недеља, 20. април 2014.

U Evropi: Rat je počeo iznenada



Man buried alive


Nismo ni slutili da će biti rata“, pisao je Jozef Rot o proleću 1914. godine. „Mesec maj, mesec maj u gradu Beču, plutao je u malim šoljicama kafe sa srebrnim rubovima, lebdeo iznad pribora za jelo, prepunjenih malih čokoladnih rolnica, ružičastih i zelenih kolačića od lisnatog testa s kremom koji su izgledali kao neke male posebne dragocenosti, a savetnik Zorgzam rekao je tek tako, usred meseca maja: ‘Neće biti rata, gospodo!’“

Događaji su poznati u glavnim crtama: austrougarski prestolonaslednik i njegova žena išli su u zvaničnu ceremonijalnu posetu Sarajevu upravo na Vidovdan, dan kad Srbija svake godine obeležava poraz od Turaka 1389. godine na Kosovu; smrtonosni pucnji; hapšenje „terorističkog“ nacionaliste devetnaestogodišnjeg bosanskog Srbina Gavrila Principa; niz austrijskih ponižavajućih zahteva upućenih Srbiji; Rusija kao „bratski narod“ podržava Srbiju u njenom odbijanju; Nemačka koja se nepromišljeno povezuje sa Austrijom; Francuska koja se čvrsto drži savezništva s Rusijom; Velika Britanija koja uzalud pokušava da posreduje; lančana reakcija mobilizacija koje više ne mogu da zaustave ni tri cara: ruski, austrijski i nemački; udes koji je zadesio skoro celu Evropu.


 

Bio je to rat koji je otpočeo u siromašnom seljačkom jugoistočnom delu Evrope, ali koji je dostigao užasne i masovne razmere tek kad su se u njega uključile velike industrijalizovane zapadne zemlje. Bio je to rat koji je poput talasa stalno iznova udarao: nastao je na istoku, eskalirao na zapadu, ali ipak na kraju je najviše nastradao istok.

Zapravo, svih ratnih godina postojao je dug nepomičan front na zapadu, u Flandriji i duž francusko-nemačke granice. Nemci su na istoku nadirali veoma brzo; nastao je front koji se prostirao sredinom Poljske. U početku bio je to slučaj i s Balkanom: 1915. godine austrijske trupe su osvojile Beograd. Zatim je njihov pohod zaustavljen zbog snažnog srpskog otpora u Makedoniji. Isprva su se i Italijani žestoko branili od Austrijanaca, njihovi gubici bili su gotovo isti kao britanski. U Alpima se čak vodilo jedanaest teških bitaka a Kaporeto, današnji Kobarid u Sloveniji, pretvorio se u neku vrstu italijanskog Verdena: između oktobra 1915. i septembra 1917. godine tu je poginulo ili je ranjeno više od 300.000 ljudi. Sredozemljem su vladale francuska i britanska mornarica, a u proleće 1915. Britanci su pokušali da se invazijom kod Galipolja (današnji Gelibolu) preko Dardanela probiju do Carigrada. Na taj način nastao bi savezničko-ruski front, ali saveznički napad na „meki donji trbuh“ Austrije i Nemačke nije uspeo.

Za godinu dana rat je uništio mali svet Irfana Orge. Stric Ahmet je nestao u Sirijskoj pustinji. Strini Ajši prepuklo je srce od tuge. Porodična kuća je izgorela s čitavim porodičnim imetkom. Irfanov otac je poginuo za vreme forsiranog marša na Dardanele. Porodica je zapala u siromaštvo. Deca su završila po internatima, Irfan je od gladi jeo travu, majka mu je poludela. Samo je baka Orga ostala uspravna, jaka, stara, neuništiva.

