Identitet pojedinca - palanke

Ništa nije samo po sebi ni dobro, ni loše, zavisi samo od toga šta o njemu mislimo.
Šekspir

Malograđanština kao mera vrednosti?

   Kad ugledamo malog građanina koji želi da bude veliki setimo se (čega ?) Pokondirene tikve, sindroma provincijalke koja hoće da postane dama. Sudeći po avatarima danas se svaki drugi pripadnik društvenih mreža hoće da bude ono što nije, a ne ono što jeste, pa se slikom pretvara iz ružnog pačeta u labuda. Da li je ovaj primer potvrda malograđanštine, ako jeste šta stoji u njenoj pozadini.

Kriza ( gubitak) identiteta.


          Zašto se ljudi u međusobnom odnosima uopšte odriču svog identiteta i koje su to situacije koje ih navode da uđu u tuđu kožu koja nikada ne može biti toliko udobna kao njihova sopstvena? Psiholozi tvrde, pre svega, da je malo ko svestan svog identiteta, ili ga je delomično svestan, ali i to da identitet nije konstanta. Jedno ja, formirana osobenost ličnosti, traje u kontinuitetu tokom dužeg perioda vremena ali ne za sva vremena. Svaka individua se traži i godinama manje ili više menja. Maske su veštački prihvaćena vanjska obeležja jednog identiteta, najčešće prema prilici. One nas spašavaju od nas samih i drugih. One mogu biti rezultat krize ( gubitka) identiteta u jednom prekretnom periodu, ali i odraz karaktera, potrebe samopotvrđivanja i potvrđivanja,želje da se bude drugačiji, različit ili isti kao drugi.

      Keith Martin, urednik časopisa Sportscar Market,  piše o ludim šezdesetim i ulozi ključeva za prvi automobil: 'Bilo je to kao na Divljem zapadu, kada bi dobili prvog konja. Nisi više zavisio o maminoj i tatinoj kočiji. Imao si vlastitu mobilnost'.  'Klinci su tokom pedesetih i šezdesetih hteli četiri gume, i hteli su da to budu seksi gume.' Automobili su tada bili seksi. Otvoreni, lagani i prozračni, poput lepršave letnje haljine prekrasne mlade devojke koja nas poziva na avanturu bez inhibicija, drski poput zabranjenog poljupca, u dizajnu nesputani sigurnosnim i marketinškim ograničenjima, produkti nepresušne kreativnosti genijalaca koji su u svoj majstorluk unosili srce i dušu, ponosne lađe na četiri točka koje su plovile cestama i na kojima smo jurili kuda god se želelo, slobodno.. To je samo jedan specifičan primer tinejđerskih želja jednogb vremena koga su odredile društvene okolnosti.


Šta je zapravo identitet?

     Identitet su osobenosti ličnosti kojih, kao što vidimo, ličnost nije u celosti svesna. Identifikovati sopstvene osobine je zahtevan proces samospoznavanja, koji se uz to obavlja tokom razvoja u kom se menjamo. Svaka od faza razvoja ima bitnu ulogu u sazrevanju ličnosti. Da bi se ličnost skladno razvila introspekcija bi trebala biti celovita. To je zahtevan nivo svesnosti koga pojedinci retko ostvare jer spoznaja podrazumeva i znanje kojim se osobenosti, koje su ličnosti date njenom fizičkom i psihičkom konstitucijom, moraju integrisati u celinu identiteta.

     Odnos prema sebi je pitanje mentalnog zdravlja. Pozitivan osećaj prema sopstvenoj ličnosti može da doprinese sigurnosti; suprotno, nezadovoljstvo sobom stvara nesigurnost. Sve bi bilo lakše da čovek živi izolovano od društva. Obzirom da je pojedinac socijalna ličnost on je u visokom procentu u interakciji sa društvenim okolnostima. Sopstveni identitet se mora izboriti ma kako to zvučalo paradoksalno. On je pitanje slobode. Svako je slobodan da od sebe napravi šta hoće ukoliko u društvu postoje uslovi. Ukoliko je društvo slobodno pojedinac je odgovoran za ono što je od sebe napravio. Međutim, ni jedno društvo nije idelano, kao ni pojedinci, stoga je slika društva i pojedinca uvek šarolika.
      I kao što je teško uočiti sopstveni identitet, te identitet drugih, nije ništa lakše uočiti i opisati identitet društva. Jedan od filozofsko-literatnih bisera sa našeg područja je Filozofija palanke Radomira Konstatinovića

