Govornik - Ciceron

                            Freska iz 1464. godine koja prikazuje mladog Cicerona kako čita.



"U spisu De oratore, u tri knjige, Ciceron je napisao  najbolji rimski priručnik iz retorike i jedno od najboljih dela rimske prozne književnosti. Uzimajući Aristotela kao uzor, u prvoj knjizi koristio je formu dijaloga." Po Ciceronu " dobar govornik osim specijalizovanog znanja iz retorike mora posedovati i široko opšte obrazovanje; uključujući poznavanje istorije, prava i književnosti, iz filozofije poznavanje barem etike, a da se za ostala područja ljudskoga znanja "govornik može obratiti stručnjaku kad ustreba". U drugoj i trećoj knjizi obradio je pet delova retorike:

- Invencija, pronalaženje građe (inventio),

- raspored i pridruživanje (collocatio, dispositio),

- jezička obrada (elocutio),

- pamćenje (memoria),

- vladanje za vrijeme govora i izgovor (habitus, pronuntiatio).

Ciceron je smatrao da su prošla vremena kada je dobar govornik bio onaj koji je bio obdaren prirodnim govorničkim talentom i koji je mogao izreći savršen govor samo uz dati talenat i razumevanje teme o kojoj treba govoriti. On je postavio dodatne uslove koje govornik mora ispuniti da bio savršen i njima ni savremena nauka o govorništvu nema dodati gotovo ništa.

DELA IZ OBLASTI RETORIKE / POLITIKE  

Govori

Ciceronovi govori čine glavni deo njegovog opusa. Zabeleženo je 88 Ciceronovih govora od kojih je preostalo 58. Već za vreme Ciceronovog života objavljene su pojedine zbirke njegovih govora, a Ciceronov oslobođeni rob i prijatelj Marko Tulije Tiron, začetnik stenografije (notae Tironianae), je objavio prvu kolekciju Ciceronovih govora posle njegove smrti. U spisku koji sledi neki od naslova sadrže više od jednog govora.

" In principiis dicendi tota mente atque artubus contremisco. " (Na početku govora zadrhte mi um, noge i ruke. Ciceron)

Tehnike pamćenja

Ciceron se služio posebnom asocijativnom mnemoničkom tehnikom koja je nazvana tehnika soba (metoda loci). On bi govor razložio na ključne reči i konceptualne pojmove koji su mu bili potrebni za željenu temu i pridruživao bi ih, prema željenom redu, na jedan sasvim kreativan i jedinstven način, prostorijama kuće ili palate koju je dobro poznavao. Zatim bi tokom držanja govora zamislio da prolazi kroz prostorije date kuće ili palate i tada bi mu ključne reči i koncepti dolazili u um, opet prema željenom redu.

Sudski govori
(81. p. n. e.) Pro Quinctio
(80. p. n. e.) Pro Sex. Roscio Amerino
(77. p. n. e.) Pro Q. Roscio Comoedo
(70. p. n. e.) Divinatio in Caecilium
(70. p. n. e.) In Verrem
(71. p. n. e.) Pro Tullio
(69. p. n. e.) Pro Fonteio
(69. p. n. e.) Pro Caecina
(66. p. n. e.) Pro Cluentio
(63. p. n. e.) Pro Rabirio Perduellionis Reo
(63. p. n. e.) Pro Murena
(62. p. n. e.) Pro Sulla
(62. p. n. e.) Pro Archia Poeta
(59. p. n. e.) Pro Antonio
(59. p. n. e.) Pro Flacco
(56. p. n. e.) Pro Sestio
(56. p. n. e.) In Vatinium testem
(56. p. n. e.) Pro Caelio
(56. p. n. e.) Pro Balbo
(54. p. n. e.) Pro Plancio
(54. p. n. e.) Pro Rabirio Postumo

