четвртак, 27. септембар 2012.

Pojam greha u hrišćanstvu

  kb_

K ad tad svako se nađe u oči sa iskušenjem.  Verniku, podjednako kao i  ateisti, pojam greha je i pitanje ličnog ubeđenja a ne samo verskih, odnosno moralnih postulata zajednice čiji je član. “ Ko pomisli na greh – već je zgrešio “. Ovaj rigorozni zahtev,  koga implicira hrišćanstvo, primer je neumoljivosti kojom religija nameće ljudima krst greha. Uzimanjem na sebe ovog ili  sličnih,  neopravdano proglašenih neoprostivih društvenih  grehova, pojedinac se lišava elementarne slobode, sopstva. Čovek mora da raspolaže ne samo unutarnjom slobodom, on mora da bude oslobođen od bilo koje vrste ogra­ni­če­nja (drugih) koja ukidaju njegovu ličnost. Ovo je samo jedna od individualnih sloboda koje se ljudima suptilno oduzimaju uništavajući njihovo ja koje je preduslov zdravog i normalnog bitisanja. To je razlog zbog kog sam odlučila da na blog uvrstim  tekst koji se bavi ovom problematikom.


  kb_Parkes_image


Jadranka Brnčić ( Bavi se biblijskom hermeneutikom, problemom književnog prostora i vremena, diplomirala francuski jezik i književnost  te ruski jezik  i književnost  na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a doktorirala temom „Ricœurovo tumačenje biblijskoga teksta“ (v. Paul Ricœur). )

Pojam greha najčešće se javlja u religijskom kontekstu i, u najširem smislu reči, izražava nepodudarnost ljudske i Božije volje – odvajanje od Boga.


Biblija opisuje čin toga odvajanja u priči o Adamovom i Evinom  “prvom” grehu. U teologiji on se naziva i “istočnim” ili “prvim”. Ovaj pojam nećemo razumeti ako ga posmatramo kao izdvojen, pojedinačan ljudski čin odstupanja od uspostavljenog moralnog zakona. Istočni greh je stanje, a ne neki konkretan čin, i to stanje u kojem smo rođeni, kako je to shvatao Pavao, razradio Augustin, obojica utirući put shvatanju greha u (zapadnom) hrišćanstvu. Mi nismo uzročnici Prvoga greha, nego u njemu stalno živimo, on je svojevrsna kob u koju upadamo rođenjem, što valja shvatiti dijalektički. Taj greh ne nastaje iz naših ličnih  odluka ili slobodne volje, nego je, naprosto, naša, ljudska sposobnost da grešimo, struktura našeg bića iz koje je uopšte moguće da grešimo. Podlegavši Grehu, čovek je pristao na podvojenost sveta: čovek/životinja, muško/žensko, večnost/istorija, priroda/kultura. Prvi greh se nije dogodio u vremenu koje razgraničava uzrok i posledicu, nego ga valja tumačiti etiološki: uzrok se pokušava razumeti posledicom, a individualno korporativnim. Razmišljanje o Grehu valjalo bi započeti razmišljanjem o svetu bez greha.  


No, Greh se u istoriji  hrišćanske  misli nije uvek tako tumačio. Bit shvatanja Prvog greha u uobičajenoj tradiciji jest u tezi da se u grehu čovek stavlja na mesto Boga: čovek bi volio biti Bog te znati i sam odlučivati šta je dobro, a šta zlo. Adam je želeo neovisnost od Boga i sagrešio je time što je odbio ljudsku ograničenost i zanekao svoju stvorenost. U ovom smislu greh nije samo neposluh spram određene zabrane, već je ponajprije odbijanje ideje da smo stvoreni. Ovo hteti-biti-kao-Bog izvorni je nedostatak iz kojega sledi samouzdizanje, u dugoj teološkoj tradiciji poznato kao oholost. Po Augustinu ovaj esencijalni neposluh kao posledicu ima zaslepljen razum i korumpiranu volju. Ratio više nije u stanju spoznavati stvarnost. Takvo razmišljanje uvodi u antropološki pesimizam: ljudski je život ispunjen samo grehom, krivicom, nemoći i sumnjom. Iz takva je uverenja teško verovati čak i u Božje milosno oslobođenje. Ljudi uvereni u stalnu ljudsku izopačenost grehom teško dolaze do iskustva praštanja, pa su opterećeni stalnim neurotičnim osećajem krivnje iz koje bespomoćno jastvo ne vidi izlaz.
_____________________________

