At or with me : Književno breme magarca ( VII deo)

Kerényijev autobiografski esej započinje upozorenjem:
“Čoveče, ne kaži nikada ja!”.
(Uvod u prevod Mitova i misterija).

METAMORFOZE

Osim ljudskih osobina sličnih magarćevim magarac je poslužio piscima u prikazivanju ljudskih preobražaja iz jednog lika u drugo. Preobraženja su uzrokovana naklonošću ili srdžbom bogova, ljudskom ljubavlju i požudom, razboritošću i nepromišljenosti. U grčkoj mitologiji bogovi su radi osvete ili kazne, ređe i milosrđa, mogli preobraziti čoveka u životinju, biljku, zvezdu, drvo, kamen i sl. Prva Ovidijeva erotička metamorfoza govori o D a f n i ,koja je bežeći od ljubavi Apolonove, zamoilila oca Peneja da je pretvori u lovoriku. Božica Leta je Niobu pretvorila u kamen, Likaon je postao vuk itd. Metamorfoze se javljaju i u mitovima mnogih naroda, u narodnim i dečijim pričama.

Na početku Apulejevog Zlatnog magarca u kome on nabraja šta sve sadrži priča koja sledi, kakvog je stila i kakav efekat će proizvesti nalazi se autorovo objašnjenje ljudskih preobraćanja- metamorfoza.
“U ovoj milezijskoj priči ispričaću ti svakojake događaje i tvoje ću uši na najprijatniji način golicati, naravno ako ne smatraš nedostojnim da baciš pogled na egipatski papirus napisan zabavnim nilskim perom: videćeš sa čuđenjem kako se ljudska bića pretvaraju u druga i kako se posle naizmenično vraćaju u svoj prvobitni lik”.

Carlo Collodi (1826-1890) u svome poznatom delu Pinocchio sve raspuštene i lene dečake pretvara, poput Apulejevog Lucija, u magarce na otoku Zemlje igračaka i u tome još vidi njihovo krajnje poniženje, jer mu je magarac suprotnost čoveku, obrnuto od čoveka.

Sa magarećim ušima pisac nas uvodi u igru mnoštvo ljudskih likova tokom transformacije. Pinokijeve magareće uši ( i poznati nos ) su fizičke promene koje prate malog junaka koji je krenuo u potragu za svojom srećom. One su plod iskušenja i skretanja koja se na kraju ( u bajci) završavaju sretno, drugim rođenjem, kojim se Pinokio izdiže na viši nivo postojanja. Pinokijevu transformaciju u ovoj bajci prate tipični likovi - životinje iz basni. Kao i magareće uši životinje su sinonimi određenih osobina : Lisica i Mačka su lukavi razbojnici, Gavran, Sova i Zrikavac su oličenje nadrilekara koji svoju stručnu nemoć kamufliraju u sofizme i gomile učenih besmislica.
Na primeru Collodijevog Pinokia moguće je uočiti širenje opsega metamorfoza:

" U isti čas opazi da iz pećine izlazi neakav ribar tako ružan, ma tako ružan da je izgledao kao morska neman. Mesto kose imao je na glavi grm guste zelene trave, zelena je bila koža na njegovu telu, zelene oči, zelena duga, duga brada, koja mu je sezala sve do tla. Činio se kao velik zelembać kad se uspravi na stražnje noge."

Na sličan način se širi opseg metamorfoza magarca. U tom svetlu pojavu magarca u kasnijoj književnosti u pojedinim delima i dalje doživljavamo kao parodiju ili ironičnu transformaciju ideje naših metamorfoza a razlike ( kod ličnosti ) kao refleksije jednog JA. U principu je značenje magarca i dalje isto.
U izvesnom broju dela magarac je potpuno “transformisan”, ne oblikom, već funkcijom i značenjem. Ali, i ovo treba shvatiti uslovno. Magarac je uvek kao i svaka druga maska iza koje se moguće sakriti.

