четвртак, 08. јануар 2015.

„Pokoravanje“ - Mišel Uelbek




 

Pokoravanje“ je objavljen je istog dana kada je izvršen atentat na list Šarli Ebdo.

Knjigu bi trebalo čitati "hladne glave", preporučuje recenzentkinja jednog velikog nemačkog lista. Iako će knjiga poznatog francuskog autora Mišela Uelbeka u Nemačkoj biti objavljena 16.01.2015, o njoj se već sada naveliko diskutuje. Pritom je većina sigruno još nije pročitala. Ostati "hladne glave" prilikom čitanja, za mnoge neće biti lako, posebno nakon jučerašnjeg dramatičnog događaja u Parizu.
I u Nemačkoj je malo "hladnih glava" čak i među urednicima feljtona. Tako su neki ugledni mediji govorili o romanu u kome jedan „radikalni musliman“ postaje predsednik Francuske. To je totalno pogrešno i još jednom pokazuje da u atmosferi žučnih rasprava, umetnost lako može da završi pod točkovima.

Fanaticima nije do umetnosti


Fenomen je poznat. Kada je Salman Rušdi 1988/89 objavio roman „Satanski stihovi“ i kada mu je Iran izrekao fatvu (smrtnu presudu), malo koga je zanimalo šta zaista piše u knjizi. Slučaj Rušdi, a sada i nova knjiga Mišela Uelbeka potvrđuju jedno: radikalnim fanaticima nije do umetnosti i literature, već samo do sprovođenja njihovih ciljeva. Ali barem bi prosvećeni svet trebalo da zadrži diferenciran pogled na stvari.

Isplati se. Uelbek je najuspešniji savremeni francuski autor. Njegove knjige prevedene sa na preko četrdeset jezika. Njegov šesti roman „Pokoravanje“ u prvom redu je književni događaj. U njemu autor razvija jednu društveno-političku viziju svoje domovine u budućnosti. Zaista je na kraju na čelu La Grande Nation muslimanski predsednik. Ali on nije radikalni musliman, već harizmatičan i pametan čovek sa vizijom, koji sanja o velikoj i snažnoj Evropi.

Mnogo glasova za islam i Francusku

 
Soumission „Pokoravanje“ - novi roman Mišela Uelbeka
 
 
Može biti da je Uelbek svom romanu time hteo da da više verodostojnosti i da je hteo da se suoči sa optužbama da piše protiv jedne svetske religije. Ali najpre je potrebno konstatovati. „Pokoravanje“ predstavlja viziju francuskog društva, bogatu nijansama, sa mnogo međutonova. Knjiga ne nudi polemiku, već razvija literarnu panoramu u kojoj akteri iz različitih društvenih slojeva – najčešče u razgovoru sa glavnim junakom – izražavaju svoje mišljenje.

Ta glavna figura je Fransoa, profesor književnosti koji se u intelektualnim krugovima ranije proslavio sa radom o francuskom predstavniku „dekadentne literature“ Jorisu-Karlu Hojsmansu. Uelbek predstavlja Fransoa kao usamljenog čoveka, nesposobnog za uspostavljanje dubljih veza sa ljudima. On strahuje od fizičkog propadanja i opsedaju ga suicidne misli. Prijatelja u suštini nema. U slobodno vreme sastaje se sa još nekoliko preostalih poznanika ili pije, okružen knjigama. Ponekad se sastaje sa prostituktama. Tipična Uelbekova figura, kakva se sreće i u njegovim ranijim romanima.


Sve se to dešava uoči predsedničkih izbora u Francuskoj u godini 2022. Nacionalni front Marin Le Pen je dominantna politička snaga u zemlji, socijalisti i jedno muslimansko bratstvo približno su jednake snage, građanska desnica se smanjila. Posle drugog predsedničkog mandata Fransoa Olanda, zemlja nije u ustanju da se izvuče iz ekonomske i društvene krize. Kako bi sprečili da Le Pen postane predsdnica, građanske partije i socijalisti odlučuju da podrže umerenog muslimanskog kandidata Mohameda Ben Abija.


Buchcover: Houellebecq - Plattform
 
 
U romanu "Platforma", Uelbek tematizuje i islamski terorizam
 
Preuređenje francuske države

To što sledi je polagano i iznenađujuće mirno preuređenja francuske države. Uoči izbora se prolivala krv u obračunima sličnim građanskom ratu. Posle izbora vraća se mir. Smanjuje se nezaposlenost, kao i stopa kriminala. Podstiču se poljoprivreda i zanati, koji doživljavaju procvat. Ceh mora da plati velika industrija. Naravno i to ima svoju cenu, ne prećutkuje Uelbek. Žene nestaju sa tržišta rada. Menja se školski i obrazovni sistem, podstiču se muslimanske institucije, ali verska sloboda postoji.
Svaki čitalac mora sam da se zapita, koliko ironije Uelbek unosi na pojedinom mestima. Naravno da želja autora nije islamska država u Francuskoj. Uelbek nije štedljiv u kritici islama, ali on ne polemiše. Ono što u najvećoj meri iritira u ovom literarnom delu je što Uelbek svoj scenario budućnosti predstavlja naizgled trezveno i bez velikih emocija. Ali to je za njega tipično. Tako se i u ranijim delima odnosio prema drugim spornim temama kao što su kloniranje ili globalizacija. Uelbek opisuje trezveno i lakonski, često i veoma duhovito, ali on ne vrednuje. A to je iskušenje za čitaoca.


