tu pesmu
krene da traži ženu
Put pod noge krene pravo
i ne pitajući ikoga za put
I evo ti ga ulazi bez kucanja
u kuću sklopljenih kapaka
A ta kuća je dvorac
I on postaje vladalac
Onaj koga čekaju
i penje se uz stepenice
kraljevski
i ne brojeći ih
Zatim otvara jedna velika vrata
Tu nalazi ženu
nasmejanu i potpuno golu
pred njom je novo šatorsko krilo
na njemu leži telo njenog muža u komade isečeno udovičino delo
Žena se nasmeši kada spazi čoveka koji je izgubio pamćenje
Sve sam to učinila tebe radi
poljubi me
poljubi me Fransoa
I baca mu se u zagrljaj
i Fransoa čije je ime Pol
sam ne zna šta na to da kaže
Jednostavno je srećan
i kako mu je želja da ženu obori na divan
da se malo pomaze
ona se odmiče i kaže mu
pokazujući na ostatke svog muža
Avaj
poslednji komad još nije isečen u komade i svaki anredni komad još uvek je neisečen komad
oh čini mi se da ovo nikada neću završiti
To je slagaljka
kaže joj čovek što je izgubio pamćenje
imala si uzornog muža
ne treba da se sekiraš
mogu opet da ga sastavim
I strpljivo
komad po komad
čovek koji je izgubio pamćenje stavlja svaki komad na svoje mesto
arterije i srce
boju pogleda
ruke i toplotu ruku
boju i belilo
I muž dolazi k sebi
i žena odmah priređuje
ljubomornu scenu
Ovo na zlo sluti
reče čovek što je izgubio pamćenje
i nestade
kao što je i došao
neprimetno.