Društvo "ludilo" zatvara u mentalnu ustanovu, odstranjuje ga iz javne sfere na razne druge nacine, nikada ne uspevajući da ustanovi razlike izmedju mentalnih iskliznuća i svesti koja teži da izmigolji i otrgne se od konvencija. Tako svaka duša koja odstupa od ustanovljenih normi, pogotovo ona koja se od njih ekstremno udalji, predstavlja provokaciju koju društvo lako svrsta u " ludilo". Ova činjenica nameće pitanje prirode društvenih sistema ali i samih pojedinaca kao takvih.
Ko su i kakvi su ljudi skloni ludiranju?
Ima tu raznih profesija. Umetnici su najbrojniji. Neka od njihovih neobičnih ponašanja su morala da dočekaju neko drugo vreme i drugi senzibilitet i estetiku, da bi ih okolina prihvatila kao normalne ili relativno normalne. De Sadove perverzije, okrutnosti smatrani su i sankcionisani gotovo kao bolesno ludilo jer se nisu uklapali u normalne osobine. Danas su njegove perverzije u mnogim sredinama prihvatljive.
Erazmo Roterdamski u svom delu “Pohvala ludosti“ ovu vrstu ludiranja objašnjava kao privilegiju – luda može kritikovati sistem, protiviti se nametnutoj ideologiji, da pri takvoj subverziji ne bude sankcionisan. On za svoj govor i mišljenje ne snosi posledice. Reč je o „diplomatski imunoj ludi”.
Erazmo Roterdamski u svom delu “Pohvala ludosti“ ovu vrstu ludiranja objašnjava kao privilegiju – luda može kritikovati sistem, protiviti se nametnutoj ideologiji, da pri takvoj subverziji ne bude sankcionisan. On za svoj govor i mišljenje ne snosi posledice. Reč je o „diplomatski imunoj ludi”.
Ludilo stvaralaca naprosto je drugačije. To je tema knjige “Tragedije genija” Dr Vladimira Stanojevića iz koje izdvajam pojedine delove
Demokrit je smatrao da zdrav smrtni čovek ne može biti nadahnut pesnik i, poput mita o „bregu muza" Helikonu, u Beotiji, sedištu Apolona i muza,govorio je: ,,Excludit sanos Helicone poetas" („Helikon isključuje zdrave pesnike").
Sokrat je objašnjavao da pesnici „stvaraju svoja dela nagonski i na isti način kao proroci, lišeni svesti o onome što govore".
Platon je dao još podrobnije objašnjenje: „Pesnik je tanano, nepostojano i sveto biće; on nikada ne peva bez udela božanskog zanosa, bez slatke mahnitosti; od njega je daleko razum, i čim bi mu se stao potčinjavati, nestali bi stihovi, nestala bi prorokovanja. Pesnici ne stvaraju svoja dela, jer bog, onaj koji potčinjava sebi duh, uzima pesnike za svoje sluge. On hoće, oduzimajući im pamet, da nam kaže da oni nisu tvorci tih čudesnih dela; slični sveštenicama Sibile, koje nikad ne igraju kad su prisebne, pesnici ne mogu da stvore ništa čudesno i uzvišeno kad im je duša smirena i kad su u vlasti razuma. I jedino pošto se zagreju harmonijom i ritmom i pošto ih obuzme zanos, stvaraju i izazivaju naše divljenje".
ZANOS
Isti filozof dodaje: „Zanos nije bolest, već, naprotiv, najveće blago koje nam daruju bogovi. U svom zanosu delfijske i dodonske proročice učinile su nebrojene usluge građanima Grčke, dok su u običnom stanju donosile malo koristi, ili nikakve. Osobita vrsta zanosa koju podstiču muze nadahnjuje prostu i neporočnu čovekovu dušu sposobnošću da izrazi u lepom pesničkom obliku podvige junaka, što znatno doprinosi prosvećivanju budućih pokolenja".
Aristotel je takođe zapazio da mnogi duševno poremećeni ljudi „postaju pesnici i proroci" i da je „Marko Sirakuski dao vrlo lepe stihove dok je bio manijak, a kad je ozdravio, izgubio je tu sposobnost". U istom smislu piše još i ovo: „Zapaženo je da su znameniti pesnici, umetnici i političari bili pomalo melanholični, pomalo duševno bolesni, a pomalo i mizantropi kao Belerofont.
I u naše vreme vidimo tu istu pojavu kod Sokrata, Empedokla, Platona i drugih, a naročito kod pesnika". Smatrajući da duhovna svojstva imaju materijalnu podlogu u krvi, on je objašnjavao: „Ljudi s hlad-nom i mnogom krvlju plašljivi su i osrednje su pameti, a ljudi vrele krvi su plahoviti, oštroumni i slatkorečivi".
Ciceron je govorio, poput grčkih filozofa: „Omnes inge-nioses melancholicos" („Svi genijalni ljudi su tužni"), a o pesničkom stvaralaštvu je pisao: „Zar verujete da je pesnik Pakuvijus stvarao svoja dela u prisebnom stanju? Lepi stihovi stvaraju se samo u stanju zanosa".
Filozofi novog doba misle o prirodi stvaralaštva kao i antički.
Montenj je pisao: „Kao što velika prijateljstva rađaju velika neprijateljstva, snažna zdravlja smrtonosne bolesti, tako isto neobična i žustra uzbuđenja naših duša rađaju najneobičnije mahnitosti i suludosti. Treba samo jedan poluobrt na zavrtnju učiniti pa da se pređe iz jednog stanja u drugo. Ko ne zna koliko je neprimetno susedstvo između ludila i vedrih uzvišenosti slobodnog duha, kao i delanja visoke i neobične vrline? Ljudi visokog duha uništavaju se svojom vlastitom snagom i veličinom.
Hoćete li zdravog čoveka? Hoćete li ga sređenog, čvrstog i valjanog ponašanja? Zamotajte ga u tamu, besposlicu i tromost: treba da se zaglupimo da bismo se umudrili i da se zaslepimo pa da budemo vođeni". Isti francuski mislilac daje u tom smislu i svoj savet: „Držite se utabanog puta jer nije dobro biti suptilan i fin".
Paskal piše: „Genijalnost se graniči s ludilom, i ludilo je toliko rašireno među genijalnim ljudima da bi čovek zdravog razuma bio pravo nenormalan među genjalnima''.
Paskal piše: „Genijalnost se graniči s ludilom, i ludilo je toliko rašireno među genijalnim ljudima da bi čovek zdravog razuma bio pravo nenormalan među genjalnima''.
Volter je objašnjavao u jednom svom pismu Didrou da se pesničko delo stvara u zanosu, pa je dodao:„Sve što stvara genije proizvod je nagona. Lafonten je stvarao ne znajući ni sam kako, a Kornej je pisao scenu u Horaciju baš onako kao što ptica gradi svoje gnezdo".
______________________________________________
FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI (1821—1881)
Dostojevski je bio opterećen bolešću od koje su patili, kako se pretpostavlja, Herkul, Ajakas, Empedok-le, Marko Sirakuski, Sokrat, Julije Cezar, Livije Druz, Savle, Sveti Jovan, Muhamed, Magbet, Karlo Veliki, Petrarka, Dante, Rišelje, Kromvel, Petar Veliki, Napoleon i drugi. To je epilepsija. Epilepsija Dostojevskog mogla je proisteći kako iz očeve tako i iz maternje loze, jer su obe bile teško opterećene raznim oblicima neuropati ja i psihopatija.
Otac mu je bio „mračan čovek, nervozan i razdražIjivo-samoljubiv", kako piše Vjetrinski, biograf Dostojevskog. Na drugom mestu isti biograf dodaje da je Dostojevski govorio s poštovanjem o svim članovima svoje porodice, ali 'o ocu nije voleo govoriti' i molio je da ga za njega ne pitaju, a takođe je malo govorio o bratu Andreji".
Šta je to što pisac krije o svom ocu? To se otkrilo tek u novije vreme, kada je kći Dostojevskog, Ljubov Dostojevska, odštampala uspomene o svome ocu. Ona diže pred nama celu zavesu i kaže da im je otac bio strašan alkoholičar i grozan tiranin, u kući i van nje, a naročito prema mužićima na poljskom imanju, koji su ga, u ogorčenju, premlatili na najgrozniji način. To tiranstvo, izgleda, imalo je sadističku osnovu.
Majka piščeva bila je takođe opterećena. Bila je slabih živaca, i Strahov o njoj piše da je bila „ćutljiva, povučena i bojažljiva". Bila je još i nežne i bolešljive konstitucije te je rano umrla od tuberkuloze, kad je Fjodorubilo 15 godina. Deca starog Dostojevskog bila su sva opterećena teškim nasleđem. U svojim uspomenama Ljubov Dostojevska piše da su i stariji i mlađi brat Fjodorov bili nepopravljivi alkoholičari i propalice, a jedina sestra, Varvara, bila je zla i pakosna u tolikoj meri da su je ubili njeni rođeni ukućani. Sin Varvare bio je idiot, dok je sin najstarijeg Fjodorovog brata, inače bistre pameti, umro od progresivne paralize.
