недеља, 07. октобар 2012.

Thomas Bernhard, Provokacija umetnošću





PREVIŠE

Jedan porodični čovek, koji je decenijama bio poznat kao osoba sa izvanrednim osećajem za porodicu i u svojoj sredini zbog toga bio veoma cenjen, i koji je jednog subotnjeg popodneva, mora se priznati, po izuzetno teškom i sparnom vremenu, ubio četvoro od svoje šestoro dece, branio se na sudu tvrdnjom da mu se u jednom trenutku učinilo da ih ima previše.



AUSTRIJA



“Kuda god idemo u toj današnjoj Austriji, ulazimo u laž, kuda god gledamo u toj današnjoj Austriji, gledamo u licemerno, s kim god Vi u današnjoj Austriji razgovarate, razgovarate s lašcem, pomislih sada nad otvorenom grobnicom. Ta smešna zemlja, ta smešna država nije u osnovi vredna spomena, pomislih sada, a svaka pomisao na to ipak nije ništa drugo do traćenje vremena. Ali jao onome ko nije slep u toj zemlji i ko nije gluh i pri zdravoj je pameti”, zapisao je sin Murau pri kraju romana. Završna rečenica ovog romanaje je, naravno, misao/poruka pisca. 




Thomas Bernhard je rođen u  Heerlenu u Holandiji,1931., kao vanbračno dete Herte Fabjan i Aloisa Zuckerstättera.  Otac mu je umro 1940. u Berlinu, sumnjalo se na samoubistvo (važan motiv njegovih proznih knjiga), a obzirom da ga majka nije želela, Thomas je odrastao uz njene roditelje i po domovima. Johannes Freumbichler, njegov deda, bio je i sam priznati pisac. On mu je uzor kog sledi  i za kog će u jednom intervjuu reći da je jedna od dve ključne osobe njegovog života (druga je njegova životna pratilja koju je upozao negde oko dedove smrti). 



Bernhard  je zahvaljujući dedi stekao ne samo ljubav prema književnosti, već i muzičko obrazovanje, nekovencionalan odnos, odvratnost prema malograđanštini svoje zemlje, stav prema životu kao 'WC šolji u kojoj, ako dovoljno dugo gledaš, možeš naći trunke lepote'.
   Sa 15 godina prekinuo je školovanje i izučio je za trgovačkog pomoćnika. 1949. oboleo je od  tuberkuloze, a zbog problema sa plućima je još od djetinjstva često boravio u raznim sanatorijima, zbog čega, prema vlastitim rečima, nikad nije osnovao porodicu. Bolest i porodične prilike pojačale su osećaj napuštenosti i izolacije i stvorile od njega  samotnjaka s povremenim suicidalnim  namerama i posebnim senzibilitetom prema ljudskim odnosima. Nakon dvogodišnjeg boravka u Sanatorijumu studirao je glumu, pokušao je sa pevanjem, ali mu slaba pluća nisu dozvoljavala.

P očetak književne karijere  pada u vreme smrti dede 1949. 1950. počeo je da piše za salzburške novine kao novinar i da živi od pisanja. U početku je objavljivao kratke priče, zatim se okrenuo poeziji, a nakon tri zbirke pesama objavljenih pedesetih godina( prva je objavljena 1957.) okrenuo se drami i prozi. Prekretnica u karijeri desila se nakon objave prvog romana  “Mraz” (60-tih). Roman je predstavljao veliki književni događaj i  donio mu je prvu u nizu nagrada (od tog iznosa je kupio imanje u Gornjoj Austriji na kom je živeo do kraja života). Bila je to Književna nagrada slobodnog grada Bremena, a u svom je govoru Thomas Bernhard objavio smrt bajki/ pripovetki. Tom je prilikom rekao:

Teže je živeti bez bajki, stoga je teško živeti u 20. veku. Pored toga, mi danas tek postojimo, ne živimo, niko više ne živi. No, dražesno je postojati u 20. veku, ići napred, kamo? Koliko mi je poznato, nisam došao iz bajke i neću otići u nju“.




