Da li smo sami u svemiru

Postavljam dva teksta na temu " Da li smo sami u kosmosu". Prvi autor, prof. dr. Vladimir Ajdačić, je po struci fizičar, drugi, dr. Zoran Živković,  je pisac naučne fantastike. Oba teksta  su starijeg datuma i kao takva izvanredna za uvid u razmišljanja  pre desetak i više godina. Na kraju je priložen video novijeg datuma sa istom temom i sagovornicima koji daju mnoštvo podataka iz novih istraživanja iz oblasti fizike i astrobiologije .    
Post je prilično dug što istinskim ljubiteljima ove problematike verujem neće prestavljati prepreku da ga pročitaju do kraja.


Prof. Dr. Vladimir Ajdačić


1. MISTERIJE NEBA NAD MAJKOM ZEMLJOM


"Neidentifikovani objekti viđeni 110 kilometara zapadno od Winka, u Texasu. Posmatrana su dva objekta u obliku tepsije kako se penju na južnom nebu... Srebrne boje...Nepoznate veličine... Izduvni gasovi fosforescentni... Kurs i visina leta postojani, let brz. Objekti prošli ispred aviona, bili na vidiku 8-10 sekundi. Vremenske prilike dobre, vidljivost 24 km, vetar 160, brzina 12 čvorova.
Poručnik Sten Hjuber, mornaricka avijacija SAD, broj aviona v9650."


Ovo je jedan od mnogih izveštaja iz "Plave Knjige", nastale poslije simpozijuma koji je održan u Decembru, 1969. godine u Bostonu, SAD. Naučnici različitih struka razmatrali su tada 12.618 opažanja "letećih tanjira", ili kako oni radije kažu "neidentifikovanih letećih objekata" (NLO).


1.1 "DOKAZ" IZ AUSTRALIJE

Sve pojave, osim 701 (za koje nisu postojali pouzdani podaci), oni su uspeli da objasne uzrocima ovozemaljskog porekla. Ali, ne lezi vraže, "leteći tanjiri" i "vanzemaljci" kao da ne haju za "Plavu knjigu" i znalce, oni više vole plavo nebo i čovekovu neobuzdanu maštu. Malo, malo, pa neki "proleti"!Eto videli su ih i u našim krajevima, nad Sarajevom, Novim Beogradom, iznad Kalemegdana, u blizini Pjeskare, u Italiji, nad Jadranskim morem i drugde.

Da pomenemo samo to da su mladi astronomi sa "Coline kape" iznad Sarajeva nepobitno utvrdili da se u slučaju posmatranog NLO-a, ne radi o "letećem tanjiru", već o meteorološkom balonu. Međutim, najveću senzaciju, koju su sve novine sveta prenele kao novogodišnji dar svojim čitaocima koji veruju u "leteće tanjire" i "mala zelena bića" sa drugih planeta, objavili su Australijanci 30. Decembra, 1978. godine. Oni su saopštili da je ekipa australijske televizije istog dana prvi put u istoriji čovečanstva filmskom kamerom snimila "leteće tanjire" ! Snimatelj i posada aviona tvrdili su da ih je oko 40 neidentifikovanih letelica pratilo i da je jedna od njih prišla sasvim blizu aviona.
Stručnjaci sa obližnjeg aerodroma na svojim radarima, tako su novine pisale, opazili su brojne letelice za koje su kasnije naveli da one nisu mogle da budu avioni. Radarski odraz pokazao je da je jedan snimljeni NLO bio dug oko 100 metara, u mnogo čemu nalik onom posmatranom sa "Coline kape". I, tako, skoro oko svake nove godine, baš uoči dočeka "proleti" neki NLO. A tek u novogodišnjoj noći ! Tada se njima pridružuju i obični tanjiri, koji se razbijaju na mnogo komada, ostavljajući za sobom ubedljive tragove.
A oni "neidentifikovani" – nikako da padnu i daju nekakav dokaz svog postojanja !

1.2. KOSMONAUTI I VANZEMLJACI

12. Aprila, 1961. godine, Jurij Gagarin je poleteo u kosmos. "Vostokom 1" je napravio krug oko Zemlje i time otvorio eru kosmičkih putovanja. U ovo veličanstveno postignuće ugrađena su istraživanja Arhimeda, Keplera, Galileja, Njutna, Maksvela, Tesle, poezija Dantea, slike Leonarda, romani Žila Verna… i trud stotina hiljada bezimenih pregalaca. Taj događaj je razbuktao maštu i naučnika i običnih ljudi. Odjednom su se širom planete isplele priče o "vanzemaljcima" i njihovim "letećim tanjirima".
U viđenju "letećih tanjira" prednjače Italijani. Oni su ih videli iznad Ferare, Pezara, Pavije, duž jadranske obale, na Siciliji i Sardiniji, rekli bismo, svuda gde se toči dobro vino. Pa, onda, u čemu je istina !? Da li je sve to od previše vina i ludih noći !?
Sigurno da nije, jer se u te pojave kunu i mnogi trezvenjaci. I oni zbog svoje neukosti i razigrane mašte često vide "leteće tanjire", vozila "malih zelenih bića", koja šaraju našim nebom kada im se prohte. Brojnost ovih "viđenja" zahteva da ih ozbiljno razmotrimo.

Postoji više prirodnih pojava i letelica načinjenih čovekovom rukom kojima se mogu objasniti svetlosni fenomeni za koje neki smatraju da su izazvani "letećim tanjirima". To su, na primer, meteoriti koji uleću u Zemljinu atmosferu i sagorevaju u njoj, često se razbijajući u više komada. Zatim, loptasta munja, rojevi insekata, meteorološki i špijunski baloni, vojni mlazni avioni, delovi kosmičkih satelita i drugih objekata čovekove izrade, koji privučeni dejstvom Zemljine teže padaju sa svojih orbita, te svetlosna korona oko visokonaponskih dalekovoda… ukupno preko 70 različitih poznatih uzroka.
Medutim, postoje i tako tvrdokorne pristalice realnosti "letećih tanjira" i njihovih vanzemljaskih "pilota" koje nikakva naučna argumentacija ne može da razuveri u njihovom verovanju. A ono je sasvim ljudsko i razumljivo. Naš vek je doneo velika dostignuća u fizici, astronomiji, astronautici… Čovek se vinuo u kosmos – i to je snažno podstaklo maštu ljudi i usmerilo njihove misli ka svemirskim temama.

1.3. "SVEMIRSKI KIDNAPERI"

Na drugoj strani, naučni i tehnički napredak čoveku na Zemlji nije doneo sreću i spokojstvo. Mnogi ljudi strepe od zloupotrebe velikih otkrića i traže "pomoć" s neba. Njima su potrebna "mala zelena bića" i "leteći tanjiri", i zato ih oni tako često "vide". A tu su i vešti koristoljupci, poput Dänikena i njemu sličnih, koji će pronaći "neoborive dokaze" da su "vanzemaljci" od vajkada posećivali Zemlju i da su na njoj ostavili nebrojeno svojih "tragova". I filmska industrija pronašla je u ovim "posetama" izvor primamljivih zarada. Preko noći stvorena je nova "nauka", "ufologija" (UFO je engleska skraćenica za "neidentifikovani leteći objekt"), koja je ubrzo dobila svoje predvodnike, magove. Počela su da niču ufološka "naučna društva" na sve strane. Tako je i u Beogradu osnovano "Društvo za izučavanje čoveka i svemira" ! Njegov predsednik je bio Slobodan Petković, majstor zlatnih ruku, zaposlen na Katedri za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta. Godinama je neuspešno radio na konstruisanju perpetum mobila (!), ali se mnogo veštijim pokazao u tumačenju senzacionalinih vesti o viđenjima "vanzemaljaca" na Zemlji, njihovim spuštanjima pomoću "letećih tanjira", o kidnapovanju ljudi i odvođenju na daleke planete, o komunikacijama sa "vanzemaljcima" i u drugom. Od svojih brojnih sledbenika dobijao je "telegrame" iz kosmosa koji su sadržavali na desetine stranica teksta punih nula i jedinica – šifrovanih poruka koje su mogli da "dešifruju" samo članovi društva. Neki od njih su dospeli do Instituta u Vinci i časopisa "Galaksije", kao i do saveznih ministarstava za vanjske poslove i komunikacije.
Ali, vrhunac svega predstavljala je tvrdnja maga Petkovića da on, zahvaljujući svom "trećem oku" (velikoj bradavici na čelu), u masi ljudi prepoznaje "vanzemaljce" i da od toga nema jačeg dokaza o njihovom prisustvu na Zemlji ! Ova "epidemija" paranauke, "ufologije", protutnjala je i našom zemljom, ostavivši za sobom jedan trag, časopis "Treće oko", koji, poput Slobodana Petkovića, "vidi" ono što drugi ne vide.


1.4. MUK ILI ŠAPAT

Kao i u drugim oblastima i u ovoj koja se tiče postojanja vanzemaljske inteligencije vladaju različita mišljenja. Krajnji optimisti tvrde da su "vanzemaljci" svuda oko nas, pa čak i da hodaju među nama ! Crni pesimisti odriču mogućnost postojanja inteligentnih bića bilo gde u svemiru, osim na našoj planeti. Na drugoj strani, naučnici strpljivo osluškuju "šapate" iz kosmosa, šalju signale ka njemu i spremaju automatske istraživačke letelice za međuzvezdana putovanja. Moćnim optičkim teleskopima oni tragaju za planetama sličnim Zemlji.

2. IMA LI ŽIVOTA MEĐU MILIJARDAMA PLANETA ?

•  Danas znamo da u svemiru postoji oko 10.000 milijardi milijardi zvezda, od kojih su mnoge nalik našem Suncu, i mnogo više planeta 
• Svemir je u velikoj meri homogen i izotropan, te nema razloga mišljenju da se život pojavio samo u nekim njegovim "zabitima"  
• Čovek pomoću nauke pokušava da nađe odgovor na pitanje o životu van Zemlje.