 Gavrilo Princip bio je suviše mlad za smrtnu kaznu. Umro je posle četiri godine u zatvorskoj ćeliji u Maloj tvrđavi u Terezijenštatu, kasnijem nemačkom prolaznom logoru. Bio je zaprepašćen posledicama svog čina, prema izveštaju njegovog zatvorskog psihijatra. Bio je ogorčen zbog drske austrijske aneksije nekadašnje turske provincije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Bio je ogorčen zbog zaostalosti i siromaštva svoje zemlje. Nije imao na umu više od toga, osim, ponajviše, lepe herojske smrti za sebe.
Russian poet Yevgeny Dolmatovsky drinking beer in Vienna

 Pesnik Jevgenij Dolmatovsky (desno) i nepoznati ruski oficir  piju pivo u kafiću u Beču. Žena između njih u pozadini je Natalia Bode, slavna ruska fotografkinja  .
 
Evropa kao da je slučajno uletela u taj rat. Tog leta 1914. godine skoro u svim zemljama vladao je veseli patriotizam, osećanje: „brzo ćemo to srediti“, kratak prekid u slavnim vremenima blagostanja i napretka. „Povratak za Božić“ glasio je moto Britanaca. U Berlinu je car proricao svojim vojnicima da će se vratiti kući „pre nego što opadne lišće“. U kafanama su lica bila vesela, svaki čas se ustajalo i nazdravljalo kad se svirala nezvanična himna Heil dir im Siegerkranz. Café Piccadilly bio je ubrzo prekršten u Vaterland Café Hotel Westminster postao je Lindenhof. Razdragani narod pozdravljao je klicanjem cara Nikolaja II na balkonu Zimskog dvorca, zatim su svi zapevali himnu i kleknuli pred carem. Štrajkovi su obustavljeni. Duma je prestala da zaseda „da ne ometa rad vlade nepotrebnom politikom“. Sankt Peterburg, pošto je ime zvučalo suviše nemački, prekršten je u Petrograd.
Francuski bačvar Luj Bartas pisao je u svom dnevniku: „Na moje veliko iznenađenje ta vest (o mobilizaciji) izazvala je više oduševljenja nego utučenosti. U svojoj nedužnosti, ljudi su mislili kako je divno živeti u tako velikim i uzbudljivim vremenima.“


U Berlinu je Kete Kolvic gledala kako joj sinovi odlaze. Hans je već bio u vojsci, Peter se dobrovoljno javio kad je video kako četa odlazi marširajući uz „usrdno pevanje Die wacht am Rhein“ (Straža na Rajni). To joj je veoma teško palo, ali njen muž Karl je rekao: „Ti momci su divni, moraćemo dobro da se trudimo da ih budemo dostojni.“ Uveče, posle večere, čitala se naglas ratna novela o čoveku koga je pozvao prijatelj na samrti. Posle toga svi zajedno su pevali u dnevnoj sobi „stare seoske i ratne pesme“, a Kete je otišla u kasarnu da vidi sinove. „Hans u unutrašnjem dvorištu. U uniformi. Dečjeg lica.“

Bilo je onih koji su predosećali kako ovaj rat znači kraj njihovog starog sigurnog sveta. Spisateljica Vera Briten, tada studentkinja u Oksfordu, čitala je okačeni poziv za mobilizaciju: „sa osećanjem da sam vraćena u neko groznije doba“. Nemačko-jevrejski industrijalac Valter Ratenau, sin osnivača AEG-a, sedeo je ćuteći u svojoj fotelji, suze su mu lile niz obraze. Iza kulisa činio je sve da zaustavi trku u naoružanju i spreči rat. „Dok je ljude spopadalo divlje oduševljenje, Ratenau je kršio ruke od očajanja“, zabeležio je njegov prijatelj kosmopolit i pisac dnevnika Hari Kesler.