Kontesa de Segur (1799-1874) je u Memoarima magarca, po imenu Cadichon, opisala naučnika, kao modela erudicije.

"Kupili su me jedan gospodin i gospođa koji su imali kćer od dvanaest godina kojoj je bilo dosadno. Živeli su na selu i zato ona nije imala prijatelje njenih godina. Otac se njom nije bavio. Majka ju je volela, ali nije mogla da podnese da je vidi sa nikim, čak ni sa životinjama. Ipak, kao što je doktor naredio, mislila je da će je jahanje na magarcu zabaviti. Moja mala dama zvala se Pauline; bila je tužna i često bolesna; vrlo slatka i vrlo lepa. Svaki dan je dolazila do mene; vodio sam je slikovitim stazama i prekrasnim drvećem koje sam poznavao. U početku su nas pratili sluga ili sluškinja; ali kada su videli kako sam bio blag, ljubazan i pažljiv za moju malu damu, pustili su nas da idemo sami. Nazvala me Cadichon: ovo ime mi je ostalo.

'Idi u šetnju sa Cadichon, govorio joj je otac; sa magarcem kakav je on, nema opasnosti; on je pametan kao čovek, i on će te uvek vratiti kući. "

Tako smo se zabavljali. Kada je bila umorna od hodanja, ja bih stao pored neke uzvišice, humke ili bih stao u neku malu rupu tako da bi ona mogla lako da se popne na moja leđa. Vodio sam je obavezno do lešnjaka ; zastao bih i pustio jeda ih nabere . Moja mala gospodarica me jako volela, brinula o meni, milovala me. Kada je vreme bilo loše te nismo mogli izaći napolje, ona bi došla u štalu da me vidi; donela bi mi hleb, listove salate, mrkve; ostala bi sa mnom dugo, dugo vremena; razgovarala sa mnom, misleći da ništa ne razumem; pričala bi mi o svojoj tuzi, ponekad plakala.
Oh moj jadni Cadichon, rekla bi, ti si magarac, ne možeš da me razumeš; a ipak ti si moj jedini prijatelj; samo tebi mogu reći reći sve što mislim. Mama me voli, ali ona je ljubomorna; ona želi da samo nju volim; ne znam nikoga mojih godina, i dosadno mi je. " I Pauline je plakala i milovala me." ( izvor )

I Victor Hugo (1802-1885) napisao je 1880. malo poznatu a veoma dugu poemu o eruditi magarcu koji filozofira, govori stihove, razmišlja problemski o celoj istoriji čovečanstva, izuzetno je načitan i raspravlja na ravnoj nozi i s Kantom.

Honore de Balsac (1799-1850) napisao je Šagrinsku kožu, roman o magijskoj, mefistofelskoj koži magarca sa Salamonovim pečatom, koja vlasniku Rafaelu de Valentinu ispunjava sve želje, ali mu pri tome skraćuje život; na njoj piše poruka iz Šagria : " Ako me poseduješ, posedovat češ sve, ali tvoj će mi život pripasti!".

Fjodor Mihajlović Dostojevski (1821-1881) autor je poznatog Idiota, romana o knezu Miškinu, ruskom Don Quijoteu. Miškin je jedan od najplemenitijih likova svetske literature... i taj Miškin ili Idiot magarcu dodeljuje status "Christ like" i veli: " A ja ipak branim magarca : magarac je dobar i koristan čoveku " (po Matvejevićevom uvidu ( bibl. 51) Miškin je kazao : " Magarac je dobar i koristan čovek.") .

Švedski psihijatar Axel Munthe (1857-1949) u svome estetiziranom romanu San Michele opisuje kako se sprijateljio s jednim tovarom kojega je od tada sretao kao " zanimljivu ličnost ".