Da bismo sagledali kolika je verovatnoća postojanja drugih razumnih bića u svemiru, pokušajmo da stvorimo predstavu o brojnosti zvezda u njemu. Poslužimo se zato pričom o pronalazaču šaha i njegovoj nagradi.
Prica kaže da je u davna vremena smerni Sena pristupio indijskom caru i upoznao ga sa igrom šaha. Oduševljen šahom, vladar upita Senu šta želi kao nagradu. Pronalazač ga zamoli da mu car da toliko zrna žita koliko bi se dobilo kada bi se na prvo polje šahovske table stavilo 1 zrno, na drugo 2, na treće 4, i tako redom na svako naredno polje, ukljucujući i poslednje 64, po dva puta veći broj zrna nego na prethodnom polju. Pokaza se da celokupno carstvo ne raspolaže tolikim žitom – da careva nagrada treba da iznosi više od 18 milijardi milijardi zrna ! Uistinu, ni sve žito na Zemlji koje je rodilo od iskona do danas i još tome pride ono iz naredne hiljadugodišnje žetve ne bi po broju zrna
dostiglo broj zvezda u svemiru ! A gde su tek još brojnije planete u njemu !

2.1. PTOLOMEJEV UNIVERZUM

Sudeći po tome, mi bismo, doslovno, morali da se sudaramo sa "vanzemaljcima", da oni sa svih strana pristižu na Zemlju. Kad, gle, stvar je upravo suprotna. Neki od nas čak sumnjaju da oni postoje. I to u vreme kada smo prilično tačno prebrojali zvezde u svemiru. Nasuprot tome, u doba velikog neznanja i praznoverja, tokom hiljada godina neznaboštva, "vanzemaljci" su, navodno, vitlali nebom plamenim kočijama, slali gromove i munje ka Zemlji, darivali nam ili uskracivali kišu,iskakali iz naših reka, izvirivali iz šuma, izlazili iz podzemlja… Oni su vladali nevidljivim ratnicima, koji su se u doba hrišćanstva "preobratili" u nebeske anđele i džavole, čiji broj ni stanište niko nije znao. Sve se to održalo zahvaljujući Ptolomejevoj slici Univerzuma, prema kojoj se Zemlja nalazila u njegovom centru. A, razumije se, od presudnog uticaja bilo je pri tom mišljenje crkve. Iako je grčki filozof Aristarh Samosa još oko 200 godina pre rođenja Hrista učio da se Sunce, a ne Zemlja, nalazi u središtu sveta, i da se oko njega okreću planete, trebalo je da protekne više od 1500 godina, da dođe do pojave Kopernika, Galileja i Keplera, da bi pobedila saznanja nove astronomije.
Eliptična galaksija NGC 1316.
Mnogima je tada postalo jasno da Zemlja nije jedina u svemiru koja uživa privilegiju da na njoj postoji život. Tako je čovek bez straha od kazne zbog rušenja "božanskog porekla", mogao da se mane džavola i anđela i počne da razmišlja o "pravim vanzemaljcima", bićima obdarenim ne samo životom, već i razumom.

2.2. SVE SE KREĆE

Svemir je nastao u "Velikoj eksploziji" materije beskonačne gustine pre 12 milijardi godina. Po isteku oko 300.000 godina u njemu su stvorene prve zvezde. Zvezde su se grupisale u galaksije, a galaksije u jata galaksija koja čine svemir. Pored zvezdanih oblika materije postoje i drugi oblici, kao što su magline, medugalaktička i međuzvezdana materija itd. Sve se u svemiru nalazi u živom kretanju i promenama, obasjano različitim vrstama zračenja. Proteklo je dosta godina dok su 1959. godine, dva američka astronoma, dr. Karl Sagan (na slici) i Frenk Drejk, izveli približan račun o mogućem broju planeta, "kolevki života" u našoj galaksiji, jednoj od 100 milijardi galaksija u svemiru. Koristeći određene pretpostavke (koje mogu biti podložne i sumnjama), oni su našli da bi u Mlečnom putu moglo da postoji oko 90 milijardi takvih planeta! Teško bi bilo poverovati da od njih više miliona nisu slične Zemlji, tj. da na njima u većoj ili manjoj meri ne buja život. Tako neočekivano dolazimo do zaključka da svako vreme ima svoje "vanzemaljce" ! Kao da se radi o čovekovom iskonskom strahu od velikih bezdana, pa time i od onog nebeskog. Zato, možda, i većina ljudi želi da se "vanzemaljci" vec jednom pojave.

2.3. SVEMIRSKE LUTALICE

Na ovom svetu ništa nije večno, čak i zvezde imaju dug, ali konačan život. Planete u njihovom okrilju samo su delimično zaštićene snažnom gravitacionom silom zvezda. Zato nije isključeno da su neki "vanzemaljci" naterani nevoljom napustili svoje planete i dali se na duga putovanja. Da li su oni u prošlosti posetili Zemlju ili će to tek učiniti – pitanja su koja sebi postavljaju i naučnici i obični ljudi. Odgovore na ova pitanja naći ćemo u novoj nauci – astroarheologiji. Dobro, pretpostavimo da su "vanzemaljci" negde blizu nas, da raspolažu potrebnim transportnim sredstvima, da dovoljno poznaju našu planetu i uslove koji vladaju na njoj i da su sigurni u svoju premoć nad nama. I sad se premišljaju da li da krenu ka Zemlji ili ne. Pokušajmo da razmišljamo na način na koji bi oni to
učinili, budući da su od nas očigledno superiorniji. Uzmimo da živimo u centralnoj Africi i da odlučujemo da li ćemo napustiti svoja topla staništa, prirodu i životinje i preseliti se na Severni ledeni pol. U ništa manjoj nedoumici našli bi se i Eskimi koji bi razmatrali argumente za i protiv
seobe u vrelu Afriku.

2.4. ŠTA ĆEMO NA MARSU ?

A tek kako stvar stoji sa nama Zemljanima koji razmišljamo o mogućoj kolonizaciji obližnje planete Mars koja se, kada se radi o kosmičkim rastojanjima, nalazi nama nadohvat ruke. Pobrojimo šta nas na Marsu čeka : potpuno različit sastav atmosfere, umesto azota i kiseonika, otrovni ugljen-dioksid, vrlo nizak atmosferski pritisak, strahovite peščane oluje, nedostatak vode, nepostojanje života (kao i uslova za njegov razvoj), velika studen, slaba gravitaciona sila i mnogo čega drugog što je nepovljno po čoveka. Život nas "vanmarsovaca" na Marsu bio bi više nego čemeran. Morali bismo da živimo u
totalnom "zatvoru" – vakuumski dihtovanim kućama, da se krećemo u kosmonautskim odelima i da se hranimo uglavnom veštackom hranom stvaranom na principu hemijske sinteze.
Pa kako bi onda za ovu novu naseobinu čovek mogao da kaže "Moja kućica, moja slobodica !" Medutim, ne smemo da izostavimo slučaj da neka civilizacija bude prisiljena na seobu, na potragu za novim pribežištem, kao što se to, na primer, desilo sa domorocima Uskršnjih ostrva na Zemlji. Oni su, ostavši bez hrane, u XVII veku izgradili splavove i prepustili se strujama Tihog okeana da ih odnesu do novog kopna na zapadu. Tako bi se u krajnjoj nuždi, suočeni sa predvidivom elementarnom katastrofom ogromnih razmera, i razumna bića mogla poneti – napustiti svoj kosmički dom i otisnuti se "okeanom tišine" na daleko putovanje.
Ti kosmički Magelani koji bi upravljali fotonskim brodovima ne bi mogli očekivati bogate nebeske luke kao što je Zemlja, već samotna ostrvca spasa sa kojih bi kao "brodolomci" po sabiranju novih snaga krenuli u potragu za srećom na nekoj od gostoljubivih bližih planeta.

3. NAŠI PRECI SU "PALI S MARSA" ?

•  Čovek odgoneta tajnu nastanka života na Zemlji uzimajući u obzir i to da je život mogao poteći iz svemira . 
• Rešavanje ovog važnog problema pomoći će bioastronomima u traganju za vanzemaljskim razumnim bićima.

Denikenov "dokaz" o dolasku "praotaca iz svemira", prastari crtež ljudi u astronautskim odelima u Val Kamoniki, Italija...
Pre tri veka, 1690. godine čuveni holandski fizičar Kristijan Hajgens u svom delu "Otkriveni zvezdani svetovi", o svrsi istraživanja svemira, napisao je : "Kao putnici u daleke zemlje mi ćemo moći bolje da procenimo šta smo postigli kod kuće, znaćemo da postavimo prave aršine i da
odredimo sopstvene vrednosti svih stvari". Sada, kada se pred nama otvaraju zvezdana predvorja, valja na drugi način protumačiti Hajgensovu poruku. Možda bismo mogli reći : "Da bismo dospeli do dalekih zemalja, mi kod kuće moramo da upoznamo što više stvari i da postavimo prave aršine svim našim pregnućima". Zato se upitajmo : U kom pravcu treba da upravimo svoj pogled da bismo u beskraju svemira otkrili život oplemenjen razumom ? Šta nam u tome može da posluži kao putokaz ? Da li treba nasumično da tragamo za vanzemaljskim životom osluškujuci "šapate" iz svemira iz svih pravaca ili da se usredsredimo na izabrana područja u našoj galaksiji ?

