Poetika pogleda

 

Bacih pogled...

 A oči,

kao dva kestena,

boja dubine,

tamna.

Na sred oka

potonula zenica,

da se izgubiš u ehu tuge.

 Gde joj je Uzrok – Početak?

Postoji li, ili je

kao prapočetak,

zgusnuto ništa,

u njemu sve,

iz njega rodi se drugo, treće,

kiseonik, vodonik,

onda gvođže, krv,

dva oka,

tuga,

tuđa,

obhrvi te kao tvoja.

 Milionito "zašto,kada,

 uzrok - početak?”

 rodi novi početak

u meni-

početak ljubavi.

Kad ga odmotaš

dođeš opet

do prapočetka –ničega-

tamne dubine

boje kestena,

da se izgubiš u ehu

zamršenih,

nemoćnih,

reči,

"Kako...?"

 U početku beše Reč,

i Reč beše u Boga,

i Bog beše Reč.

 U početku beše pogled,

I pogled obuhvati misao,

I misao posta ljubav.