Roman „Pokoravanje“ objavljen je 7.1.2015. u Francuskoj. U Nemačkoj će biti objavljen 16. januara.
izvor


                                                             POČETAK ROMANA



Svih  tih  godina  moje  tužne  mladosti,  Uismans  mi  je  bio  saputnik,  verni
prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne nađoh u iskušenju da
ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda, jednog popodneva u mesecu
junu 2007,  pošto sam dugo čekao i  dugo oklevao,  možda i  malo više nego što je
prihvatljivo,  konačno  pred komisijom Univerziteta  Pariz  IV -  Sorbona  odbranih
doktorsku disertaciju pod naslovom Žoris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela. Počev
od sutradan ujutro (ili možebiti počev već od te večeri, ne mogu pouzdano da tvrdim,
jer to veče posle odbrane disertacije proveo sam sâm, u vrlo alkoholisanom stanju),
shvatio sam da je jedan deo mog života okončan, i da je taj deo verovatno bio onaj
najbolji.
Tako to biva u ovim našim društvima,  još zapadnim i  socijaldemokratskim,
tako to biva sa svima koji završe studije, s tim što većina njih toga nije svesna, bar ne
odmah,  budući  hipnotisana  jal’  željom  za  novcem,  jal’,  možda,  potrošačkom
žudnjom,  kako  hoće  to  kod  onih  primitivnijih,  onih  kod  kojih  se  razvila  žešća
zavisnost  od  pojedinih  proizvoda  (oni  su  manjina;  kod  većine,  kod  onih
promišljenijih  i  staloženijih,  razvija  se  jednostavna  opčinjenost  novcem,  tim
„neumornim Protejem”), hipnotisana, dakle, i to još više, željom da se dokaže, da sebi
stvori položaj u društvu na kojem će joj zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade,
zamišljaju kao svet u kojem vlada takmičenje, oni, podjareni obožavaoci raznorodnih
ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca, manekenki.
Iz različitih psiholoških razloga,  u koje niti  sam stručan niti  želim dublje da
zalazim, osetno se udaljavam od takve šeme. Dana prvog aprila 1866, kada mu je bilo
osamnaest godina, Žoris-Karl Uismans započeo je karijeru u svojstvu činovnika šeste
klase pri Ministarstvu unutrašnjih dela i vera. Godine 1874. objavio je, o sopstvenom
trošku, prvu zbirku pesama u prozi,  Kutija sa začinima, o kojoj se vrlo malo pisalo
izuzmemo li  jedan članak,  izrazito bratski  nastrojen,  Teodora  de  Banvila.  Počeci
Uismansovi nisu, kako se vidi, ni po čemu bili gromoglasni.
I  tako  je  tekao  njegov  činovnički  život,  a  uz  njega  i  život  uopšte.  Trećeg
septembra 1893. dodeljena mu je Legija časti za zasluge u obavljanju javne funkcije.

Penzionisan je 1898, kada se - pošto su Uismansu konačno odobrili zahtev za odlazak
u penziju iz ličnih razloga - navršilo trideset  godina otkako je stupio u službu.  U
međuvremenu je uspeo da napiše knjige na osnovu kojih sam, posle više od jednog
veka, tog čoveka počeo da doživljavam kao prijatelja. Mnogo se stvari, i previše, može
napisati o književnosti (a ja se, kao akademski građanin specijalizovan u toj oblasti,
smatram prvenstveno merodavnim da o tome govorim). U čemu je književnost, kao
glavna umetnost Zapada koji gasne pred našim očima, toliko specifična - nije nimalo
teško  odrediti.  Kao  i  književnost,  i  muzika  može  da  izrazi  jedan  preokret,
emocionalni obrt, tugu ili sveprožimajući zanos; kao i književnost, i slikarstvo može
da nas zadivi,  da nas navede da na svet  pogledamo drugačijim očima.  Ali  jedino
književnost  u vama budi  to osećanje kontakta s  drugim ljudskim duhom,  sa tim
duhom u njegovoj sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veličinom, njegovim
ograničenjima,  niskostima,  fiks-idejama,  verovanjima;  sa svime onim što taj  duh
podbunjuje, zanima, uzbuđuje ili odbija. Jedino vam književnost može omogućiti da
stupite u kontakt s duhom pokojnika,  i to na način neposredniji,  potpuniji i dublji
nego što biste to postigli vodeći razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo
bilo  duboko  i  dugovečno,  nikada  se  u  jednom razgovoru  nećemo  otvoriti  tako
potpuno kao što to činimo pred praznim listom, obraćajući se nepoznatom primaocu.
S druge strane, naravno, kada je o književnosti reč, značaj svakako imaju lepota stila i
muzikalnost  rečenica;  dubina autorovog promišljanja i  originalnost  njegovih misli
takođe se ne mogu zanemariti; ali pisac je, pre svega, ljudsko biće prisutno u svojim
knjigama, i da li to ljudsko biće piše veoma dobro ili veoma slabo u krajnjoj liniji i
nije mnogo važno; suština je u tome da ono piše i da je prisutno u svojim knjigama
(čudo te su za jedno tako jednostavno stanje, na prvi pogled tako neuočljivo, a u zbilji
i  te kako vidljivo,  filozofi  različitih škola pokazali  tako malo interesovanja;  ljudska
bića, u načelu, za razliku od kakvoće, poseduju jednaku količinu sebe - sva su bića, u
principu,  manje-više isto  prisutna;  stoga nije puki  utisak,  sa distance od nekoliko
vekova, da se, kako stranice odmiču, haba štivo diktirano više duhom vremena negoli
čistom individualnošću;  jer  iza  tog  dela  stoji  jedno  nesigurno  biće,  koje  se  s
vremenom pretvara u anonimnu utvaru). Isto tako, kad volimo neku knjigu, mi pre
svega  volimo  njenog  autora,  i  osećamo  potrebu  da  ga  upoznamo,  da  sa  njim
provodimo dane. A za tih sedam godina koliko sam radio na disertaciji, ja sam živeo
u Uismansovom društvu, u njegovom maltene neprestanom prisustvu. Rođen u Ulici
Siže, stanovao u ulicama Sevr i Mesje, Uismans je umro u Ulici Sen-Plasid, da bi ga
potom sahranili na groblju na Monparnasu. Gotovo čitav svoj vek proveo je unutar
granica pariskog Šestog arondismana; isto važi i za njegov profesionalni život, to jest
nešto više od trideset godina provedenih u kancelarijama Ministarstva unutrašnjih
dela i vera. I ja sam u to vreme stanovao u Šestom arondismanu u Parizu, u jednoj
vlažnoj i hladnoj, a pre svega izrazito mračnoj sobi - prozori su gledali na majušno
dvorištance, još malo pa kao neko rudarsko okno, tako da sam već od jutra morao da
palim svetlo. Siromašan sam bio u to vreme, i da mi je tad zapalo da učestvujem u
nekom od onih ispitivanja javnog mnjenja koja malo-malo pa „mere puls mladih”,
bez ikakve sumnje bih svoje životne uslove opisao kao „vrlo teške”. Pa ipak, kad sam
odbranio tezu, i kad je svanuo novi dan (ili možda već te iste večeri), prvo što mi je
palo na pamet bilo je da sam izgubio nešto neprocenjivo, nešto što više nikada neću
naći  -  slobodu.  Godinama  su  mi  poslednji  ostaci  umiruće  socijaldemokratije
omogućavali  (posredstvom  stipendije,  sistema  popusta  i  socijalnih  olakšica,
osrednjih,  ali  po cenama pristupačnih obroka u univerzitetskom restoranu) da sve
svoje dane posvetim aktivnosti  koju sam sam odabrao:  slobodnom intelektualnom
druženju s jednim prijateljem. Kao što je to, s punim pravom, primetio Andre Breton,
Uismansov humor predstavlja jedinstven primer velikodušnog humora, koji čitaoca
stavlja u poziciju da bude korak ispred samog pisca,  pozivajući  ga,  zapravo,  da se
unapred  naruga  piscu  i  tom  preobilju  žalopojnih,  grozomornih  ili  podsmeha
dostojnih opisa.  Od te velikodušnosti  ja sam se okoristio bolje nego iko drugi, dok
sam nosio porcije remulade sa celerom iii pirea od bakalara na metalnim bolničkim
poslužavnicima  koje  je  univerzitetski  restoran  Bilije delio  zlehudim korisnicima
(onima koji,  očito,  nisu imali  kuda,  koji  su,  bez sumnje,  bili  odbijeni  u svim iole
pristojnim univerzitetskim restoranima, ali koji su ipak imali studentsku karticu za
menzu,  jer  to im niko nije mogao oduzeti),  i  sve  vreme  maštao o Uismansovim
pridevima,  otužan sir,  strašan prag,  zamišljajući  i  njega kako uzima jedan od tih
metalnih poslužavnika, poput zatvorskih, kakve on nikada nije ni video, i odmah bih
se  osetio  malo  manje  nesrećnim,  malo  manje  usamljenim  u  univerzitetskom
restoranu Bilije.
Ali svemu je tome došao kraj; svršeno je, generalno, bilo s mojom mladošću.
Sada sam (i  to ubrzo,  očigledno)  morao da se suočim s  procesom profesionalne afirmacije. 
Čemu se ama baš ni najmanje nisam radovao.
 