3.1. PODELJENI STAVOVI

Prikaz "svemirskog broda" na srednjovekovnoj fresci...U tom pogledu naučnici sveta su podeljeni. Svako prema svom "zanatu" i sklonosti bira "najizglednije" puteve. Jedni smatraju da prednost treba dati radio astronomiji, drugi njenoj starijoj posestrimi optičkoj astronomiji, a oni treći nastupaju na najširem frontu oslonjenom na brojne nauke, uključujući i one danas najnaprednije : molekularnu biologiju i genetiku.
Nezavisno od izbora prioriteta, jedno se pitanje nameće pre drugih, a to je : kako je nastao život u svemiru !? Da li je život ovakav kakvog ga mi znamo na Zemlji samo "kosmička šala", redak slučaj, ili je on, kako je to starogrčki filozof Demokrit iz Abdere učio, proizvod igre nužnosti slučajnosti u prirodi.
Da bismo pokušali da dodemo do traženog odgovora, prirodno je da se prvo pozabavimo poreklom i razvojem života na ranoj Zemlji. Danas je znano da je Zemlja stvorena pre 4,6 milijardi godina. Da su u ranoj fazi njenog postojanja o nju udarali brojni asteroidi i manje komete. Zahvaljujući njima ona je stekla svoju atmosferu i vodeni omotač.
Najstariji fosili, dokazi života na ranoj Zemlji, pronađeni su u australijskim stenama. Oni predstavljaju cevaste bakterije koje su živele pre 3,5 milijarde godina. Najnovija otkrića su na videlo iznela i ostatke mikroorganizama na sumpornim naslagama, koje su se obrazovale na "morskim ventilima" na dnu okeana pre 3,235 milijardi godina.
Budući da pomenute bakterije, kao i mikroorganizmi predstavljaju složenije forme na lestvici evolucije, smatra se da početak života na Zemlji seže u prošlost od oko 4.1 milijarde godina. Još je slavni prirodnjak Čarls Darvin pominjao "tople barice" kao kolevke života na našoj planeti, da bi ovu ideju pretvorio u teoriju Rus A. I. Oparin. Prema njemu je u redukcionoj atmosferi u vodi uz prisustvo metana i amonijaka, tj. u "supi" jednostavnih hemijskih materija, dejstvom električnih izboja i drugih zračenja došlo do stvaranja prebioloških molekula, "opeka" buduće žive materije. Sredinom našeg veka Amerikanci H. Juri i S. Miler, u svojoj laboratoriji, u hemijskoj retorti, oponašaju uslove za koje se tada verovalo da su vladali na ranoj Zemlji. Pod dejstvom električnih pražnjenja oni u retorti, sledeci Oparinov "recept", dobijaju amino kiseline, nukleinske kiseline, saharide i neke druge za život važne molekule. Medutim, to nije kraj, već početak priče o ovozemaljskom poreklu života. Vreme će ubrzo pokazati da je bio u pravu veliki nemački pesnik Šiler kada je rekao : "Samo obilje vodi jasnoći, a u ponoru prebiva istina". Postoje ozbiljne zamerke gornjem tumačenju nastanka života na Zemlji, koje bi se kao "obrazac" moglo preneti i na druge tačke u svemiru. Jedna od njih je u vezi sa kiseonikom.
Neki naučnici smatraju da je "početna sredina" (topla barica) bila bogatija kiseonikom. Da je pored kiseonika koji je stvaran u morima zahvaljujući fotosintezi u plavo-zelenim algama, u životnu sredinu dospevao i kiseonik drugog porekla. Naš radijacioni hemičar prof. dr. Ivan Draganic je pokazao da su značajne količine kiseonika mogle da se dobiju dejstvom radioaktivnih zračenja na vodu u periodu rane Zemlje. U prvom redu tu je kao izvor radioizotop kalijum-40, a zatim torijumovi i uranovi radioizotopi. U tom pravcu čudesan je nalaz da su na Zemlji pre dve i više milijardi godina postojali prirodni nuklearni reaktori (milioni njih !) koji su radili milionima godina i oslobodili veliku količinu
radioaktivnog zračenja. To zračenje nesumnjivo je moglo da predstavlja energetski izvor za transformaciju neorganske materije, a istovremeno da bude i "kašika" koja meša "supu evolucije".
      Prikaz najezde kometa oko Zemlje...
Daleko radikalnije primedbe izloženoj teoriji daju poznati engleski astrofizicar ser Fred Hojl i prof. dr. Candra Vikramasinge. Oni smatraju da je život vanzemaljskog porekla, tj. da je on nastao u svemiru i da je iz njega, zahvaljujući kometama i kosmičkoj prašini, dospeo do Zemlje. U nekoliko ranije objavljenih knjiga koje pripadaju žanru naučne fantastike, a zatim i u naučnim radovima
publikovanim u najcenjenijoj stručnoj literaturi, Hojl i Vikramasinge su izložili svoje viđenje nastanka života u svemiru i na Zemlji.


3.2. "ZRNCE ŽIVOTA" ILI "KOSMIČKO OBDANIŠTE"

Prema pomenutim naučnicima, "klice života" su postojale još u presolarnoj maglini, materiji iz koje je kasnije nastalo Sunce sa svojim planetarnim sistemom. One su stoga i nošene kometama, te su fragmentacijom i raspršivanjem kometa "posijane" u ogromni prostor. Najnoviji naučni nalazi idu na ruku Hojlu i Vikramasingeu. Do sada je u međuzvezdanom i medugalaktičkom prostoru otkriven veliki broj složenih molekula i radikala (fragmenata molekula). On se bliži cifri 150 ! Od njih su preko 75 procenata organski molekuli, od kojih je priličan broj važan za život. Pomenimo da je prvo otkriven molekul vode, a da je jedan od poslednjih – fuleren (molekul koji se sastoji iz 60 atoma ugljika), koji je izuzetno važan za gradnju neuronskih mreža u mozgu živih bića ! Na drugoj strani i rezultati eksperimenata naših naučnika iz Instituta "Vinča" dr. Ivana i Zorice Draganic sa "kometom u hemijskoj retorti", izvedeni pre više od 20 godina, govore da su "ciglice života" mogle da nastanu i u kometama. Oni su u laboratoriji simulirali hemijske procese u jezgrima kometa čiji je uzročnik bilo zračenje. Ovaj složeni naučni mozaik koji se tiče porekla života iz dana u dan dobija sve novije "kamenčiće", saznanja dolaze sa raznih strana. Sudeći po najnovijem toku događaja, "mozaik" još dugo neće dobiti oštrije obrise. Zato, koliko možemo da tvrdimo da je Zemlja "zrnce života" na beskrajnoj peščanoj obali, toliko možemo i da verujemo da je ona samo jedan od brojnih "dečijih vrtića"u kosmosu.


3.3. ZONA ŽIVOTA


U Suncevom sistemu samo se tri planete - Venera, Zemlja i Mars nalaze u "zoni života". Suncu najbliži Merkur je u "vrućoj zoni", a daleki Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton su u "hladnoj". Prema našem postojećem znanju, jedino "ostrvo života" je Zemlja. Najnovija otkrića podzemne vode na Marsu bude nadu da i na njemu postoje ili su nekada postojali, primitivni oblici života. Nije isključeno da njih ima i na Jupterovom satelitu Evropi !


3.4. KOVNICA ELEMENATA

U svemirskoj "kovnici" iskovana su 92 hemijska elementa, od najlakšeg vodonika do najtežeg uranijuma. Vodonik i helijum nastali su u prvim trenucima po Velikoj eksploziji u kojoj je stvoren svemir pre 12 milijardi godina. Ostali elementi zaključno sa gvoždem stvoreni su u "vatrenim" jezgrima zvezda, a oni još teži pri eksplozijama supernova.

4. OSLUŠKIVANJE "ŠAPATA" IZ KOSMOSA

 Hiljadama godina čovek je golim okom ili pomoću durbina i teleskopa posmatrao nebo. Sada su se optičkim instrumentima pridružili moćni radio-teleskopi.  Iz svemirskog bezdana sa svih strana do Zemlje neprekidno pristiže radio-zračenje različitih talasnih dužina, u kojem čovek pokušava da otkrije "šapat" vanzemaljskih civilizacija.

4.1. U POTRAZI ZA PLANETAMA, TELESKOP "HABL"

Zahvaljujući Nikoli Tesli, čovek je oko 1900. godine, počeo da emituje radio-talas u prostor i više od 30 godina je verovao da to niko sem njega nije u stanju da čini. Medutim, 1933. godine, došlo je do velikog otkrića koje će se, za kojih 10-ak godina, pokazati sudbonosnim za astronomiju i kosmologiju. Te godine je Karl Janski, inženjer američkog "Bel telefona", na jednu ledinu izneo žicanu antenu u obliku velikog rama za sliku, ne bi li ustanovio odakle potiču smetnje na radio-telefonskim vezama, koje su održavane preko okeana. Na svoje ogromno iznenađenje, on je našao da radio-šumovi koji se indukuju u njegovoj anteni potiču od zvezda koje čine našu galaksiju "Mlečni put", tj. da se ona ponaša kao džinovska radio stanica.

4.2. ROĐENJE NOVE NAUKE

Upoznavši rezultate Janskog, američki radio-amater Grote Reber u dvorištu svoje kuće gradi prvu paraboličnu disk-antenu i sa njom kao drugi slušalac "galaktičkog radio-programa" ulazi u istoriju radioastronomije. Ta njegova antena izgledala je tako da su susedi mislili da mu ona služi za sakupljanje kišnice. Međutim, zahvaljujući njoj, do Reberovog osetljivog pojačivača radio-talasa slivali su se šumovi potekli od Sunca i više od 100 milijardi zvezda naše galaksije. Tako je rođena radioastronomija, nova naučna disciplina koja će dobiti puni zamah tek po završetku Drugog svetskog rata. Ona će omogućiti čoveku preduzimanje jednog od najvećih i najuzbudljivijih poduhvata u njegovoj dugoj istoriji - potragu za vanzemaljskim civilizacijama.