Tih poslednjih nedelja mira evropski socijalisti ispunjavali su svoje listove člancima protiv rata i militarizma. Bilo je masovnih skupova, demonstracija i planova za sveopšti međunarodni štrajk kako bi se sprečio rat, ali od toga ništa nije bilo. U sredu 29. jula Socijalistička internacionala sastala se na brzinu u Briselu, ali bez nekih rezultata. Uveče su socijalističke vođe stajale na podijumu pred masom koja je klicala, francuski partijski rukovodilac Žan Žore zagrlio je nemačkog socijaldemokratu Huga Hazea, obojica su očigledno bila dirnuta; posle toga su radnici i narod mahali kroz Brisel belim tablama s parolom: „Guerre á la guerre!“ Rat ratu! i sve vreme su pevali Internacionalu. U petak koji je usledio, 31. jula, neki nacionalist ubio je Žorea u Parizu. Nemački socijalisti su bili duboko potreseni i izrazili su saučešće francuskim drugovima zbog velikog gubitka.


Četiri dana kasnije, 4. avgusta, Lenjinova agentica u Berlinu Aleksandra Kolontaj videla je sopstvenim očima iste nemačke socijaliste, ponekog čak i u uniformi, kako u Rajhstagu, kličući odobravaju ratni budžet cara Vilhelma. „Nisam mogla da verujem“, zapisala je u svoj dnevnik. „Bila sam ubeđena da su poludeli ili da sam ja izgubila pamet.“ Posle sudbonosnog glasanja, sva zbunjena odjurila je u Rajhstag gde ju je smesta zadržao neki socijaldemokratski predstavnik koji ju je ljutito upitao šta jedna Ruskinja traži u nemačkom Rajhstagu.

Ni kod francuskih socijalista nije bilo drukčije. Uspomena na Žorea proslavljena je u talasu nacionalnog jedinstva. Od tog trenutka otadžbina je stajala iznad svega. Internacionala je zaboravljena za nedelju dana, ali tri meseca kasnije potpuno je nestala svaka zanesenost ratom. Dok je Luj Bartas odlazio marširajući u rat, ljudi su podizali šešire, „kao pri prolazu povorke osuđenika na smrt“.

Zašto su ljudi tog leta 1914. godine tako pomno odlazili u borbu? Narodni gnev u Nemačkoj bio je usmeren poglavito na Englesku, tu arogantnu imperiju koja je blokirala razvoj mlade dinamične nemačke države: Gott strafe England! Neka Božja kazna snađe Englesku! Za Nemačku je to bio prvenstveno preventivan rat: cara i generale veoma je brinuo nagli rast vojne moći Rusije. Bojali su se da će Rusija za nekoliko godina raspolagati izvrsnom baltičkom flotom, strateškim železničkim vezama sve do nemačke granice i tako brojnom vojskom s kojom nemačka neće moći da izađe na kraj. „Sa svakom godinom čekanja smanjuju se naše šanse“, najavio je general Helmut fon Moltke u proleće 1914. godine svima koji su hteli da ga čuju.

Motivi Francuza imali su više veze s prošlošću: osveta za poniženje posle Francusko-pruskog rata iz 1870–1871. godine, povraćaj stare slave. Austrijanci su prvenstveno hteli da se konačno obračunaju s buntovnom Srbijom. Serbien muss sterben, Srbija moja umreti, vikali su studenti. Njihovoj klimavoj monarhiji mogao je dobro doći svaki vojni podsticaj. Trgovi u Moskvi i Sankt Peterburgu već godinu dana redovno su bili puni oduševljenih nacionalista koji su svoju slovensku braću podržavali u borbi protiv Austrije. Povrh svega, Rusija je osećala sve veću pretnju od Nemačke. S druge strane, Turska se pridružila Nemačkoj jer joj je bila potrebna podrška protiv starog neprijatelja Rusije.