O jednoj svojoj tetki Fjodor piše daje „imala slabo pamćenje, mada je na izgled bila zdrava; beskarakterna i neodlučna, bila je podložna svakojakim uticajima i bojala se đavola". Kako tvrdi Ljubov Dostojevska, svi članovi patili su od rastrojenih živaca, duševnih poremećaja i kriminalnih sklonosti.
Priroda i oblik naslednog opterećenja pokazali su se kod Dostojevskog još u ranom detinjstvu. Prvi jači simptom bile su halucinacije. One su se pojavile oko njegove desete godine. Prvi slučaj izneo je sam Dostojevski, u svom časopisu „Piščev dnevnik". Jednom, leti, kad je bio sam u šumi na očevom poljskom dobru, odjednom je jasno čuo kako neko viče prestravljenim glasom: „Evo vuka!". Preplašen i izbezumljen tim krikom, on beži u divljem bekstvu iz šume, sustiže muzika Mareja, koji ga smiruje i izvodi na put za selo. Dostojevski objašnjava da je, još kao dete, čuo i i mnoge druge glasove, kao i to da je u detinjstvu imao neopisano jak „noćni strah", jači nego kod ostale dece, i da se u snu često trzao od straha.
Kada su se kod njega pojavili prvi epileptički napadi, nije zabeleženo, ali izgleda da su i oni počeli u ranom detinjstvu. Jedan njegov drug iz detinjstva priča da je bio svedok jednog napada epilepsije, kad se Dostojevski „valjao na ulici s penom na ustima". Drugi njegov prijatelj, poznati književnik Grigorovič, piše da se njegova bolest pojavljivala više puta, još dok je bio student u Inženjerskom učilištu. „Nekoliko puta" kaže taj svedok — „za vreme naših retkih zajedničkih šetnji spopadao ga je napad. Jednom, pri prelazu preko Trojicke ulice, sreli smo pratnju. Dostojevski se brzo okrenuo, u nameri da se vrati, ali nismo koraknuli ni nekoliko koračaji, a njega spopade tako jak napad da sam ga, s još nekoliko ljudi, morao skloniti u prvi obližnji dućan".
Doktor Janovski, kome se Dostojevski često obraćao za lekarske savete, krijući od njega svoju epilepsiju, piše:„Prva bolest zbog /koje mi se obratio Dostojevski bila je čisto lokalne i ograničene prirode. U toku lečenja često se tužio na nekakve osobite uporne glavobolje, koje je sve on nazivao »vrtoglavice'. Prateći stanje njegovog zdravlja i znajući mnoge stvari iz njegovih reci o živčanim rastrojstvima koja je imao u detinjstvu, i imajući u vidu njegov temperament i njegovu konstituciju, stalno sam imao pred očima nekakvu živčanu bolest".
U kasnijem životu napadi epilepsije bili su česti i postali obična pojava. Te napade zabeležili su mnogi piščevi prijatelji. Njekrasov i Turgenjev zabeležili su slučaj kad je, posle pojave „jadnih ljudi", jedna lepotica iz višeg društva pozvala proslavljenog pisca u svoj salon, pun najotmenijeg sveta. Čim se pojavio u tom raskošnomi sjajnom salonu, još pre poz drava s domaćicom, Dostojevski se srušio na pod kao sveca, sav u grčevima, s iskrivljenim licem i s penom na ustima. A. Miljukov u svojim uspomenama beleži slučaj kad je Dostojevski bio kod njega u gostima u Pavlovsku, u blizini Petrograda. Dostojevskom se tada desio napad čim je uzeo u ruke čašu. A kad ga je Miljukov ispraćao do željezničke stanice, odjednomje viknuo na putu: „Napad! Sad će inapad!" Toga puta, međutim, nije došlo do napada, niti u tri maha neposredno posle toga, kada je opet uzvicima nagoveštavao napad. Kad ga je sutradan Miljukov posetio u njegovom stanu, " Dostojevski je bio slab kao posle kakve teške bolesti, i spočetka me nije ni poznao" piše taj svedok. Strahov, najbolji prijatelj Dostojevskog, piše da su„napadi epilepsije bivali približno jedanput mesečno". Ponekad su bili redi, ali katkad i češći, pa čak i dvaput nedeljno. Dostojevski, kao i svi epileptičari, nije pamtio ništa što se zbivalo za vreme napada, niti je izvesno vreme posle toga raspoznavao svoje poznanike. Kao i svaki epileptičar, i on je predosećao nastup napada. Pomenuti svedok Strahov o tome piše: „Predosećanje nastupa napada uvek bi bivalo tačno, ali je ponekad i varalo. U romanu ,Idiot' podrobno je opisano samo osećanje epileptičara pred sam napad. Jednom prilikom sam lično bio svedok kako je tekao napad kod Dostojevskog. Bilo je to, čini mi se, 1863. god., uoči Uskrsa. Dockan uveče, oko 11, dolazi onk meni na življi razgovor. Ne sećam se tačno o čemu smo razgovarali, ali znam da je bilo nešto važno i apstraktno. Dostojevski se jako oduševio i koračao po sobi, dok sam ja ostao sedeći za stolom. Govorio je o nečem uzvišenom i radosnom. Kad sam pomogao njegovu misao jednom svojom primedbom, on mi se odjednom obraća s ushićenim izrazom na licu, koji je pokazivao da je njegovo oduševljenje dostiglo vrhunac. Zastade za tren oka, kao da je tražio zgodnu reč za svoju misao, i već je bio otvorio usta. Gledao sam u njega netremice, osećajući da će reći nešto neobično, da ću čuti neko otkrovenje. Odjednom, iz njegovih otvorenih usta iskače čudan, produžen i besmislen glas, i sruši se, bez svesti nasred sobe". Isti svedok nastavlja: „Dostojevski mi je mnogo puta pričao da pred napad oseća trenutke neobičnog ushićenja" „Nekoliko trenutaka uoči nastupa napada—pričao mi je—osećamtakvu sreću kakva je nemogućna u običnom stanju, i o čemu nemaju pojma drugi ljudi. Osećam punu harmoniju u sebi i u ćelom svetu, i to je osećam je tako slatko i jakoda bih za nekoliko trenutaka takvog blaženstva dao desetak godina, pa i ceo svoj život".
Karakter, mentalitet i temperament Dostojevskog imaju svoje specifično obeležje. U doba prvog detinjstva, po rečima njegovog brata, Dostojevski je bio „živ kao vatra, branio je energično svoje ubeđenje i bio dosta oštar na rečima"; zbog toga mu je otac često govorio: „Ej ti, Feđa, umiri se, nećeš proći dobro ... dobićeš crvenu kapu", tj. dopašće hapsa. Kasnije, kao student u Inženjerskom učilištu, on se donekle menja. Trutovski, njegov drug iz tog vremena, piše da mu je „pogled bio uvek zamišljen, a izraz lica većinom usredsređen", i dodaje da se uvek „tuđio drugova" i bio toliko ozbiljan, da ga on, Trutovski, ne može zamisliti „da se smeje ili da se razveseli u društvu svojih drugova". Drugi njegov drug, Grigorovič, kaže da se „odlikovao ozbiljnošću i povučenošću koja nije svojstvena njegovim godinama" da „nije voleo osobito glasne i otvorene izlive osećanja". U jednom pismu svome bratu, kad mu je bilo 17 godina, Dostojevski piše: Ne znam hoće li mi se ikad smiriti moje turobne misli". Njegov učitelj Saveljev iznosi da su mu zbog njegovog osobenjaštva drugovi izdevali razne nadimke. Najčešće su ga zvali „mističar", „idealista", „Fotije".
Sve te osobine iz detinjstva Dostojevski je zadržao kroz ceo svoj život, ali u razvijenijem obliku. Tuđenje od ljudi u detinjstvu kod njega se kasnije razvilo u jaku razdražljivost i laku uvredljivost. Nije voleo nikoga, i bio je oštar i otvoren neprijatelj gotovo sa svakim s kim bi došao u bliži dodir. Sem neprijateljstva prema najboljim svojim drugovima, prema Bjeljinskom i Strahovu, bio je u neprijateljstvu i s blagim i dobroćudnim Turgenjevim. U Badenu, u Nemačkoj, tako ga je oštro napao i uvredio da je posle toga njihovo prijateljstvo bilo prekinuto zanavek. Turgenjev ga je u pismu pesniku Polonskom nazvao posle tog sukoba „ludim" i „neuračunljivim". Prema drugima je imao isto ponašanje. L. OboIjenski priča kako se jednom, na drugarskoj večeri, za trpezom, razljutio na lekara Kuročkina zato što je ovaj rekao da je srce fiziološki najizdržljivi]i organ. „Dostojevski je odjednom skočio na Kuročkina"— priča taj svedok— ,,s krikom i penom na usnama. Teško je bilo razumeti njegovu misao i uzrok njegovog gneva. Vikao je da su savremeni lekari fiziolozi zamrsili sve pojmove, da srce nije komad mišića, nego važna duhovno-moralna sila itd.