 Kulturna istorija greha

U svojoj rekonstrukciji psihičkoga života zapadnog čovečanstva od XIV. do XVII. veka, Delumea je ustanovio  ustanovio da su se u jednom istorijskom  trenutku preklopili određeni pesimistički svetonazor i nedaće koje su se oko polovine XIV. veka okomile na žitelje Zapada, a koje kao da su potvrđivale i opravdavale takav nazor: kuga, stogodišnji rat između Francuza i Engleza, turska najezda, verski raskol i reformacija s ratovima za “pravu veru”. Kao rezultat pojavili su se novi i pojačali stari strahovi od bliskog i neizbežnog kraja sveta, od dolaska Antikrista.


Dramatizacija greha i njegovih posledica ojačala je ugled Crkve, a ispovednike učinila nezamenljivima. Religija strepnje zavladala je zapadnom hrišćanskom civilizacijom. Crkva je, pritom, bezočno posezala ne samo za čovekovim vanjskim svetom prisvajajući zemaljska dobra i moć, nego je posegla i za čovekovim unutarnjim svetom prigrabivši smrt i preteći grešnicima paklenim mukama. Papa Inocent III. još je kao kardinal napisao delo De contemplu mundi, sive miseria conditionis humanae (O preziranju sveta ili o bedi ljudske sudbine, 1210) koje je imalo velik odjek i postalo osnovom mnogih kasnijih tekstova jednako mračna i sumorna sadržaja, naglašavajući bedu ovozemaljskoga života osuđena na rad, bol, strah i smrt.


Srednji je vek doba u kojem se neprekidno i neumorno propovedala misao o smrti: memento mori. Otkako se, s pojavom prosjačkih redova, razvila narodna propoved, ta je opomena grmela svetom. Smrt je viđena s gledišta prolaznosti: u smrti su svi jednaki, smrt razara i rastaće sve što je lepo i uništava u ljudima svako znanje. Da bi se preduhitrio žalac smrti, valja prezirati život koji nije ništa drugo do prah i raspadanje. Nasuprot tomu crkvena misao srednjega veka poznaje samo sjaj i raskoš spašene duše u raju. Sve što je između tih krajnosti – neimenovano je; gotovo kao da i ne postoji.


Ovaj život da je dat samo da bi ga čovek što pre napustio te ušao u večnost. Ali i ta večnost postade užasna zagonetka: večno prokletstvo ili večno blaženstvo? Ko bi ga znao gde se ti putovi račvaju? Silno razvijana rafinirana i zamršena kazuistika to je raskršće premeštala sve dalje unatrag, sve do čovekova rođenja. Greh je postao glavnom temom skolastičke teologije, pa su se počeli množiti učeni tekstovi, poput Quia circa confessionem sacramentalem faciendam multi nimis negligenter (Jer prevelik broj zanemaruje sakrament pokore), nabrojena 153 greha misli, reči i dela, ili Primo confitens debet (Prvi ko se ispovedi, pobeđuje), koji taj popis proširuje na 168 krivica i 106 iz greha proisteklih mana. Pomori, ratovi, verski raskoli i turska pretnja – bez otpora su se tumačili kao posledice greha. Eshatološke preokupacije zadobile su boju najcrnjeg pesimizma. Četvrti lateranski koncil (1215) odlučuje o obaveznoj godišnjoj ispovedi, a indulgencije se dele kao zgodici na tomboli, kao osiguranje od prokletstva. Pastoral Crkve u srednjem veku bio je pastoral straha, a osećaj krivice prodro je u sva područja ljudskog delovanja.