Prvi podsticaj za ova istraživanja dali su G. Kokoni i P. Morison u svom članku u "Prirodi" (Nature) 1959. godine. Oni su predložili radio-astronomima da obrate pažnju na radio-zračenje u blizini vodonikove linije od 21 centimetra, smatrajući da je vodonikovo zračenje najpogodnije za međusobno komuniciranje udaljenih civilizacija i da bi to i druga razumna bića prirodno zaključila. Nezavisno od njih, mladi astronom Frenk Drejk (koji je sa Karlom Saganom izračunavao broj mogućih naprednih civilizacija u našoj galaksiji), član Nacionalne radio-astronomske opservatorije kod Grin Benka, SAD, pripremio je radio teleskop Tatel od 23 metra i u prolee 1960. godine, oko 200 sati snimao radio-zračenje u oblasti obližnjih zvezda Epsilon Eridani (udaljene od nas 10,7 svetlosnih godina) i Tau Ceti (11,9 sv. god.). Bio je to početak rada na projektu OZMA, koji je dobio ime po princezi mitskog kraljevstva "OZ". U proteklih 40 godina oformljeno je mnogo sličnih, sve ambicioznijih projekata - SETI, NASA-SETI, SENTINEL i drugi, da bi danas preovladao SETI, koji je privukao veliku pažnju kako naučnika, tako i običnih ljudi. U prvo vreme radio astronomi su morali da se dovijaju na razne načine da bi dobili nešto vremena za traganje za vanzemaljcima; bili su pastorčad "naučno utemeljene" radio astronomije. Vremenom situacija se promenila i bio-radio-astronomi su stekli svoje instrumente, radio-teleskope koji su isključivo namenjeni istraživanju postojanja vanzemaljske inteligencije. I prateća elektronska instrumencija, podržana moćnim računarima, bila je specijalno prilagođena lovu na "nebesku lisicu", radio-izvor inteligentnih bića u kosmosu. Sada već postoje brojni veliki radio-teleskopi sa analizatorima radio-zračenja koji mogu da razlože spektar radio-talasa na više miliona kanala sa vrlo finim razlučivanjem (boljim od 0,01Hz po kanalu). Oni skeniraju nebo - prikupljaju ogroman broj informacija za različite zvezde, uglavnom za one koje se nalaze u našoj blizini. Broj analiziranih zvezda već prevazilazi milion, ali se "princeza iz Oza" još niotkuda nije javila !
Strpljenje učesnike SETI projekta ne izdaje, kao ni njihove vredne saradnike iz preko 220 zemalja širom sveta. Više od milion ljudi koji poseduju savremene kompjutere analizira spektre radio-zračenja snimljene moćnim radio teleskopom u Aresibu. Oni sa radio astronomima opšte preko Interneta. Lov na vanzemaljce iz dana u dan postaje sve žešči. Ne bi se iznenadili ako bi se neko od amatera oglasio s pobedonosnim : "Ulovio sam ih !" Za razliku od radio-astronoma, kojima malo šta na nebeskom putu može da zasmeta, klasični astronomi koji se služe optičkim teleskopima su mnogo čime ograničeni na posmatranje obližnjih zvezda. Na njihovom "nišanu" su planete na kojima bi mogao da postoji život. Izvanredan napredak koji je postignut u izgradnji velikih optičkih teleskopa i savršene metode spektroskopske analize svetlosnog zračenja omogućili su astronomima da otkriju više od 35 obližnjih zvezda koje kao svoje sužnje, drže bar po jednu planetu. Za to dostignuće bismo mogli da kažemo da predstavlja čudo nauke i tehnike. Do otkrića da data zvezda raspolaže planetarnim sistemom došlo se na osnovu dugotrajnih posmatranja malih promena u finoj strukturi spektra zračenja koje emituje izučavana zvezda.


4.3. U IGRI I "HABL"

Ako se na pravcu date zvezde i Zemlje nađe neka njena planeta, ona će je sasvim malo "povlačiti" u smeru Zemlje. To će dovesti do neznatnog pomaka linije u spektru te zvezde ka plavoj boji. Medutim, kada ista planeta "zađe" iza zvezda - ona će je "vući" na drugu stranu, u smeru od Zemlje, te će linije u njenom spektru tada biti pomerene ka crvenoj boji. Mikroskopskom analizom pomaka spektralnih linija moguće je mnogo šta zaključiti. Tako je posle 11 godina istraživanja zvezde Epsilon Andromeda i njenog "vrludanja", ustanovljeno da ona raspolaže planetarnim sistemom od tri planete ! Sada su ka toj zvezdi, koja je od nas udaljena 44 svetlosne godine (oko 400.000 milijardi kilometara), usmereni najsavršeniji ovozemaljski optički teleskopi, a njima je pridružen i "kralj" svih teleskopa,kosmički teleskop "Habl", sa svojim 2,4 metarskim sistemom ogledala.
Da li će ovaj senzacionalan nalaz neobičnog planetarnog sistema završiti samo kao podsticaj za nova traganja ili će pretraga pomenutih planeta kao potencijalnih izvora života doneti nešto novo i u radio-zračenju iz tog područja treba sačekati koju godinu da se sve kritički složi i razmotri. Uistinu, divno bi bilo da nam u susedstvu žive vanzemaljci. Mogli bismo s njima razmenjivati radio-telegrame o svemu. Oni bi leteli vamo-tamo, putujući u jednom pravcu samo 44 godine ! Mnogo više od bilo kakvog naucnog saznanja značio bi nam jedan jedini njihov telegram - znali bismo da nismo
sami u svemiru !

4.4. SVEMIRSKE "UŠI"

Širom sveta rasuto je na stotine radio-teleskopa koji osluškuju radio-zračenje iz dubina svemira. Među njima caruje radioteskop u Aresibu, Porto Riko, SAD. Njegova prijemna antena, nalik na satelitsku TV antenu, ima prečnik 306 metara ! Postoje i baterije manjih teleskopa koje se usmeravaju ka jednom radio-izvoru. U planu je izgradnja džinovske baterije, "Kiklopa", koja će sadržati 1.000 radio-teleskopa od kojih će svaki imati disk-antenu prečnika 100 metara. Kada bude gotov, "Kiklop" će biti najveće "elektronsko uvo" na svetu.

4.5. SUNCE - RADIO IZVOR


Da li iz Sunca stižu skriveni radio signali... !? I nama najbliža zvezda - Sunce, predstavlja izvor radio zračenja. Naročito snažnu aktivnost Sunce ispoljava za vreme jedanaestogodišnjih ciklusa porasta broja sunčevih pega i pojava džinovskih protuberanci - izboja velikih količina jonizovane materije u okolni prostor. Tokom Drugog svetskog rata jedna takva "poplava zračenja" zasenila je radarske ekrane Engleza i oni su pomislili da se radi o naletu više hiljada nemackih aviona. U slučaju mira i odsustva sunčeve aktivnosti čovek bi ovakvu pojavu mogao da protumači kao masovni napad vanzemaljaca.

Poruka sa zemlje, ploča na sondi "Pioneer F" koja je

napustila sunčev sistem...

5. PORUKA SA ZEMLJE

• Da li se oglasiti i biti otkriven ili samo tragati za "vanzemaljcima" ?
• Kako u "plastu" kosmičkih radio-talasa pronaći "iglu" - poruku "vanzemaljaca" ?
 • Daleki su putevi do zvezda.

Poruka sa zemlje, ploča na sondi "Pioneer F" koja je napustila suncev sistem...
Pre nekoliko meseci u udarnoj nedeljnoj emisiji "Biseri" na TV "Braca Karic" priliku da "razgovara" sa "vanzemaljcima" i voditeljem emisije dobio je jedan smešan, drag čovečuljak, koji je pomoću "štapa i kanapa" uspostavio vezu sa stanovnicima daleke planete. Na polusrpsoengleskom šatrovačkom jeziku on se napričao sa njima do mile volje. Pitao ih je za zdravlje, posao, platu, o tome šta misle o nama. Svirao im je na frulici i pevao ! Mnogo šta smo iz te emisije saznali o njegovim dalekim drugarima, ali i o sebi samima. Pošto nam pomenuti gost "Bisera" nije rekao gde se nalaze njegovi sagovornici; da li u nekom selu na Jupiteru ili na nekoj drugoj planeti, mi, pre svega, moramo da mu čestitamo što je kao prvi Srbin i Zemljanin svojim "izumom" probio prostorno-vremensku barijeru i sa svojim prijateljima razgovarao kao da se oni nalaze neposredno tu, možda iza kulisa TV-studija. Zvuk je leteo tamo-vamo mnogostruko brže od brzine svetlosti. Odgovori na pitanja su stizali u trenu, nehajući nimalo za zakone prirode koje je otkrio Ajnštajn. Bio je to "istorijski prenos", koji će možda neko u budućnosti da pomene.

Sa gledišta savremene nauke ovako nešto je apsolutno nemoguće. Brzina svetlosti, a time i radio-talasa, je najveća moguća brzina na svetu. Ona u vakuumu iznosi 300.000 km/sec. Poređenja radi, recimo da Zemlja oko Sunca putuje 10.000 puta sporije od svetlosti ! Iako je brzina svetlosti prema našem ljudskom merilu fantasticna, rastojanja nekih nebeskih tela u svemiru od Zemlje su tako velika da svetlosti treba više miliona, pa čak i milijardi godina da ih prevali. Zato se konačnost brzine svetlosti javlja kao osnovno ograničenje za komuniciranje beskrajima kosmosa.