Univerzitetske studije u oblasti književnosti, kao što znamo, ne vode praktično
ničemu, izuzev u slučaju onih studenata koji su najobdareniji za to da i sami postanu
univerzitetski  profesori  u oblasti  književnosti  -  tu smo,  sve u svemu,  suočeni  sa
situacijom  prilično  komičnom,  gde  sistem  za  jedini  cilj  ima  svoju  vlastitu
reprodukciju,  uz procenat  otpada od preko 95%.  Samim tim,  studije književnosti
nikom ne škode i  mogu,  štaviše,  da predstavljaju jednu,  istina neveliku,  prednost.
Jedna  mlada  devojka  koja  konkuriše  za  radno  mesto  prodavačice  kod  Selina ili
Ermesa,  po  prirodi  stvari  bi,  na  prvom mestu,  trebalo  da  vodi  računa  o  svom
spoljašnjem izgledu; ali diploma ili master u oblasti savremene književnosti mogli bi
joj  dobro  doći  kao  svojevrstan  kec  iz  rukava  koji  samome  poslodavcu,  mimo
praktične  osposobljenosti  kandidatkinje,  jemči  da  ova  raspolaže  izvesnom
intelektualnom agilnošću zahvaljujući  kojoj  bi  eventualno  mogla  da  napreduje  u
karijeri  - pri  čemu se u vidu,  pored ostalog,  ima i  činjenica da je književnost,  kao
takva, uvek podrazumevala određenu pozitivnu konotaciju u sferi industrije luksuza.
Što se mene tiče,  ja sam sebe video kao nekoga ko društvu „najobdarenijih
studenata” istina pripada, ali kao marginalac. Napisao sam jednu dobru disertaciju,
toga  sam bio  svestan,  i  očekivao  sam javnu  pohvalu;  pa  ipak,  prijatno  su  me
iznenadile jednoglasne čestitke članova komisije, a posebno mi je drago bilo kad sam
pročitao  obrazloženje  komisije,  koje  je  bilo  odlično,  sve  u  samim hvalospevima
takoreći; imao sam, u tom smislu, dobre izglede da, ukoliko to budem želeo, dobijem
zvanje višeg predavača.  Moj  život  je,  sve u svemu,  po predvidivoj  jednoličnosti  i
plitkosti,  i  nadalje ličio na život koji  je Uismans vodio nekih vek i  po ranije.  Prve
godine punoletstva proveo sam na univerzitetu; tu ću verovatno provesti i poslednje,
i to možda na istom univerzitetu (što u stvarnosti i neće biti slučaj; zvanja sam stekao
na Univerzitetu Pariz IV - Sorbona, a postavljen sam za predavača na Univerzitetu
Pariz III,  nešto manje prestižnom,  ali  smeštenom u Petom arondismanu,  na svega
nekoliko stotina metara od mog starog fakulteta).
Ja,  u  stvari,  nisam bio  stvoren  za  prosvetnog  radnika  -  petnaest  godina
kasnije,  sam tok moje karijere potvrdiće da od početka zapravo nisam bio za to.
 
