субота, 19. април 2014.

Jorge Luis Borges, Deutsches Requiem,



 
Zovem se Otto Dietrich zur Linde. Jedan je od mojih predaka, Cristoph zur Linde, poginuo u konjičkom jurišu koji je odlučio o pobedi kod Zorndorfa. Moga su pradeda po majci, Ulricha Forkela, ubili francuski slobodni strelci, u šumi Marchenoir, poslednjih dana 1870.; satnik Dietrich zur Linde, moj otac, istaknuo se za opsade Namura 1918. i dve godine posle, u prelasku preko Dunava. Ja ću, pak, biti streljan kao mučitelj i ubica. Sud je doneo pravednu osudu; na samom sam početku priznao svoju krivicu. Sutra, kad zatvorska sat pokaže devet, već ću biti u carstvu smrti; prirodno je što mislim na svoje pretke, jer sam tako blizu njihovim senama, jer sam, na neki način, oni.
Za vreme suđenja (koje je, nasreću, bilo kratko) nisam govorio; da sam se branio, osuda bi se otegla, i to bi se doimalo kao kukavičluk. No, sad je sve drugačije, i noć uoči svoga pogubljenja mogu govoriti bez straha. Ne tražim oproštaj, jer nisam kriv, ali tražim razumevanje. Oni koji me budu umeli saslušati, razmeće istoeriju Nemačke i buduću istoriju sveta. Znam da će slučajevi kakav je moj, koji su danas iznimni i zapanjujući vrlo brzo biti otrcani. Sutra ću umreti, ali ja sam simbol budućih naraštaja.
Rodio sam se u Marienburgu, 1908. Dve su mi strasti, sada gotovo zaboravljene, omogućile da se hrabro, i čak sa srećom, suočim s mnogim nesretnim godinama: muyika i metafizika. Ne mogu spominjati sve svoje dobročinitelje, ali ne smem izostaviti dva imena: Brahmsovo i Schopenhauerovo. Proučavao sam i pesništvo: ovim imenima želim dodati jedno golemo germansko ime: William Shakespeare. Nekada me zanimala teologija, ali me od te fantastične discipline zauvek odbio Schopenhauer, svojim neposrednim razlozima; Shakespeare i Brahms beskrajnom raznovrsnošću svoga sveta. Neka zna onaj koji zastaje u čudu, dršćući od nežnosti i zahvalnosti, pred bilo kojim mestom u delu tih sretnika, da sam i ja zastajao, ja, gad.
Negde 1927. uđoše u moj život Nietzsche i Spengler. Jedan pisac iz XVIII. veka napominje da niko ne želi ništa dugovati savremenicima; ja sam, da bih se otarasio uticaja koji je bivao tlačiteljski, napisao članak pod naslovom Abrechnung mit Spengler, u kom sam napomenuo da najprimerniji spomenik sa značajkama što ih pisac zove faustovskima nije ona svaštarska Goetheova drama nego pev napisan pre dvadeset vekova, De rerum natura. Ipak sam priznao iskrenost toga filozofa istorije, njegov duh do srži nemački, kerndeutsch, vojnički. Godine 1929. ušao sam u Stranku.
Neću dužiti o godinama naukovanja. Bile su teže meni nego mnogima drugima jer mi,iako mi ne manjka hrabrosti, nedostaje bilo kakva sklonost nasilju. Shvatio sam, ipak da smo na pragu novoga dobra i da ovo doba, koje se može usporediti s početnim razdobljima islama ili kršćanstva, traži nove ljude. Meni su, individualno, moji drugovi bili odvratni; uzalud sam nastojao misliti da, radi visokog cilja koji nas je okupio, ne smemo biti individue.
Teolozi tvrde, ako se Gospodnja pozornost samo časak odvrati od moje desne ruke koja piše, da će se ona pretvoriti u ništa, kao da ju je spalio oganj bez svetlosti. Po meni, niko ne može postojati, niko ne može okusiti čašu vode, ili otkinuti komad hleba bez razloga- Ti su razlozi različiti za svakog čoveka; ja sam čekao nesmiljeni rat da iskuša našu veru. Meni je dostajalo da znam da ću biti vojnik u njegovim bitkama. Katkad sam se bojao da nas ne prevari kukavičluk Engleske i Rusije. Slučaj, ili sudbina, drugačije mi je skrojio budućnost: 1. marta 1939., u sumrak, u Tilsitu su izbili nemiri, koje novine nisu zabeležile; na ulici iza sinagoge dva su me metka pogodila u nogu, koju je trebalo amputirati. Nekoliko dana posle, u Češku je ušla naša vojska; dok su sirene to objavljivale, ja sam bio prikovan u bolnici, nastojeći se izgubiti, i zaboraviti se, u Schopenhaueru. Kao simbol moje uzaludne sudbine, na podboju prozora spavao je golem i mekan mačak.
