понедељак, 22. мај 2017.

Kim Džongov raketni arsenal






UVOD

Pošto je stara Koreja 1910. godine anektirana od carskog Japanaca, nakon kraja II sv. rata i predaje Japana 1945. godine Koreja je podeljena u dve zone – jednu je kontrolisao SSSR a drugu SAD. Kao bajagi napori o ponovnom ujedinjenju su propali, te su 1948. formirane dve države: socijalistička Demokratska narodna republika Koreja na severu, i kapitalistička Republika Koreja na jugu. Pošto se Hladni rat između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država zahuktavao, bilo je pitanje vremena kad će izbiti rat. Zato je već 1950. Severna Koreja izvršila invaziju na komšije. Severnu Koreju su podržali SSSR i Kina a Južnu Amerika i „svetska zajednica“ od 21 zemlje UN[1]. Nepunih pet godina nakon Drugog svetskog rata, svet je bio na ivici novog svetskog rata.

Rat je završen 1953. obustavom vatre (dve zemlje su faktički i danas u ratu!), ali je Koreja ostala podeljena na „progresivnu“ i „slobodnu“ Južnu Koreju i „komunističku“ i „retrogradnu“ Severnu Koreju. Ova druga, pritisnuta jakim susedima – SSSR-om, Kinom i J. Korejom – jača nacionalnu svest, sopstveni socijalizam i naoružanje zemlje. Uskoro je predsednik partije Kim Il-sung shvatio da njegova zemlja od 20-ak miliona stanovnika nema šanse protiv džinova bez nuklearnog oružja, te se obratio Baćuškama za pomoć. Sovjeti nisu pristali da im daju nuklearno oružje ali su pomogli u naporima za mirnodopsko korišćenje nuklearne energije. Kasnije su i Kinezi, posle svojih nuklearnih testova, odbili zahtev Severne Koreje oko pomoći u nuklearnom naoružanju.

Sovjeti su im pomogli da 1963. naprave Nuklearni istraživački centar u Yongbyonu sa reaktorom od 8 MW. Posle 20-ak godina, lukavi Korejanci osvajaju proces za proizvodnju i prečišćavanje urana, i posle nekoliko uspešnih testova, započinju sopstveni program nuklearnog oružja. Uskoro Amerikanci zahtevaju da izvrše kontrolu procesa, ali Korejanci odbijaju saradnju (čak su im nudili i neke reaktore u zamenu za razoružanje). Začudo, 2002. Pakistan je objavio da već deset godina Severna Koreja ima uvid u njihovu nuklearnu tehnologiju. Amerika im odmah uvodi sankcije, a Severna Koreja zauzvrat istupa iz Međunarodnog dogovora o kontroli nuklearnog naoružanja.

U oktobru 2006. Koreja objavljuje da je uspešno sprovela prvi nuklearni test. Bila je to podzemna detonacija manja od jedne kilotone, što je nagnalo Severnu Koreju da svetu objavi da poseduje atomsko oružje.

Narednih godina bilo je nekoliko pokušaja da se mala Koreja nagovori da odustane od nuklearnog razvoja u zamenu za gorivo i ekonomske kredite Amerike i Japana, ali je to uvek padalo u vodu i vodilo ka novim testiranjima sve jačih projektila.

Od 2009, prema mišljenju generalnog direktora Međunarodne agencije za atomsku energiju, Mohameda El'Baradeija, Koreja je postala „punoravna nuklearna sila“. Krajem maja 2009. Koreja vrši drugi nuklearni test, čija je eksplozija procenjena na 2-7 kilotona.