Kuročkin je pokušao da mu odgovori mirno, ali bez uspeha, i Dostojevski nije došao k sebi od gneva". Drugom prilikom, kad je Dostojevski bio u gostima kod Majkova, ovome je došao u posetu neki njegov poznanik. Dostojevski se brzo sklonio u susednu sobu, jer on „uopšte nije mogao trpeti nepoznato lice", kako je sam često govorio. Gost je razgovarao s Majkovom i činio mu neke komplimente za njegove stihove. Dostojevski, osluškujući razgovor, sav van sebe od gneva, s podignutim pesnicama pritrčava vratima i viče u sav glas: „Šta to govori taj podlac! ?"
K nez Meščerski opisuje slučaj kada je Dostojevskom došla na razgovor jedna „ošišana" i „savremena" žena i počela pred njim razvijati svoje misli o društvenim pitanjima. Dok je ona razlagala svoje misli, Dostojevskom se promenila boja lica od jarosti, pa joj je najzad upao Ijutito u reč i doviknuo: „Vi ste završili?"—„Završila sam" — odgovorila je ona. ,,E, onda, evo šta. Slušajte me, ja ću biti kraći od Vas. Vi ste mnogo brbljali, a ja ću Vam reći, evo, ovo: sve što ste govorili glupo je i nisko; razumete li, Vi, glupo!? Nauka bez Vas može opstati, a porodica, deca, kuhinja, bez žene ne mogu. Žena ima jedan poziv. I sve što ste mi pričali, budalaština je! Čujete li, budalaština! Više Vam ništa neću reći".
Baron A. Vrangelj opisuje ovaj slučaj, koji mu je pričao Dostojevski. Kad je jednom bio u Parizu i naumio da poseti Rim, bila mu je potrebna viza papskognuncija na pasošu. Dostojevski je zbog toga dolazio dvaput u nuncijevu kancelariju, ali ga oba puta nije zatekao,te nije mogao svršiti posao. Kad je došao treći put, presretne ga jedan mlad opat u čekaonici i zamoli ga da prisedne i pričeka, jer „monsinjer baš tog trenutka pije kafu". Opat nije ni završio svoju rečenicu, kad mu je Dostojevski, sav razdražen i van sebe, doviknuo: Dites a Votre Monseigneur, que je crache dans som cafe, qu'il mesigne immediatement mon passeport ou je me precipitraischez lui avec scandal" („Recite Vašem Monsinjeru da pljujem u njegovu kafu; neka mi smesta potpiše pasoš, ili ću izazvati kod njega skandal"). Posle toga odmah je bio izbačen na ulicu, a portir je za njim doviknuo da će mu se pasoš vizirati ako ga bude poslao preko nekog drugog lica.
Život Dostojevskog u skladu je s njegovim mentalitetom, karakterom i temperamentom. On je proživeo 61 godinu. Prvo detinjstvo proveo je u kući roditelja, i kao bolešljivo dete, povučeno, usamljeno i uvek pognjureno u čitanje knjiga. U 16. godini pročitao je celog Puškina, Gogolja, Aleksandra Dimu, Balzaka, Evžena Šija, Žorž Sandovu. O njegovoj preranoj inteligenciji Mereškovski piše:„Njegov književni ukus i sud neverovatno su samostalni i neobični za njegove godine. Bila mu je pristupačna ne samo ruska nego i cela evropska književnost". U jednom pismu iz Inženjerskog učilišta, u koje je stupio, po očevoj želji, po završetku gimnazije, piše svom bratu: „Govorili smo o Homeru, Šekspiru, Šileru, Hofmanu. Znam Šilera napamet. Recitovao sam njegove stihove i sanjam ga". Po završetku školovanja u Inženjerskom učilištu, koje je svršio s odličnim uspehom, iako nije voleo ni učilište niti inženjerski poziv, Dostojevski odjednom dopada robije u Sibiru zbog učešća u ilegalnoj revolucionarnoj organizaciji „Petraševskovog Tcružoka" i zbog rasturanja ilegalnih spisa. Pored zatvoreničkih patnji, životna robiji doneo mu je i pogoršanje zdravlja. On piše otuda: „Patim strašno od šuljeva i osećam bolove u grudima, koje ranije nisam osećao". Kasnije, u drugom pismu dodaje: „Moje zdravlje je dobro, ako se izuzmu šuljevi i nervoza, koja se kod mene razvija krešendo. S vremena na vreme osećam da mi nešto steže grkljan". Često se tužio i na nesvesticu. Kad je na presto došao liberalni Aleksandar II, Dostojevski biva pomilovan. Pušten sa robije, ženi se Marijom Dimitrijevnom, ženom jednog od svojih drugova po nesreći u Sibiru. Razvija svoj književni rad ubrzano i do krajnjih granica i bori se stalno s porodičnim i novčanim nevoljama. Sklanjajući se od mnogih poverilaca, odlazi u inostranstvo i tamo ostaje čitave četiri godine, boraveći ponajviše u Nemačkoj. Po povratku u Rusiju piše jednom svom prijatelju: „Živci su mi vrlo bolesni. Bolest žene jako me muči. Ona je na umoru. Očekujemo smrt svakog dana. Njena strašna stradanja utiču na mene strahovito. Rđav sam izvor za svoju porodicu. Život je žalostan. Moje zdravlje je rđavo, noću ne spavam".
Posle ženine smrti (umrla je od tubenkuloze) za njega nastaju još teži dani, i u novčanom i, u zdravstvenom pogledu. Zapada u takve dugove da mu predstoji čak i zatvor. Ženi se po drugi put. Uzima imućniju ženu, Anu Grigorjevnu Svitkinu, koja ga izvlači iz dugova. U drugi brak polagao je velike nade: „Hoću da otpočnem nov život. Nalazim porodičnu sreću koje sam toliko željan"— piše svom prijatelju posle druge ženidbe. Ali, sreća nije dugo trajala. Zapada u nove, još veće dugove, a bolest mu se pogoršava. Rešava se i na novo putovanje sa ženom po Evropi, u nadi da se spase poverilaca i bolesti. Iz Ženeve piše svom drugu Majkovu da je pobegao iz Rusije „da bi spasao ne samo zdravlje već i život".
deo teksta preuzet iz knjige Dr Vladimir Stanojevic - Tragedija Genija
______________________________________________
FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI (1821—1881)
Dostojevski je bio opterećen bolešću od koje su patili, kako se pretpostavlja, Herkul, Ajakas, Empedok-le, Marko Sirakuski, Sokrat, Julije Cezar, Livije Druz, Savle, Sveti Jovan, Muhamed, Magbet, Karlo Veliki, Petrarka, Dante, Rišelje, Kromvel, Petar Veliki, Napoleon i drugi. To je epilepsija. Epilepsija Dostojevskog mogla je proisteći kako iz očeve tako i iz maternje loze, jer su obe bile teško opterećene raznim oblicima neuropati ja i psihopatija.
Otac mu je bio „mračan čovek, nervozan i razdražIjivo-samoljubiv", kako piše Vjetrinski, biograf Dostojevskog. Na drugom mestu isti biograf dodaje da je Dostojevski govorio s poštovanjem o svim članovima svoje porodice, ali 'o ocu nije voleo govoriti' i molio je da ga za njega ne pitaju, a takođe je malo govorio o bratu Andreji".
Šta je to što pisac krije o svom ocu? To se otkrilo tek u novije vreme, kada je kći Dostojevskog, Ljubov Dostojevska, odštampala uspomene o svome ocu. Ona diže pred nama celu zavesu i kaže da im je otac bio strašan alkoholičar i grozan tiranin, u kući i van nje, a naročito prema mužićima na poljskom imanju, koji su ga, u ogorčenju, premlatili na najgrozniji način. To tiranstvo, izgleda, imalo je sadističku osnovu.
Majka piščeva bila je takođe opterećena. Bila je slabih živaca, i Strahov o njoj piše da je bila „ćutljiva, povučena i bojažljiva". Bila je još i nežne i bolešljive konstitucije te je rano umrla od tuberkuloze, kad je Fjodorubilo 15 godina. Deca starog Dostojevskog bila su sva opterećena teškim nasleđem. U svojim uspomenama Ljubov Dostojevska piše da su i stariji i mlađi brat Fjodorov bili nepopravljivi alkoholičari i propalice, a jedina sestra, Varvara, bila je zla i pakosna u tolikoj meri da su je ubili njeni rođeni ukućani. Sin Varvare bio je idiot, dok je sin najstarijeg Fjodorovog brata, inače bistre pameti, umro od progresivne paralize.
O jednoj svojoj tetki Fjodor piše daje „imala slabo pamćenje, mada je na izgled bila zdrava; beskarakterna i neodlučna, bila je podložna svakojakim uticajima i bojala se đavola". Kako tvrdi Ljubov Dostojevska, svi članovi patili su od rastrojenih živaca, duševnih poremećaja i kriminalnih sklonosti.
Priroda i oblik naslednog opterećenja pokazali su se kod Dostojevskog još u ranom detinjstvu. Prvi jači simptom bile su halucinacije. One su se pojavile oko njegove desete godine. Prvi slučaj izneo je sam Dostojevski, u svom časopisu „Piščev dnevnik". Jednom, leti, kad je bio sam u šumi na očevom poljskom dobru, odjednom je jasno čuo kako neko viče prestravljenim glasom: „Evo vuka!". Preplašen i izbezumljen tim krikom, on beži u divljem bekstvu iz šume, sustiže muzika Mareja, koji ga smiruje i izvodi na put za selo. Dostojevski objašnjava da je, još kao dete, čuo i i mnoge druge glasove, kao i to da je u detinjstvu imao neopisano jak „noćni strah", jači nego kod ostale dece, i da se u snu često trzao od straha.