Nekolika iskustva s mentorskim radom,  u koji  sam se upuštao ne bih li  svoj  život
podigao na viši nivo, vrlo rano su me učvrstila u uverenju da je prenošenje znanja u
većini slučajeva nemoguće, da su razlike između ljudskih inteligencija ekstremne, i
da ništa ne može ni da otkloni, pa čak ni da ublaži tu temeljnu nejednakost. Ono što
je možda još samo dodatno pogoršavalo stvari, ja nisam voleo mlade - čak ni u vreme
kada se i za mene moglo reći da pripadam njihovom taboru. Činilo mi se da sama
ideja  mladosti  podrazumeva  izvestan  entuzijazam u  pogledu  života,  ili  možebiti
izvestan bunt,  a sve to praćeno jednim,  najblaže rečeno,  neodređenim osećanjem
nadmoći u odnosu na generaciju koju su ti mladi pozvani da zamene; ja tako nešto
nikada ni izbliza nisam osetio. Pa ipak, u mladosti sam imao drugove - ili, precizniji
da budem, bilo je tu nekih kolega s kojima mi nije bilo nezamislivo da između dva
predavanja odem na kafu ili  na pivo.  Imao sam,  na prvom mestu,  ljubavnice - ili,
kako smo to zvali u to vreme (možda se i sad tako kaže) - ženske, koje sam menjao
najmanje  jednom  godišnje.  Ti  ljubavni  odnosi  odvijali  su  se  po  manje-više
nepromenjivoj  šemi.  U  njih  se  stupalo  početkom jesenjeg  semestra,  za  vreme
mentorskog rada, ili prilikom razmene beležaka sa predavanja, ili, opet, u nekoj od
onih brojnih prilika kada se ljudi druže, a koje su tako česte u studentskom životu, i
čiji nagli izostanak odmah po ulasku u profesionalni život većinu ljudskih bića baci u
samoću  koja  je  koliko  zaprepašćujuća  toliko  i  radikalna.  Potom bi  se  ti  odnosi
razvijali  u toku cele godine,  noći  bismo provodili  ili  kod jednoga ili  kod drugoga
(najčešće, u stvari, kod njih, zato što bi se ispostavilo da je taj sumračni, što će reći
nezdravi ambijent moje sobe neugodan za ljubavne sastanke), i tu su se odigravali i
seksualni aktovi (na zadovoljstvo koje je, kako ja želim da mislim, bilo obostrano). A
kad bismo se vratili  s letnjeg raspusta,  dakle na početku nove školske godine,  tim
vezama  bi  došao  kraj,  skoro  uvek  na  inicijativu tih  devojaka.  One  bi  svaki  put
doživele  nešto preko  leta,  takav  bi  mi  izgovor  dale,  najčešće  bez  približnijeg
objašnjenja;  bilo  je  i  onih  koje  su,  bez  sumnje,  manje  vodile  računa  o  mojim
osećanjima, pa bi konkretno rekle da su upoznale nekoga. Da, i šta onda? Pa i ja sam
neko. Njihova  objašnjenja,  zasnovana  na  činjeničnom stanju,  meni  su  se  činila
nedovoljnim; one zaista jesu, što ja ne negiram,  upoznale nekoga; ali to što su tom
susretu pridavale dovoljno veliku težinu da zbog njega prekinu našu vezu i upuste se
u tu,  novu vezu -  to  već  nije  bilo  ništa  drugo  nego  primena  modela  ljubavnog
ponašanja koji je u isti mah i moćan i sam po sebi razumljiv, i tim moćniji što se više
sam po sebi podrazumeva.
.
Po ljubavnom modelu koji je preovladavao u doba moje mladosti (a ništa mi
ne daje povoda da pomislim kako su se stvari, u međuvremenu, bitno promenile), od
mladih ljudi se očekivalo da, posle jednog kratkog perioda seksualnog lutanja, koji
otprilike odgovara dobu što prethodi adolescenciji, počnu da ulaze u duže ljubavne
veze,  obeležene strogom monogamijom,  kao i  da se okrenu aktivnostima koje nisu
isključivo seksualne, već i društvene (izlasci, vikendi, letovanja). Ni ti odnosi još sami
po sebi nisu značili ništa konačno, ali ih je svakako trebalo smatrati nekom vrstom
šegrtovanja, da mladi nauče šta je to ljubavna veza, i nekom vrstom stažiranja (koje
se u to vreme odigrava i  na profesionalnom planu,  kao uvod u stupanje u prvu
službu).  Ljubavne veze različite dužine trajanja (one jednogodišnje su se,  po mom
viđenju stvari, mogle smatrati prihvatljivima), zatim ukupan broj tih veza (prosek od
deset do dvadeset nametao se kao razumna približna vrednost) - smatralo se da kroz
sve to čovek treba da prođe pre nego što će, poput nekakve apoteoze, dosegnuti tu
vrhovnu vezu, vezu koja će ovoga puta po karakteru biti bračna i konačna, koja će za
ishod imati rađanje dece i zasnivanje porodice.
Savršena  ništavnost  ove  šeme  prikazaće  mi  se  u svom pravom obliku tek
mnogo kasnije,  zapravo tek nedavno,  kada mi  se ukazala prilika da u razmaku od
nekoliko nedelja slučajno upoznam prvo Oreliju,  a potom Sandru (s  tim što sam
ubeđen da ni susreti s Kloe i Violen ne bi osetno uticali na moje zaključke). Od časa
kad sam kročio u baskijski restoran u koji sam bio pozvao Oreliju na večeru, shvatio
sam da me čeka jedno katastrofalno veče. Iako smo popili dve boce belog irolegija -
pio sam,  zapravo,  uglavnom ja - iz trenutka u trenutak bivalo mi  je sve teže,  a od
jednog momenta i neizvodljivo da održim razuman nivo srdačnosti u opštenju. Iako
to  ni  samome  sebi  nisam mogao  da  objasnim,  učinilo  mi  se  najednom nekako
neotesanim i  bezmalo nezamislivim da u tom razgovoru prizivam neke zajedničke
uspomene. Očigledno je bilo da Orelija do toga časa nije uspela da uđe u dužu vezu,
da su sporadične avanture u njoj izazivale sve veće gađenje, i da je njen sentimentalni
život napredovao u pravcu konačne i totalne propasti. No, ona je ipak pokušavala, ili
je, u najmanju ruku, jednom pokušala da ostvari vezu, ali bez uspeha - shvatio sam to
na osnovu raznih indicija - a gorčina i  jetkost  s kojima je pominjala svoje muške
kolege (došli  smo, šta ćete,  i do toga da pričamo o njenoj  profesiji - bila je,  inače,
zadužena za komunikacije u jednom interprofesionalnom sindikatu vinara iz Bordoa,
i mnogo je putovala, naročito po Aziji, u svrhu promocije vrhunskih francuskih vina)
na surov su način otkrivale da je u životu gadno nadrljala. Iznenadilo me je, stoga,.....
 