Španski nobelovac Juan Ramón Jiménez (1881- 1958) je napisao delo "Platero i ja" (Platero y yo).
Kod nas je knjiga objavljena pod naslovom Sivac i ja ( Sivac je i ime magarca Sanča iz Don Kihota) mada plato na kastiljskom znači srebro a platero onaj koji od srebra izrađuje fini nakit. Juanov magarac je u svakom slučaju vredan kao srebro :

"Ako ga blago zovnem: 'Sivko', on se uputi prema meni sitnim, mekim, radosnim kasom što sliči smejanju, kao ne znam kakvu idealnom praporcu. [...]
Nežan je i umiljat kao detešce, kao curica [...],
....ali je čvrst i stamen, poput kamena. Kada, nedeljom, prelazimo zadnje seoske uličice, seljani se, polagani i gizdavi, zaustavljaju da bi ga se nagledali: ( – Reklo bi se da je od čelika... ) – Da, od čelika. Od čelika pomešana s mesečevim srebrom."

Jacques Prevert (1900-1977) napisao je sa mnogo pesmu Magarac koji spava, u kojemu moli decu da ga ne bude, jer je u snu sretan, a na javi ne jede svakodnevno, zaboravljaju mu dati piti i maltretiraju ga.

Magarac ponegde oslikava nemoć da neposredno pristupimo vlastitom ja. Kao što krčagom zahvatimo onoliko vode koliko u njega staje, tako i umom uspevamo da zahvatimo samo deo sebe: ono što smo uspeli da zahvatimo je slika koju imamo o sebi.

Lewisov Smetenko - stari tip magarca

Clive Staples Lewis (1898 —1963 )

U basnama su učestali motivi magarčeva prerušavanja u lavlju kožu. Ovaj motiv iskoristio C. S. Lewis u poslednjem delu Hronika iz Narnije, Poslednja bitka. Da podsetimo Narnijske kronike su zbirka od 7 knjiga nastalih uperiodu od 1950 do 1956. Poslednja bitka je zadnji deo ovog ciklusa ( Čarobnjakov nećak, Lav, veštica, ormar, Konj i njegov dečak, Kraljević Kaspijan, Plovidba broda Zaragoza, Srebrni stolac).

Narnija je zemlja, u koju se ulazi kroz ormar, sliku, vrtna vrata i sl. a koju je svojim pevanjem u postojanje dozvao Aslan, veliki lav, tajanstveno Kristoliko stvorenje koje se pojavljuje u svih sedam knjiga. Radnja svake knjige započinje u Engleskoj, gde glavni junaci, devojčice i dečaci, brinu svoje dečije brige, a potom upadaju u mitski svet u kojem vreme teče drugačije.

Lewis preuzima tradicionalni stereotip u izgradnji zapleta i karakterizaciji lika magarca - nazvanog Smetenko. To je još jedan u nizu praznoglavih magaraca.

" Lakovernog i radišnog magarca Smetenka pokvareni majmun Trik nagovori da obuče lavlju kožu koja je doplutala rekom i zatim ga predstavlja kao Aslana, "Velikog Lava koji govori i koji je svojom krvlju spasio celu Narniju" i čiji mesijanski povratak iščekuju svi stanovnici Narnije.
Magareće prerušavanje doživljava očekivani rasplet: magarac biva otkriven "nakon što se koža pohabala i zgužvala i kroz nju je svako mogao videti njegovo budalasto, blago magareće lice", na što je dobroćudni Smetenko rekao – "Nisam ja kriv, ja nisam pametan. Nikad nisam rekao da jesam" (2004: 67). Naravno, svi su Smetenku oprostili što je izmanipulisan, nesvesno odigrao ulogu lažnog proroka koji popz Hrista ulazi u Aslanovu zemlju."

Inače lik lava Aslana ( Isus se u Bibliji naziva "lav iz plemena Judina") ima neke osobine Hristovaog karaktera. U knjizi "Lav, veštica i ormar" Aslan se žrtvuje, umire i uskrsava po uzoru na Hrista. U knjizi "Princ Kaspijan" tema je večni život kroz prolevanje krvi za drugoga. U knjigama "Čarobnjakov nećak" i "Poslednja bitka" teme su stvaranje i svršetak, a u knjizi "Srebrni stolac" učeništvo, apostoli. Lewisov prijatelj Tolkien smatrao je, da je u "Narnijskim kronikama" hrišćanska poruka preočita. To je C. S. Lewis i želeo postići.