5.1. ZVEZDE NAJBLIŽE ZEMLJI

U toku proteklih 40. godina činjeni su izuzetni napori na analizi radio-signala koji su iz svemira dospevali do Zemlje. Zahvaljujući tome ostvarena su velika naučna otkrića, pomenimo samo neutronske zvezde - pulsare i kvazare, ali "vanzemaljci" nisu pronađeni. Paralelno sa osluškivanjem "šapata" iz svemira, put neba su upućivani signali sa Zemlje. Tako je, na primer, 1974. godine iz Aresiba (džinovski radioteleskop prečnika 306 metara) poslata poruka u pravcu jata M-13 u "Herkulu". Moraće da prođe još mnogo godina da nam neko na nju odgovori. Razume se, ako iko, ko je u stanju da to učini, tamo postoji. Iz godine u godinu SETI program dobija sve veći zamah. Mnogi mu daju neograničenu podršku, ali ima i zabrinutih naučnika. Tako Louton ukazuje na rizik od "oglašavanja". Poučeni ovozemaljskim iskustvom, mi moramo da mislimo da nam neko umesto "ruke",  može pružiti "šapu" ili "kandžu". Čak ni to, po Dajsonu, ne bi trebalo da bude razlog "da kao noj zabijemo glavu u pesak", i da jednog dana ne postanemo članovi "kosmičkog kluba" naše galaksije !
Pretpostavimo da će se vremenom prevazići brojna postojeća tehnička i materijalna ograničenja, da će biti uspostavljene radio-veze sa dalekim svetovima i da će se na stolu naučnika naći poruke "vanzemaljaca" koje treba dešifrovati. Teško je zamisliti da naši "korespondenti" raspolažu istim mentalnim sklopom kao mi, da imaju ista čula, da su sklona sličnim avanturama itd. Recimo, da naši potencijalni prijatelji imaju sasvim drugačiju telesnu gradu - da nemaju vid, već da se poput slepih miševa oslanjaju na ultrazvuk. Njihova slika sveta mora biti drugačija od naše. Ako su razlike velike, one nisu nepremostive, mada su teškoće mnogo veće nego što je ona s kojom bi se Jugosloven susreo pri dešifrovanju kineskog pisma ili obratno.
Medutim, ne zaboravimo da smo mi sa tom civilizacijom uspostavili kontakt ! Pronašli smo jedni druge u kosmosu i sada šaljemo medusobno "telegrame" u vidu radio-talasa. Sam taj čin svedoči da smo prošli jednim te istim putem - da smo se oslonili na logiku i prirodne zakone koji od iskona jednako vladaju svim delovima svemira. Najbolji primer za to je matematika. Neka od njenih znanja ugrađena su u egipatske piramide, kineski zid, grčke i rimske hramove, građevine starih Inka i sve te tvorevine ljudskih ruku i uma opstaju vekovima i hiljadama godina koje se mogu meriti sa vremenom koje je potrošeno da bi se protumačila pisma nekih od pomenutih naroda. Tako matematika, kao
sveopšti jezik, može da posluži za komuniciranje inteligentnih bića svih vrsta, bilo da su ona obdarena "vidom ptica", "sluhom slepih miševa" ili "čulom pipanja krtica".

5.2. DUGO PUTOVANJE

Letelica "Pionir-10", koja je napustila Sunčev sistem, kreće se međuzvezdanim prostorom brzinom od 50.000 km/sat. Pretpostavimo da se kosmički brod sa ljudskom posadom uputi ka najbližoj zvezdi Alfa Kentauri i da se pritom kreće četiri puta većom brzinom od "Pionira-10", tj. da prevaljuje 200.000 km/sat. Njemu bi trebalo oko 23.200 godina da od Zemlje stigne do pomenute zvezde !
Ma koje inteligentno biće na visokom stepenu razvoja relativno brzo bi rastumačilo šta se
krije iza sledećeg niza radio-impulsa : .../..../....../.... ..../, kao i : ..../....../.... ..../....
....../ itd.
Opservatorija Maja u Cicen Ici...
Prvi niz signala ono bi svojom matematičkom notacijom predstavilo kao : 1=1/1+1=2/1+1+1=3/1+1+1+1=4/, a drugi niz poruka kao : 1+1=2/2+1=3/3+1=4/4+1=5 itd.
Prelaskom na upotrebu brojeva, naročito prostih brojeva (1,2,3,5,7,11, 13, tj. brojeva koji su deljivi bez ostatka samo sami sa sobom), vremenom bi se uspostavio izvesan kod koji bi razumele obe strane. Medutim, mnogo godina bi prošlo dok bi se formirao zajednicki "jezik", kojim bi se mogli prenositi bogatiji sadržaji, čak i vizeulne predstave ili one na principu Brajeve tehnike opipa. Pre nego što "kosmičkom druženju" pridamo vecći značaj, razmislimo malo o položaju čoveka na sopstvenoj planeti. Iako je ideja o kosmičkom bratstvu jako stara, ona je počela da se približava nekoj vrlo, vrlo maloj realnosti tek tokom poslednjih 60 godina. Pre 1940. godine, niko nije ni pomišljao da će međuplanetarna putovanja letelica biti moguća, a čovek se već 1969. spustio na Mesec. Otada se sve odvija vrtoglavom brzinom. Želeo bih da verujem da ta vrtoglavost kretanja, zbog čovekove urođene prirode, neće izbaciti "voz iz šina". Po mom dubokom uverenju, čovek je najveći problem u ovom poduhvatu zvanom "komuniciranje sa razumnim bićima iz kosmosa", ili još dalje, "let ka zvezdama". Sve mi se čini da mi jedino možemo kao "ekspresni voz" da projurimo pored nekog drugog "voza" (sporijeg ili trenutno u zastoju) i da u razgovoru s putnicima iz tog voza izmenimo poglede o životu i prirodi u kojoj se nalazimo. Više od toga bilo bi ravno Bingo-dobitku na kosmičkoj lutriji.


6. POSTOJE LI "PREČICE" MEĐU SVETOVIMA ?

• Da li su "vanzemaljci" u prošlosti posećivali našu planetu ?
• Naučnici tragaju za tahionima, teoretskim česticama koje bi trebalo da se kreću većom brzinom od svetlosti
• Moguće je da su crne rupe prečice u neki drugi svemir.

 Klarkova misterija, kristalna lubanja nađena u ruševinama grada drevnih Maja obrađena na savršen i neobjašnjiv način (lijevo), te lubanja iz muzeja Ica u Peruu (dole desno)...
Jedan od najpoznatijih pisaca naučno-fantastičnih romana današnjice, autor zapaženih TV serija o vanzemaljcima, prošlosti i misterijama Artur Klark, nije samo čovek bujne mašte, već i veliki vizionar. On je prvi predložio da se u orbitu oko Zemlje postave stacionarni sateliti, i zahvaljujući njima sada je celi svet povezan radio-talasima. Evo šta Klark kaže o vanzemaljcima : "Nebrojeno puta u geološkoj istoriji strani brodovi mogli su da se spuste kroz nebo Zemlje". Klark nije usamljen u svom mišljenju, deli ga čitav niz istaknutih naučnika. Mada ne postoje materijalni dokazi da se tako nešto desilo u prošlosti i da savremena nauka ne vidi mogućnost ovako čudesnog podviga (problemi - ograničenost brzine kretanja i ogromna rastojanja medu zvezdama), mi ćemo pretpostaviti da se to desilo. Pokušaćemo da iz bogatog arsenala naučnih hipoteza izdvojimo one koje bi mogle da "premoste" vreme-prostor koji deli naš svet od sveta "vanzemaljaca", za koji izvesno znamo da mora biti udaljeniji od četiri svetlosne godine, tj. više od 40 hiljada milijardi kilometara.

6.1. BRŽE OD SVETLOSTI

Jedna od neposrednih posledica Ajnštajnove Specijalne teorije relativnosti, teorije koja je dovela do revolucije u nauci našeg doba, jeste da je najveća moguća brzina u prirodi ona kojom se kreće svetlost (300.000 km/sek), i u tome do sada nije nađen nijedan izuzetak. Prema toj teoriji, ako se neko telo ubrzava - njegova masa sve više raste i u trenutku kada bi telo dostiglo brzinu svetlosti masa tela bi morala da postane beskonačna. Da bi se to ostvarilo ne bi bila dovoljna ni celokupna energija kojom svemir raspolaže. Medutim, postoji više pojava u prirodi koje naučnici još nisu objasnili i koje sadrže izvesne protivrečnosti. One su dobile ime paradoksi (Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks, Belov paradoks i dr.) Neki od njih našli bi svoje razjašnjenje ukoliko bi bile moguće veće brzine od brzine svetlosti. U sličnoj situaciji se našla fizika kada je Dirak predskazao postojanje antimaterije. Ako postoji materija i antimaterija, pitali su se drugi, zašto ne bi mogle postojati i čestice manjih i čestice većih brzina od svetlosti. Tako se rodila ideja o tahionima. Oni bi se mogli porediti sa nama poznatim česticama, kao što se porede nadzvučni avioni sa avionima koji lete sporije od zvuka. Učinjen je veliki broj eksperimenata - tahioni nigde nisu pronađeni. Mnogi teorijski fizičari proveli su bezbroj besanih noći da bi otkrili uslove u kojima bi moglo doći do pojave tahiona. Ali ni na tom polju nije bilo rezultata. Bar, do sada. U nauci nikada ne recimo nikad. Šta bi slavni Njutn kazao za Ajnštajnove teorije ? Mislio bi da je lud. Kako uopšte objasniti nastajanje svemira ni iz čega ? Ili to, kako se javljaju crne rupe, kako je moguće da se svemir sve brže i brže širi (otkud mu potrebna energija za isto ?), i tako redom. Jako je teško pomiriti se s tim da su "vanzemaljci" znali toliko mnogo više o prirodi od nas - da su za njih "tahionske brzine" bile "mačiji kašalj". Ali to uopšte nije isključeno.