Kada su se kod njega pojavili prvi epileptički napadi, nije zabeleženo, ali izgleda da su i oni počeli u ranom detinjstvu. Jedan njegov drug iz detinjstva priča da je bio svedok jednog napada epilepsije, kad se Dostojevski „valjao na ulici s penom na ustima". Drugi njegov prijatelj, poznati književnik Grigorovič, piše da se njegova bolest pojavljivala više puta, još dok je bio student u Inženjerskom učilištu. „Nekoliko puta" kaže taj svedok — „za vreme naših retkih zajedničkih šetnji spopadao ga je napad. Jednom, pri prelazu preko Trojicke ulice, sreli smo pratnju. Dostojevski se brzo okrenuo, u nameri da se vrati, ali nismo koraknuli ni nekoliko koračaji, a njega spopade tako jak napad da sam ga, s još nekoliko ljudi, morao skloniti u prvi obližnji dućan".
Doktor Janovski, kome se Dostojevski često obraćao za lekarske savete, krijući od njega svoju epilepsiju, piše:„Prva bolest zbog /koje mi se obratio Dostojevski bila je čisto lokalne i ograničene prirode. U toku lečenja često se tužio na nekakve osobite uporne glavobolje, koje je sve on nazivao »vrtoglavice'. Prateći stanje njegovog zdravlja i znajući mnoge stvari iz njegovih reci o živčanim rastrojstvima koja je imao u detinjstvu, i imajući u vidu njegov temperament i njegovu konstituciju, stalno sam imao pred očima nekakvu živčanu bolest".
U kasnijem životu napadi epilepsije bili su česti i postali obična pojava. Te napade zabeležili su mnogi piščevi prijatelji. Njekrasov i Turgenjev zabeležili su slučaj kad je, posle pojave „jadnih ljudi", jedna lepotica iz višeg društva pozvala proslavljenog pisca u svoj salon, pun najotmenijeg sveta. Čim se pojavio u tom raskošnomi sjajnom salonu, još pre poz drava s domaćicom, Dostojevski se srušio na pod kao sveca, sav u grčevima, s iskrivljenim licem i s penom na ustima. A. Miljukov u svojim uspomenama beleži slučaj kad je Dostojevski bio kod njega u gostima u Pavlovsku, u blizini Petrograda. Dostojevskom se tada desio napad čim je uzeo u ruke čašu. A kad ga je Miljukov ispraćao do željezničke stanice, odjednomje viknuo na putu: „Napad! Sad će inapad!" Toga puta, međutim, nije došlo do napada, niti u tri maha neposredno posle toga, kada je opet uzvicima nagoveštavao napad. Kad ga je sutradan Miljukov posetio u njegovom stanu, " Dostojevski je bio slab kao posle kakve teške bolesti, i spočetka me nije ni poznao" piše taj svedok. Strahov, najbolji prijatelj Dostojevskog, piše da su„napadi epilepsije bivali približno jedanput mesečno". Ponekad su bili redi, ali katkad i češći, pa čak i dvaput nedeljno. Dostojevski, kao i svi epileptičari, nije pamtio ništa što se zbivalo za vreme napada, niti je izvesno vreme posle toga raspoznavao svoje poznanike. Kao i svaki epileptičar, i on je predosećao nastup napada. Pomenuti svedok Strahov o tome piše: „Predosećanje nastupa napada uvek bi bivalo tačno, ali je ponekad i varalo. U romanu ,Idiot' podrobno je opisano samo osećanje epileptičara pred sam napad. Jednom prilikom sam lično bio svedok kako je tekao napad kod Dostojevskog. Bilo je to, čini mi se, 1863. god., uoči Uskrsa. Dockan uveče, oko 11, dolazi onk meni na življi razgovor. Ne sećam se tačno o čemu smo razgovarali, ali znam da je bilo nešto važno i apstraktno. Dostojevski se jako oduševio i koračao po sobi, dok sam ja ostao sedeći za stolom. Govorio je o nečem uzvišenom i radosnom. Kad sam pomogao njegovu misao jednom svojom primedbom, on mi se odjednom obraća s ushićenim izrazom na licu, koji je pokazivao da je njegovo oduševljenje dostiglo vrhunac. Zastade za tren oka, kao da je tražio zgodnu reč za svoju misao, i već je bio otvorio usta. Gledao sam u njega netremice, osećajući da će reći nešto neobično, da ću čuti neko otkrovenje. Odjednom, iz njegovih otvorenih usta iskače čudan, produžen i besmislen glas, i sruši se, bez svesti nasred sobe". Isti svedok nastavlja: „Dostojevski mi je mnogo puta pričao da pred napad oseća trenutke neobičnog ushićenja" „Nekoliko trenutaka uoči nastupa napada—pričao mi je—osećamtakvu sreću kakva je nemogućna u običnom stanju, i o čemu nemaju pojma drugi ljudi. Osećam punu harmoniju u sebi i u ćelom svetu, i to je osećam je tako slatko i jakoda bih za nekoliko trenutaka takvog blaženstva dao desetak godina, pa i ceo svoj život".
Karakter, mentalitet i temperament Dostojevskog imaju svoje specifično obeležje. U doba prvog detinjstva, po rečima njegovog brata, Dostojevski je bio „živ kao vatra, branio je energično svoje ubeđenje i bio dosta oštar na rečima"; zbog toga mu je otac često govorio: „Ej ti, Feđa, umiri se, nećeš proći dobro ... dobićeš crvenu kapu", tj. dopašće hapsa. Kasnije, kao student u Inženjerskom učilištu, on se donekle menja. Trutovski, njegov drug iz tog vremena, piše da mu je „pogled bio uvek zamišljen, a izraz lica većinom usredsređen", i dodaje da se uvek „tuđio drugova" i bio toliko ozbiljan, da ga on, Trutovski, ne može zamisliti „da se smeje ili da se razveseli u društvu svojih drugova". Drugi njegov drug, Grigorovič, kaže da se „odlikovao ozbiljnošću i povučenošću koja nije svojstvena njegovim godinama" da „nije voleo osobito glasne i otvorene izlive osećanja". U jednom pismu svome bratu, kad mu je bilo 17 godina, Dostojevski piše: Ne znam hoće li mi se ikad smiriti moje turobne misli". Njegov učitelj Saveljev iznosi da su mu zbog njegovog osobenjaštva drugovi izdevali razne nadimke. Najčešće su ga zvali „mističar", „idealista", „Fotije".
Sve te osobine iz detinjstva Dostojevski je zadržao kroz ceo svoj život, ali u razvijenijem obliku. Tuđenje od ljudi u detinjstvu kod njega se kasnije razvilo u jaku razdražljivost i laku uvredljivost. Nije voleo nikoga, i bio je oštar i otvoren neprijatelj gotovo sa svakim s kim bi došao u bliži dodir. Sem neprijateljstva prema najboljim svojim drugovima, prema Bjeljinskom i Strahovu, bio je u neprijateljstvu i s blagim i dobroćudnim Turgenjevim. U Badenu, u Nemačkoj, tako ga je oštro napao i uvredio da je posle toga njihovo prijateljstvo bilo prekinuto zanavek. Turgenjev ga je u pismu pesniku Polonskom nazvao posle tog sukoba „ludim" i „neuračunljivim". Prema drugima je imao isto ponašanje. L. OboIjenski priča kako se jednom, na drugarskoj večeri, za trpezom, razljutio na lekara Kuročkina zato što je ovaj rekao da je srce fiziološki najizdržljivi]i organ. „Dostojevski je odjednom skočio na Kuročkina"— priča taj svedok— ,,s krikom i penom na usnama. Teško je bilo razumeti njegovu misao i uzrok njegovog gneva. Vikao je da su savremeni lekari fiziolozi zamrsili sve pojmove, da srce nije komad mišića, nego važna duhovno-moralna sila itd.
Kuročkin je pokušao da mu odgovori mirno, ali bez uspeha, i Dostojevski nije došao k sebi od gneva". Drugom prilikom, kad je Dostojevski bio u gostima kod Majkova, ovome je došao u posetu neki njegov poznanik. Dostojevski se brzo sklonio u susednu sobu, jer on „uopšte nije mogao trpeti nepoznato lice", kako je sam često govorio. Gost je razgovarao s Majkovom i činio mu neke komplimente za njegove stihove. Dostojevski, osluškujući razgovor, sav van sebe od gneva, s podignutim pesnicama pritrčava vratima i viče u sav glas: „Šta to govori taj podlac! ?"
K nez Meščerski opisuje slučaj kada je Dostojevskom došla na razgovor jedna „ošišana" i „savremena" žena i počela pred njim razvijati svoje misli o društvenim pitanjima. Dok je ona razlagala svoje misli, Dostojevskom se promenila boja lica od jarosti, pa joj je najzad upao Ijutito u reč i doviknuo: „Vi ste završili?"—„Završila sam" — odgovorila je ona. ,,E, onda, evo šta. Slušajte me, ja ću biti kraći od Vas. Vi ste mnogo brbljali, a ja ću Vam reći, evo, ovo: sve što ste govorili glupo je i nisko; razumete li, Vi, glupo!? Nauka bez Vas može opstati, a porodica, deca, kuhinja, bez žene ne mogu. Žena ima jedan poziv. I sve što ste mi pričali, budalaština je! Čujete li, budalaština! Više Vam ništa neću reći".