Politički govori

Rana karijera (pre egzila)
(66. p. n. e.) Pro Lege Manilia ili De Imperio Cn. Pompei
(63. p. n. e.) De Lege Agraria contra Rullum
(63. p. n. e.) In Catilinam I-IV
(59. p. n. e.) Pro Flacco

Srednji period karijere (od egzila i Cezarovog građanskog rata)

(57. p. n. e.) Post Reditum in Quirites
(57. p. n. e.) Post Reditum in Senatu
(57. p. n. e.) De Domo Sua
(57. p. n. e.) De Haruspicum Responsis
(56. p. n. e.) De Provinciis Consularibus
(55. p. n. e.) In Pisonem
(52. p. n. e.) Pro Milone

Kasna karijera

(46. p. n. e.) Pro Marcello
(46. p. n. e.) Pro Ligario
(46. p. n. e.) Pro Rege Deiotaro
(44. p. n. e.) Philippicae - Filipike: Poslije Cezarove smrti 15. marta 44. godine p. n. e., Ciceron dolazi na čelo republikanske senatorske stranke i održava 14 tzv. filipskih govora, Orationes philippicae in Antonium habitae (od 1. novembra 44. p. n. e. do 21. aprila 43. godine p. n. e.). Ovim govorima koji se odlikuju se živošću i neposrednošću Demostenovih govora protiv makedonskog kralja Filipa II Makedonskog, osvajača stare Grčke odgovornog za narušavanje grčkih sloboda, i prema tome dobili ime, Ciceron se suprotstavio Marku Antoniju i kritikovao njegove uzurpatorske namjere.[64] Smatra se da su Filipike vrhunac Ciceronove govorničke vještine u kojima se neposredno ogledala njegova moralna veličina.

" Želim samo ovo dvoje: da umirući ostavim rimski narod slobodan, a od ovoga - mislim - besmrtni bogovi ne mogu dati ništa veće; drugo, da svakome bude onako, kako je dao zasluga za državu (In Ant. II, 119). Stvar je došla do vrhunca; o slobodi se odlučuje. Treba ili da pobedite, građani, što ćete zaista i postići i zbog svoje ljubavi i uz toliku slogu, ili ma što drugo radije, nego da robujete. Drugi narodi mogu podnositi ropstvo, a rimskom je narodu prirođena sloboda."  (In Ant. VI, 19)

POPIS DELA

• De Inventione (84. p. n. e.)

-
 Ciceron je na ovom delu radio od 80. godine. Radi se o prvoj od dve knjige o globalnom opisu retorike. Nije ga završio jer se odlučio posvetiti radu na De Oratore. Ipak, čak i nedovršeno, De Inventione se izučavalo i iz njega učilo sve do srednjeg veka. U prvom delu objašnjeni su osnovni principi retorike, zatim doktrina učenja i uloga govornika. U drugom, obrađene su tehnike argumentacije s posebnim osvrtom na pravne govore, zatim obraćanje narodu i govori na svečanostima.


(55. p. n. e.) De Oratore (ad Quintum fratrem libri tres)

(54. p. n. e.) De Partitionibus Oratoriae - Ciceron je ovaj spis napisao kada je njegov sin Marko studirao retoriku. Tema - teorija retorike - sa šematskim podelama je predstavljena u formi dijaloga između oca i sina. Ciceron ovde nije dao mnogo originalnog, stil mu je jednostavan i prilagođen.


(52. p. n. e.) De Optimo Genere Oratorum

(51. p. n. e.) De Re Publica - I ovaj rad je dat u obliku dijaloga a sastoji se od šest knjiga napisanih između 54. i 51. godine p. n. e. Uzor je Platonov istoimeni rad i ima formu Sokratovih. Fiktivna radnja - dijalozi, odvijaju se tokom tri dana na imanju Scipiona Afričkom Mlađeg (Publius Cornelius Scipio Aemilianus Africanus Numantinus ), gde sam Scipion ima ulogu iskusnog i mudrog čoveka. Učesnici dijaloga su Rimljani u vreme od nekoliko vekova nakon Sokratove smrti. Ciceronova tema je ovde bila politički kontroverzna pa je Ciceron izabrao zamišljeni filozofski dijalog i likove iz vremena pre njegovog kako bi izneo svoje ideje te tako izbegao direktno spominjanje svojih suparnika.