U februaru 2012. Koreja objavljuje da će suspendovati obogaćivanje urana u Naučnom centru Yongbyon i da neće vršiti nuklearna testiranja dokle god traju pregovori sa Amerikom. Koreja je obećala da će dozvoliti stranim stručnjacima inspekciju svojih reaktora, kao i da će uvesti moratorijum na testiranja raketa dugog dometa, dok je Amerika rekla da je spremna da počne da im šalje hranu i da popravi bilateralnu saradnju. Međutim, nakon što je Severna Koreja izvršila testiranje dalekometnog projektila u aprilu 2012, SAD je opet prestala da im šalje pomoć.

izvršen je treći podzemni nuklearni test, a u februaru 2016. i četvrti (Korejanci su tvrdili da se radilo o hidrogenskoj bombi). Nekoliko meseci kasnije Koreja je objavila da je lansirala prvi satelit u kosmos, ali je Japan smatrao da je to bila balistička nuklearna raketa, te da se Japan oseća ugroženim. U septembru 2016. vrši se i peti nuklearni test, za koji su Južnokorejanci rekli da je bio jačine 6-7 kt, a Kinezi oko 12 kt.




Kim Džong-un sa malom loptastom nuklearnom bombom u fabrici projektila s početka 2016. On je '84. godište i kad je došao na vlast 2012. bio je najmlađi predsednik na svetu.


16 aprila 2017, nekoliko sati posle velike vojne parade povodom 105. godišnjice rođena oca nacije i dede današnjeg predsednika, Severna Koreja je pokušala da lansira balistički projektil sa lokacije u blizini luke Sinpo, na jugu zemlje. Projektil je eksplodirao malo po lansiranju. Krajem aprila, nakon susreta Trampa i Đinpinga u Vašingtonu, američki Stejt Department je izjavio da će se Severna Koreja najverovatnije suočiti sa sankcijama Kine ako bude nastavila sa daljim testovima.

17 aprila 2017, Severna Koreja je lansirala neidentifikovani balistički projektil iznad aerodroma Puckhang, na svojoj teritoriji. Kažu da je eksplodirao na visini od 70-ak km.
Dugoprugaške rakete

Svi su izgledi da su najnoviji napori Severne Koreje fokusirani da proizvodnju pouzdanih projektila dugog dometa, koji bi potencijalno mogli da pronađu svoju metu i na tlu mrskih im Sjedinjenih Država.

Na različitim vojnim paradama koje pomno prate vojni analitičari Zapada još od 2012. godine, uočena su dva tipa interkontinentalnih balističkih projektila (ICBM), poznata kao KN-08 i KN-14.

Za trostepeni KH-08, koji se naziva i „Hwasong-13” (HS-13), koji se transportuje i lansira sa leđa specijalnog teškog kamiona sa 8 osovina, veruje se da ima domet od 11.500 km. Američko ministarstvo odbrane smatra da Koreja poseduje makar 6 ovakvih pokretnih lansera.

Čini se da KH-14, snimljen na paradi povodom 70. godišnjice Radničke partije Koreje, ima samo dva stepena, i da mu je mogući domet oko 10.000 km.

KH-08 na vojnoj paradi 2016. Piše da je domet 9.000-12.000 km.


KH-14 na vojnoj paradi 2016. Piše da je domet 8.000-9.900 km.

Severnokorejske rakete KH-08 i KH-14 na svojim mobilnim lanserima.


Iako projektili još nisu dovoljno testirani, novije fotografije pokazuju da su u toku testovi motora i onoga što izgleda kao kao toplotna zaštita za bojeve glave.

Prema BBC-ju, uprkos očiglednom napretku, Severna Koreja je još uvek daleko od preciznog gađanja gradova svojim balističkim raketama, ili od minijaturizacije nuklearnih glava.





     Domet korejskih raketa. Crveni krug prikazuje još uvek netestirani projektil KH-08.
Zašto se prave ICBM?

Interkontinentalni balistički projektili (ICBM) su po definiciji navođene balističke rakete najmanjeg dometa 5.500 km, prvenstveno konstruisanih za nošenje jedne ili više termonuklearnih bojevih glava. Većina savremenih dizajna koristi višestruke nezavisno navođene bojeve glave (MIRVs), ali tu tehnologiju poseduju samo najjači: SAD, Rusija, UK, Francuska, Izrael i Kina. Takvo oružje omogućava zemlji da prenese ogromnu vatrenu moć na protivnika s druge strane planete.

Jedini pravi razlog trošenja para, vremena i napora za izgradnju takvih raketa je da se njima ispaljuje armagedonsko nuklearno oružje.