Dolazak na vlast
 
I zaista, vest je odjeknula malo posle dva po podne: UMP, UDI i Socijalistička partija zaključili su koalicioni sporazum, stvarajući "prošireni republikanski front" koji će podršku pružiti predsedničkom kandidatu Muslimanskog bratstva. U neumerenom uzbuđenju, novinari informativnih emisija smenjivali su se tokom celog popodneva u nastojanjima da saznaju malo više o uslovima po kojima je sporazum sklopljen, kao i o raspodeli ministarstava, svaki put se pozivajući na lične sujete političara, ali i neodložnu potrebu za nacionalnim ujedinjenjem, kako bi se izvidale rane koje tište jednu podeljenu zemlju, itd. Sve je to bilo apsolutno predvidivo, moglo se očekivati; ono pak što je teže bilo predvideti svakako je bio povratak Fransoa Berua na političku pozornicu, i to u njen prvi plan. Beru je, zapravo, prihvatio dil s Muhamedom Ben Abesom; ovaj je najavio da će, ukoliko pobedi na predsedničkim izborima, imenovati Berua za predsednika vlade.
Stari političar iz Bearna, koji je poraze trpeo na praktično svim izborima na kojima se kandidovao u prethodnih tridesetak godina, sada se, u saradnji s uredništvima raznih časopisa, uspeo da u javnosti stvori o sebi sliku uzvišenosti, što će reći da se svaki čas fotografisao oslonjen na pastirski štap, odeven u pelerinu a la Žistin Bridu, u krajoliku kojim dominiraju livade i oranice, prvenstveno u Laburu. Predstava koju je on o sebi pokušavao da stvori u brojnim intervjuima bila je ona degolovska, slika čoveka koji je rekao "ne".
– Genijalna ideja, to sa Beruom, apsolutno genijalna! – uzviknuo je Alen Taner onog časa kad me je ugledao, doslovce sav trepereći od ushićenja. – Priznajem da mi to nikada ne bi palo na pamet; stvarno je mnogo jak taj Ben Abes...
Mari-Fransoaz me je dočekala sa širokim osmehom na licu; ne samo što se videlo da joj je milo što me vidi već je i sama izgledala, generalno, u punoj formi. Posmatrajući je tako upošljenu za kuhinjskom radnom pločom, sve sa šaljivom keceljom tipa: "Ne derite se na kuvaricu, za to je zadužen gazda", teško je bilo i zamisliti da je, svega nekoliko dana ranije, doktorandima predavala o izrazito specifičnim okolnostima u kojima je Balzak radio na lekturi Beatrise. Pripremila je bila pitice s pačjom šijom i vlašcem, baš ukusne. Njen muž, prekomerno uzbuđen, istovremeno je otvorio bocu kaora i bocu soterna, pre nego što će se dosetiti da bi, apsolutno, prvo trebalo da probam njegov porto. Uopšte mi nije bilo jasno zbog čega bi se to povratak Fransoa Berua u političku arenu mogao okvalifikovati kao genijalna ideja, ali Taner će ionako vrlo brzo krenuti u razradu svoje ideje, u to sam bio siguran. Mari-Fransoaz ga je posmatrala blagonaklono, s vidnim olakšanjem što se njen muž tako lako saživljava s novom ulogom salonskog vojskovođe – u kojoj će ubuduće moći časno da se oprobava pred gradonačelnikom, lekarom, notarom, naposletku pred svim uglednim meštanima, koji i dalje imaju i te kakav značaj u svim tim velikim provincijskim varošima, a pred kojima će on, njen suprug, zauvek sačuvati oreol čoveka koji je radni vek proveo u tajnim službama. Pred njima su, nema zbora, bili lepi penzionerski dani.
– Ono što je kod Berua izvanredno, što ga čini nezamenjivim – nastavi Taner poletno – jeste to što je on savršeno glup, dok je njegov politički projekt oduvek bio ograničen na njegovu vlastitu želju da se na bilo koji način domogne "vrhovne vlasti", kako se to kaže; nikada taj nije imao, pa se čak ni pretvarao da ima, ikakvu ličnu ideju; u tom smislu, reč je o prilično retkoj pojavi. Zbog toga se on i nameće kao idealno političko otelovljenje ideje humanizma, tim pre što samoga sebe doživljava kao Anrija IV, kao velikog mirotvorca i utemeljivača međuverskog dijaloga; on je, pritom, visoko kotiran među biračima katolicima, na koje njegova glupost deluje umirujuće. I upravo je to potrebno Ben Abesu, koji bi pre svega voleo da ga dožive kao oličenje jednog neohumanizma, pre nego što će im on predstaviti islam kao jedan zaokruženi oblik tog novog humanizma, a sebe kao ponovnog ujedinitelja koji, uostalom, nastupa sa savršeno iskrenim namerama budući da javno izražava respekt prema svim trima religijama Knjige.
Mari-Fransoaz nas je pozvala da sednemo za sto; bila je pripremila salatu od boba s maslačkom i odozgo narendanim parmezanom. Ukusna je bila, toliko ukusna da sam na trenutak izgubio nit priče njenog muža. Katolika, praktično, više nema u Francuskoj, govorio je on dalje, ali su zato oni i dalje privrženi nekoj vrsti moralnog učenja; bilo kako bilo, Ben Abes je od samoga početka činio sve da pridobije njihovu naklonost; samo u toku prethodne godine, u Vatikan je išao najmanje tri puta. Zahvaljujući samom svom poreklu, on je okružen tom aurom čoveka koji brine za sudbinu Trećeg sveta, čime je uspeo da umiri konzervativni segment biračkog tela. Za razliku od svog nekadašnjeg suparnika Tarika Ramadana, opterećenog svojim vezama s trockistima, Ben