(46. p. n. e.)Paradoxa Stoicorum

(46. p. n. e.) Brutus (de claris oratoribus) Brut: Knjiga posvećenu Brutu (Marcus Iunius Brutus Caepio) napisana je početkom 46. godine p. n. e. u formi dijaloga između Cicerona, Bruta i Atikusa. U tom fiktivnom dijalogu Ciceron iznosi istoriju rimskog govorništva od početaka do sebe samog tako da je vidljivo kako se u postepenom razvoju javlja Ciceron kao vrhunac rimskog govorništva. Posle uvodnog dela prvo govori o grčkoj retorici, o starijim rimskim govornicima uglavnom kaže da su bili osrednji a pri kraju prikazuje i slavi sebe samog kao vrhunac rimskog govorništva. Ciceron se u prosuđivanju i oceni rukovodio istorijskim i čisto estetskim načelima. Glavni smisao ove knjige je odbrana Brutovog govorničkog stila koji je u osnovi neoatički ali mnogo raskošniji i uzvišeniji.

(46. p. n. e.) Orator ad M. Brutum

(45. p. n. e.) De Fato

(44. p. n. e.) Topica - Ovaj spis je Ciceron napisao tokom putovanja u Grčku i u njemu obradio doktrinu de inventione onako kako ju je Aristotel razvio. Dakle, radi se o veštini pronalaženja tema i u ovom retoričkom spisu predstavljena su topoi - mesta pogodna za sve vrste tema i upotrebljivi u svakoj disciplini; poeziji, politici, retorici, filozofiji itd.

(??. p. n. e.)De Legibus

(??. p. n. e.) De Consulatu Suo

(??. p. n. e.)De temporibus suis

_______________________________


MOLON

Ciceron upoznaje  majstora govorništva Apolonija Molona  tokom njegove posete Rimu a zatim uči kod njega u Grčkoj 77-79. godine p. n. e. I Gaj Julije Cezar je također učio kod Molona. Tvrdi se da su upravo zahvaljujući Molonu, Cezar a prvenstveno Ciceron, postali odlični govornici a navodno je Molon svojim učenicima citirajući Demostena često ponavljao tri najvažnije stvari u govorništvu: "Dikcija, dikcija i samo dikcija". Molon je Cicerona naučio široj i manje intenzivnoj formi govorništva što će u kasnijim godima izrazito definisati njegov individualni stil.

DEMETRI

U Ateni je slušao akademika Antioha, epikurejca Zenona i opet stoika Fedra, a u govorništvu se doteruje kod Demetrija. U Maloj Aziji se upoznaje s kićenim azijskim stilom (genus Asiaticum ili amplum), a na Rodosu kod spomenutog Molona s rodoskim (genus Rhodium ili medium), koji čini sredinu između jednostavnog atičkog (genus Atticum ili tenue) i raskošnog azijskog. Boravak na Rodosu odlučan je za Ciceronovo formiranje kao govornika jer se tada priklanja rodskom stilu.

izvor 

         Štampano izdanje Ciceronove De officiis, 1560. godina, Christopher Froschouer.

" Ne vidim nikoga kome bi Cezar trebao ustupiti mesto. Njegov je način izlaganja elegantan, briljantan, i čak mu je i izgovor, na određeni način, elegantan i krasan... S kim se može porediti, s nekim profesionalnim govornikom? Čiji su koncepti precizniji ili bogatiji? Ko ima kićenije ili elegantnije izlaganje?