Tokom prošlog Hladnog rata SSSR i SAD su savladali brojne tehnike skrivanja i lansiranja svojih projektila, koji su sakrivani u silosima, tovareni na ogromne mnogotočkaše ili vozove, ili smeštane u lansere nuklearnih podmornica.

Sve ICBM su konstruisane na sličan način. Uvek su to višestepene rakete pokretane čvrstim ili tečnim gorivom, i uvek prvo svoj smrtonosni teret nose van atmosfere u kosmos.

Prva faza leta jednog tipičnog ICBM započinje lansiranjem. Zbog lake detekcije te faze od strane protivnika[2], ona je najburnija ali se zato svi trude da traje najkraće – 3-5 minuta (kraće sa motorima na čvrsto gorivo) – i tom prilikom se razvijaju brzine od 15.000-28.000 km/h. Na kraju te faze, projektil postiže visinu od recimo 150 do 400 km.

Sledeća je faza najduža i u zavisnosti od nekoliko faktora (težine rakete, daljine cilja, i sl.) traje ~25 minuta. U toj fazi, u kojoj projektil sa teretom leti po inerciji, bez učešća raketnih motora, i tada se dostiže visina od preko 5-6 hiljada km. Pošto je ta faza najduža, protivnik ima najviše vremena da nešto uradi i zato se tada vrše različite „finte“ (bojeve glave uključuju pomoćne motore i skreću levo-desno), ispaljuju se lažni mamci (u vidu metalnih balona, žičanih mreža itd.), radarski ometači i sl.

Nakon dospeća u kosmos, teret tih projektila – obično u vidu jedne ili više termonuklearne bombe – vraća se u atmosferu brzinom većom od 25.000 km/h i u roku od nepuna dva minuta detonira ili iznad ili direktno pogađajući planiranu metu.


                                   Šematski i pojednostavljene faze leta ICBM projektila.





                        Osnovni delovi balističkog projektila i poređenje veličine sa čovekom.

Tokom perioda Hladnog rata, dometi i potencijalne pretnje ICBM-a su smatrane ključnim za doktrinu vojne strategije nazvanu „Uzejamno garantovano uništenje“, ili skraćeno MAD[3]. Strategija je smatrana korisnom jer je pomagala da se i pored ogromne količine nuklearnog oružja na obe strane održava mir jer nijedna strana neće moći da „pobedi“ bez nemerljive štete po sebe. Danas je ta strategija, zbog poboljšanja tehnologije, nažalost, napuštena, ali i dalje važe strategije koje pojam pobednika stavlja pod znak pitanja. I to veeeeliki.[4]

Razvoj severnokorejskih projektila

Severna Koreja je započela svoj raketni program angažovanjem slavnih sovjetskih projektila R-17 „Elbrus“, na zapadu poznatijih kao „Scud-B”[5], koje su dobili od Egipta[6] i Bugara 1976. godine, jer su Sovjeti odbili da im direktno prodaju rakete. Uskoro su Korejanci počeli sami da proizvode prepravljene kopije, nazvavši ih “Hwasong-5” (kor. “Mars”). Nova raketa je mogla da bojevu glavu od 1 tone odnese na 320 km umesto na pređašnjih 280 km[7]. Mogla je da nosi visokoeksplozivnu, klasternu, hemijsku a možda i biološku bojevu glavu. Uskoro su usledile i jače verzije, sa većim dometom.

Od 1990. u naoružanje ulazi jednostepena raketa srednjeg dometa “Nodong” (kor. “Rad”). Njene karakteristike su bolje od “Hwasonga”/”Scuda”, tako da joj je domet povećan na 1.000-1.300 km (dovoljno da se gađa Južna Koreja i delova Japana, Rusije i Kine) a visina leta na 160 km. Može da nosi konvencionalno i nuklearno oružje. Smatra se da Koreja ima oko 300 ovih raketa ali manje od 50 pokretnih lansera.

Ovaj tip raketa je u tajnosti prodat Iranu i Pakistanu, a Iran ih uspešno i sam proizvodi pod nazivom “Shahab-3”.