Abes je oduvek pazio da se ne kompromituje eventualnim približavanjem antikapitalističkoj levici; liberalna desnica odnela je pobedu u "bici ideja", on je to savršeno dobro shvatio, među mladima je preovladao preduzetnički duh, a nenadmašnu tržišnu privredu u datom su trenutku svi prihvatili. Istinski genijalna crta muslimanskog lidera ogledala se, međutim, prvenstveno u tome što je na vreme uvideo da se izbori ubuduće neće dobijati na ekonomskom planu, već u sferi osnovnih vrednosti, te da će i tu desnica dati sve od sebe ne bi li pobedila u "bici ideja", a da pritom neće morati ni da se bori. Dok je Ramadan zagovarao šerijat kao jednu novu, što će reći – revolucionarnu opciju, Ben Abes je govorio o povratku pouzdanim, tradicionalnim vrednostima, uz primesu egzotike koja svemu daje dodatnu draž. Što se tiče obnove porodice i tradicionalnog morala, a samim tim, posredno, i patrijarhata, pred njim se otvarala široka džada, kakvom desnica nikada ne bi mogla da pođe, Nacionalni front naročito, a da ih kao reakcionare, iliti fašiste, ne obeleže poslednji šezdesetosmaši, te progresivne mumije u izumiranju, u sociološkom smislu potpuno beskrvne, ali udomljene u medijskim tvrđavama, odakle i dalje mogu da bacaju kletve na ova zlehuda vremena i mučan ambijent koji vlada u zemlji; on je, i samo on, pružao zaklon od svake opasnosti. Kao hipnotisana njegovim temeljnim antirasizmom, levica još od samog početka nije bila u stanju ne samo da mu se suprotstavi nego ni ime da mu pomene.
Mari-Fransoaz nam potom posluži pečenu jagnjeću plećku s restovanim krompirom, i ja počeh da se gubim.
– Ipak je on musliman... – napomenuh ja zbunjeno.
– Jeste! Pa šta? – Posmatrao me je, sav blistajući. – Musliman je, ali umeren, i to je ono glavno; on to stalno ponavlja, i to je istina. Ne treba ga sebi predstavljati ni kao talibana ni kao teroristu, bila bi to gruba greška; osim prezira, on nikada nije iskazivao ništa drugo prema tim ljudima. Kad o tome govori u svojim tekstovima u rubrici posvećenoj pismima čitalaca u Mondu, mimo proklamovane moralne osude, tačno se kod njega raspoznaje ta nijansa prezira; on, u suštini, teroriste smatra amaterima. Ben Abes je, zapravo, jedan izrazito sposoban političar, bez sumnje sposobniji i lukaviji od ma kojeg političara u Francuskoj posle Fransoe Miterana; za razliku od Miterana, međutim, on ima jednu pravu istorijsku viziju.
– Ukratko, vi mislite da katolici nemaju čega da se plaše.
– Ne samo što nemaju čega da se plaše već imaju mnogo čemu da se nadaju! Znate... – poče on, uz osmeh kao da se izvinjava. – Ima deset godina kako okapavam nad slučajem Ben Abesa, i mogu reći, bez preterivanja, da sam jedan od ljudi u Francuskoj koji ga najbolje poznaju. Celu svoju karijeru posvetio sam, praktično, praćenju islamističkih pokreta. Prvi slučaj na kojem sam radio – bio sam u to vreme sasvim mlad, još sam učio na Sen-Sir-o-Mon-d’Oru – bili su napadi 1986. u Parizu, za koje se na kraju ispostavilo da je iza njih stajao Hezbolah i, indirektno, Iran. Posle su došli Alžirci, pa Kosovari, zatim pokreti koji su bili direktnije povezani s al-Kaidom, pa onda vukovi samotnjaci... Nikada to nije prestajalo, samo su se vidovi menjali. Po nuždi, čim je Muslimansko bratstvo stvoreno, odmah se našlo pod našom lupom. Godine i godine prošle su pre nego što smo se konačno uverili da, ako Ben Abes zaista ima neki program, pa čak i program izrazito ambiciozan, to nema ama baš nikakve veze sa islamskim fundamentalizmom. Po ultradesničarskim krugovima tada se proširila ideja da će hrišćani, onoga časa kad muslimani dođu na vlast, neizbežno biti dovedeni u status dimija (dhimmi – građanin-podanik muslimanske države koji nije muhamedanske vere, prim. prev.), građana drugog reda. Dimijstvo uistinu spada u red glavnih načela islama; ali u praksi je status dimija krajnje fleksibilan. Islam se proteže na ogromnom geografskom prostoru; verski običaji u Saudijskoj Arabiji nemaju nikakve veze s onima koje srećemo u Indoneziji, ili pak u Maroku. Što se Francuske tiče, apsolutno sam ubeđen – bio bih spreman da se opkladim – da hrišćanima neće biti nametnuta nikakva ograničenja u ispovedanju vere, već da će donacije namenjene katoličkim centrima i održavanju verskih objekata biti, štaviše, povećani – oni to sebi mogu da dozvole, budući da će subvencije koje će petromonarhije davati džamijama biti još veće. A na prvom mestu, pravi neprijatelj muslimana, ono čega se oni plaše i što mrze iznad svega, nije katoličanstvo; ne, to je sekularizam, laicizam, materijalistički ateizam. U njihovim očima, katolici su verujući, katoličanstvo je jedna od religija Knjige; reč je, dakle, isključivo o tome kako da se katolici ubede da učine taj još jedan korak, da pređu u islam; eto kako muslimani uistinu vide hrišćanstvo, to je to njihovo izvorno viđenje.