                                              ********



RADOMIR KONSTANTINOVIĆ

  Palanka, pozorište normativnosti

       Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i javnosti svega. Palanka je nespojiva sa mrakom i sa njegovom demonologijom. Ako ima u njoj uvek poneki izuzetak, ovaj izuzetak ponaša se gramatički: kao potvrda pravila i u slavu njegovu, a sâm je dostojan samo prezira i podsmeha. Ono po čemu je on izuzetak shvata se kao mana koja je, opet, dostojna smeha duha palanke. Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu, i ide sve do nepriznavanja (porugom) i fizičkih zastranjenosti pojedinaca. Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena: nekim događajem, kroz koji je prošao nesrećni pojedinac, nekom njegovom naročitom sklonošću; jezičko-kumotvoračka mašta palanke tu je nedostižna, a jezički rad čoveka sveta, velikog grada, velikog prometa, izgleda, upoređen sa ovim jezičkim naporom palanačkog duha, upravo ništavan. Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, time se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo. Najčešće, ukoliko je reč o sklonostima koje su se izrazile, redovito groteskno, u nekoj situaciji, koja se pamti i sa naročitom strašću prepričava, nadimak je po toj sklonosti. Na taj način, palanka se, ovim nadevanjem, pretvara u jedno veliko pozorište, veoma slično srednjovekovnim katoličkim prikazanjima, misterijama, u kojima se konkretizuju apstraktne osobine (Ljubav, Smrt, Oholost); samo, ovde jedan živ čovek, sa svojom individualnošću, postaje nosilac takve osobine, što znači da on biva ugrađivan, po dobrome redu ovog strašnog neimarstva, u to osobinu, s tim što mu je namenjena uloga da je nosi, i svojom pojavom u svakome trenutku tumači i predstavlja. Potreba za pozorištem kao za razonodom u ovome se nesumnjivo ogleda, s tim što je to pozorište postavljeno u sâm život, što nije ni na koji način odvojeno od njega, čak ni pozivom glumca: svako je glumac ovoga alegorijskog pozorišta, svako je jedna živa alegorija, i tu sudbinu ne može da izbegne niko. All, osim ove potrebe za živim pozorištem ili, tačnije, i sudbinski tragičnije, ove potrebe da se život, bez igre, i protivan njoj samim duhom palanke kao skroz dogmatičkim duhom, prikaže kao pozorište a da se, tako, u ovo mrtvilo duha palanke unese makar simulacija života ako ne već i sâm život; osim te potrebe moćna je, pa i pretežnija od nje, potreba za apsolutnim uvidom u sve i za neprestanim afirmisanjem osnovnoga duha palanke, njegove ''filosofije'' i njegovoga ''morala''. Pojedinac se podređuje u ovome svirepom pozorištu kojim vlada neobuzdani smeh većine, od talasa do talasa poruge, duhu palanke ne samo u načelu, i ne samo u velikim ''trenucima'' koji bi mogli biti egzistencijalno iskušenje za sami taj duh, on mu se podređuje u životnoj praksi, i to svakodnevnoj. Time što je nosilac jedne osobine ili mane, u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen.


      Palanka je, u tome smislu, bezmerno vredna; ona imenuje neprestano, a duh palanke javlja se, tako, kao jedan duh kumovanja koji se nikada ne umara, i koji one koje je krstio ne prestaje neprestano da doziva, kao da ne želi da se oni makar i jednog jednog trenutka vrate u predašnje svoje stanje iz te uloge, iz tog pozorišta u koje ga je on ugradio. Na ovaj način, održava se neprestano ne samo vlasnost duha palanke, već se održava i njen konkretni sistem vrednosti: pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti. Pomoću njih, i njihovim međusobnim ukrštanjima, u prepletima koji naizgled pružaju utisak beskrajnosti, ovaj simbolički sistem vrednosti traje i neprestano se obnavlja, all i ''čita' u životu. To nije neki sistem koji bi, životno stvaran, pristajao da se zadrži u gornjim sferama duha; to je sistem koji, u totalirističkom duhu palanke, okrenutom svojoj svudprisutnosti, ne pristaje na osamljivanje u ''gornje sfere'' duha. Razliku između tih gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnoga života kao ''donjih'' sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se suprotstavlja sa snagom koja ide do čiste svireposti. Ne samo što bi priznavanjem ovih ''gornjih'' sfera, u koje se penje duh oslobadajući se prividnosti Dana, bio stvoren jaz u idealnom jedinstvu kome teži palanka, jaz koji bi omogućio razlikovanje i koliko već sutra razlike nesvodljive na obrazac jedinstva, već, ništa manje, priznavanje ovih sfera, baš i kada bi se u njima odvijalo sve po volji ovoga duha palanke, u okviru njegovog stila, njegovih shvatanja i zapovesti, stvorio bi se jaz između svesti i vrednosti i svakodnevne prakse u kojoj se te vrednosti potvrđuju. Nema simbola koji može da zameni ovoga čoveka pretvorenog u simbol, po toj efikasnosti koju hoće duh palanke, i nema pozorišta koje bi moglo da zameni ovo živo pozorište čije predstave se ne završavaju nikada, tog pozorišta bez zidova i bez zavesa, pozorišta čija pozornica se nalazi svuda, a čija snaga, čija sposobnost življenja zasniva se s jedne strane na vernosti duhu palanke, a s druge strane na nagonskoj potrebi za najviše mogućim saživljavanjem sa tim duhom: ovo palanačko-pozorišno tvoraštvo koje razara i imena, i pojedinacnost, i zidove u koje bi se ta pojedinačnost pokušala da skloni bežeći u tajnu, jeste svojevrsna utakmica za prvenstvo u bliskosti duhu palanke. Pojedinac, izvrgnut na milost i nemilost ovom duhu uopštavanja i podsmeha svemu što je izrazito pojedinačno, sa beskrajnom mržnjom na svaku različitost, pa makar ona bila i čista ''greška'', - ovde se, u težnji ka jedno-obraznosti, greška ne priznaje, između greške i greha nema razlike, - taj pojedinac teži da se poistoveti sa samim duhom palanke, da bude čisto njegovo oličenje upravo progonstvom svoga pojedinačno-izuzetnog, ne bi li time postao subjekt duha palanke i spasao se tako od sudbine njenog objekta.