U prvom sam svesku dela Parerga und Paralipomena prečitavao da je sve što se čoveku može dogoditi, od trenutka rođenja do smrti, on sam sebi predodredio. Dakle, svaka je nepažnja hotimična, svaki je slučajni susred dogovoren, svaka je uvreda kazna, svaki je poraz tajanstvena pobeda, svaka smrt samoubistvo. Nema zgodnije utehe od mišljenja da smo sami odabrali svoje nesreće; ta nam individualna teleologija otkriva tajni poredak i čudesno nas stapa s božanstvom. Koja me to neznana želja (mozgao sam) potakla da one večeri potražim one metke i ono ranjavanje? Znao sam da to nije bio strah od rata; nešto dublje. Napokon, poverovah da sam shvatio. Umreti za jednu religiju jednostavnije je nego je potpuno živeti; boriti se u Efezu protiv zveri manje je teško (hiljade su bezimenih mučenika to učinile) nego biti Pavao, Isusov sluga; jedan čin manje je vredan od svih sati čovekovih. Bitka i slava, to su olakšice, teži od Napoleonova bio je Raskoljnikovljev pothvat. Sedmog FEBRUARA 1941. bio sam imenovan podzapovednikom koncentracijskog logora Tarnowitz.
Nije mi bilo ugodno ispunjavati tu dužnost, ali ja nikad nisam bio nemaran. Na muci se poznaju junaci; onaj ko je milosrdan, samilostan, traži da se iskaže u zatvorima i u tuđoj boli. Nacizam je, u srži, moralna činjenica, svlačenje sa sebe staroga čoveka, koji je pokvaren, da bi se obukao novi. U bici je taj preobražaj običan, između povika vojskovođa i meteža; tako nije u tesnoj ćeliji, gde nas podmukla samilost iskušava prastarim nežnostima. Nisam bez razloga napisao ovu reč. Zarathustrinu nadčoveku samilost je najteži greh. Zamalo ga nisam počinio (priznajem) kad je nama poslan iz Breslaua znameniti pesnik David Jerusalem.
Bio je to čovek pedesetogodišnjak. Oskudevajući u dobrima ovoga svijeta, proganjan, porican, napadan, bio je posvetio svoj genij opevavanju sreće. Čini mi se da se sećam kako ga je Albert Soergel, u delu Dichtung der Zeit, usporedio s Whitmanom. Ta usporedba nije sretna; Whitman slavi svemir na način zadan, uopšten, gotovo ravnodušan; Jerusalem se raduje svakoj stvari, s minucioznom ljubavlju. Nikad se ne upušta u nabrajanja, u popise. Još mogu navesti mnoge heksametre nogoa dubokog speva pod naslovom Ce Jang, slikar tigrova, koji kao da je išaran tigrovima. Niti ću zaboraviti onaj monolog Rosencrantz razgovora s Anđelom, u kojem se neki londonski lihvar iz XVI. veka zaludu trudi, u času smrti, da okaje svoje grehe, i ne sluteći da je tajno opravdanje njegova život to što je jednu svoju stranku (koju je video jedan jedini put i koju je zaboravio) nadahnuo da stvori lik Shylocka. Čovek upečatljiva pogleda, žutozelenkasta lica, brade gotovo crne, David Jerusalem bio je ujelovljenje sefardskog Židova, premda je pripadao izopačenim i omrznutim Aškenazima. Bio sam strog prema njemu; nisam dopustio da me svlada ni saosećanje ni njegova slava. Shvatio sam, još pre mnogo godina, da na svetu nema stvari koja ne bi mogla biti klica nekoga mogućeg Pakla; neko lice, neka reč, neka busola, neka reklama za cigarete, mogu te izluditi ako ih ne uspeš zaboraviti. Zar nije lud čovjk kome se neprekidno priviđa karta Madžarske? Odlučio sam bio primeniti to načelo na dsiciplinski režim u našoj kući i... Potkraj 1942. Jerusalem je pomerio pameću; 1. marta 1943. uspio je izvršiti samoubistvo.
Ne znam je li Jerusalem shvatio da sam ga uništio zato da bih uništio svoju samilost. Za mene on nije bio čovek, čak ni Židov; bio se pretvorio u simbol odvratnoga dela moje duše. Umirao sam s njime, umro sam s njime i, na neki način, bio sam izgubljen s njime, zato sam bio neumoljiv.