(Deo Ciceronovog opisa Cezara u pismu prijatelju iz: Svetonije, Životi Cezara, Cezar, 55)"

ODLOMCI IZ GOVORNIKA



govornik



" zato ću ti sada prikaz govornika započeti tako da, ako budem mogao, prvo uvidim koje su njegove sposobnosti. Želeo bih, naime, da bude donekle književno obrazovan, da je ponešto slušao, pročitao, čak i usvojio ta govornička pravila. Ispitaću što mu priliči, što može postići svojim glasom, telesnom snagom, dahom i jezikom. Ako uvidim da može doseći vrhunske govornike, ne samo da ću ga hrabriti da razradi svoju veštinu, nego ću ga i preklinjati, ako mi se bude činilo da je uz to i dobar čovek – toliko, držim, izvrstan govornik, koji je ujedno i dobar čovek, služi na čast celoj državi.


-----Govornik Antonije u knjizi De oratore hvali snagu i lepotu dobrog govora:

Nikakva pesma ne zvuči lepše od dobro oblikovana govora, nikakva pesma nije čvršće sazdana od bogate građe reči; nijedan nam glumac ne pruža svojim oponašanjem istine veće zadovoljstvo od govornika svojom odbranom…



pravi govornik


Pravi govornik, naime, treba proučiti, čuti, pročitati, raspraviti, razložiti, pretresti sve što postoji u ljudskom životu, naročito stoga što se njime bavi i on mu je građa za govore. Jer, umijeće govorenja jedna je od najvećih vrlina; pa iako su sve vrline međusobne jednake i ravno­pravne, ipak je jedna u svojoj vanjskoj pojavi ljepša i sjajnija od druge, kao što je slučaj s ovom sposobnošću koja, kad je ovladala znanjem o činjenicama, riječima izražava osjećaje i misli duha tako da je u stanju natjerati slušatelje na bilo koju stranu, kamo god stavila težište. I što je ta sposobnost veća, to ju više trebamo vezati uz dobrotu i vrhunsku mudrost. Ako bismo dali na raspolaganje bogatstvo govorništva osobama koje te vrline ne posjeduju, ne bismo od njih stvorili govornike, nego bismo, u neku ruku, luđacima predali oružje.


Od govornika se pak traži oštroumlje dijalektičara, misli filozofa, reči gotovo kao u pesnika, pamćenje advokata, glas tragičara, gestikulacija gotovo kao u najboljih glumaca. Zato se u ljudskome rodu ne može naći ništa ređe od savršena govornika.


Ciceron (2002: 36)
Ciceronova ocena nastanka rimske retorike


„Dok je u ostalim naukama najizvrsnije ono što je najviše udaljeno od spoznaje i osetila
neupućenih, u govorništvu je upravo najveći greh odstupati od svakodnevnoga načina govora i uobičajenog zajedničkog ponašanja. (...) Isprva, potpuno neupoznati s teorijom, budući da nisu smatrali da vežba ima bilo kakvu važnost niti da postoji bilo kakvo pravilo u sistemu govorništva, postizali su toliko koliko su mogli nadarenošću i promišljanjem. Kasnije pak, kad su čuli grčke govornike, upoznali njihove spise i zaposlili grčke učitelje, naši su ljudi usplamteli nekom neverovatnom strašću za učenjem: uzbuđivala ih je važnost, raznolikost i mnoštvo svakovrsnih sudskih parnica, tako da se onoj nauci, koju je svako bio sliedio svojim naporom, pridodalo mnogo vežbe, koja je nadišla pravila svih učitelja.“


 potreba vežbanja 

Ciceron (2002: 37‐38):