“Nodong-1” se smatra jednom od najefikasnijih balističkih raketa jer ju je jako teško presresti protivraketnim sistemima. Mada im je domet procenjen na 1.300 km, one dve lansirane u martu 2014. odletele su na samo 650 km. Domet im je bio namerno skraćen jer su bile ispaljene pod velikim uglom da bi se sprečilo njihovo eventualno presretanje. Projektili lete brzinom od 7 mahova na visinu od 160 km, dok su američki i južnokorejski presretački projektili sistema “Patriot PAC-2/3” specijalizovani za gađanje raketa klase “Scud” do visine od 40km. Zbog toga je Južna Koreja bila primorana da razvije sopstveni sistem za gađanje na daljinu (L-SAM), a Amerika se prošle godine obavezala da će do kraja 2017. na jugu Južne Koreje postaviti jedan odbrambeni sistem THAAD[8].



Trokonusne bojeve glave su prvi put korišćene kod unapređenih verzija projektila „Nodong“ posle 2000. godine, a danas se koriste kod raketa srednjeg i dugog dometa. Za razliku od klasičnih konusnih glava, time je povećana preciznost raketa.


Prema vojnoj analizi iz aprila 2016. godine, Međunarodni institut za strateške studije je rekao da su korejske rakete “proveren sistem koji lako može da gađa celokupni Južnu Koreju i veliki deo Japana”.

Kada je Severna Koreja prošle godine razvila novu lansirnu lokaciju u Musudan-riju[9] (odakle je moguće istovremeno lansirati dva dugometna projektila), dobila je mogućnost da pravi i lansira i mnogo jače rakete.

Uskoro se pojavljuje projektil „Musudan“, koga zbog nedostatka relevantnih informacija označavaju i kao „Hwasong 10“, „Nodong-B“, „Teapodong-X“ ili BM25. Projektil je modifikovana kopija sovjetskog podmorničkog projektila R-27 Zib[10]. Procena maksimalnog dometa “Musudana” dramatično se razlikuje u zavisnosti od izvora: izraelski obaveštajni podaci barataju sa 2.500 km, dok američka Agencija za raketnu ordbranu pominje 3.200 km. Ostali izvori sugerišu čak i do 4.000 km.

Sledeća raketa se pojavila u avgustu 2016. kada je Koreja objavila da je testirala prvu podmorničku površina-površina, srednjeg do dugog dometa, balističku raketu, nazvanu „Pukguksong“. Druga je lansirana sa zemlje u februaru 2017.

Prošle godine testirana je i podmornička raketa „Pukkukong-1“, označena i kao KN-11, ili „Bukgeukseong-1“. Veruje se da predstavlja derivat kineske podmorničke rakete „JL-1“. Do sada je izvršeno 12 probnih lansiranja (poslednje 11. februara 2016.), ali podaci o uspešnosti su dijametralno različiti, u zavisnosti da li javljaju Severnokorejanci ili SAD i Južnokorejanci.






                Ključna postrojenja za testiranje i lansiranje, i lokacije vojnih baza u dve Koreje.

Severna Koreja je decenijama pod opakim sankcijama Amerike i ostalih satrapa, koje obuhvataju naftu, struju, hranu, lekove, tehnologiju i trista čuda, ali očigledno Kim Džong-un ne haje mnogo. Naprotiv. Zna se da Koreja uspeva da povremeno izveze svoje „Hwasong“ rakete prijateljskim zemljama: Pakistanu, Egiptu, Iranu, Siriji, Vijetnamu, Emiratima, Jemenu, Libiji i sl.

Samo još nešto: međunarodne procene su da u rudnicima Severne Koreje ima oko 4 miliona tona dobre uranske rude. Američki Institut za nauku i međunarodnu sigurnost je 2013. procenio da Koreja poseduje dovoljno uranijumskog i plutonijumskog materijala da napravi od 12 do 27 „ekvivalenata nuklearnog oružja“ (šta li im to znači?). Već 2016. procena je promenjena na 14-48. Trenutno, američka procena je pala i sad iznosi 13-30 (ocena je da za bombu treba recimo oko 20 kg obrađenog urana).

Udruženje američkih naučnika je 2012. govorilo da Severna Koreja ima manje od 10 bojevih glava, a 2013. Mirovni institut iz Stokholma je procenjivao da Koreja ima 6-8 bojevih glava.