Baron A. Vrangelj opisuje ovaj slučaj, koji mu je pričao Dostojevski. Kad je jednom bio u Parizu i naumio da poseti Rim, bila mu je potrebna viza papskognuncija na pasošu. Dostojevski je zbog toga dolazio dvaput u nuncijevu kancelariju, ali ga oba puta nije zatekao,te nije mogao svršiti posao. Kad je došao treći put, presretne ga jedan mlad opat u čekaonici i zamoli ga da prisedne i pričeka, jer „monsinjer baš tog trenutka pije kafu". Opat nije ni završio svoju rečenicu, kad mu je Dostojevski, sav razdražen i van sebe, doviknuo: Dites a Votre Monseigneur, que je crache dans som cafe, qu'il mesigne immediatement mon passeport ou je me precipitraischez lui avec scandal" („Recite Vašem Monsinjeru da pljujem u njegovu kafu; neka mi smesta potpiše pasoš, ili ću izazvati kod njega skandal"). Posle toga odmah je bio izbačen na ulicu, a portir je za njim doviknuo da će mu se pasoš vizirati ako ga bude poslao preko nekog drugog lica.
Život Dostojevskog u skladu je s njegovim mentalitetom, karakterom i temperamentom. On je proživeo 61 godinu. Prvo detinjstvo proveo je u kući roditelja, i kao bolešljivo dete, povučeno, usamljeno i uvek pognjureno u čitanje knjiga. U 16. godini pročitao je celog Puškina, Gogolja, Aleksandra Dimu, Balzaka, Evžena Šija, Žorž Sandovu. O njegovoj preranoj inteligenciji Mereškovski piše:„Njegov književni ukus i sud neverovatno su samostalni i neobični za njegove godine. Bila mu je pristupačna ne samo ruska nego i cela evropska književnost". U jednom pismu iz Inženjerskog učilišta, u koje je stupio, po očevoj želji, po završetku gimnazije, piše svom bratu: „Govorili smo o Homeru, Šekspiru, Šileru, Hofmanu. Znam Šilera napamet. Recitovao sam njegove stihove i sanjam ga". Po završetku školovanja u Inženjerskom učilištu, koje je svršio s odličnim uspehom, iako nije voleo ni učilište niti inženjerski poziv, Dostojevski odjednom dopada robije u Sibiru zbog učešća u ilegalnoj revolucionarnoj organizaciji „Petraševskovog Tcružoka" i zbog rasturanja ilegalnih spisa. Pored zatvoreničkih patnji, životna robiji doneo mu je i pogoršanje zdravlja. On piše otuda: „Patim strašno od šuljeva i osećam bolove u grudima, koje ranije nisam osećao". Kasnije, u drugom pismu dodaje: „Moje zdravlje je dobro, ako se izuzmu šuljevi i nervoza, koja se kod mene razvija krešendo. S vremena na vreme osećam da mi nešto steže grkljan". Često se tužio i na nesvesticu. Kad je na presto došao liberalni Aleksandar II, Dostojevski biva pomilovan. Pušten sa robije, ženi se Marijom Dimitrijevnom, ženom jednog od svojih drugova po nesreći u Sibiru. Razvija svoj književni rad ubrzano i do krajnjih granica i bori se stalno s porodičnim i novčanim nevoljama. Sklanjajući se od mnogih poverilaca, odlazi u inostranstvo i tamo ostaje čitave četiri godine, boraveći ponajviše u Nemačkoj. Po povratku u Rusiju piše jednom svom prijatelju: „Živci su mi vrlo bolesni. Bolest žene jako me muči. Ona je na umoru. Očekujemo smrt svakog dana. Njena strašna stradanja utiču na mene strahovito. Rđav sam izvor za svoju porodicu. Život je žalostan. Moje zdravlje je rđavo, noću ne spavam".
Posle ženine smrti (umrla je od tubenkuloze) za njega nastaju još teži dani, i u novčanom i, u zdravstvenom pogledu. Zapada u takve dugove da mu predstoji čak i zatvor. Ženi se po drugi put. Uzima imućniju ženu, Anu Grigorjevnu Svitkinu, koja ga izvlači iz dugova. U drugi brak polagao je velike nade: „Hoću da otpočnem nov život. Nalazim porodičnu sreću koje sam toliko željan"— piše svom prijatelju posle druge ženidbe. Ali, sreća nije dugo trajala. Zapada u nove, još veće dugove, a bolest mu se pogoršava. Rešava se i na novo putovanje sa ženom po Evropi, u nadi da se spase poverilaca i bolesti. Iz Ženeve piše svom drugu Majkovu da je pobegao iz Rusije „da bi spasao ne samo zdravlje već i život".
deo teksta preuzet iz knjige Dr Vladimir Stanojevic - Tragedija Genija
BOLEST
“ O razvoju ličnosti" Karl Gustav Jung
…….Istovremeno sa time izvorno zdravlje stvaralačkog pomera u sumrak neuroze, koja je, dabome, u mnogim slučajevima nesumnjiv proizvod potiskivanja. Na taj način stvaralačko postaje nerazdvojivo od bolesnog. Stvaralac sumnja da je bolestan, a neurotičar opet uobražava da njegova neuroza predstavlja umetnost, ili bar njen izvor. Umetnici, takođe razvijaju karakterističan simptom; oni, bez razlike, beže od psihologije, jer se boje da bi im ovaj monstrum pojeo takozvanu stvaralačku snagu. Kao da bi i cela vojska psihologa mogla nešto protiv Boga. Istinsko stvaralaštvo predstavlja izvor koji ne može biti zaustavljen. Postoji li na zemlji ma koje lukavstvo uz pomoć koga bi se mogli sprečiti veliki majstori, Mocart i Betoven da stvaraju? Stvaralačka snaga je jača od čoveka. Gde ona to nije, ona je baš slabašna i pod povoljnim uslovima hrani neki prijatan talentić. Međutim, kada je ona ( Stvaralacka) neuroza, često je dovoljna jedna reč, štaviše, samo pogled, da bi iluzija iščezla. Onda navodni pesnik više ne može pisati pesme, slikaru je još manja i nedostižnija inspiracija nego pre, a za to je kriva isključivo psihologija. Radovalo bi me kada bi psihološka spoznaja imala takvo dezinfikujuće dejstvo da savlada neurotični element, koji današnju umetnost čini problemom s malo zadovoljstva. Bolest nikad nije korisna za stvaralštvo, naprotiv, ona predstavlja za njega najjaču prepreku. Nikakvo otklanjanje bilo kakvog potiskivanja ne može razoriti istinsko stvaralačko, a, isto tako, čovek nikad ne može da iscrpi nesvesno."
35 коментара:
kad ti bog šalje darove, s onoliko anđela, isto toliko i đavolja su u pratnji...
123
Puškin je imao četiri sina i svi su bili idioti. Jedan nije znao čak niti sjedati na stolici i stalno je padao. I Puškin je dosta loše sjedao na stolici. Događalo se da čovjek pukne od smijeha: sjede oni za stolom - na jednome kraju Puškin cijelo vrijeme pada sa stolice, a na drugome - njegov sin. Jednostavno nepodnošljivo!
Danil Harms
XXX
123,
Đavolji su sokovi života al šta bi bez njih? Vukli bi se životom kao senke mrakom.U svima nama su anđeli i đavoli, to je naša kob, i...ja nemam ništa protiv,haha..Malčice, zbog lepote i sreće. Biće da mi je Bog udelio male rogiće.
Haha..nisam ovo znala. primera je toliko da ne znaš koji je od kog interesantniji.
Alkoholizam je najstariji.
Hofman je napisao u svom dnevniku: „Sinoć su mi bili uzbuđeni svi živci začinjeni vinom. Lak nastup misli o smrti. Aveti ...”. „Nesumnjivo je da alkohol podstiče čovečiji duh čim on pređe iz pripremne faze u fazu stvaranja. Kao što se vodenični točak obrče brže čim potok nabuja i raste mu snaga, čovečiji duh kreće brže kad oseti dejstvo vina.”
Sudeći po piću mnogo je pesnika prošlo životom.
Ovo je, osećam,protiv pesnika.Nemojte da nas hvalite, ni kudite,priznajte da je što pišemo doista to.
"Reči, reči",reče Hamlet.
pesnik u prolazu
Hajde lepi opusti se.ne odnosi se ovo ludilo ( haha..) samo na umetnike.
Ne treba stvarati famu od stvaranja i kreativnosti. Sva duhovna umeća su na neki način kreativna i nema razloga da iz "ludih" izuzmemo ni naše prijatelje filozofe, naučnike. Uostalom ima u životu mnogo onih koji se prave ludim.