( napomena : C. S. Lewis bio je dugo vremena ateista. U svojim kniževnim delima on progovara kao hrišćanin. )

Ralf Stedman, Orwelova farma

Orvelov Benjamin-ponovo erudita
- plod književne evolucije ili "kontraevolucije"?

ORWEL ( 1903- 1950)

U Orwelovoj viziji utopijskog animalizma od početka se zna da sve životinje nisu jednake. Ipak, sasvim neočekivano, intelektualna hijerarhija na Farmi preokrenula je konvencionalni sadržaj, pa je konj postao magarcem, a magarac konjem.

Magarac Benjamin najstarija je i najpametnija životinja na Farmi, nikad se ne smeje, nikad se ne izjašnjava o Pobuni i nikad se ne pridružuje nijednoj stranci. Dok konj Boxer mašta o penziji koja će mu omogućiti da nauči "preostalih dvadeset i dva slova abecede", Benjamin zna čitati jednako dobro kao bilo koja svinja, ali svoju veštinu mudro skriva tvrdeći kako ne postoji ništa što bi bilo vredno čitati.
I Boxer i Benjamin razvili su specifičan subjektivni pristup problemima. Snažan i marljiv, ali lakoveran i prostodušan, Boxer utehu nalazi u izgradnji vetrenjače; njegov odgovor na sve nedaće je "Radiću više".
Sasvim suprotno tome, Benjamina je suzdržanost u pogledu radnog entuzijazma, dovela do toga da nikad ne radi ništa dobrovoljno i ne jeruje u vetrenjače - s njima ili bez njih život će uvek biti jednako loš. Njegova tajanstvena izreka "Magarci dugo žive. Niko nije video mrtva magarca"vremenom postaje argument njegova opravdanog pesimizma.
Ideološka tačka gledišta s koje magarac vrednuje zbivanja smeštena je izvan Farme; ona pripada nepromenjivom, tvrdoglavo lošem životu. "Niko nije vidio mrtva magarca"; on je tu da bi svedočio o večnoj bedi potlačenih – nižih klasa, nižih životinja, nižih bića… Ko bi tu ulogu mogao odigrati bolje od "najprezrenije od svih životinja"?
Iako funkcionišu na suprotnim načelima, magarac Benjamin i konj Boxer vezani su dubokim prijateljstvom. Samo su dva dramatična trenutka na Farmi kada uvek suzdržani i distancirani Benjamin pristaje nešto javno pročitati.

Prvi put Benjamina su videli uzbuđena i kako galopira kada su odvodili Boxera. Tada je prvi put svima pročitao što piše na kolima: "Alfred Simmonds, živoder. Klaonica konja. Proizvođač tutkala, Willingdon. Trgovac kožom i koštanim brašnom" (Orwell, 2004: 83).