Druga od ekstravagantnih mogućnosti je korišćenje "svemirskih prečica". I u tom slučaju susrećemo se sa otkrićima genijalnog Alberta Ajnštajna. Prema njemu, razna se čuda mogu desiti u supersnažnim gravitacionim poljima, tamo gde su kondenzovane kolosalne količine materije. Primer za to su neutronske zvezde, kvazari i, pre svih, čudesne crne rupe. Za ove poslednje recimo samo to da mogu da predstavljaju "mikrovratanaca" za prelaz iz našeg u neki drugi svemir i da posluže za dobijanje "vremenske mašine", takve mašine pomoću koje bismo mogli da putujemo u prošlost ! To bi, zaista, bilo nezamislivo čudo, jer bismo tako mogli da "ulovimo" "vanzemaljce" u trenutku kada se po Klarku, pre nekih 40.000 - 50.000 godina, spuštaju na Zemlju !
Najnovija zaprepaščujuća tvrdnja o stvaranju "svemirskih prečica" potiče od prof. M. Vizera i saradnika sa američkog Univerziteta u Seint Luisu. Njihova teorijska istraživanja tiču se tzv. negativne mase koja bi mogla da bude iskoriščena za stvaranje minijaturnih "crvotočnih kanala"kroz svemir, kroz koje bi bezbedno mogao da prode čak i svemirski brod ! Tako bi "vanzemaljci", bez straha od uništenja usled strahovite kondenzacije materije, bezbedno mogli da se u trenu nadu iz jedne tačke svemira u drugoj... Ali, dalek je put do zvezda. Naučnici iz Los Alamos laboratorije u SAD (one iste u kojoj su napravljene prve atomske bombe) stvorili su do sada tako malu negativnu masu koju su bili u stanju da registruju samo najosetljiviji uređaji. Božanske kočije. Da li su stari Kinezi na taj način obeležili posetu vanzemaljaca... !?

6.2. PRVA TELEPORTACIJA

Nedavno je uspešno izvedena prva kvantna teleportacija. Jedan foton (svetlosna "čestica" ili talas) u magnovenju je prenet sa jednog mesta na drugo. U ovom "letećem cirkusu fizike" učestvovala su tri "izvođača", jedna se pojava odvijala vremenski unazad, a druga normalnim sledom vremena. Iako sami istraživači ne mogu bez paradoksa da objasne pomenutu pojavu - ona je neporeciva. Stoga možemo da probamo da zamislimo da je pod određenim uslovima moguće izvesti teleportaciju svemirskog broda, kao što se to može naći u nekim naučnofantastičnim romanima i holuvudskim filmovima. Ipak, lako je zamisliti, ali kako da izvedemo "hokus-pokus" u svetu naših veličina, koje se mere metrima, kilometrima, svetlosnim godinama ? I u ovom slučaju, dakle, postoje fundamentalna ograničenja. Ali, ne zaboravimo to, da ona važe samo pod postojećim uslovima. Ima još mnogo neobičnijih pojava od ovih sa granica nauke. To su one koje pripadaju granicama fantastike, svetu paranormalnog. Jedan od fenomena iz ove "škrinje pune čuda" je telepatija. Zašto bismo uopšte morali da putujemo kosmosom ili da gradimo grandiozne naprave da bismo uspostavili kontakt sa "vanzemaljcima" ? Neki nam kao bolje rešenje nude telepatiju - uspostavljanje "transcendentalnog mosta" koji prevazilazi svaku naučnu tvorevinu i dopušta direktno opštenje između udaljenih civilizaciija. To bi bilo idealno rešenje, ako bi bilo moguće. Začas bismo postali članovi "kosmičkog kluba" i odgovarajuće telepatske mreže. Po želji bismo mogli da, kao što to činimo sa globalnom telefonijom, komuniciramo sa svojim izabranicima. Ali, avaj, postavlja se problem jezika ! Sumirajuci na kraju naše kratko putovanje kroz granična područja nauke i fantastike, moramo da zaključimo da je jedini pouzdani saveznik jezika nauke, jezik kojim se služi priroda.

6.3. POGLED U BUDUĆNOST

Najveća riznica novih mogućnosti krije se u još neotkrivenom. Ako su se snovi Rodžera Bekona o parobrodu, automobilu, avionu i podmornici iz 13. veka ostvarili posle više stotina godina, možemo da se nadamo da će nova naučna otkrića u fizici, astronomiji i kosmologiji u još kraćem vremenu dovesti do uslova za čovekov kontakt sa razumnim bićima u kosmosu, pa čak i za let put dalekih zvezda naše galaksije.

izvor 


_______________________________

JESMO LI SAMI 

Dr Zoran
Živković

'Mi smo sami u kosmosu – sve dok se ne dokaže drugačije.' Ovako bi mogla da glasi parafraza poznatog načela iz krivičnog prava koje nalaže da je optuženi nevin sve dok se pouzdano ne utvrdi suprotno. Ograničimo li se isključivo na činjenice i podatke kojima u ovom času raspolažemo, neizbežno moramo zaključiti: mi smo sami u kosmosu. Ne postoji nikakav nepobitan dokaz da je bilo gde i bilo kada u nama dostupnom delu kosmosa – sa Zemljom kao jedinim i očiglednim izuzetkom – nastala jedinstvena pojava: život.


Sva dosadašnja ispitivanja širokog raspona elektromagnetskih emisija – tog najverovatnije osnovnog komunikacionog kanala na kosmičkim udaljenostima – koje se neprekidno slivaju na našu planetu, kao i pomno pretresanje njene artefaktske prošlosti, ne daju ni trunke ozbiljnog povoda za pretpostavku da u kosmosu sem zemaljskih postoje još neka živa i razumna stvorenja.

Jedan pozitivista, koji se strogo drži činjenica, ovde bi po svoj prilici okončao raspravu o problemu koji nas zanima, zaključivši da bi svaki nastavak razmatranja predstavljao zalaženje na njemu mrsko područje nagađanja i spekulacija. Metodologija nas je, međutim, odavno naučila da se u činjenice, doduše, valja pouzdati, ali i da valja imati na umu njihovu nedovoljnost i ograničenost. Jedno poređenje bolje će pojasniti u čemu je stvar.

Zamislimo da pripadnik neke mravlje kolonije, koja jedina nastanjuje izvesno pusto ostrvo gde ljudska noga nikada nije kročila, postavi sebi pitanje slično onome što predstavlja središnju tačku našeg zanimanja: da li, naime, u kosmosu (čiji je u ovom slučaju ekvivalenat Zemlja) postoje još neka bića, makar i vrste koja nije njegova? Ukoliko bi se, kao naš pozitivista, ograničio na gole činjenice, morao bi da dođe do odričnog odgovora. Činjeničkih dokaza o drugima nema – dakle, oni ne postoje.


Ako bi, međutim, isti mrav došao u priliku da se na neki volšeban način prebaci do susednog kopna, lako bi se uverio u potpuni krah svog prvobitnog zaključka: u njegovom 'kosmosu' ne samo što postoji mnoštvo drugih mravljih kolonija, nego se tu nalaze i bezbrojna drugačija stvorenja, među kojima i takva koja su nesravnjivo inteligentnija i složenija od njega. Imajući ovo u vidu, sasvim je osnovano zapitati se da li bi dotični mrav pogrešio da se, bez obzira na to što mu činjenice nisu davale nikakvo pokriće u tom smislu, ipak upustio u razmatranje načelnih mogućnosti postojanja drugih još dok se nalazio u skučenim okvirima svog pustog ostrva. Za potrebe našeg ispitivanja važno je uvideti da ovakvo razmišljanje nipošto ne bi protivuslovilo činjenicama, budući da bi se nastavljalo tamo gde prestaje njihov ograničen doseg.

Sa druge, pak, strane, od ništa je manjeg značaja razabrati da se čistom spekulacijom ne može doći ni do pouzdanog dokaza o postojanju drugih. Načelno govoreći, mravlja kolonija iz našeg poređenja uistinu je mogla da predstavlja jedini živi sistem koji je opstao posle neke globalne kataklizme. U tom slučaju, ne samo susedno kopno nego i ceo svet (odnosno, 'kosmos') bio bi pust, tako da bi eventualan optimistički zaključak našeg mrava u pogledu postojanja drugih, donet isključivo na osnovu razmišljanja, morao da padne u vodu.

Naša polazna tvrdnja, koja nalaže da se moramo smatrati potpunim kosmičkim samotnicima sve dok se pouzdano ne dokaže suprotno, dobija ovde puno značenje. Okolnost da nas činjenice kojima danas raspolažemo nagone na zaključak da smo sami u kosmosu nipošto još ne znači da je time stavljena brana na naša načelna razmišljanja o suprotnim mogućnostima; ove spekulacije, međutim, neće biti u stanju da nam pruže nepobitne dokaze, već samo statističke izglede, čija će valjanost i verodostojnost – kao što ćemo videti – zavisiti od primene ovih ili onih proizvoljno odabranih činilaca.

Prvi ovakav sistematski pokušaj izračunavanja verovatnoće postojanja tehnološki razvijenih civilizacija u kosmosu preduzeo je jedan od rodonačelnika egzobiologije i naučnik koji je ostvario prve praktične korake na polju pokušaja da se zabeleže eventualni signali razumnog porekla iz kosmosa – američki astrofizičar Frenk Drejk, upravnik radioastronomske opservatorije Aresibo. Drejk je došao do formule 1) koja u načelu omogućava statističko utvrđenje broja kosmičkih zajednica inteligentnih bića .

U prvi mah, ova formula navela je veći broj optimistički nastrojenih izučavalaca da se oglase predviđanjima o neposredno predstojećem 'prvom kontaktu' između ljudi i naše verovatne kosmičke sabraće po razumu. Posle izvesnog vremena, međutim, počele su da se izražavaju sumnje u proizvoljno određene 2) vrednosti pojedinih činilaca iz jednačine američkog naučnika 2). Najpre diskretnoj, a zatim sve glasnijoj pojavi sumnji neosporno je doprineo potpuni krah praktičnih provera svih optimističkih pretpostavki izvedenih iz Drejkove formule. Uporno ćutanje kosmosa pružilo je priliku skeptički nastrojenim izučavaocima da se oglase starom i još ničim opipljivim neobesnaženom tvrdnjom: mi smo sami u kosmosu.

Prepustimo najpre reč jednom od najisključivijih među njima, uglednom američkom astronomu Geritu Verskjuru 3). Razmatrajući Drejkovu formulu, Verskjur ističe da je njen najvažniji vid ukazivanje na suštinsku vezu između broja civilizacija koje se sada nalaze u kosmosu i sa kojima bismo mogli da uspostavimo kontakt i razdoblja u kome one – odnosno mi – ostaju u odgovarajućoj komunikacionoj fazi razvoja. Značaj ovog odnosa neposredno je očigledan, pošto bismo nesumnjivo imali bolje izglede da uspostavimo kontakt sa civilizacijom koja je u komunikacionom pogledu dugovečna nego sa nekom kratkovečnom. U drugom slučaju, naime, sasvim je mala verovatnoća da bismo se i mi i oni našli u istoj razvojnoj fazi u podudarnoj tački vremena.