Velika Britanija bila je poseban slučaj. Britanska vlada se izuzetno dugo dvoumila. Prema nekima, to dugo oklevanje bilo je jedan od uzroka rata: da je Vilhelm II unapred znao da će se i Engleska pridružiti, nikada ne bi ni počinjao rat tako lakomisleno. Još u subotu 1. avgusta, bar prema beleškama mladog ministra za mornaricu Vinstona Čerčila, bilo je još prilično sigurno da će Velika Britanija ostati neutralna. Više od tri četvrtine vladinog kabineta čvrsto je odlučilo da se zemlja ne uključuje u bilo kakve evropske sukobe. U ponedeljak 3. avgusta, prema većini u kabinetu, rat je bio neizbežan. Britanci su Antverpen uvek smatrali „pištoljem uperenim u grudi Engleske“, i pošto je pristizalo sve više vesti o nemačkim ultimatumima neutralnoj Belgiji, raspoloženje se menjalo iz sata u sat. Pošto je sad Nemačka prenela naglasak rata na zapad, u igri je bilo mnogo više nego nekoliko pogodbi. Sad je bila u pitanju ravnoteža moći, zaustavljanje Vilhelmovih imperijalističkih težnji, a prvenstveno održanje stare podele moći: u Evropi ravnoteža, van Evrope Engleska. Uza sve bila je tu i sopstvena dinamika vojnog planiranja, duh koji se konačno oslobodio iz boce teško se mogao u nju vratiti. Tog leta 1914. godine kod svih sila pokrenuo se mehanizam koji se već posle nekoliko dana nije više mogao zaustaviti: sistem ratnih planova, ogromni scenariji koji su već bili napisani prethodnih decenija i koji su konačno dobili ulogu divovskih podstrekača, kao proročanstva koja se sad ostvaruju.

Ratni planovi bili su nova pojava, sadržali su i najsitnije pojedinosti, kao što je železnički red vožnje, i bili su u tesnoj vezi sa železnicom. Bilo je brižljivo izračunato koji je kapacitet jedne železničke linije, koliki dnevni put trupe mogu da prevale u maršu, koji se paralelni putevi mogu upotrebiti prilikom marša, pohoda, i koliko je dana potrebno da se osvoji određena utvrda.


To kruto vojno planiranje imalo je katastrofalne posledice za politiku. Čim je jedna sila počela mobilizaciju, ostale sile nisu smele da zaostanu. Ko stigne nedelju dana kasnije na front već je upola izgubio rat. Francuski šef glavnog štaba Žoze Žofr upozorio je 1914. godine da je, prema njegovim proračunima, svaki dan odlaganja mobilizacije ravan predaji pojasa od 25 km neprijatelju. Nemački glavni štab tvrdio je slično. Početkom avgusta 1914. godine jedino su još predsednici vlada mogli da zaustave tu tempiranu bombu. Prekasno su uvideli šta se dešava, omašili su i uspaničili su se.
 
 
__________________________________________________________
 



Ovo je odlomak iz knjige "U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek" (2004) Herta Maka, holandskog novinara   i pisca (izdavačka   kuća "Heliks").. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u  potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku  tog   burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh.  izvor
 
 

3 коментара:

  1. Jedan od najbriljantnijih osnivača Amerike, Benjamin Franklin, davno nas je upozorio na birokratski tip tiranije, kada je još pre 200 godina rekao:

    “"Oni koji su u stanju da se odreknu svoje istinske slobode u zamenu za malo privremene sigurnosti ne zaslužuju ni slobodu niti sigurnost." Ne bi me iznenadilo da ova patoloska ekipa svetskih politikusa povede novi svetski rat.
    Zapad uporno odbacuje zdravu logiku, moral, religiju,Hrista. Birokratski monstrumi misle i rade mimo svih vrednosti, tako kao da na svetu osim njih nikoga nema.
    pedja

    ОдговориИзбриши
  2. Ako se u Evropi ponovo zarati odgovorna je Amerika. od drugog rata ona kontinuirano ojačava hegemoniju uverena u svoju vojnu I ekonomsku nadmoć. Zahvaljujući Rusima postaje svesna da će doživeti proporcionalan protuudarac.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  3. Da dodam još I to da se po završetku Prvog svetskog rata desilo isto kao posle drugog sa istočnim blokom. Tada je Arapima obećano da će im biti dopušteno da sami biraju vlastito vodstvo. Da se ostalo na tom obećanju i
    samo kupovala nafta ne bi došlo ni ovakvog krvoprolića u arapskom svetu.
    XXX

    ОдговориИзбриши