Ovogodišnja vojna parada. Ovo crveno nisu cvećke već vojnici. Nju čini 5.889.000 paramilitantnih članova, što je najveća paramilitarna organizacija na svetu.




Šematski prikaz poslednje raketne probe izvršene pre nekoliko dana. Testirana je raketa „Hwasong-12“ koja je prema domaćim izvorima dostigla visinu od 2111,5 km i daljinu od 787 km. analitičari veruju da je raketa mogla da doleti i do US baze na Guamu.





_____________________________________

[1] Slično kao i danas, 88% vojnog personala Ujedinjenih Nacija činili su Amerikanci. Trupama su komandovale iste face koje su do juče učestvovale u II sv. ratu kao saveznici: na strani zapada: Truman, Ajzenhauer, MekArtur, Ridžvej, Čerčil i dr, a na strani istoka: Staljin, Hruščov, Mao Cetung, i dr.

[2] Zato se lansiraju bezbrojni infracrveni i optički sateliti, od kojih mnogi na velikim visinama lete iznad lansirnih baza i čekaju signal.

[3] Skraćenica MAD u prevogu znači „lud“, i predstavlja metaforu. Nju i nekoliko sličnih je u to vreme smišljao mađarsko-američki matematičar, fizičar, kompjuterdžija i pronalazač John von Neumann, koji je radio i na prvoj američkoj atomskoj bombi. Njegova je i skraćenica MANIAC za prvi moćni računar.

[4] Sećam se da sam pre koju godinu čitao da je Putin objavio da čak i da SAD iznenade njegovu zemlju i u prvom udaru onesposobe satelite za rano upozoravanje, komandne štabove Rusije i sofistikovane vojne računare, Rusija ima sistem koji će automatski odgovoriti svim raspoloživim raketama, sistem koji će raditi bez uplitanja ljudskog faktora i bez komandovanja, mehanički. Gledao sam jezive slike ruskog nuklearnog arsenala, na čijim bojevim glavama je pisalo kredom: Нью-Йорк, Лос-Анджелес, Чикаго, Детройт ...

[5] Raketa je mogla da nosi visokoeksplozivne, hemijske ili termonuklearne (5-80 kt) bojeve glave. Bila je duga 11,35 m, imala je 1 motor na tečno gorivo i brzinu od 5 mahova. Nalazila se u naoružanju32 zemlje

[6] Egipat je to uradio u znak zahvalnosti za podršku u Yom Kippurskom ratu 1973. protiv Izraela.

[7] Iran je 1985. naručio od Koreje 100 kom. ovih raketa plativši $500 mil. Kao deo dogovora, S. Koreja je pristala da Irancima ustupi tehnologiju, tako da je Iran par godina kasnije proizveo sopstvenu raketu „Shahab-1”.

[8] Raketa nema bojevu glavu već svojom kinetičkom energijom ruši ciljeve! Time se izbegavaju eksplozije konvencionalnih ili nuklearnih bojevih glava. Amerikanci pokušavaju da nađu odgovor na kinesku pretnju zvanu „DF-ZF“, krstareću hipersoničnu nuklearnu bombu kojom Kinezi hoće da gađaju američke nosače aviona ako im ovi zaprete. Do sada je izvedeno 7 testova. Čak se i Amerikanci slažu da od ovakve bombe teško da ima spasa.

[9] Nova lokacija u provinciji Hamgjong, veća je od probnog poligona u Tongčang-riju, u provinciji Pjongan, odakle su rakete lansirane pre toga.

[10] NATO je ove projektile iz osamdesetih godina od preko 14 tona označavao kao SS-N-6 „Serb“. Proizvedeno ih je oko 1800.


AUTOR :

Draško Dragović Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju....
izvor


                                        

                                        





2 коментара:

  1. Анониман23. мај 2017. 20:32

    Amerikanci su na teritorij Severne Koreje bacili ukupno 635.000 tona bombi te 32.557 tona napalma. Koreja je bila potpuno uništena.
    Ne mrzili ih!
    XXX

    ОдговориИзбриши