Nažalost, ne postoji pouzdan način da se ustanovi koliko iznosi trajanje međuzvezdane komunikacione faze kosmičkih civilizacija. Jedino iskustvo kojim raspolažemo kada je u pitanju procenjivanje svojstava ovakvih civilizacija – smatra Verskjur – jeste naše vlastito, ali to je sasvim nedovoljno, budući da niko nije u stanju pouzdano da odredi koliko ćemo još postojati.

Imajući ovo na umu, američki astronom pristupa razmatranju nekih načelnih mogućnosti. Ako pretpostavimo, kaže on, da je vek tehnoloških društava između sto i dve stotine godina, onda bismo pronašli najviše deset ili dvadeset civilizacija poput naše u čitavom Mlečnom Putu. Ukoliko bi njihova razmeštenost po Galaksiji bila jednoobrazna, najbliža od nama sličnih civilizacija nalazila bi se na udaljenosti većoj od dve hiljade svetlosnih godina. Očigledno, svaki pokušaj da se otkrije ovakva civilizacija bio bi ravan nastojanju da se pronađe poslovična igla u plastu sena. U krugu prečnika od dve hiljade svetlosnih godina oko naše planete ima na milione zvezda.


Čak i kada bismo izdvojili jednu posebnu zvezdu za koju bismo bili sigurni da se na njoj nalazi život sličan zemaljskom, sâmo vreme bi nam onemogućilo da uspostavimo kontakt. Čak i pri brzini svetlosti, bilo bi potrebno više od četiri hiljade godina da se razmeni jednostavna pozdravna poruka preko 'međuzvezdanog telefona'. Kako, međutim, polazni uslov ograničava vek civilizacija na dve stotine godina ili još manje, u trenutku kada mi budemo primili signal društvo koje ga je poslalo više se ne bi nalazilo na komunikacionom nivou. Isto tako, u času kada bi neko drugi zabeležio naše signale, mi bismo takođe već bili na novoj prečagi evoluciono-istorijske lestvice.

Shodno tome, ukoliko je trajanje međuzvezdane komunikacione faze kratko, proizlazi da smo u svakom praktičnom pogledu sami u kosmosu. To drugim rečima znači da bismo imali prilike da ostvarimo kontakt sa drugim civilizacijama jedino ako bi broj razvijenih kosmičkih društava bio veoma veliki. U tom slučaju, svaka civilizacija nalazila bi se srazmerno blizu drugih, njoj sličnih, ali sa ovim zaključkom ne slažu se potpuno negativni osmatrački nalazi.

U protivnom, trajanje međuzvezdane komunikacione faze moralo bi da bude izuzetno dugo. Ako bi, na primer, ono dostizalo deset miliona godina, onda proračuni pokazuju da bi oko nas moralo da se nalazi čak milion srodnih društava, pogodnih za stupanje u vezu. Teško, međutim, da je ovakva dugotrajnost verovatna. Ako pođemo samo od obrasca života na našoj planeti – ističe Verskjur – odmah postaje jasno da promena predstavlja pravilo, a ne izuzetak. Do pre samo desetak hiljada godina mi smo još živeli u pećinama, a pred promenama koje smo iskusili samo u toku ovog stoleća odista zastaje dah. Ima li se to u vidu, postaje sasvim neverovatno da zahuktalu tehnološku civilizaciju može da čeka neko veoma dugo razdoblje postojanosti i nepromenljivosti. Uostalom, ponovo se pretpostavljenom mnoštvu civilizacija oko nas, što sledi iz pretpostavke o dugotrajnosti njihovih međuzvezdanih komunikacionih faza, protivi potpuni kosmički muk koji nas okružuje.

S obzirom na sve ove činioce, Verskjurov zaključak prilično je pesimističan. Kratkovečne civilizacije nemaju izgleda da uspostave međuzvezdani kontakt zato što su srazmerno retke u podudarnim razdobljima, dok se pretpostavci o dugovečnim kosmičkim društvima protivi pre svega okolnost (izvedena iz zemaljskog iskustva) da je priroda tehnološkog razvoja eksponencijalna, iz čega odmah sledi da trajanje međuzvezdane komunikacione faze sasvim kratko. Ako je ovo tačno, onda se moramo pomiriti sa činjenicom da smo, bar u svakom praktičnom pogledu, potpuno sami ne samo u našem delu Mlečnog Puta nego i u celom kosmosu. Ma koliko to porazno i onespokojavajuće zvučalo, pod takvim okolnostima nikada ne bismo našli iglu u našem međuzvezdanom plastu sena.

Čovek je – neumoljivo zaključuje Verskjur – ukleti kosmički samotnjak.

Za razliku od Verskjura, Sebastijan fon Herner, 4) iz Američke nacionalne radio-astronomske opservatorije, načelno prihvata znatno optimističkije procene broja svetova u kosmosu na kojima postoje razvijene civilizacije – procene takođe dobijene uvođenjem proizvoljnih vrednosti za pojedine činioce u Drejkovoj jednačini – ali prelazi u tabor pesimista onda kada treba objasniti očigledno neslaganje između ove pretpostavljene mnogobrojnosti i naše nesposobnosti da uhvatimo bilo kakav signal razumnog porekla iz kosmosa.

Uzrok navedenog neslaganja fon Herner takođe tumači kratkotrajnošću međuzvezdane komunikacione faze; nasuprot Verskjuru, međutim, koji ovu kratkotrajnost – kao što smo videli – objašnjava eksponencijalnom prirodom završnog razdoblja biogeneze, takozvanog 'psihozoika', on istupa sa pretpostavkom o neumitnom globalnom krahu kosmičkih civilizacija na najvišem nivou razvoja.

Fon Herner nabraja četiri najverovatnija uzroka ovog 'kosmičkog katastrofizma': 1) potpuno uništenje života na datoj planeti; 2) uništenje jedino visokoorganizovanih bića; 3) psihička ili fizička degeneracija; 4) gubitak naučno-tehničkog interesovanja. Da bi navedeni pretpostavljeni uzroci kraha razvijenih kosmičkih civilizacija postali statistički delotvorni, američki naučnik im pridaje proizvoljno određene koeficijente verovatnoće, na osnovu čega potom dolazi do poraznog zaključka da izgledi za kontakt između dve civilizacije na istom nivou razvitka iznose svega pola postotka, što praktično znači da su potpuno zanemarljivi. Fon Herner, međutim, ne izvlači odavde krajnje pesimističan zaključak, po uzoru na Verskjura; pozivajući se na statističku prirodu dobijenih rezultata, on dopušta mogućnost da u pojedinim područjima kosmosa dolazi do pojave natprosečne gustine civilizacija u fazi 'psihozoika', što bi za posledicu imalo odgovarajuće povećanje verovatnoće uspostavljanja kontakta među njima. Ovo je, međutim, za njega samo izuzetak, dok pravilo predstavlja prethodno opisan 'kosmički katastrofizam'.

Sa problemom neslaganja između pretpostavljenog velikog broja kosmičkih 'kolevki života i razuma' i potpunog 'inteligencijskog vakuuma' koji nas zlokobno okružuje pozabavio se i Stanislav Lem, ugledni poljski futurolog i pisac naučne fantastike 5). On je, kao i prethodno pomenuti istraživači, takođe uočio glavni paradoks koji proističe iz pretpostavke o bujnosti kosmičkih svetova nastanjenih životom. "Što većem broju planeta u Galaksiji", kaže poljski autor, "pripisujemo izglede da imaju biogenezu, ovenčanu nastankom 'psihozoika', to smo više prisiljeni da utvrdimo kraći prosečan život pojedine civilizacije, kako ne bismo došli u sukob sa rezultatima osmatranja." 6) No, razložno dodaje Lem, ova 'iznudica' suočava nas sa jednom ozbiljnom poteškoćom koju su gotovo svi dosadašnji ispitivači uglavnom jednostrano rešavali. Nije, naime, na potpuno zadovoljavajući način objašnjeno zašto bi samo 'psihozoik' morao da bude sasvim kratkotrajan, kada su sve prethodne evolucione faze veoma duge?

Kao što smo videli, jedno od mogućih objašnjenja kratkotrajnosti 'psihozoika' dao je fon Herner, izloživši zamisao o 'kosmičkom katastrofizmu'. Upravo u Lemovoj kritici ovog fon Hernerovog stanovišta ne samo što je ukazano na pravac u kome valja tražiti verovatno jedino moguće rešenje problema koji proističe iz pomenutog paradoksa, nego je u njoj i izložena najozbiljnija zamerka koja se može pripisati velikoj većini do sada zastupanih gledišta o pitanjima vezanim za postojanje razumnog života u kosmosu.

Čujmo ponovo Lema: "Fon Hernerovoj hipotezi kosmosa kao mašine koja proizvodi rojeve atomskih klanica ne treba prebaciti to da je katastrofična, jer emocionalne reakcije ne mogu da učestvuju u analizi koja pretenduje na to da bude ispravna. Stvar je u tome što ta hipoteza polazi od potpuno neverovatne podudarnosti planetnih procesa." 7)

Pre no što se pobliže zadržimo na ovom drugom momentu, koji je ključan za razumevanje egzobioloških nazora poljskog autora, razmotrimo kako on pristupa odgonetanju zagonetke muklog ćutanja kosmosa iz koga na Zemlju dopiru samo neartikulisani odjeci prirodnih pojava. Lem navodi tri načelne pretpostavke kojima bi se mogao tumačiti ovaj onespokojavajući 'psihozojski vakuum'.