Istorija greha zapravo je istorija čovekove loše slike o sebi, teologija često tek teologija obezvređivanja: osećaj krivice postao je, kao što to tvrdi i Freud, temeljem civilizacije. Od strahopoštovanja prema Bogu čovek je postao zahvaćen strahom od Njega. A On sam postao je za čoveka okrutan, udaljen i hladan Bog koji motri, preti i kažnjava.


Iz prvotne potrebe za odvajanjem od svetovnih stvari kako bi se što potpunije pripadalo duhovnima, asketizam postade poprištem sado-mazohističkih frustracija, a duhovnost se premeštala s propovedaonica, beležila u hagiografijama i molitvenicima – kastracijskom pretnjom ne samo za ljudsko telo nego i za ljudski duh.

Srednji vek, u kojem je hijerarhiziran poredak društva preselio u duhovni, valjalo bi da je iza nas. Uzroci bolesti koje su zarazile ljudski duh ostali su u pred-prosvetiteljstvu, ali simptomi i posledice vuku se do u naše dane. Moralne proturečnosti izvana premestile su se u unutrašnji čovekov život, pa poverenje u sebe, u druge, pa i u samoga Boga, teško krči svoj put prepleten skrupulama i zabranama. Gomilanje potiskivanja i strah od života punim plućima prete čoveku da živi kao ispunjeno biće i preuzme odgovornost za svoj život. 
__________________________________ 
 
Trajni žalac krivnje 
 
Krivica je u psihologiji naprosto negativno emocionalno stanje u kom čovek oseća žaljenje zbog nečega što nije učinio prema vlastitim ili tuđim očekivanjima. U pravnom, dakle moralnom smislu, krivnja je usporediva s dugom u ekonomiji: meri se težinom negativnog postupka koji je nekome prouzročio štetu. “Leči” se pokajanjem, kaznom ili praštanjem.

Osećati se krivim znači: osećati odgovornost za negativne okolnosti u kojima se možemo zateći mi ili naši bližnji; osećati žaljenje za stvarne ili fiktivne, prošle i sadašnje propuste; osećati grižnju savesti za negativne ili nepotpune misli, osećaje, ponašanje; osećati opterećenje zbog nepomaganja, neudovoljavanja drugima itd.

Drugi uvelike izazivaju naš osećaj krivnje svojim očekivanjima. A posebno  to čini autoritet koji hoće da ga prihvatamo kao apsolutan – Crkva. Nietzsche je, u svojoj kritici katolicizma, ili institucionalnoga hrišćanstva, neprestance ponavljao koliko je katolicizam nanio štete čoveku namećući mu osećaj krivnje, namećući mu sliku račundžijskoga i osvetničkoga Boga kome čovek kao da je stalno nešto dužan. Svaka je dužnost u osnovi dužnost prema Bogu, ali istodobno, čovjek nema nikakve dužnosti prema Bogu. Dužnost postaje dužnost time što se dovodi u vezu s Bogom, ali u samoj dužnosti čovek ne stupa u odnos s Bogom, rekao je još Kierkegaard. Magisterium, doktrinaran, moralan i intelektualan autoritet koji crkvena hijerarhija nameće na apsolutan način, često iskorištava ljudsku sklonost osećaju krivnje da bi ljudsku savest prikleštio strahom od greha i pakla, od seksualnosti i smrti te tako manipulirao samom ljudskom patnjom. Ljudska se patnja još uglavnom često tumači ili kao kazna za greh ili kao nužan uslov da bi čovek “zavredio” raj, koji se, uglavnom, i dalje shvata kao konkretan prostor i vreme, doduše onkraj ovozemaljskog prostora i vremena, ali ne kao stanje duha. Pritom prihvatanje volje Božije znači prigibanje pred nedaćama života, a ne njihovo svladavanje. U duhovnosti karizmatskih pokreta, pak, patnja postaje znakom da čovek nije jedno s Bogom te se time neizravno negira i sam smisao Isusove patnje. Patnja nije lišena nakalemljenog osećaja krivnje: patim, dakle za nešto sam kriv(a).

Osećaj krivnje što ga nameće duhovan autoritet nije onaj koji se javlja nakon kakva počinjena greha (autentična krivnja), nego je to osećaj koji prethodi i koči svako, pa čak i dobronamerno delovanje (neurotična krivnja). Zabrana zla postaje nemogućnost dobra. Greh propusta nije ništa manji od aktivnoga greha. S jedne strane, argument ljudske inferiornosti pred božanskim autoritetom dokida svaku mogućnost pobune, no, s druge strane, oni koji teško prihvataju ljudsku konačnost okrivljuju se pred Bogom koji je beskonačan i savršen. Zapravo se osećaju krivima zato što nisu kao Bog. A upravo je u tome i prvobitna napast koja je Adama i Evu uvela u Greh: “Bićete kao bogovi” (Post 3,5).
 
 
______________________________________ 
 
Struktura greha = struktura ljudskoga bića 
 
Konačnost nije zlo. No, ontološka krhkost čovekove nesrazmere između sebe kakav jest i sebe kakav bi hteo biti ili je pozvan biti, “sebe i sebe samog” – kako to kaže Ricœur – očituje se u njegovim mislima, njegovu delovanju i osećajima. Ranjena volja da se bude u punini, ljudska razapetost između onoga što već jest i onoga što još nije, međutim, po Ricœuru, nije ontološkog reda, nego proizlazi iz hermeneutike simbola i mitova o zlu koji strukturiraju pamćenje zapadnog čoveka. Arhetipovi i mitovi nastaju na temelju nagomilana iskustva pretočena u simbole, a njihov upis u kolektivno pamćenje čovečanstva tvori strukturu ljudskoga bića. Ta struktura nije datost po sebi, nego konstrukt složen od mnogih elemenata: evolucijske podloge, istorijskog razvoja, arhetipskog nasleđa, individualne genetske i   društvene uslovnosti, svakodnevnih izbora koje pojedinac iz svega toga svesno ili nesvesno čini. Bez Greha čovek ne bi bio to što jeste, ne bi bilo ni istorije ni razvoja. Prihvatiti arhetip greha kao sastavni deo ljudske strukture već znači omogućiti izlaz iz njegovih zamki. No, sloboda od greha nije dokinuće njegove strukture nego odgovornost za pojedinačne izbore koji mogu izmaći njegovoj zakonitosti. Nemoguće je da čovek bude Bog, ali ono što ga čini čovekom jest njegova težnja da dosegne ili ispuni se božanskim. Sama ta težnja potka je njegova ontološkog bića. S iskustvom vlastitih slabosti dolazi i iskustvo Božijeg milosrđa. Prihvatiti Greh, koji i nije drugo do nedostatak poverenja u Boga pošto smo ga već bili prigrlili, znači prihvatiti samu ljudsku prirodu i računati s time da je ona podložna menama, da se može nadilaziti, u konačnici, to znači prihvatiti Boga u njegovu milosrdnu i praštanju naklonu biću. 
 
___________________________________ 
 
Oprošteni grešnici
 
 
A ko je Isus došao na svet da bi čoveka otkupio od greha, kako nas uči Crkva, zašto ne prihvatamo činjenicu da se to doista dogodilo, nego se ponovno vraćamo u ropstvo greha i stavova o njemu? Nije nas Isus, doduše, otkupio od naših pojedinačnih grehova – njih otkupljuje praštanje – nego nas je otkupio od samoga Greha, od odeljenosti od Boga zbog koje grešimo. “Isus je toliko ljubio čoveka da se venčao s njegovim grehom” rekao je Kierkegaard. Time što je postao čovekom i nadvladao rascep koji čoveka deli od Boga, pokazao je da možemo biti slobodni od Greha čak i onda ako i dalje činimo pojedinačne grehe. Činimo ih zbog posledica prvotnoga rascepa, rascepa upisana u strukturu našega bića. Ali, zar Isus nije razorio tu strukturu? Zar nas Isusova Radosna vest i njegova Istina ne oslobađaju?
 
Zašto ipak nismo slobodni? Ili …jesmo? Zašto nam, onda, sveštenici ne propovedaju o toj slobodi? Zato jer se boje da se ona ne bi mogla pravilno shvatiti te da bi čovek opet hteo biti merilo svih stvari, pa i samog Boga? Ili možda zato jer bi tada morali progovoriti i o mnogim drugim slobodama zbog čega bi izbledela aura njihovog autoriteta? 
 
 
___________________________________  
 
 
Sloboda od otuđenja
 
 Pavle je, govoreći o moći greha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih hteo, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, reč o svakidašnjem iskustvu većine ljudi.

Iz Knjige Postanka crkveno učenje crpi svoje argumente da govori o kaznama za greh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezička ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uslovnosti  ljudskoga života. Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za greh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, polna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24). Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva “prisvaja” ne bi li ih tumačila kao posledice Istočnoga greha i ne bi li sebe proglasila jedinom koja raspolaže sredstvima (moralan zakon, sakramenti, teološke vrline) koja čoveka oslobađaju od konačnosti patnje. U njezinu tumačenju ljudska je seksualnost sama po sebi grešna, a užitak u spolnom sjedinjavanju muškarca i žene dopustiv je samo ako mu je svrha i cilj prokreacija. Rad ne može a da ne bude muka i njegovo prihvatanje “volja Božija”. A budući da od otrovna žalca smrti oslobađa jedino krepostan život i obećanje života u Raju, sam život ne vredi gotovo ništa.

Međutim, naprotiv, ova područja ljudske uslovnosti , tj. ljudska ograničenja upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživeti rascvat svojih stvaralačkih i saradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu. Naravno, zato jer su to područja najvećih mogućnosti, zato su i područja gde je na delu i najveća otuđenost. Ključ pitanja o ljudskom zlu je u slobodi izbora. A Rimokatolička crkva često ne da sarađuje s čovekom na njegovu oslobođenju od otuđenja, nego mu na tom putu natovaruje dodatna bremena i produbljuje njegove proturečnosti pridonoseći time čovekovu otuenju od njega samoga. 

Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njenu celovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Prvobitna oholost ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva.

Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čoveka da misli. No, vredi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomeštanje gotovim obrascima ponašanja lišava čoveka i sposobnosti da istinski saoseća s drugima, da ih prihvata i razume. Osećaj krivnje postaje odbijanje da se prihvati i samoga sebe i drugoga.

Ako je prošlost “neka vrsta ekrana na kojoj čovek projicira viziju svoje budućnosti”, kako to kaže istoričar  Beker, onda ono što se u srednjem veku nesvesno strukturisalo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “levih” zadobilo je planetarne razmere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u odnosu s “neprijateljskim” snagama – svet nikad nije poznavao toliko žrtava. Čini se da je čovek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promenjene optika i koordinate. Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čoveka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovom oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmeh”?

Ipak, svemu usprkos, čovek još postoji. Ne može se dokinuti sve dok ima ljudi koji ispunjaju smisao svoga zemaljskog postojanja tako da vole svoje partnere i svoju decu, pomažu ljudima oko sebe, savesno obavljaju svoj posao i ne ćute pred nepravdama ovoga sveta. Teskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam greha – strah od greha i osude – shvati kao bolest. Samo ispunjeno biće može činiti dobro. Greh je, zapravo, manjak ljubavi, a vera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća. Vera je isto što i zdravlje. Spasenje na grčkom (soter) znači puninu zdravlja. Vera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobrobit svih ljudi. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čoveku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. 

1 коментар:

  1. Da su Adam i Eva bili Kinezi, naša povijest bi bila sasvim drugačija.
    Ostavili bi jabuku da visi na grani, a pojeli bi zmiju.

    ОдговориИзбриши