Koliko ja vidim jedino su političari pri zdravoj pameti a narod zbog njih sluđen.Nekada je postojalo pravo "lude" da slobodno kaže sve u lice onima koje raskrinkava. Dvorske lude su od toga pravile spektakl i lakrdiju ( mada su njihove predstave u suštini bile na granici tragedije).
Pravo srednjovekovne dvorske lude moderne lude nemaju jer su savremeni vlastodršci, u svojoj osetljivosti,i njima ograničili delokrug slobode.
Ko zna šta je Hamlet mislio izgovorivši te dve reči. Sigurno je to da su reči ubitačne i ponekada je ludost neophodna da bi se one izgovorile. To se odnosi čak i na umetnike.toliki stradaše zbog reči. Ludo, zar ne!
Ludost je reality show-života u kojem svi učestvujemo.
XXX
Konačno me jedna tema bacila u trans,hehe...
Peđa
Ludilo je postalo svacije. Na svakom koraku muskarcine ekstravangantno obuceni, zagrljeni, upucuju ceznutljive poglede jedan drugome i izrazavaju svoje lude osecaje.
Ne valja ziveti u proslosti, valjda se tako lakse zivi.
Pedja u kom si ti stadiju?
z.
Javljam ti se u bunilu, dok sedim za kompom čija se IP adresa beleži, imam pored sebe mobilni pomoću koga mogu da me lociraju i čipiranog psa, danas sam karticu upotrebio pet puta, pa znaju i gde sam bio i koliko sam potrošio, kakvo mi je imovinsko stanje, kamere su me snimile najmanje pet izlazaka puta pet ( nisam bio na poslu a tamo me snime još toliko puta.Oni, koji pristaju isključivo na ovakav život su ćorak prirode. Zato ja sebi povremeno dopustim malo ludila. Ni tebi nije mane.
Peđa
haha...razlika između ludih i normalnih osoba je samo u visini praga.
Nikada mi nije bio jasan život bez mirodžije ludosti,od svake vrste po malo,sa merom, između prstiju,toliko koliko je potrebno da se sjedine i stvore suptilni,diskretni a opijajući ukus. Ako u sebi nešto vredi negovati to je kreativnost.
Da ti doturim koju mirodžiju, hehe...Izmešaš mirodžije, zatvoriš oči i sanjaš. Ako je konkretno slažem se.
Peđa
od svih živih bića jedino čoveku pripisuju ludost i ludilo. ne znam baš za vanzemaljce. haha. nije slučajno da su srednjevekovnim ludama dozvoljavali da pričaju šta god im padne na pamet. u ludosti smo bliži izgovaranju istine. bliži smo sebi. "normalnom" čoveku to izgleda ludo. nauka tvrdi da ludi ili psihotični ljudi ne sanjaju, ili bar ne pamte snove. to je zato što oni u stanju budnosti izražavaju sadržaje iz podsvesti. dok normalan čovek potiskuje neprijatnosti u podsvest i zbog toga ga nešto tera da sanja. i šta obično sanjamo? svakako, ili veoma retko ili nikad - lepe stvari. sanjamo uglavnom da nas jure, da nas pokušavaju ubiti, da propadamo u neki ambis... sanjamo čudovišta, aždaje, vukove, ogromne pauke, džinove i patuljke, mutne vode i bespomoćni smo uglavnom.
kreativnost nosi u sebi ludost i ludilo. problem je što mi ne znamo šta je tu normalno, a šta bolesno. često je tu granica tanka. za Dostojevskog govore da je njegova epilepsila bila božanski izraz unutrašnjih vizija. on sam je tvrdio da su takva stanja za njega bila otkrovenja i veliki podsticaj za stvaranje, u kome se osećao kao riba u vodi.
Lu Salome, koja se i sama bavila psihoanalizom, je Rilkeu savetovala da ne ide na psihoanalizu, jer će osvešćivanjem izgubiti izvor njegovog poetskog nadahnuća. stvaralački nagon leži u korenu neuroze, koja na kreativan način razrešava unutrašnje konflikte.
zbog toja je kreacija najuzvišeniji vid oslobađanja od demona. a demoni su nam dati ovde na zemlji. čovek je sa neba pao na zemlju, kao i demoni. ovde se uči, ovde se razvija, ovde se napreduje i raste. anđeli nemaju iskustvo smrti. zbog toga kažu da je bog otac poslao svoga sina hrista na zemlju da bi iskusio iskustvo patnje, bola i smrti, da bi pobedio smrt i ulio u duhovne sfere to iskustvo. hrist je bio čisto biće i nije u sebi imao iskustvo patnje i smrti, zbog togaje je to bio njegov zadatak. čoveku data uzvišena uloga razvoja na zemlji. klica božanskog ga tera na kreaciju, ona teži da se razvija, ona je prauslov pobede nad palim demonima. što je sjaj u njemu veći, tama je očiglednija. kontrast između svetlosti i tame nagoni na kretivno delovanje, inače ide u bolest. bolest je stanje pada i demonsko stanje. kreacija je pobuđivanje života. bez razvoja nema života. da ne postoje demoni ne bi ni čovek mogao dalje da evoluira.
zato one koji se usude da učine "nemoguće" nazivano ludim. ludost u najpotitivnijem smislu nosi stvaralački i razvojni potencijal, a ako ga ne iskoristimo padamo u bolest. niče je mučenik ceo život tražio boga i na kraju završio sa đavolom. nije uspeo da se izbori. kažu da je umro od sifilisa, zaražen u muškom kupleraju. izgleda da je njegova opčinjenost Vagnerom ukazivala na homoseksualnu sklonost. a ostavio je za sobom neprocenjivo blago filozofske misli...
pozdrav, 123
123
Druge ljude možemo da razumemo samo u onoj meri u kojoj smo u stanju razumeti sebe i samo na nivou vlastitog bića.Tako otprilike glasi misao Gurđijeva ili Ouspenskog (ne sećam se precizno kojeg od ove dvojice).Kada su u pitanju znanja, tu je situacija još složenija.Posedovanje informacija, to jest znanje je jedno, razumevanje drugo.
Sve ovo ispisujem da bih objasnila svoj stav prema napisanom.
U vašem tekstu je gomila informacija i svaka ponaosob zahteva duboko promišljanje.Zamislite da niste čovek, već biljka.Kakav bi imali uvid u stvarnost? Po nekim Vašim pitanjima ja sam kao biljka i, ukoliko želim biti iskrena, a želim, moram da priznam da mi neki delovi teksta ne dopiru do mozga uprkos činjenici da pišete jasno i u celini gledajući konzistentno.Ne pomažu mi znanja, nemam ih dovoljno, i delomično zbog toga ne razumem.
Kad god je moguće, okrenem se sopstvenom iskustvu, jer mi ono pomogne da dam sebi neke odgovore.U delu, u kom spominjete kreativnost,našli ste za shodno da spomenete demone. Ne ulazeći u celovitu tezu( hipotezu)o demonima, a polazeći od sebe, sklona sam demistifikaciji umetničke kreativnosti, pa time i udela " demona" u ljudskim psihofizičkim procesima. Moj stav je da je i najmanji delić ljudskih mentalnih procesa jedinstvena radnja fascinantno kompleksnog sistema molekularne mašinerije.Svaki deo te mašinerije igra svoju ulogu i vrlo je teško prirodati svakoj od tih radnji posebniju ulogu u stvaralačkom procesu. Danas se precizno mogu utvrditi aktivnosti mozga zadužene za pojedine od tih radnji, ali šta nam to kazuje?
Pokazuje nam delove mozga zadužene za pojedine procese.
Ljudski organizam je sofisticiran mehanizam, mentalni proces je okrutno i izuzetno kompleksno određen zahvaljujući čemu je svaka ličnost jedinstvena ma kako pripadalo istoj vrsti i bila fascinantno slična tipskom obliku.Moja kreativnost je možda, a ubeđena sam apsolutno, drugačija od svih tuđih. Statistički gledano ( a statistika je koliko korisna toliko nekorisna )mi možemo utvrditi da je veliki broj umetnika, filozofa, naučnika bio unekoliko "drugačijih mentalnih procesa, ali nema li isto toliko takvih ljudi među "običnom" populacijom. Samim tim nam cela teorija o ludim genijalcima pada u vodu.Sve je to stvar čiste statistike.
Slažemo se da je stvaralački proces, umetnički, naučni i sl. jedno posebno energetsko stanje( višak energije, demonska energija, itd.)koje rezultira drugačijim identitetom i njegovim akcijama. I tu dolazim do sebe, ponovo. U celom procesu, hajde da ga nazovemo " stvaralačkom uzdignuću,zanosu "prođe se neizmerno mnogo faza koje svaki čovek prolazi u svojim aktivnostima.Da se zaustavim samo kod činjenice da umetnost podrazumeva zanat.Razlika između zanata i umetnosti je odsustvo šablona. Dok zanatlija radi po utvrđenom šablonu, umetnik "stvara", to jest igra se sa ponuđenim šablonima i u toj igri pronalazi i postavlja nove.
Ono što karakteriše bezazlenu, spontanu dečiju igru, vredi i za umetnika, s razlikom da se umetnik oslobađa balasta uma, a kod deteta je um čist.Prilikom tog oslobađanja on čini male ludosti, u mnogo čemu slične ludostima svakog čoveka.Vi ste to izrekli ovim rečima " ..one koji se usude da učine "nemoguće" nazivano ludim."