Drugi put kada Benjamin krši svoje pravilo da neće drugima čitati trenutak je važnog preokreta na Farmi – kada je umesto sedam zapovedi uvedena jedna – "Sve su životinje jednake ali neke životinje su jednakije od drugih". Tada je magarac koji nikad ne umire, tu zato da bi ostale životinje obavesti o smrti njihovih nadanja.
Benjamin je najstariji na Farmi, a kako magarci u književnosti dugo "žive", do Orwela su već naučili da im ne može pomoći ni lavlja koža. No, kako se u animalističkim književnim svetovima zaplet često začinje oko toga što neko želi promeniti svoj društveni i biološki status – na Farmi presvlačenju ne mogu odoleti svinje! Orwel je ipak preokrenuo uobičajeni smer klasičnih književnih metamorfoza. Preobrazba u životinju, jedino što u egzistencijalnom smislu za čoveka može biti strašnije od smrti, u animalnoj perspektivi ekvivalentna je preobrazbi u ljude. Ta uvrnuta metamorfoza na kraju romana predstavlja krah utopijskih ideala animalizma. San da jednoga dana zelenim poljima Engleski neće koračati niko na dve noge, svinje su uspravivši se pretvorile u noćnu moru. U ovoj priči, magarac je pošteđen transformacija i travestija; on je na Farmi najstabilniji u psihološkom i biološkom smislu. Vizije večnog stabilnog cinika koji oduvek sve zna i nikad ne umire, projiciraju se u mračnu budućnost Farme.
Godinama nakon Boxerove smrti (…) samo je Benjamin tvrdio da se seća svake pojedinosti svog dugog života i da zna da život nikada nije bio niti uopšte može biti mnogo bolji ili mnogo gori – glad, patnja, razočaranje, govorio je, nepromjenljiv su zakon života (Orwell, 2004: 89).

Orwelovo rušenje književnih stereotipa u prikazu životinja ipak je samo prividno. Magarac ima kontinuitet i pamćenje, no ne pamti ništa dobro ni iz književne istorije ni iz zbilje. Ni smer preobrazbe zapravo nije doveden u pitanje; od početka znamo da su svinje izdajnici ideala, inteligentni pokvarenjaci koje je opijenost vlastitom moći već na samom početku Pobune pretvorila u svinje. Ovaj put magarac se nije dao nasamariti, tu je ulogu preuzeo konj, no neko uvek mora
biti namagarčen, a neko se mora ogrtati lavljom kožom – nisu li to nepromjenjivi zakoni književnog "asinizma"?

“Čoveče, ne kaži nikada ja!”

KRAJ - mada ovim ni izdaleka nije završena storija o književnom bremenu magarcu.

Nisu samo maske ono što nas čini drugačijima, nema toliko maski koliko život ima situacija, ni reči i dela koja mogu opisati sveukupnost jednog ljudskog JA. Ne samo u očima drugih, nego u sopstvenim, ne stoji jedna slika, već mnoštvo fragmenata, onoliko koliko smo krčagom uma uspeli da zahvatimo iz reke života : niti voda stoji, niti je krčag isti, niti je JA jedno.
Magarcu i ostalim životinjama je mnogo lakše: oni su predmet dramskih sižea a ne akteri životnih drama najtananijih vibracija ljudske psihe.

Završimo sa poezijom

Jacques Prevert (1900-1977) je napisao pesmu Magarac koji spava, u kojemu moli decu da ga ne bude, jer je u snu sretan, a na javi ne jede svakodnevno, zaboravljaju mu dati piti i maltretiraju ga. Ova pesm ukazuje na razliku izeđu životinje i čoveka, čoveka i čoveka.

Pesma iz meseca maja

Mazga kralj i ja
Umrećemo sutra
Mazga od gladi
Kralj od dosade
Ja od ljubavi

Parče krede
Na tabli dana
Piše naša imena
Vetar u jablanima
Zove nas po imenu
Mazga čovek kralj

Sunce Crne Krpe
Već nam je izbrisalo imena
Sveža voda iz travnjaka
Pesak iz peščanika
Ruža iz crvenog ružičnjaka
Put od kuće do škole

Mazga kralj i ja
Umrećemo sutra
Mazga od gladi
Kralj od dosade
A ja od ljubavi
U mesecu maju
Život je trešnja
Smrt koštica
Ljubav trešnjino drvo.

Ipak smo mi svojevrsna magarad

Da okupaš zebru,
da joj spereš šare,
šta bi bila zebra?
Obično magare.

A da nešto staviš
magarcu na rebra
iste one šare
- bi li posto zebra?

Ja mislim da ne bi
(I sigurno ne bi!)
jer on ne da da se
tek tako pozebri,

ko što neki lako
svoje ruho svlače
i oblace tuđe
pa se - pomagarče.

Vito Nikolić