U međuvremenu, kružili su nad nama veliki dani i velike noći sretnoga rata. Bio je u zraku koji udisasmo neki osećaj sličan ljubavi. Kao kad  se more ukaže u blizini, u krvi se javila zadivljenost i zanos. Sve se tih godina razlikovalo; čak okus sna. (Ja, možda, nikad nisam bio sasvm sretan, jer je poznato da su za nesreću potrebni izgubljeni rajevi.) Nema čoveka koji ne teži punini, dakle ukopnosti iskustava za koja je sposoban; nema čoveka koji se ne boji da će mu izmaći dio te beskrajne baštine. Ali, moja je generacija imala to sve, jer joj je prvo bila dana slava, a onda poraz.
U oktobru ili novembru1942. moj je brat Friedrich poginuo u drugoj bici kod El Alameina, na egipatskom pesku; jedan vazdušni napad, nekoliko meseci posle, razruši našu rodnu kuću; drugi potkraj 1942., moj laboratorij. Pritešnjen golemim kontinentima, Treći Reich umiraše; njegova se ruka bila digla na sve, a ruke sviju na njega. Onda se dogodilo nešto jedinstveno, nešto što tek sada, verujem, razumem. Verovao sam da sam kadar iskapiti čašu srdžbe. ali me u talogu zaustavio neočekivan okus, zagonetni i gotovi jezivi okus sreće. Pokušao sam dati nekoliko objašnjenja; ni jedno me nije zadovoljilo. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer, potajno, znam da sam grešan i da me može iskupiti samo kazna. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer je to kraj, a ja sam silno umoran. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer se zbio, jer je beskrajno povezan sa svime što jest, što je bilo i što će biti, jer otuđivati ili žaliti jednu jedinu stvarnu činjenicu znači huliti na svemir. Navodio sam te razloge, sve dok nisam našao pravi.
Kažu da se svi ljudi rađaju kao aristetolovci ili platonisti. To je isto kao da se kaže da nema apstraktne rasprave koja, u jednom času, ne bi bila polemika Aristotela i Platona; tokom vekova i širom zemljopisnih širina menjaju se imena, narečja, lica, ali ne i večni antagonisti. istorija naroda isto tako beleži tajni kontinuitet. Arminije, iskasapivši u jednoj močvari Varove legije, nije ni slutio da je preteča Nemačkog Carstva; Lutheru, prevoditelju Biblije, nije bilo ni na kraj pameti da je njegova svrha oblikovati narod koji će zauvek uništiti Bibliju; Christoph zur Linde, koga je 1758. ubio ruski metak, na neki je način pripremio pobede iz 1914.; Hitler je verovao da se bori za jednu zemlju, ali se borio za sve, čak i za one koje je napao i mrzio. Nije važno što njegovo ja to nije znalo; to je znala njegova krv, njegova volja. Svet je umirao zbog judaizma i zbog one judaističke zaraze, tj. vere u Isusa; mi smo ga učili nasilju i veri u mač. Od toga mača ginemo, i nalik smo na čarobnjaka koji je sagradio labirint i koji je bio prisiljen lutati njime do konca svojih dana, ili na Davida koji je, sudeći nekoga neznanca i osudivši ga na smrt, napokon začuo: Ti si taj čovek. Mnoge stvari valja srušiti da bi se izgradio novi poredak; sad znamo daje Nemačka jedna od takvih stvari. Žrtvovali smo više od svojih života, žrtvovali smo sudbinu ljubljene domovine. Neka drugi proklinju i neka drugi plaču; radujem se što je naš dar bio zaokružen i savršen.
Sad se nad svetom nadvija nesmiljeno doba. Mi ga kujemo, mi koji smo već njegova žrtva. Zar je važno ako je Engleska čekić, a mi nakovanj? Važno je da vlada nasilje, a ne ponizna kršćanska plašljivost. Ako pobeda, nepravda i sreća ne pripadnu Nemačkoj, neka pripadnu drugim narodima. Neka nebo postoji pa makar naše mesto bilo u paklu.

Gledam svoje lice u ogledalu da bih doznao ko sam, da doznam kako ću se poneti za koji sat, kad se suočim s krajem. Telo mi možda, ćuti strah, ja ne

Нема коментара:

Постави коментар