Prema prvoj od njih, "civilizacije nastaju u kosmosu retko, ali su dugotrajne".8) Primedba koja bi se mogla uputiti ovoj hipotezi odnosila bi se na okolnost da ona prenebregava opšte prihvaćen astrofizički aksiom prema kome planetni sistemi i život koji nastaje na njima predstavljaju tipične, a ne izuzetne pojave, odnosno da se njome implicitno isključuje mogućnost začetka života i u nekim drugim, neplanetskim sredinama, tako da ostaje nejasno zašto bi samo retki svetovi stekli povlasticu da postanu kolevke života i razuma. Teško je oteti se utisku da se u zaleđu ovakvih stanovišta skrivaju odsevi starih geocentričkih zabluda sa kojima je izgledalo da smo davno jednom za svagda raskrstili.

Drugu pretpostavku već smo imali prilike da sretnemo prilikom razmatranja Verskjurovih i fon Hernerovih stanovišta; u ovom slučaju se, naime, smatra da "civilizacije nastaju u kosmosu često, ali da su kratkovečne". 9) Kao što smo videli, glavna Lemova zamerka ovakvim gledištima odnosi se na njihovu takozvanu ortoevolucionu prirodu; ona, naime, počivaju na uverenju da se dve osobene odrednice čovekovog 'psihozojskog' razvoja mogu uopštiti na nivo svekolikog kosmosa; posredi su pravac razvoja naše civilizacije, koji je u osnovi tehnološke vrste (fon Herner), i tempo tog razvoja, koji je eksponencijalne prirode (Verskjur).

Prihvatimo li svekosmičko važenje ovih dveju ljudskih, odnosno antropomorfnih odrednica, nužno se moramo zapitati zbog čega onda ne zapažamo znake krajnjih ishoda njihovog uzajamnog delovanja, koji bi se jamačno ispoljili u izvesnom postotku bez obzira na pretpostavljenu kratkoću veka civilizacija – naime, znake astroinženjeringa, odnosno 'kosmičkih čuda',10) koja se nikako ne bi mogla objasniti prirodnim uzrocima. Potpuno odsustvo ovakvih 'čuda' upućuje nas na neizbežan zaključak da dve navedene odrednice razvoja čovekove civilizacije – pravac i tempo – nemaju svekosmičko važenje. Ovde smo suočeni sa zabludom antropocentričke vrste, čije je dejstvo znatno pritajenije i razornije nego u slučaju geocentrizma i sa kojom ni izdaleka još nismo raskrstili.

Treća pretpostavka koju navodi Lem prevazilazi ograničenja i zablude prethodne dve i predstavlja verovatno istini najpribližnije rešenje problema ćutanja kosmosa. "Civilizacije", kaže poljski autor, "nastaju u kosmosu često i dugovečne su, ali se ne razvijaju ortoevoluciono." 11) Izlaženje iz ortoevolucionog okvira, koji nalaže antropocentričko viđenje sveta, dopušta prethodno zabranjenu mogućnost da se putevi različitih civilizacija međusobno suštinski razlikuju. Pre no što se pozabavimo time šta, prema Lemovom mišljenju, leži u osnovi ove različitosti, valja istaći da iz nje neposredno proističe da sve analogije kojima iz perspektive čovekove civilizacije pokušavamo da dokučimo stvari na nivou kosmosa imaju sasvim ograničeno važenje. Značaj ovog momenta postaje tim veći ako se ima na umu da su gotovo svi naši dosadašnji egzobiološki zaključci – sa izuzetkom onih najosnovnijih – počivali isključivo na pomenutim analogijama.

Glavni uzrok različitosti razvojnih puteva civilizacija poljski futurolog vidi u temeljnoj različitosti njihove osnovne jedinice: razuma. "Mislim", kaže Lem, "da kosmičko prisustvo razuma možemo da ne primećujemo ne zato što ga nigde nema nego zbog toga što se on ponaša drugačije nego što to mi očekujemo." 12) Poljski autor navodi dva moguća razloga ovakvog 'neočekivanog' ponašanja razuma; sa jedne strane, ništa se ne protivi pretpostavci da smo u kosmičkim razmeđama suočeni ne sa jednim nego sa više 'različitih razuma', između kojih, već po definiciji, mora da stoji niz manje ili više nepremostivih prepreka: ontoloških, gnoseoloških, semantičkih i tako dalje. U drugom slučaju, posredi je evoluciono menjanje jedne osnovne vrste razuma do te mere da on "u svojim oznakama prestaje da bude sličan vlastitom početnom stanju". 13)

Bez obzira na to koji od ova dva modela odgovara istini, Lem određuje isti osnovni uzrok koji dovodi do različitosti kosmičkih razuma, odnosno do drugačijeg toka njihovih evolucija. U oba slučaja, reč je o različitim uslovima koji vladaju na kosmičkim 'kolevkama života' – kolevkama koje nipošto ne moraju da budu ograničene samo na planete Zemljinog tipa, odnosno na planete uopšte. Mi, doduše, još pouzdano ne znamo ni za jednu drugu 'kolevku života' osim naše Zemlje, baš kao ni za jedan drugi razum osim čovekovog, antropomorfnog, ali ako pogrešimo i ovu krajnju oskudnost znanja proglasimo za kosmičko pravilo, naći ćemo se u položaju nekoga ko – da parafraziramo Lema – misleći da postoji samo četinarsko drveće, i u najgušćoj dubravi uzaludno traži drveta.

Ako već treba utvrditi kosmičku normu – smatra poljski futurolog – onda se znatno pre valja opredeliti za 'neravnomernost razvitka'. "Ako ne postoji 'jedan razum', već njegove bezbrojne varijante, ako je 'kosmička inteligencijska konstanta' uobrazilja, onda se odsustvo signala, čak i pri znatnoj gustoći civilizacija, lakše može razumeti. Mnoštvo razuma, svakako, no samo upletenih u 'sopstvene planetne probleme', mnoštvo koje se kreće različitim putevima, podeljeno načinima mišljenja, delovanja, drugačijim ciljevima. Kao što je poznato, čovek može čak i u nepreglednoj gomili da bude sâm. Zar ta gomila ne postoji? I zar takva samoća proishodi jedino iz 'semantičkog nesporazuma'?" 14)

Ima nečeg brunovski jeretičkog u ovom Lemovom čeonom napadu na poslednje uporište čovekove vere u vlastitu izuzetnost ne samo u zemaljskim nego i u kosmičkim okvirima. Razume se, živimo u drugačijim vremenima, tako da 'nevernike' koji se drznu da dovedu u sumnju moćni katehizam antropocentrizma ne čeka lomača; sa druge strane, sporost i nevoljnost kojima se odričemo ove zablude pouzdano svedoče o tome da smo, i pored ogromnog sakupljenog znanja, još dogmatski nepopustljivi u odbrani jedne preživele predrasude.

U ovoj svetlosti, Lemov pesimizam u pogledu kontakta sa našom mogućom kosmičkom sabraćom po (istovetnom!) razumu može da postane izvanredno delotvoran, u smislu da nas jednom za svagda otrezni od predubeđenja kako nas u kosmosu očekuju jedino dobro poznate Zemlje i dobro poznata ljudska stvorenja. Tragati za njima odista je potpuno beznadežno – i, posmatrano iz tog ugla, mi smo odista potpuni kosmički samotnjaci. Srećom, još samo od nas zavisi da li ćemo biti kadri da sem za četinarima krenemo u potragu i za nepreglednom kosmičkom dubravom.


_________________________

1) Ova formula glasi: N = n x p1 x p2 x p3 x p4 x t1 / T. Činilac 'N' predstavlja broj zvezda u kosmosu koje imaju planete nastanjene razvijenim civilizacijama; 'n' izražava ukupan broj zvezda u kosmosu; 'p1' iskazuje verovatnoću postojanja planetnog sistema oko zvezda; 'p2' daje verovatnoću nastanka života u okviru planetnih sistema; 'p3' govori o verovatnoći pojave razumnih bića tokom razvoja života; 'p4' se odnosi na verovatnoću da su razumna bića stvorila nauku i tehnologiju; simbolom 't1' označen je prosečan životni vek civilizacija, dok 'T' predstavlja ukupnu starost kosmosa. Najveća pojedinačna vrednost činilaca 'p' može da bude jedinica. Ona odgovara stopostotnoj verovatnoći odgovarajućeg činioca – na primer 'p2', odnosno izgledima za pojavu života u planetnim sistemima. Kada bi sve vrednosti činilaca 'p' u Drejkovoj formuli bile jednake jedinici (uz trenutno prenebregavanje vrednosti 't1/T'), pokazalo bi se da je N = n, odnosno da svaka zvezda u kosmosu ima bar po jednu planetu nastanjenu razumnim i visoko razvijenim bićima. Ukoliko bi se, pak, ispostavilo da je bilo koji od činilaca 'p' ravan nuli, iz Drejkove jednačine neumitno bi sledilo da je kosmos lišen života i razuma (naravno, ponovo sa izuzetkom Zemlje, odnosno ljudske vrste).
2) 'Proizvoljno određene' – zato što na našem sadašnjem nivou znanja ni o jednom od činilaca 'p', kao ni o 't1' ne možemo da sudimo egzaktno, već samo uslovno.
3) Gerrit L. Verschuur, 'We Are Alone', Astronomy, 12/75, str: 47-49.
4) Navodi prema Lemu. Videti fusnotu broj 6.
5) Stanislav Lem, Summa technologiae, Beograd 1977, str: 72-118.
6) Ibid, 84-85.
7) Ibid, 87.
8) bid, 104.
9) Ibidem.
10) Pretpostavku o postojanju 'kosmičkih čuda', odnosno znakova astroinženjeringa, postavio je ruski naučnik N. S. Kardašev. Videti: Vnezemnie civilizacii, Jerevan, 1965, str: 19-29.
11) Summa technologiae, str: 105.
12) Ibid, 109.
13) Ibidem.
14) Ibid, 111.

(21.08.2008.)