Najplodnije razdoblje Bernhardove karijere počinje 1970. godine kada objavljuje svoj treći roman "Das Kelkwerk" i prvu dramu "Proslava za Borisa. Potka romana " Das Kalkwerk" je rašomonijada oko jednog ubistva. Proturečni iskazi svedoka dovode u pitanje utvrđivanje činjeničnog stanja, a time pitanje nevinosti i krivnje.Taj nepremostivi ponor između svedočenja i istine, Bernhard maštovito zapliče nepoznatim pripovedačem, te informacijama rekla kazala iz druge, treće i četvrte ruke koje on sjedinjuje u neobične celinu, poneke  čak od po devet stranica. tu se već začinje njegov tipičan stil, kontradikcije, misterije, nejasni motivi, ekstremna stanja, patologija, sve što atmosferu tekstova čini frustrirajućom, ali na kraju savršeno sklopljenu u mozaik.

Kritiku pojedinca pisac je preneo na kritiku celog društva. Njegove žaoke su ciljanje na sve u okruženju što je bilo sveto : državu, Katoličku crkvu i ličnosti iz austrijske kulture.
Prvu u nizu kontroverzi izazvao je unjegov govor na dodeli Austrijske nacionalne nagrade 1968. u kom je izjavio : „Država je struktura koja je trajno osuđena na propast, stanovništvo je struktura nezaustavljivo osuđena na podlost i duhovnu slabost“.
A kultura !! Ni ona nije ostala uskraćena.

Bečko pozorište!! Građevina u kojoj se drama izvodi još gore nego u bečkom Parlamentu. Salzburški festival!! To je pretenciozna parada smišljena sa zlom namerom da uveri svet da je Austrija jedna civilizovana zemlja. Bernhard je mrzeo kulturnu elitu Salzburga i Beča koja je upravo kroz tipične, malograđanske  elitističke pretenzije bila "nazadnija nego seljaci u brdima".  Javnost ga je naprosto morala da dočeka na nož.
" Ja živim ovde, u Austriji - izjavio je- zato što ne mogu drugačije, jer sam povezan sa prirodom. Ali, zbog mog rada, ja ne želim imati ništa sa mojim neprijateljima. A neprijatelji su svugde oko mene."  R eč pisca  može biti strašno prodorna. Bernhard nije imao milosti. On je sopstvenu zemlju, Austriju, optužio za stanje isto kao i u vreme fašizma (Heldenplatz -1988). "U Austriji se, od nacional-socijalizma još ništa nije promenilo."  Heldenplatz, inače komad naručen povodom 100 godišnjeg jubileuma pozorišta, izazvao je neviđenu buru u austrijskim medijima i politici.  U tom problematičnom komadu, Heldenplatz, pisac je vratio jevrejskog profesora iz Oxforda u Beč. Grad je prosperitetan, ali duhovi prošlosti hodaju naokolo. Njegova kćerka je popljuvana na ulici zato što je Jevrejka, supruga proživljava slične more iz 1938, i na kraju se i sam profesor Joseph Schuster baca kroz prozor ne mogavši se privići na takav Beč i Bečlije. Sve to vodi tužnom( politički provokativnom) zaključku da se od 1938. u Beču nije ništa promenilo, a da su Austrijanci  glup i tupav narod. Ovakve optužbe Austrijanci nisu mogli podneti, pogotovo ih nisu hteli da čuju iz usta pisca koga su od pre smatrali prljavim zagađivačem domaćeg ognjišta. Bečki gradonačelnik je tražio da se komad skine sa repertoara, naručilac je trebao biti smenjen, licemerstvo je u celoj farsi doživelo vrhunac istupom Kurt Waldheim-a koji je dve godine pre toga bio prinuđen da obznani svoje  učešće na strani nacista. 
Umirući 1988-9. pisac je  zabranio izvođenje i objavljivanje svojih dela u Austriji.