     Otud je ovde, u sferi duha palanke, svaki objekt takođe i subjekt, i svi su na istom poslu bez razlika, pa tako i može, možda, da se objasni zašto se i ovaj ismejani smeje istim smehom kojim se njemu smeju: njegov smeh je u slavu duha palanke, u težnji za izbegavanjem apsolutne sudbine objekta, sudbine koju on, inače, može da želi. On zna, podsvesnom mudrošću u koju ga posvećuje duh palanke: da će ako prestane da se smeje, pasti u sudbinu čistog objekta (tuđeg smeha); njegovo potajno znanje je da se samo objekti ne smeju, odnosno da smeh počinje tamo gde prestaje objekt. Smeh njegov je u funkciji subjekta, all subjekta koji je strogo određen merilima duha palanke, njenom važećom tablicom vrednosti pa zato i nije subjekt. Zbog toga taj smeh nikad ne može da postane uistinu slobodan; njega prožima ova svest o zabranjenom prostoru apsolutnog oslobođenja od merila duha palanke. On zato nije čisti smeh, koji bi postao samom sebi svrha, već uvek jedan prevashodno satiričan smeh, onaj koji ne vodi iracionalnosti jer ne vodi potpunom oslobođenju od motiva i od vrhovnog ''plana'' svevladajućeg duha palanke, posvećenog tom motivu. On je uvek određen motivom i racionalizovanom svešću o njemu, i tim je sarkastičniji što je svest o ovom ropstvu datom motivu veća, što je dublja svest o zabranjenoj (iracionalnoj) slobodi koja je sloboda jedino ako je i sloboda od normativnog duha palanke. Sarkastičnost (puna zlobe, pakosti i zluradosti) je svojevrsna ''osveta'' određenom motivu ne samo zbog njegovog sadržaja (ili neke odlike tog sadržaja) koji treba da se ismeva jer je neredovan, izvan stila, već, i prosto zbog toga što je on - motiv, ono što ograničava, što vraća subjekt smeha u svest o zabranjenom, čvrsto zatvorenom. Ta sarkastičnost, na osnovu koje bi se moglo reći da postoje čak i određena pravila smeha duha palanke, utoliko je veća, dakle, što je veća svest o zatvorenosti ovog pozorišta, o prividnosti njegovog smeha i o prividnosti njegove slobode, pa i o prividnosti subjekta koji se smeje i koji je, istovremeno, najčešće i jedini povod smeha. Izraziti subjekt (i, uopšte, subjektivnost) osnovna je tema palanačkog smeha. Subjekt koji priznaje duh palanke je samo prividni subjekt ovakvog smejanja, subjekt sa dubokom svešću o svojoj prividnosti, sa svešću koja vodi očajanju i, utoliko više, potrebi da se to očajanje prevlada time što će njegovi motivi da budu proglašeni ne kao stvar neke nad-volje (one duha palanke) nego sopstvenog svog izbora. Ovaj subjekt-objekt, ili objekt-subjekt, on koji je istovremeno i gledalac i glumac u ovom pozorištu koje ne priznaje razliku između gledaoca i glumca, u kome svako gleda jer svako glumi, i svako glumi jer (svako) gleda, raspet između svoje volje veoma jake svesti o svojoj izabranosti, prinuđen je da se spasava lukavstvom tobožnjeg izbora: lukavstvom izbora onoga što je već izabrano. On se u stvari usaglašava, on pristaje, on se slaže, ne bi li se nekako usložio u duh palanke. Njegov smeh ne može da bude čist. To je smeh odricanja subjekta od subjekta. Pozorište palanke ne prestaje da se smeje, ali njegov smeh je ovaj prividan smeh, ovo neprestano posvećivanje u zabranu apsolutnog smeha kao apsolutne slobode, posvećivanje u normativnost duha palanke, čista služba toj normativnosti.

Iz: Filosofija palanke, drugo izd. (prvo izd. 1969.), Nolit 1991, str. 20-25.
  scribd