– A Jevreji? – Ovo mi se omaklo, nisam uopšte bio nameravao da postavim to pitanje. Slika Mirijam kako leži u mom krevetu, u majici, onog našeg poslednjeg jutra, slika njene male, oble guze, nakratko mi prođe kroz glavu; nasuh sebi punu veliku čašu kaora.
– A... – on se ponovo nasmeši. – Što se Jevreja tiče, situacija je očigledno malo komplikovanija. Teorija je u načelu ista, judaizam je religija Knjige, islam priznaje Avrama i Mojsija kao proroke; u praksi, u muslimanskim zemljama odnosi s Jevrejima često su mnogo teži nego sa hrišćanima; i naravno, sve je zatrovalo to palestinsko pitanje. Postoje, dakle, određene manje frakcije pod okriljem Muslimanskog bratstva koje priželjkuju odmazdu prema Jevrejima; ja, međutim, verujem da te frakcije nemaju nikakve šanse da odnesu prevagu. Ben Abes je oduvek vodio računa o negovanju dobrih odnosa s velikim rabinom Francuske; možda će, ipak, s vremena na vreme malo olabaviti dizgine, pustiti malo na volju svojim ekstremistima; jer ako on zaista misli da navede veliki broj hrišćana da pređe u njegovu veru – a nemamo nikakvih dokaza da tako nešto nije izvodljivo – onda svakako ne gaji ne znam kakve iluzije u pogledu Jevreja. Mislim da se on, u suštini, nada da će oni sami doneti odluku da napuste Francusku – da emigriraju u Izrael. U svakom slučaju, u jedno mogu da vas uverim, a to je da njemu na pamet ne pada da ugrozi svoje lične ambicije – koje su ogromne – tek da bi ugodio palestinskom narodu. Začuđujuće malo ljudi pročitalo je ono što je on pisao na početku – istina je da su ti tekstovi objavljeni u prilično nepoznatim geopolitičkim revijama. Ali ono što on stalno pominje, i to baš bode oči, jeste Rimsko carstvo – u Ben Abesovim očima, cela evropska konstrukcija nije ništa drugo do sredstvo da ostvari tu hiljadugodišnju ambiciju. Oko toga će on izgraditi svoju spoljnu politiku – oko izmeštanja težišta Evrope ka jugu; već postoje organizacije koje deluju u tom pravcu, na primer Savez za Mediteran. Prve zemlje koje bi mogle da pristupe toj novoj evropskoj konstrukciji svakako će biti Turska i Maroko; potom na red dolaze Tunis i Alžir. Dugoročnije gledano, tu je i Egipat – to je već jedan krupniji zalogaj, ali upravo onaj koji će biti presudan. Uporedo s tim, može se računati da će se evropske institucije – koje su u ovom trenutku sve samo ne demokratske – razvijati više u nekom referendumskom pravcu; logična posledica toga biće da svi glasaju za jednog, zajedničkog evropskog predsednika. U tom kontekstu, evrointegracija zemalja koje su već prenaseljene i demografski dinamične, kao što su Turska i Egipat, mogla bi da odigra ključnu ulogu. Istinska Ben Abesova ambicija, ubeđen sam u to, jeste da u jednom trenutku postane prvi izabrani predsednik Evrope – jedne proširene Evrope, u čijem će sastavu biti zemlje mediteranskog basena. Valja, pritom, imati u vidu da su njemu tek četrdeset tri godine – makar se on, da bi ugodio biračkom telu, trudi da izgleda stariji tako što neguje stomak i neće da farba kosu. U izvesnom smislu, stara Bat Je’or jeste bila u pravu, s onom svojom fantazijom o zaveri da se stvori Evrabija; ona, međutim, načisto greši kad zamišlja kako će taj evromediteranski svet u odnosu na monarhije Zaliva biti u podređenom položaju; tu ćemo, naprotiv, imati posla s jednom od vodećih ekonomskih sila sveta, koju će ostali u svakom pogledu tretirati kao sebi ravnu. Čudna se igra u ovom trenutku igra oko Saudijske Arabije i ostalih petromonarhija; Ben Abes je sasvim spreman da se, bez zadrške, okoristi njihovim petrodolarima, ali nema nameru da pristane ni na kakvo odricanje od suvereniteta. On, u izvesnom smislu, čini isto ono što je svojevremeno bila De Golova ambicija, ambicija da Francuska vodi jednu veliku politiku prema arapskom svetu, i ja vas uveravam da Ben Abes ne oskudeva u saveznicima, uključujući tu i monarhije u Zalivu, koje su, opet, zbog svoje pozicije u odnosu na Amerikance primorane da gutaju uvrede i trpe u tom neugodnom položaju prema ostatku arapskog sveta, ali zato sada već počinju da razmišljaju o mogućnosti da bi jedna saveznica kao što je Evropa, organski manje povezana s Izraelom, za njih eventualno bila znatno bolji izbor...
Zaćutao je; bez prekida je govorio više od pola sata. Pitao sam se da li namerava da napiše knjigu, sada kad se praktično penzionisano, da li će pokušati svoje ideje da baci na papir. Meni je to što je on govorio bilo interesantno; interesantno, u svakom slučaju, za ljude koje zanima istorija. Mari-Fransoaz donese desert, landsku gibanicu s jabukama i orasima. Odavno nisam tako dobro jeo. Posle večere, imali smo da pređemo u salon i tamo pijemo baz-armanjak; upravo to smo i učinili. Smekšan karakterističnom aromom alkohola, zagledan u blistavu ćelu nekadašnjeg špijuna i njegov karirani sako, pitao sam se šta li taj čovek intimno misli o svemu tome. Kakvo bi mišljenje mogao imati neko ko je čitav svoj život posvetio istraživanju lica i naličja? Verovatno nikakvo, i ne bi me čudilo da on uopšte i ne izlazi na glasanje; previše toga je znao.