„Treba naime usvojiti znanje o mnogim stvarima, bez kojih je okretnost reči isprazna i smešna; sam govor valja uobličiti ne samo biranjem, nego i sklapanjem reči; moraju se duboko proučiti svi osećaji koje je ljudskom rodu dodelila priroda, jer se sva snaga i smisao govora trebaju izneti da bi se duše slušatelja ili smirile ili uzbudile. Tomu treba dodati stanovitu dosetljivost, duhovitost i izobraženost dostojnu slobodna čoveka, brzinu i kratkoću u odgovoru i napadu povezanu s profinjenom privlačnošću i uglađenošću. Osim toga, valja u pamćenju držati celu istoriju i mnoštvo primera, a ne treba zanemarivati ni znanje zakona i građanskog prava. A što da kažem o izvedbi? Za nju su potrebne kretnje tela, geste, izraz lica, uobličavanje i menjanje glasa.(...) Po mom mišljenju, niko neće moći biti u svakom pogledu izvrstan govornik ako ne bude stekao znanje iz svih važnih predmeta i nauke: naime, govor treba da cveta i buja iz poznavanja stvari. Ako govornik ne shvati i
ne upozna predmet, njegov je izraz isprazan i gotovo detinjast.“


govor, kretnje, mimika


- A da bismo pravilno govorili, ne treba se samo pobrinuti da upotrebljavamo reči kojima niko ne može s pravom prigovoriti i da poštujemo njihov padež, glagolsko vreme, rod i broj, kako se ne bi što izgovorilo zbrkano, neskladno i u krivom poretku. Treba još upravljati jezikom, dahom, čak i zvukom glasa. Ne želim da se glasovi izgovaraju s previše prenemaganja, ne želim ni da budu nejasni zbog nemarna izgovora; ne želim da reči izađu slabašno izdahnute, ne želim ni da ih se napuhuje i suviše revno ispuhuje.

A oči nam je priroda dala, kao konju i lavu grivu, rep, uši, da ukažemo na osećaje i zato je u našoj izvedbi, o kojoj sada govorimo, po važnosti odmah do glasa izraz lica, a njime upravljaju oči. U svim pak ovim faktorima koji se tiču izvedbe, prisutna je neka od prirode dana snaga. Stoga je zahvaljujući njoj moguće u najvećoj meri potresti neveže, prost puk, napokon i barbare.-


No iako celi govor treba biti takoreći poškropljen draguljima reči i misli, oni ne smeju biti ravnomerno preliveni celom duljinom govora, nego porazmeštani tako da budu poput nekog najlepšeg i najblistavijeg biserja u nakitu. Treba, dakle, izabrati stil govora koji će najviše zaokupljati pažnju slušalaca i koji neće samo pružati zadovoljstvo, nego koji će im pružati zadovoljstvo a da ih ne zasiti.


Ciceron ( 2002: 37‐38):

„Šta je, naime, tako vredno divljenja kao kad u beskrajnom mnoštvu ljudi postoji jedan koji ono što je priroda dala svima može ostvariti bilo sam, bilo s nekolicinom drugih? Ili šta je tako ugodno znati i čuti kao govor ukrašen i uglađen mudrim mislima i značajnim rečima? Ili tako moćno i tako veličanstveno kao kad se jednim govorom promeni pokret u narodu, suzdržanost sudaca, dostojanstvo Senata? (...) I dalje – da ne bi stalno mislio na Forum, sudačke klupe, govornicu i senatsku većnicu: što u vreme odmora može biti ugodnije ili bolje odgovarati obrazovanu čoveku od duhovita i ni u čemu prosta razgovora? Upravo u tome imamo najveću prednost pred životinjama što među sobom razgovaramo i što možemo govorom izraziti misli. Zato, ko se tomu s pravom ne bi divio i smatrao da se u tome polju mora najviše truditi, da bi se, u onome u čemu ljudi najviše prednjače pred životinjama, sam isticao pred ljudima?“

poznavanje teme i sadržaja govora


- Treba, naime, usvojiti znanje o mnogim stvarima, bez kojih je okretnost reči isprazna i smešna; sam govor valja uobličiti ne samo biranjem, nego i sklapanjem reči; moraju se duboko proučiti svi osećaji koje je ljudskom rodu dodelila priroda jer se sva snaga i smisao govora trebaju izneti zato da bi se duše slušatelja smirile ili uzbudile.


 Ciceron (2002: 50‐51)
„Ono što je običavao govoriti Sokrat, da su svi dovoljno rečiti u onome što znaju, verovatno je, ali ipak nije istina. Bliže je istini to da niko ne može biti rečit u području koje ne poznaje, ali i to da ne bi mogao, kad bi i najbolje poznavao građu, a bio nesposoban za uobličavanje i brušenje govora, govoriti o onome što poznaje. (...) Čak ako govornik i bude zanemario ono što se nalazi u ostalim
umećima i naukama i držao se samo onoga što pripada raspravi i sudskoj praksi, ipak će ako bude trebao govoriti o ostalim temama, o njima govoriti mnogo bolje nego oni čije su to matične nauke, pošto od stručnjaka sazna koje su to stvari i o čemu se radi.“



Ciceron ( 2002: 74):

„Valja se suočiti s ljudskim pogledima i iskušati snagu talenta, a onu pažljivu pripremu obavljanu između četiri zida treba izneti na svetlo stvarnosti. Morate čitati i pesnike, upoznavati se s istorijskim delima, čitati i detaljno proučavati učitelje i pisce svih plemenitih nauka, i radi vežbe ih hvaliti, tumačiti, ispravljati, koriti i pobijati. O svakoj stvari trebate raspravljati s oba stajališta, za i protiv, i što se god našlo u nekom slučaju, a moglo bi se činiti uverljivim, to treba izmamiti na videlo i iskazati. Morate izučiti građansko pravo, upoznati zakone, shvatiti svu prošlost, način delovanja Senata, ustroj države, prava savezničkih naroda, saveze, ugovore, interese vlasti. Također,
neka se iz svake vrste duhovita govora uzme neka privlačna šala, i njome neka se kao solju začini cijeli govor.“



 priprema, delovi govora,  naklonost publike


Saznao sam i prihvatio i to da, pre no što počnemo govoriti, odmah na početku valja pridobiti naklonost slušalaca.

- Reči, naime, ostavljaju dojam samo na onoga ko je s govornikom povezan zajedništvom istog jezika, a oštroumne misli često prolete pokraj razuma ne naročito oštroumnih osoba; izvedba, koja iznosi osećaje na videlo, ostavlja dojam na sve, jer srca svih ljudi pogađaju isti osećaji i oni ih pod istim oznakama prepoznaju kod drugih i sami kod sebe označavaju.



Ciceron (2002: 70‐71)

„Budući da je to što govornika čini govornikom razdeljeno u pet delova, naučio sam da on treba prvo pronaći građu za govor, zatim to što je pronašao rasporediti i složiti ne samo što se tiče redosleda, nego i po važnosti i prema vlastitoj proceni. Nadalje, to napokon treba zaodenuti i ukrasiti jezičnim sredstvima, posle toga zatočiti u pamćenju i na kraju – izvesti s dostojanstvom i privlačnošću.
Saznao sam i prihvatio i to da, pre no što počnemo govoriti, odmah na početku valja pridobiti naklonost slušalaca.

Zatim treba izložiti stvar, nakon toga odrediti sporni moment, potom dokazati vlastite argumente, a posle pobiti one koji protureče. A u zaključnome delu govora treba proširiti i uveličati ono što govori nama u korist, a ono što je na korist protivniku oslabiti i slomiti.“


- Uvod neka bude tako usko povezan s govorom koji sledi da se ne stiče dojam kako je to nešto samo prilep­ljeno, kao što je predigra svirača na gitari, nego kao ud združen s celinom tela: jer, naime, neki, pošto su izložili dobro pripremljen uvod, prelaze na ostatak govora na takav način da se čini kako ne žele da ih se pažljivo sluša. A i ta predigra ne treba biti poput one kod samnićanskih gladijatora koji pre borbe vitlaju kopljima kojima se u borbi uopšte ne koriste, već takva da se govornici istim onim mislima koje su koristili u predigri mogu i boriti.-





Ciceron (2002: 72‐73)

„Većina pritom vežba samo glas – a i to ne baš znalački – i telesnu snagu, potiče spremnost jezika i raduje se velikom broju reči. Tu ih zavodi izreka koju su čuli – da ljudi moć govorenja obično postižu govorenjem. No istinita je i ona izreka: iskvaren se govor najlakše postiže iskvarenim govorenjem. I zato je upravo prilikom vežbanja – iako je korisno često govoriti bez pripreme – ipak mnogo korisnije sebi dati vremena za razmišljanje i govoriti pripremljenije i pažljivije. (...) Olovka je najbolji i najdelotvorniji začetnik i učitelj govorenja, i to s pravom: naime, kao što priprema i
razmišljanje lako pobeđuju iznenadan i proizvoljan govor, tako će i njih svakako nadvisiti
marljivo i brižljivo zapisan govor.“


- A ko govorenju pristupa usvojivši naviku pisanja, ima tu sposobnost da ono što govori, makar to izgovorio bez pripreme, čini sličnim pisanom tekstu. Ako nekada za govor i donese kakve beleške, kad odluta od njihova sleda, ostatak će govora uslediti u sličnome stilu. Kao što pri brzoj plovidbi, kada veslači zakoče, brod ipak zadržava svoj pravac kretanja iako se prekinuo pogon i udarci vesala, tako u neprekinutom govoru, kad zakažu beleške, ostatak govora ipak sačuva tok potaknut sličnošću sa zapisanim i njegovom snagom.


parnice

Ciceron (2002: 219‐220)
 „Od odlučujuće je važnosti za slučaj da li smo ga razložili brižljivo ili ne, jer izlaganje je izvorište svih ostalih delova govora. Sledeće je da se odredi predmet spora; pritom treba istražiti oko čega je nastao prepor. Potom treba pribaviti glavne dokaze za slučaj, i to tako da istovremeno opovrgavaš
protivničke i potvrđuješ svoje. U parnicama u onome delu govora koji služi iznošenju argumenata postoji naime samo jedno načelo, a ono zahteva i potvrđivanje i opovrgavanje. No budući da se protuargumenti ne mogu opovrgnuti ako ne potvrdiš svoje, ni ovi tvoji potvrditi ako ne opovrgneš one tuđe, to je razlog što je oboje povezano po svojoj naravi, koristi koju pružaju i po upotrebi. Zaključiti treba pretežito tako da se uvećava učinak, bilo da raspaljujemo suca ili ga umirujemo.“



- Istinski elokventan čovek... biće onaj koji će i u skupštini i povodom građanskih stvari znati da govori tako, da ubedi, da se dopadne, da uzbudi; da ubedi stoga što je to neophodno; da se dopadne da bi šarmirao auditorijum; da uzbudi da bi pobedio: ovo poslednje je talent koji, pre svega, obezbeđuje uspeh. Ovim trima moćima govornika odgovaraju tri vrste stila: jednostavni, kada je reč o dokazivanju; umereni (osrednji), kada je reč o izazivanju dopadanja; žestok, da uzbudi: uzbuditi jeste bit čitave elokvencije. Dakle, tvrđenje mora biti sasvim sigurno, kao i vrlo veliki talent kod veštog govornika da bi doveo u red, u neku ruku odredio upotrebu ova tri tako različita stila; on mora, doista biti u stanju da može prosuđivati o tome šta treba da uradi u svakom slučaju, kao i da bude vešt da o pitanjima govori onako kako to same stvari nalažu". Bitno je da govornik dobro shvati "to što se dopada, ne samo u pogledu ideja, nego i u pogledu reči. Doista, sledeći svoje razloge, svoje dostojanstvo, svoj moralni autoriet, svoje doba i čak svoj položaj, okolnosti i auditorijum, govornik ne mora izlagati isti predmet istim rečima ili istim idejama, i uvek, u svakom trenutku razgovora, kao u životu; on treba da posmatra kako će se sve to dopasti, što je inače element koji zavisi od predmeta rasprave, ali isto tako i od karaktera, kako govornikovog, tako i auditorijuma".-



istorija


Ciceron (2002: 127):