Da li se u tom procesu traženja mogućeg u nemogućem nalazi đavo? Metaforično, svakako.Da li demoni, đavoli, anđeli postoje? To prepuštam drugima.Naša svest je ograničena. Zahvaljujući masi pomoćnih sredstava ( tehnologija)stvorili smo produžene ruke svesti, ali još uvek ne toliko njih da bismo uspeli da spoznamo sve nijanse sive.( haha...)
Ovo zadnje je dokaz da demoni i đavoli postoje.
pozdrav i Vama i hvala na lepim komentarima.Oni su poziv na daljnje razmišljanje.
haha, niste vi biljka. vaša tvrdnja onda i mene svrstava u biljke. ali nije tako. možda je potrebno da se malo oslobodite ogromnog znanja koga posedujete. to je evidentno. tada ćete osloboditi mesto za nova i drugačija. u filmu avatar ona plava proročica lupi onog glavnog junaka po tintari i reče: vi ljudi ste puni, u vas ništa više ne može da uđe. hahaha. istina je velika. držimo sve što dobijemo ili uzmemo kao da nam život od toga zavisi. ničega se ne odričemo, jer se plašimo da ćemo izgubiti sigurnost. a odricanje je jedan od osnovnih postulata duhovnog razvoja.
hvala i vama na iscrpnom odgovoru.
123
Odosmo daleko!Priključićemo se kolektivnoj psihozi, čiji su new age intelektualci jedna od zabavnijih manifestacija.Kakve tajne, duhovi, anđeli? U pravu ste utoliko što " demoni" postoje u biću mišljenja. Koliko je šupljih priča izniklo u ljudskom mozgu, poput komunizma, fašizma i ogromne većine religija.Ostanimo pri zdravoj pameti.
Neverovatno!
XXX
XXX
opet frka!Totaltarci ostaju totalitarci.I nauku su sveli na nivo idolatrije i vere. Pravljenje ekvivalencije izmedju religija nasuprot nekoj "naprednoj nauci" je deo totalitaristickog spina.Tek da se zna.Verovanje je licna stvar i dopustimo ljudima koji veruju slobodu ispovedanja.
Z.
neverovatno, šta je ovde neverovatno??? objavljen tekst, provokativan naslov, naše diskusije, tvoj ispad, ili nešto treće???
xxx, haha, još malo pa ćeš materijalizovati te demone u svom biću mišljenja??? haha. u čemu je problem??? hajde da svaki simbolizam kulturne tradicije (uključujići šekspira, kafku, dostojevskog, platona, leonarda....) ukinemo i svedemo se na nivo životinje. biljke mi ne dirajte. mada i među njima ima predatora.
karikiram. hajde da ukinemo i ono probodeno srce što deca crtaju po zidovima kao simbol zaljubljenih i kažemo: kakve to veze ima, kad je srce običan mišić. istina je. i jeste samo obična pumpa, mašina za pumpanje krvi. samo se pitam koje taj simbol smislio. dokon, isprazni mozak? zbog toga je "use, nase i podase" postala masovna ideologija zdrave pameti današnjice, naravno ako se ne gleda samo sa površine same fraze.
L2 veoma učtivo reče: Druge ljude možemo da razumemo samo u onoj meri u kojoj smo u stanju razumeti sebe i samo na nivou vlastitog bića.
slažem se 101%
xxx, objasni nam konačno molim te new age intelektualce, da znam gde se nalazim. mislim, prosvetli me, da ostanem pri zdravoj pameti. ako si uopšte za diskusiju.
z, ovo nikakve veze nema sa verom. i gete i vagner su gajili takav pogled na svet, pa da i njih nazovemo totalitaristima koji su spinovali i izbacimo ih iz kulturne baštine čovečanstva? intrigantna tema? ili je intrigantan naslov koji me je podstakao? svaki je pogled na svom nivou. čovek je po prirodi slojevit i svaki sloj ima svoje mesto. naravno, ukoliko su mesta dobro raspoređena. tada ni jedno mišljenje unutar jednog bića ne smeta jedno drugom, i naučno, i duhovno, čak i ono trivijalno. svaka vrsta isključivosti je totalitarizam. zar tako delujem, isključivo? i otkud možeš znati da li sam ja uopšte vernik, i kakav, ili totalitarista. pa, ne znam ni ja sam. da znam bio bih totalitarista ili bukvalista par ekselans...
123
"Dragi saputnici, ne postoji tama. Postoji samo razlika u gradaciji Svetlosti koju svako od nas prima onoliko koliko je može razumeti i poneti."
Mikhail Naimy
Zanimljiva tema uvek inspiriše, uzburkava duhove. Ova pogotovu. Uživala sam čitajući i članak i vaše komentare.
Pozdrav svima
123
"zar tako delujem, isključivo?"
Pogresnom si uputio pitanje.Ne odnosi se na tebe. Procitaj jos jednom.
Koliko mene sluzi um, a podupire znanje,demoni koji padaju sa neba su u domenu religije.
pozdrav
Z
Sfinga
pozdravljam.Idem ovima gore da nešto smrsim, hehe...
Peđa
Smirite duhove, verovali u njih ili ne.
-Što se tiče bogova, ja o njima ne mogu da saznam
ništa:niti da postoje niti da ne postoje, jer ima mnogo stvari koje ometaju to saznanje–kako nejasnost same stvari, tako i moj život koji je tako kratak.
Malo sam izmenio u svoju korist, hehe..
Ovo je prva( i jedina sačuvana) rečenica Protagorine knjige koja je javno spaljena u Atini kao bezbožnička.Možda je to prva knjiga koju je jedna država spalila zato što čovek nije mislio kako propisuje država, nije verovao u Boga.
Ja sam skeptik u pogledu zabrana,i sopstvena žena bi mi rado zabranila neka razmišljanja, hehe..
Šta mislite sa koliko se misterija borio prvi čovek?Ništa manje ih imamo danas.Mikrobivori,kromalociti su vama i većini misterije.Šta je Higsovo polje nego misterija. Fizičari ne mogu da ga vide ( jel tako stari,hehe..)ne mogu ga uhvatiti instrumentima!Posmatraju tamo neki otpad, smeće,hehe..vraćaju film unazad. A koliko su para potrošili da bi otkrili misteriju,NE PITAJTE!
Nova filozofija,zašto ne i astrologija, visak i sl. sve su to pokušaji da se objasne misterije. Zašto se svest stalno otima razumu i beži u lepotu misterije je stvar psihologije. Eksplozija fantastike i mitologije je dokaz ljudske potrebe da se udalji od realnosti u kojoj se stvarno živi.
Verovanja u kojekakve babe gatare i ostale crne i bele magije su čista patologija.
Peđa
123
jedan poučan stih:
Da li bi voleo da ti se otkrije
istina o Prijatelju?
Ostavi se kore
i zađi u jezgro.
I Voljeni, sloj po sloj,
toni u sopstvenu bit. Ovaj svet
je natopljen tim utapanjem.
Rumi
Pridružujem se pozdravu.
Pitanje religioznosti je duboko lično pitanje, pitanje suštine saznanja o sebi u svetu i svetu u sebi. Istinski religiozan čovek o svojoj religioznosti obično ne priča. I moguće je da ga nećete ni u crkvi sresti. I ne treba ga ni pitati o tome, određivati i meriti stepene i verodostojnost njegove potrebe, a još manje kritikovati. To zadire u sferu lične tajne, ipak. Nije to ni pitanje crkve, ni mistike, duhovne nauke, a još manje praznoverja i idolatrije. To je nešto najličnije i ne tiče se drugih. Odnos sa samim sobom. Čovek je sam sebi najveća misterija. Kad god bih iz radoznalosti upitala svoju babu da li veruje u Boga i dal' ga ima, ona bi stavila prst na usta: "pssst. O tome se ne govori". Tek sad vidim koliko je u pravu.
Pozdravljam damu!
Žustri smo u mišljenjima u čemu ne treba videti zle namere, već odbranu sopstvenog stava. 123 je uveren da su demoni sišli sa neba, meni je ta misao neverovatna. Neverovatno je koliko je ljudi masno plaćeno i uspelo da maskira pozadinu čitave industrije tako da suština “ nove filozofije” što teže izbije na površinu. Neverovatno je izdavačko iživljavanje sa kojekakvom šupljom literaturom zbog čega nam već stižu računi u zatupljenoj masi, koja, hvala Bogu, i ne zaslužuje ništa bolje jer pomažući ovo instant čudo, i sve druge šuplje stvari, svesrdno pomaže uništavanju i odumiranju istinske kulture i Zemlje.
New age pokret percipiram lično. On je protivan onom hrišćanstvu koga ja gajim i po kom je hriščanski Bog u srcu, "lični Bog" i po kom sam pred Bogom ličnost i moj doživljaj Boga ličan. Veći deo New age "filozofije" je već razobličen kao populistička "filozofija" spektakla, lažnog sjaja, instant tajna za bolji život, antisocijalna i destruktivna. Krijući se iza ne-postavljanja ozbiljnih životnih i kapitalnih, ličnih i društvenih pitanja, preciznije, postavljanja na neadekvatan način, ljudi, umesto da konkretnim trudom pomognu sebi, kukavički se prepuštaju iluziji samoprosvećenosti i državi koja im korak po korak otima i ono malo slobode dok se oni “ duhovno” osposobljavaju. ne mogu da se priklonim destrukciji malograđanske svesti. Teorijsko znanje je etično ukoliko je povezano sa praktičnim delatnostima i zna se, dakako, kojim.