 

Kako je Evropa izvršila samoubistvo

– Vi verujete u vanzemaljski život? – prekidoh ga ja, iznenađen.
– Ne znam, o tome ne razmišljam često, ali to vam je samo pitanje aritmetike: imajući u vidu da u kosmosu ima bezbroj zvezda, i planeta koje kruže oko svake od njih, i čudno bi bilo da se život pojavio samo na Zemlji. Ali nije bitno, ono što sam hteo da kažem jeste da kosmos kao takav predstavlja dokaz da je postojao jedan inteligentan naum, kosmos je očigledno ostvarenje jednog projekta koji je začela neka džinovska inteligencija. I ta će se jednostavna ideja, pre ili kasnije, ponovo nametnuti, to sam ja još kao vrlo mlad shvatio. Celokupna intelektualna debata XX veka svela se na suprotnost između komunizma – koji bi, recimo, bio hard varijanta humanizma – i liberalne demokratije, koja je isto to samo u mekšoj verziji; sve je to, u svakom slučaju, bilo jedno užasno ograničavanje. Povratak religiji, o kojem je tada već počinjalo da se govori, bio je – ja sam to odmah znao, kao petnaestogodišnjak, mislim – jednostavno neizbežan. Moja porodica je negovala duh katoličanstva – dobro, i oni su već bili počeli da se udaljavaju pomalo, pravi katolici bili su zapravo moje bake i dede – tako da sam se i ja, po prirodi stvari, u prvi mah okrenuo katoličkoj veri. I od prve godine na fakultetu, prišao sam identitetskom pokretu.
Mora da se po meni videlo koliko su me ove reči iznenadile, jer on zaćuta, pa stade da me gleda s nekim poluosmejkom na licu.
(...)
– Nikada se nisam stideo svojih mladalačkih poduhvata – produži on. – A mojim novim prijateljima muslimanima ni u jednom trenutku na pamet nije palo da me zbog toga prekore; njima se učinilo sasvim normalnim da se ja, tražeći načina da se izvučem iz ateističkog humanizma, prvo okrenem svojoj izvornoj tradiciji. Osim toga, mi nismo bili ni rasisti ni fašisti – pa dobro, da budem sasvim iskren, neki među nama nisu bili daleko ni od toga, ali ja među njih ni u kom slučaju nisam spadao, nipošto. Fašizam mi je oduvek ličio na nekakav avetinjski, košmarni i lažni pokušaj da se udahne život umrlim nacijama; bez hrišćanstva, evropske nacije postale su tela bez duše – zombiji. Samo, evo: da li je postojala mogućnost da se hrišćanstvo vrati u život? Ja sam verovao da postoji, nekoliko godina sam verovao u to – sa sve većom sumnjom, istina, pošto mi je sve bliža i bliža bila Tojnbijeva misao, njegova ideja da civilizacije ne umiru tako što ih neko ubije, već tako što izvrše samoubistvo. A onda se sve promenilo, u jednom jedinom danu – tačno, tridesetog marta 2013; sećam se da je bio Uskrs. U to vreme sam živeo u Briselu, i s vremena na vreme otišao bih u Metropol, da popijem piće u hotelskom baru. Oduvek sam voleo stil art nuvo; ima veličanstvenih stvari i u Pragu i u Beču, ima, takođe, i nekoliko zanimljivih građevina u Parizu i u Londonu, ali za mene, bio ja u pravu ili ne, vrhunac art nuvoa upravo je hotel Metropol u Briselu, a posebno njegov bar. Ujutro 30. marta, slučajno sam prolazio pored hotela i ugledao obaveštenje: iste večeri bar Metropola zauvek zatvara svoja vrata za posetioce. Bio sam zapanjen; obratio sam se konobarima. Oni su mi potvrdili; tačni razlozi zatvaranja nisu im, međutim, bili poznati. Čudno je bilo i pomisliti da su se do toga časa, u tom apsolutnom remek-delu dekorativne umetnosti, mogli naručiti sendviči i pivo, bečka čokolada i kolači sa šlagom, da se iz dana u dan moglo živeti okružen lepotom, i da će sad sve to nestati, u trenu, usred prestonice Evrope! Da, u tom času sve sam shvatio: Evropa je već bila izvršila samoubistvo. Kao Uismansovom čitaocu, i vama zacelo, kao i meni, ide na živac njegov tvrdokorni pesimizam, njegovo stalno proklinjanje mediokriteta njegovog vremena. A on je živeo u vremenu kada su evropske nacije bile na svom vrhuncu, na čelu nepreglednih kolonijalnih imperija, kada su vladale svetom! U vremenu neobično sjajnom kako sa stanovišta tehnologije – železnica, električno osvetljenje, telefon, fonograf, Ajfelove metalne konstrukcije – tako i sa stanovišta umetničkog – tu već ima, zaista, i previše imena da bismo ih sva naveli, kako u književnosti, tako i u slikarstvu, u muzici...
(...)
– Ta Evropa, koja je bila vrhunac ljudske civilizacije, izvršila je samoubistvo, koje je trajalo nekoliko decenija – nastavi Rediže s tugom u glasu; nije bio upalio svetlo, i u sobi je sad gorela samo lampa na njegovom radnom stolu. – U celoj Evropi nicali su u to vreme anarhistički i nihilistički pokreti, pozivalo se na nasilje, na odricanje od svakog moralnog zakona. A onda je, nekoliko godina kasnije, na sve to tačku stavilo ludilo Prvog svetskog rata, ludilo koje se ničim ne može opravdati. Frojd je tu bio u pravu, Tomas Man još više; ako su Francuska i Nemačka, dve najnaprednije i najcivilizovanije nacije sveta, mogle da se upuste u tu bezumnu klanicu, bilo je to stoga što je Evropa već bila mrtva. I tako sam ja u Metropolu proveo celo to poslednje veče, do zatvaranja. Kući sam se vratio pešice, prešavši pola Brisela, i usput prošao pored četvrti u kojoj se nalaze evropske institucije – ta zlokobna tvrđava, okružena ćumezima. Sutradan sam otišao kod jednog imama u Zaventem. A narednog dana – na Uskršnji ponedeljak – u prisustvu desetak svedoka, izgovorio sam obrednu formulu i preobratio se u islam.

Нема коментара:

Постави коментар