Kritičari Bernhardovog opusa slažu se da je reč o unikatnom stilu, jezičkom virtuozu, piscu koji se žestoko, satanistički obrušava na čovečanstvo.
Ono što kod njega fascinira, u dramama koje sam gledala na daskama,  je jezička virtuoznost kojom raskrinkava tragediju jezika, sredstva kojim se izražavamo da bi se međusobno dosegli, razumeli, bez mogućnosti da se to uistinu stvarno desi. To je tragika jezika koju prikazuje pisac, ili da kažem tragika Bernhardovog jezika. Taj isti, Bernhardov jezik, zvuči na različite načine:  kao različite interpretacije muzike, on unosi tehniku različite interpretacije  rečeničnih sklopova: muzička interpretacija ima partituru sa notama, dramska ima Bernhardov tekst - iza obe stoji psihologizacija, ličnost i osećanja interpretatora. U ovim tekstovima izbija na površinu taj njegov talenat retorički izvanredno efektnih  tekstova. Bernhardovi tekstovi  su varijacije na temu, i ne samo muzikalni već i humoristični. Zato je često postavljan na daske, glumci ga rado izvode a publika ga sa zadovoljstvom gleda i sluša.


Posle smrti  Bernhard postaje naglo popularan. Od skandal-pesnika on postaje državni-pesnik, dobija čvrstu poziciju u Austrijskim kanonima, postaje identifikovan sa nacionalnim nasleđem.  Njegove primedbe o katoličkoj crkvi, hipokriziji građana, političarima gladnih moći, ostaju su aktuelne, navode na razmišljanje i sigurno, ne samo kada je Austrija u pitanju već i šire. Nova pozicija nakon smrti najupečatljivije je potvrda njegovog stava i dela zasnovanog na njemu.  Licemerstvo, na koje se za života obrušio, iskazano je na besprizoran način.  " Savršeno neobjašnjivo" piše u bečkom žurnalu Die Presse u vezi odnosa sredine prema piscu, u onom istom koji se na njega nekada okomio.  Iste novine koje su ga za vreme premijere pomenutog komada Heldenplatz najžešće kritikovale povodom godišnjice pisca čitaocima daju dvd sa Bernhardovom dramom. Ne bi iznenadilo, piše jedan domaći kritičar, da  državnu nagradu za književnost uskoro preimenuju u Thomas Bernhard nagradu.
Koji li smo mi licemeri!! Ipak treba reći da u Nemačkoj i Austriji ima jako punoonih koji su ostali  neprijateljski raspoloženi. Što je i razumljivo. Tema je izuzetno osetljiva, i dalje aktuelna,  a pisac vešt. Njegove reči  ubadaju u prave tačke prošlosti i sadašnjosti, razobličavaju ljudsku ličnost, izvrću je iz nutrine primoravajući Vas na reakciju. Već samo  ime pisca deluje provokativno. ono je postalo sinonim  raskrinkavanja, protivljenja, suprostavljanja.

_______________________________________

preporučujem kritički osvrt

Igora Marojevića

 BERNHARD - Postmoderni propovednik

Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću može zaseniti ideologija. Tako je austrijski pisac napadan za mizantropstvo, iako je svoje delo, pravom literarnom subverzijom, prožeo sasvim suprotnim tonom

O BERNHARDU

"On je crn po nekom automatizmu... Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov senzibilitet je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju uzornim likovima moderne literature." (Džordž Stajner)

"Poput Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum... On je upečatljiv izvodjač literature; čovek koji ide do krajnjih granica u oživljavanju našeg poimanja ljudskih mogućnosti, koliko god one bile destruktivne." (Ričard Lok, "Wall Streer Journl")

"Većina glavnih austrijskih poratnih pisaca - Kaneti, Celan, Bahman, Handke - više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan je od retkih koji nikada nije napustio Austriju." (Mark M. Anderson)

"Odlika Bernharda - i njegova virtuoznost... - je to što njegovo monotono gnušanje ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu, peva." (Pol Grifits, "Times Literary Supplement")



                                                           PDF  Stari majstori



                                                               ARHIVA  ~ KNJIŽEVNOST

                                                   Thomas Bernhard, protiv svih izama 
                                                               
                                                                   
                                                                       

1 коментар: