Pišući poslednji post o izborima u Americi dotakla sam jedno od ključnih pitanja društvenog sistema - pitanje demokratije. Ne mogu a da ne spomenem jednu Tokvilovu misao iz njegove znane studije "Demokratija u Americi" kojom konstatuje da je " demokratija spojiva sa neslobodom isto kao i slobodom, da razvoj jednakosti ( demokratije) ne znači i neopozivo ukidanje mogućnosti tiranije. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novim, još nepoznatim vidovima tiranije."
Živimo u vremenu u kom se novi oblici tiranije sprovode, ali je žalosno da ih mnogi u svojoj zaslepljenosti, ili naivnosti, ne vide. Ili, da se izrazim precinije, tiraniju osete oni nad kojima se ona provodi. Oni, koje ne svrbi, ne češu se. Tim povodom prilažem tekst dvojice autora Hubertus Buhštajna (Buchstein) i Dirk Jerkea (Jörke), objavljen u Frankfurter Rundschau.
Postdemokratija i kraj vere u napredak
Demokratski deficit“, „performiranje demokratije“, „defektne demokratije“ – u ovakvim politikološkim kategorijama iz kasnih 90-ih je lebdela predstava o tome da je demokratija još uvek nedovršeni normativni projekat. Demokratija je štitila obećanje za budućnost, nju bi valjalo braniti od aktuelnih i budućih neugodnosti i pretnji i ona je važila za ono što bi trebalo razvijati što je moguće više.
Nedemokratskim prilikama u mnogim delovima sveta, kao i manjkavostima realno-postojećih demokratija, prišivala se etiketa „nažalost još uvek ne”– skopčana s nadom da će te loše prilike u budućoj demokratiji iščeznuti. Ova nada, s odstojanjem od nekoliko godina, prepoznaje se kao autentično paradigmatično jezgro zapadnih teorija o demokratiji nakon 1989. godine; ona je bila zajednički imenitelj za sve teorije demokratije koje su se tokom 90-ih međusobno nadmetale u naučnim diskusijama.
Ovaj demokratski optimizam danas nije samo u dnevnoj politici izgubio svoje pristalice. I u političkoj nauci, u njenim pojedinim strukovnim disciplinama, postoji skepsa, koja u svom „realizmu“ ide još dalje od „realistične teorije demokratije“, formulisane 50-ih i 60-ih i koja se oslanjala na Jozefa Šumpetera, od teorije koja je često trpela oštre kritike zbog njenih elitno-teoretskih posledica. Tako se, primera radi, u nedavnoj međunarodnoj stručnoj raspravi zamerilo dijagnostičarima demokratskog deficita u EU, da je njihova kritika u velikoj meri neopravdana zato što je isuviše lenja da reaguje na realnosti „post-patetične Evrope“ (Jürgen Neyer) s promenjenim normativnim očekivanjima. Evropa je naprosto složen sistem na više nivoa i u jednoj takvoj konfiguraciji demokratski zahtevi se na evropskom nivou moraju redukovati na minimum.
U svetlu ovih rasprava, pojam „postdemokratije“ zaslužuje posebnu pažnju. Pojam su sporadično upotrebljavali Šeldon Volin (Sheldon Wolin) i Žak Ransijer, ali je tek s britanskim politikologom Kolinom Kraučom termin postdemokratije dobio celovitiji analitički pristup, izložen u knjizi Postdemokratija (2004). Prema Kraučevoj koncepciji „postdemokratije“, institucije parlamentarne demokratije – periodični izbori, izborne borbe, stranačka konkurencija, podela vlasti – ne dovode se, formalno gledano, u pitanje. Postdemokratski politički sistem ima u potpunosti osobine demokratskog režima i otuda se ne može izjednačiti sa pred-demokratskim društvima.
Međutim, slika u pozadini legitimnog političkog delovanja uz učešće građana, više se ne slaže s realnim datostima: javna izborna borba je spektakl kojim upravljaju rivalski timovi profesionalnih spin-doktora. Oni određuju političku agendu izborom malog broja tema i njihovim insceniranjem, koje se sve više personalizuju. Građani pri tom igraju samo pasivnu, često apatičnu ulogu, nesposobni za vlastito oblikovanje političkih sporova. U pozadini ovog insceniranja „izbornih igara“, kaže Krauč, odigrava se stvarni politički proces.
Dva obećanja demokratije
Ovakve teze, svakako, ne mogu da polažu pravo na originalnost, imajući u vidu dugi niz labudovih pesama posvećenih propasti demokratije. Već u antici, nakon propasti grčkog polisa, kod helenističkih filozofa se ustalilo uverenje da je prošlo vreme demokratije. Takođe su teoretičari, koji su se u velikoj meri međusobno razlikovali, poput Hegela, autora američkih The Federalist Papers-a (1787 -1788), ili teoretičara konzervativne revolucije, delili čvrsto uverenje da je u slučaju demokratije reč o projektu prošlosti koji je jednom za svagda prevaziđen.
Ono u čemu se ova teza o „postdemokratiji“ pozitivno razlikuje od starih i novih labudovih pesama, jeste s jedne strane njena normativna skromnost, a s druge njena sposobnost da se koristi empirijskim istraživanjem u vezi s demokratijom. Jer lako je i jeftino, na osnovu apstraktnih idealnih predstava, kritikovati konkretno postojeće političke sisteme kao nedemokratske. Pored takvog idealističkog pogrešnog suda, postoji ipak opasnost spuštanja normativnog minimalnog standarda. Pitanje bi otuda moralo da glasi: kada se dostiže tačka u kojoj se velikodušno kićenje plemenitim atributom „demokratski“, preokreće u „realistični pogrešni sud“ i kada je primerenije govoriti o „postdemokratskom“ stanju.
Da bi mogao da se da odgovor na ovo pitanje, potrebni su jasniji kriterijumi. Tako se iz normativnog repertoara savremenih raznobojnih demokratskih teorija, mogu izvući dva jednostavna, ali suštinska obećanja kao kriterijumi: najpre obećanje jednake mogućnosti pristupa političkom procesu – bilo da je to u pasivnoj formi glasanja, bilo u formi aktivne karijere u strankama ili u drugim političkim uticajnim organizacijama. I drugo, obećanje da može zajednički da se oblikuje budućnost zajednice s demokratski izabranim odlukama. Dijagnoza „postdemokratija“ uzima ova obećanja za ozbiljno i suočava ih s pojedinim, već duže poznatijim činjenicama o savremenoj demokratiji.
Najpre o obećanju političke jednakosti: zapadni politički sistemi se razumeju kao reprezentativne demokratije. Politički predstavnici naroda se biraju na izborima. Čin izbora je srž demokratskog legitimiteta, pri čemu se svaki glas jednako računa: „One (wo)man, one vote“. Tako kaže teorija.
Empirijsko istraživanje demokratije u stvarnosti nailazi na problem sve masovnijeg neizlaženja na izbore u poslednjim decenijama. U Nemačkoj, doduše, izlaznost na saveznom nivou nije tako niska kao u Engleskoj ili u SAD. Ipak, nevezano za pitanja da li se 80 odsto birača vrednuje kao visok ili nizak procenat, trebalo bi postaviti pitanje ko i iz kog razloga u demokratiji ne koristi to osnovno pravo. I ovde postoje jasni nalazi: građani slabijeg obrazovanja su prevashodno ti koji odustaju od ovog minimalnog vida učešća. A kada nije reč samo o izborima, nego je reč o zahtevnijim vidovima učešća, kao što recimo propagiraju zastupnici deliberativne teorije demokratije, tada još više upada u oči socijalna nejednakost. Ukratko: demokratsko obećanje ravnopravnog učešća gubi na socijalnim dokazima.
Kako stoje stvari sa drugim suštinskim obećanjem demokratije, obećanjem da se tok stvari shodno vlastitim vrednosnim predstavama može zajednički oblikovati? U osnovi ovog zahteva leži demokratska norma koja bi trebalo da dolazi od kolektivnih odluka građana koji su istovremeno autori tih odluka. Ova se norma u savremenim demokratijama prevashodno ostvaruje putem povremenih izbora političkih vladajućih ličnosti, čime bi trebalo da se obezbedi izvesna responzivnost vlade.
Kritična dijagnoza
Pretpostavka koja važi za ovaj model glasi da demokratski izabrane vlade poseduju dovoljno veliki manevarski prostor za delovanje, da bi mogle da ispune očekivanja koja se u njih polažu. Međutim, i ova je pretpostavka od pre izvesnog vremena pod sve jačim pritiskom. U toku aktuelne „promene državnosti“ sposobnost delovanja nacionalne države se ograničava barem sa dve strane. S jedne strane internacionalna tržišta kapitala, rejting-agenture i globalno aktivni Hedge-Fonds dobijaju sve veći uticaj nad konkretnim uslovima života građana u savremenim demokratijama. S druge strane, i u izvesnom smislu kao politički prateća pojava ovih ekonomskih procesa globalizacije, naddržavna udruženja, internacionalne institucije i transnacionalni režimi definišu okvir kom se demokratski izabrane vlade moraju sve više pokoravati. Postdemokratska dijagnoza razlikuje se od demokratsko-teoretskog mejnstrima po tome što ne posmatra kritičke opise moderne demokratije kao polazište za političko-reformske agende pune nade, na čijem kraju stoji „više demokratije.“ Kad se govori o „postdemokratiji“ mnogo više se izražava skepsa, koja polazi od pretpostavke da demokratija nema slavno vreme pred sobom, nego da ga najverovatnije već ima iza sebe. Time ona okončava istorijsko-filozofsku veru u napredak, koja je do sad bila upisana u projekat modernih teorija demokratije.
Posledice koje nastaju iz ovog preusmeravanja, teško je oceniti. Ipak diskurs o „postdemokratiji“ ne proklamuje nužno rezignaciju savremene teorije demokratije. Promena perspektive mogla bi da senzibiliše kada su u pitanju neugodne društvene pretpostavke političkog stanja, za čim demokratija ima potrebu ukoliko želi da ponovo ima budućnost.
Prevod s nemačkog Dejan Aničić
Demokratski deficit“, „performiranje demokratije“, „defektne demokratije“ – u ovakvim politikološkim kategorijama iz kasnih 90-ih je lebdela predstava o tome da je demokratija još uvek nedovršeni normativni projekat. Demokratija je štitila obećanje za budućnost, nju bi valjalo braniti od aktuelnih i budućih neugodnosti i pretnji i ona je važila za ono što bi trebalo razvijati što je moguće više.
Nedemokratskim prilikama u mnogim delovima sveta, kao i manjkavostima realno-postojećih demokratija, prišivala se etiketa „nažalost još uvek ne”– skopčana s nadom da će te loše prilike u budućoj demokratiji iščeznuti. Ova nada, s odstojanjem od nekoliko godina, prepoznaje se kao autentično paradigmatično jezgro zapadnih teorija o demokratiji nakon 1989. godine; ona je bila zajednički imenitelj za sve teorije demokratije koje su se tokom 90-ih međusobno nadmetale u naučnim diskusijama.
Ovaj demokratski optimizam danas nije samo u dnevnoj politici izgubio svoje pristalice. I u političkoj nauci, u njenim pojedinim strukovnim disciplinama, postoji skepsa, koja u svom „realizmu“ ide još dalje od „realistične teorije demokratije“, formulisane 50-ih i 60-ih i koja se oslanjala na Jozefa Šumpetera, od teorije koja je često trpela oštre kritike zbog njenih elitno-teoretskih posledica. Tako se, primera radi, u nedavnoj međunarodnoj stručnoj raspravi zamerilo dijagnostičarima demokratskog deficita u EU, da je njihova kritika u velikoj meri neopravdana zato što je isuviše lenja da reaguje na realnosti „post-patetične Evrope“ (Jürgen Neyer) s promenjenim normativnim očekivanjima. Evropa je naprosto složen sistem na više nivoa i u jednoj takvoj konfiguraciji demokratski zahtevi se na evropskom nivou moraju redukovati na minimum.
U svetlu ovih rasprava, pojam „postdemokratije“ zaslužuje posebnu pažnju. Pojam su sporadično upotrebljavali Šeldon Volin (Sheldon Wolin) i Žak Ransijer, ali je tek s britanskim politikologom Kolinom Kraučom termin postdemokratije dobio celovitiji analitički pristup, izložen u knjizi Postdemokratija (2004). Prema Kraučevoj koncepciji „postdemokratije“, institucije parlamentarne demokratije – periodični izbori, izborne borbe, stranačka konkurencija, podela vlasti – ne dovode se, formalno gledano, u pitanje. Postdemokratski politički sistem ima u potpunosti osobine demokratskog režima i otuda se ne može izjednačiti sa pred-demokratskim društvima.
Međutim, slika u pozadini legitimnog političkog delovanja uz učešće građana, više se ne slaže s realnim datostima: javna izborna borba je spektakl kojim upravljaju rivalski timovi profesionalnih spin-doktora. Oni određuju političku agendu izborom malog broja tema i njihovim insceniranjem, koje se sve više personalizuju. Građani pri tom igraju samo pasivnu, često apatičnu ulogu, nesposobni za vlastito oblikovanje političkih sporova. U pozadini ovog insceniranja „izbornih igara“, kaže Krauč, odigrava se stvarni politički proces.
Dva obećanja demokratije
Ovakve teze, svakako, ne mogu da polažu pravo na originalnost, imajući u vidu dugi niz labudovih pesama posvećenih propasti demokratije. Već u antici, nakon propasti grčkog polisa, kod helenističkih filozofa se ustalilo uverenje da je prošlo vreme demokratije. Takođe su teoretičari, koji su se u velikoj meri međusobno razlikovali, poput Hegela, autora američkih The Federalist Papers-a (1787 -1788), ili teoretičara konzervativne revolucije, delili čvrsto uverenje da je u slučaju demokratije reč o projektu prošlosti koji je jednom za svagda prevaziđen.
Ono u čemu se ova teza o „postdemokratiji“ pozitivno razlikuje od starih i novih labudovih pesama, jeste s jedne strane njena normativna skromnost, a s druge njena sposobnost da se koristi empirijskim istraživanjem u vezi s demokratijom. Jer lako je i jeftino, na osnovu apstraktnih idealnih predstava, kritikovati konkretno postojeće političke sisteme kao nedemokratske. Pored takvog idealističkog pogrešnog suda, postoji ipak opasnost spuštanja normativnog minimalnog standarda. Pitanje bi otuda moralo da glasi: kada se dostiže tačka u kojoj se velikodušno kićenje plemenitim atributom „demokratski“, preokreće u „realistični pogrešni sud“ i kada je primerenije govoriti o „postdemokratskom“ stanju.
Da bi mogao da se da odgovor na ovo pitanje, potrebni su jasniji kriterijumi. Tako se iz normativnog repertoara savremenih raznobojnih demokratskih teorija, mogu izvući dva jednostavna, ali suštinska obećanja kao kriterijumi: najpre obećanje jednake mogućnosti pristupa političkom procesu – bilo da je to u pasivnoj formi glasanja, bilo u formi aktivne karijere u strankama ili u drugim političkim uticajnim organizacijama. I drugo, obećanje da može zajednički da se oblikuje budućnost zajednice s demokratski izabranim odlukama. Dijagnoza „postdemokratija“ uzima ova obećanja za ozbiljno i suočava ih s pojedinim, već duže poznatijim činjenicama o savremenoj demokratiji.
Najpre o obećanju političke jednakosti: zapadni politički sistemi se razumeju kao reprezentativne demokratije. Politički predstavnici naroda se biraju na izborima. Čin izbora je srž demokratskog legitimiteta, pri čemu se svaki glas jednako računa: „One (wo)man, one vote“. Tako kaže teorija.
Empirijsko istraživanje demokratije u stvarnosti nailazi na problem sve masovnijeg neizlaženja na izbore u poslednjim decenijama. U Nemačkoj, doduše, izlaznost na saveznom nivou nije tako niska kao u Engleskoj ili u SAD. Ipak, nevezano za pitanja da li se 80 odsto birača vrednuje kao visok ili nizak procenat, trebalo bi postaviti pitanje ko i iz kog razloga u demokratiji ne koristi to osnovno pravo. I ovde postoje jasni nalazi: građani slabijeg obrazovanja su prevashodno ti koji odustaju od ovog minimalnog vida učešća. A kada nije reč samo o izborima, nego je reč o zahtevnijim vidovima učešća, kao što recimo propagiraju zastupnici deliberativne teorije demokratije, tada još više upada u oči socijalna nejednakost. Ukratko: demokratsko obećanje ravnopravnog učešća gubi na socijalnim dokazima.
Kako stoje stvari sa drugim suštinskim obećanjem demokratije, obećanjem da se tok stvari shodno vlastitim vrednosnim predstavama može zajednički oblikovati? U osnovi ovog zahteva leži demokratska norma koja bi trebalo da dolazi od kolektivnih odluka građana koji su istovremeno autori tih odluka. Ova se norma u savremenim demokratijama prevashodno ostvaruje putem povremenih izbora političkih vladajućih ličnosti, čime bi trebalo da se obezbedi izvesna responzivnost vlade.
Kritična dijagnoza
Pretpostavka koja važi za ovaj model glasi da demokratski izabrane vlade poseduju dovoljno veliki manevarski prostor za delovanje, da bi mogle da ispune očekivanja koja se u njih polažu. Međutim, i ova je pretpostavka od pre izvesnog vremena pod sve jačim pritiskom. U toku aktuelne „promene državnosti“ sposobnost delovanja nacionalne države se ograničava barem sa dve strane. S jedne strane internacionalna tržišta kapitala, rejting-agenture i globalno aktivni Hedge-Fonds dobijaju sve veći uticaj nad konkretnim uslovima života građana u savremenim demokratijama. S druge strane, i u izvesnom smislu kao politički prateća pojava ovih ekonomskih procesa globalizacije, naddržavna udruženja, internacionalne institucije i transnacionalni režimi definišu okvir kom se demokratski izabrane vlade moraju sve više pokoravati. Postdemokratska dijagnoza razlikuje se od demokratsko-teoretskog mejnstrima po tome što ne posmatra kritičke opise moderne demokratije kao polazište za političko-reformske agende pune nade, na čijem kraju stoji „više demokratije.“ Kad se govori o „postdemokratiji“ mnogo više se izražava skepsa, koja polazi od pretpostavke da demokratija nema slavno vreme pred sobom, nego da ga najverovatnije već ima iza sebe. Time ona okončava istorijsko-filozofsku veru u napredak, koja je do sad bila upisana u projekat modernih teorija demokratije.
Posledice koje nastaju iz ovog preusmeravanja, teško je oceniti. Ipak diskurs o „postdemokratiji“ ne proklamuje nužno rezignaciju savremene teorije demokratije. Promena perspektive mogla bi da senzibiliše kada su u pitanju neugodne društvene pretpostavke političkog stanja, za čim demokratija ima potrebu ukoliko želi da ponovo ima budućnost.
Prevod s nemačkog Dejan Aničić
Нема коментара:
Постави коментар