Svako ima pravo na svoju veru, religiju, kako hoćete, na svoj izbor literature, obrazovanje, vaspitanje, jednom rečju na slobodu izbora pod uslovom da njegov izbor ostane na ličnom nivou.
Idioti kojima je profit bio ispred svih vrednosti, a tu spada i ova industrija laži, doveli su nas u ovo haotično stanje. Bez brige, toj sudbini nije utekla ni nauka. Ni jedan segment društva nije ostao nedotaknut. Jedino amazonska plemena.
123, tebi nemam šta da zameram i ne zameram.ne trpam te ni u kakve ladice.Imam drugačije mišljenje u pogledu demona i to je sve.
XXX
XXX
..."odbranu sopstvenog stava."
Podsetio me ovaj deo na Joneska, njegove aluzije na pojedine koji imaju "svoj stav", apriorni, stravično zatvoren u sopstveno viđenje iz kog se ne želi iskoračiti ni milimetar jer to bi značilo otvoriti razgovor, razgovarati a ne samo govoriti.
U pitanju je asocijacija pre svega na reč odbrana. Branimo se od nečega što nas napada, ugrožava,preti nam, a sve nešto mislim da razgovori nisu, ili ne bi trebali biti prostor terora,sile, prisile misli.
Ja hoću da oslušnem ( druge),da čujem( šta drugi kažu),da razmislim( kako drugi misle) zašto ne i da pitam, i da budem pitana, da uživam ( sa nekim ko svoje vreme želi da podeli sa mnom).
"Žustri smo u mišljenjima.."
Odlično! Jedna sam od tih.Nije li i to vrsta ludosti, ukrštanje jezičkih oštrica, mačevanje mislima.Gospodo, molim samo po pravilima. A koja su pravila veštine ludosti govora? Ona po kojima se razlikuje original od kopije, vredno od kiča,uz koja se razumemo i kada drugačije mislimo.
Zato mi se dopala zadnja rečenica .."imam drugačije mišljenje i to je sve." Dopale su mi se i misli o destruktivnim snagama društvu ( ne bih izdvajale konkretne)koje su umrtvile duh masa, učinile ljude apatičnim, nemoćnim. Zapravo me pomen destruktivnosti i profita razjario i za večeras ću da stanem kod toga jer sebi želim mirnu noć.
Samo kratko, jer mislimo približno isto pa tvom komentaru nemam dodati ništa esencijalno, nego samo ponoviti drugačijim rečima.
U istinske vernike i ja ubrajam mali broj ljudi koji prakticira veru iz duboke unutrašnje saglasnosti sa duhom vere,kojima je vera u hramu srca,pa se ona najmanje vidi i o njoj ne priča i ne pita.
Dodajem da imam prilično loš odnos prema masovnim,konformističkim odlascima u crkvene objekte,okupljanja i slavljenja,jer sam ubeđena da većina nema pojma šta je autentična ideja vere i sama vera;ne poštujem institucije koje su iskompromitovale ideju crkve i tkivo vere.
Iskustvo sa bakom jemala idilična životna sekvenca. Prema ćutnji imam poseban odnos, ništa se drugačije ne odnosim prema govoru.I jedno i drugo traže optimalne uslove,i jedno i drugo su stvar pojedinca te je, kao u svemu,teško uspostaviti univerzalna pravila.
pozdrav
"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."
pesnik u prolazu
Slažem se! Univerzalnih pravila nema, niti ih može biti, jer svaki čovek je priča za sebe. Čovek je osetljivo biće. Slamka međ vihorovima. Pitanje religioznosti je veoma osetljivo pitanje. Danas pogotovu, kada su kontrasti ogromni. Čovek teško prihvata onog drugog. Homofobija je skoro prirodna, može se sresti i u životinjskom svetu. Čitala sam: majmunica rodi albino majmunče i odbaci ga - ne prepoznaje ga i odbacuje automatski. Kako majka tuljana među hiljadama mladunaca uvek prepozna svoje, a svi su na izgled isti? Prepoznaje nešto svoje! Priroda je neumoljiva. Čovek koji ne prepoznaje drugog čoveka odbacuje ga. A u suštini odbacuje ono što kod sebe ne prepoznaje. Otuda otpori, odbrane od sebe, neprihvatanje različitosti.
Homofobija je danas više nego izražena. Samo što se prikriva tobožnjom borbom za prava, prava manjina, prava homoseksualaca, pravo glasa, mišljenja, pravo na teritoriju, jednakost, religiju itd... A niko ne govori o dužnostima. Sve dok je tako trvenja će biti sve više. Najosnovija dužnost čoveka je prihvatanje drugog, bez osude. Jer možda se u njemu krije ono što kod sebe ne vidimo, a što nas može obogatiti za još jedno saznanje.
Ne postoji kontinuitet tradicije u najboljem smislu. Ne pukog ponavljanja i zadržavanja starog, već oplemenjivanja, dogradnje i razvolja sopstvenog identiteta koji mora imati svoj koren. Bez korena i biljke ne mogu opstati. A još manje čovek.
Vraćajući se na temu, Dostojevski, iako prepun kontrasta, ostavio nam je neizmerno blago u kome treba prepoznati te suprotnosti koje u sebi nosimo. Zbog kojih se i trvemo, svađamo, ne prihvatamo. Svako do nas u korenu nosi i neko ludilo, i duboko zakopanu klicu religioznosti - potrebu da upoznamo sebe i shvatimo kojim putem idemo.
Dal su đavoli ili demoni, čak i poetski prikazani, postojeći ili ne, mi te reči nosimo u našoj tradiciji. Nosimo u našem biću. I ne prihvatamo. Najteže je pogledati sebe u ogledalu. Svoje đavole i demone ne možemo izbaciti, možemo ih samo prihvatiti i time primiriti. Za to je stvaralaštvo najbolji recept za lek. I bogata tradicija nam je ostavila primere. U suprotnom, ako sve budemo bukvalno shvatali i sagledavali iz uske prizme sopstvenog poimanja, onda treba javno spaliti Geteovog Fausta. Poetičnost je hrana za dušu, da bi se izmigoljila iz okova ograničenosti, sputanosti, trivijalnosti i progledala. Videla ovaj svet koji vrvi od svojih suprotnosti.
Pozdrav!
Kao i obično tvoj komentar odiše razumom, poznavanjem stvari i pozivom na toleranciju.
Namerno sam upotrebila tu reč kako bih nastavila tamo gde si ti stala.
Ako sam te dobro shvatila,nakon potrebe da upoznamo same sebe i kod tebe provejava misao o neophodnosti tolerancije,što i ja mislim, jer celovita svest o sebi nije moguća, pa dakle ni celovit uvid.
Sa godinama sam postala sve uverenija da smo ovakvi savršeni u nesavršenosti, kakvo je i biće prirode i da nam ta spoznaja mora biti orijentir ne samo u odnosu prema drugim ljudima već pre svega prema sebi.Ljudi teško priznaju " da nisu u pravu",i mada je kao što vidimo to pravo, ili bolje rečeno istina, vrlo diskutabilno,ono je koristan put ka toleranciji.
Treba naučiti reći ne znam.To je isti slučaj kao i sa rečju NE.Ovde su to u obrazovanju prva slova abecede.Da se ne varamo, uprkos tomu, kada ta deca odrastu kao da zaborave na te i sve ostale korisne upute za život.To govori da čovek ne može da izađe iz svoje socijalne kože koja je istovremeno i psihološki određena.Život zajednice kao da ima svoje prirodne zakonitosti.
U to i mene uverava biopsihologija i životinjski svet koji "bez svesti" funkcioniše isto kao i mi. Svest samo dodatno komplikuje život naše vrste jer nam otvara široko polje mogućnosti koje mi,očito,uspešno koristimo.
Vera, ona istinska, pravilno shvaćena,pomaže nam da u sebi savladamo masu nagona i da ostanemo, što je najvažnije, hladne glave, a bogami i tela, haha..
Ako ništa, vera nam osigurava mali predah, ono brojanje p( 123..) pre nego buknemo.Evo ga, spomenuh 123, pa kada sam već to učinila,nadam se da je izbrojao do deset.
Tebi hvala na lepom komentaru
E pa to htenje je naša muka!
Je li ovo "češkanje" originalna reč ili si je ti ubacio?Deluje simpatično,meni prilično ovovremeno.
Znaš pesniče, kada god pogledam tvoj potpis, shvatim da sam i ja u prolazu.Da ne deluje šaljivo bilo bi depresivno, haha..
ja, u prolazu...
"Verovanja u kojekakve babe gatare i ostale crne i bele magije su čista patologija".
Reč patologija je sve neprimerenija, kao i njena suprotnost, normalnost.Tek toliko.
"Naučite iz nauke da nikada do kraja ne verujete naučnicima!"
genije Fajnman
Jovo B.
Постави коментар