„-      I dalje: što mislišʹ, nastavi Antonije, ʹkakav mora biti govornik i koliko veliko majstorstvo u govorenju mora posedovati da piše istoriju?ʹ

ʹ-      Ako piše kao što su pisali Grci, najvećeʹ, odvrati Katul, ʹako piše kao naši sunarodnjaci, nema potrebe da bude govornik – dovoljno je da ne bude lažljivac.ʹ (...) No, nazad na stvar: zar ne vidite koliko je velik zadatak za govornika pisanje istorije? Možda i najveći, što se tiče toka i raznolikosti izraza. Ipak, kod učitelja govorništva nigde ne nalazim da bi ono bilo poduprto zasebnim propisima – oni su, naime belodani. Pa ko ne zna da je prvi zakon pri pisanju istorije da se autor ne sme usuditi
izreći neku laž? A drugi zakon – da se ne sme ne usuditi reći istinu, kako se ne bi javila sumnja u pristranost ili neprijateljstvo? Ovi su temelji, naravno, svima poznati, a ostatak zdanja počiva na građi i izrazu.“


Veština govora je dobra samo kad je etična 1)


Ciceron (2002: 260‐261):

„Tada Kras nastavi: (...)

Teorija izbora reči, njihova smeštaja i slaganja perioda lagana je, kao i sama praksa bez teorije. Naprotiv, obilje tema golemo je, Grci više njime ne gospodare, i iz toga je razloga naša mladež uza sve učenje gotovo neuka, a u poslednje su se dve godine javili – bogovi pomagajte! – i latinski učitelji retorike. Ja sam ih kao cenzor ukinuo vlastitim ediktom, ne zato što ne bih hteo – kako su mi rekli da neki govore – da mladež oštri svoj um, nego, naprotiv, nisam hteo da njihov um otupi, a ojača njihova besramnost.
Kod Grka sam naime, kakvi bili da bili, primećivao ipak pored ove izvežbanosti jezika i neko sistematsko  naučno obrazovanje na visokom nivou, a kod ovih naših novih učitelja uvideo sam da ne mogu poučavati ničemu osim drskosti, koju treba pomno izbegavati, čak i kad je povezana s dobrim osobinama. Budući da je to bilo jedino što su naučavali i da je to bila škola bestidnosti, mislio sam da je cenzorova dužnost pobrinuti se da se ne proširi dalje. Iako je odredba bila odlučna, to ne znači da
sam izgubio nadu kako se ono o čemu smo raspravljali može predavati i otmeno sročiti na latinskom – i naš, naime, jezik, kao i narav stvari dopuštaju da se stara izvanredna mudrost Grka prilagodi za našu upotrebu i običaje. No tu su potrebni izobraženi ljudi kakvih do sada u ovom našem području među našim sugrađanima nije bilo. Ako i kada iskrsnu, trebaće ih pretpostaviti i samim Grcima.“

izvor 

_________________________________

1 ) Napomena uz Etičnost :

Sofisti su izašli na zao glas jer su učili kako, u cilju nadmudrivanja protivnika, retoričkom okretnošću i dovitljivošću slabiji razlog učiniti jačim. Štaviše, išli su tako daleko da su tvrdili da nema razlike između istine i neistine, već da je bitna jedino veština uveravanja.
Sofisti su svojim radom ozbiljno uzdrmali temelje moralnosti pa protiv njih odlučno ustaju Sokrat, Platon i Aristotel. Platon piše o tome kako se njegov učitelj Sokrat izvanrednom retoričkom sposobnošću suprotstavljao relativizmu i skepticizmu sofista u svojoj trajnoj i herojskoj obrani istine i ljudskih vrednosti, zbog čega je i nepravedno pogubljen.