"Nešto u ovoj stvarnosti ne valja. Bar meni. Ne obazirem se previše, jer sam se pomirila sa činjenicom da je nemoguće protumačiti ni sopstvene postupke a kamoli tuđe. To ne znači da ne razumem! Razumem tuđe boli, patnje, muke, ljubav, radost, ali ta ista osećanja doživljavam različito i u drugačijim okolnostima. Ono što meni pričinjava bol, drugog ne dotiče, što je meni sveto drugom nije.
Čemu znati više ? Nije li dovoljno znati malo. Obično je toliko neophodno za uobičajenu komunikaciju. Zato odnose treba svesti na proste relacije. Sa takvim stavom prema okolini ( drugima) živela sam uspešno i ostvarila predivne komunikacije. Sve što je izašlo iz tog okvira, kad tad se zaplelo u višak reči i proizvelo neku od tipičnih ljudskih gluposti. Reč je promenjiva, jer se misli menjaju čim se situacija izmeni. I, kao što sam već toliko puta napisala, jedna te ista reč počinje da znači drugo. Iza istinitog značenja podmetne se laž. Pokatkad je prepoznamo, tu i tamo naslutimo, a desi se i da je prihvatimo kao istinu. Koliko je zabuna nastalo na takav način!!!
Moramo priznati da smo se svi, manje više, našli u situaciji u kojoj je bilo bolje “ slagati” nego reći istinu. Da li smo to učinili ? Nisam pristalica laži čak ni u teškim situacijama. Biti pobornik istine je teško breme. Istinu svi tražimo i želimo, ali je ne volimo. Pogotovo je ne voli društvo.
O istini i laži je napisano mnogo, sve nam je znano i uvek aktuelno. Taman pomislimo da smo shvatili neke elementarne principe preživljavanja, među koje spadaju istina i laž, kad ono… neka nova situacija nas iznenadi i ponovo pokrene ovu dilemu: reći istinu ili laž, tražiti istinu od drugih ili ćutati... Ukoliko nismo dovoljno jaki na životne udarce teško ćemo se nositi sa istinama. cena istine je visoka. Ako ne nosimo "svet u sebi, odnosno ako (ne) znamo da je on u nama ” (Hese) krug života se može zavrteti sa neizvesnim krajem.
Sve je to stvar umeća življenja. Tom umeću nas ne uče, a i kada nas uče prenesena znanja ne pomažu baš puno. Postoji nešto u nama što nas tera da budemo iskreni ili lažni.
Ima jedno “umeće” zahvaljujući kom mnogi uspešno preživljavaju i u najzloslutnijim vremenima. Da nije bilo knjige eseja Zarobljeni um Česlava Miloša, poljskog disidenta, dobitnika Nobelove nagrade 1980, mnogi od nas nikada ne bismo saznali za to “umeće”. Naziv mu je TAKIJA. Šta je takija?
TAKIJA: učenje koje daje verski legitimitet, pravo muslimanu da laže.
“Takijah ili tekija u šiitskoj varijanti islama ili ruhse u sunitskoj je verska norma zasnovana na kuranskom ajetu 106 iz sure XVI koja se na srpski prevodi kao "Pčele": "Onoga koji zaneće Allaha, nakon što je u Njega verovao,-osim ako na to bude primoran a srce mu ostane čvrsto u veri-, čeka Allhova kazna" Ova norma,dakle, obavezuje muslimana da do kraja života ostane musliman ili mu preti smrtna kazna. Ali Kuran predviđa jednu olakšavajuću normu,takiju. Po njoj musliman može lažno da negira da je musliman ako je na to primoran jer bi šteta od hrabrog insistiranja na veri mogla da bude veća od koristi. Tako da kad god je musliman primoran da laže oprašta mu se. Njemu je zapravo čak i naređeno da se služi obmanom ako će to doneti korist islamu. To je ta Takija “izvor
Mi uvek na kraju dobijamo lica naših istina. Alber Kami
KETMAN
O no što je muslimanima preporučila vera, hrišćani takođe koriste. Ko i kada? Česlav Miloš je već davno povukao paralelu između muslimana i poljskih intelektualaca pod staljinističkim režimom. Danas je ketmana na sve strane. Čitava svetska politička elita je ketmanska, nažalost sve više običnog sveta. Princip “jer bi šteta mogla da bude veća od koristi” postao je princip modernog umeća življenja.
“Ako se dvojica svađaju, a jedan je poštenih 55 posto u pravu, to je veoma dobro i nema razloga da se grize. A onaj ko je 60 posto u pravu? To je divno, to je velika sreća i neka Gospodu Bogu zahvaljuje! A šta da se kaže za nekoga ko je 75 posto u pravu? Pametni ljudi vele da je to veoma sumnjivo. A šta sa 100 posto?Onaj ko kaže da je 100 posto u pravu, gadan je siledžija, strašan razbojnik, najveći lupež-..” Ovako započinje svoju zbirku eseja pomenuti književnik.
:
NAKNADNO DODAT ORIGINALNI ESEJ
Ćeslav Miloš
KETMAN
Rasuđivanje intelektualca izloženog pritiscima vlasti Imperije i Metoda puno je protivurečnosti. Ove protivurečnosti nije lako sasvim shvatiti jer imamo posla s potpuno novom pojavom koje nema u tolikoj meri ni kod Rusa (vladajućeg naroda), niti kod pristalica Nove vere na Zapadu (kojima pomaže neznanje). Niko od građana iz zemalja narodne demokratije nema mogućnosti ni da piše, ni da glasno govori o ovim stvarima. Spolja, one tamo ne postoje. A ipak postoje i predstavljaju stvarni život tih glumaca, kakvi su iz nužde skoro svi ljudi u zemljama zavisnim od Centra, a naročito predstavnici intelektualne elite. Teško je drugačije definisati vrstu odnosa koji vladaju tamo među ljudima nego kao glumu, s tom razlikom što mesto gde se igra nije pozorišna scena već ulica, kancelarija, fabrika, sala za konferencije, čak i soba, u kojoj se stanuje. To je velika veština koja zahteva budnost uma. Ne samo da svaka reč koja se izgovara treba da bude brzo ocenjena, pre nego što izađe iz usta, s tačke gledišta posledica koje može da izazove. Osmeh koji se javlja u neodgova-rajućem trenutku, pogled koji ne izražava to što treba da izražava, mogu da budu razlog opasnih sumnji i prekora. Takođe način ponašanja, ton glasa, ljubav prema takvim, a ne drugačijim kravatama, interpretirani su kao znak političkih sklonosti.
Dolazak na Zapad za čoveka s Istoka je veliki šok jer u kontaktu s drugima - počev od nosača i šofera taksija - ne nailazi ni na kakav otpor - oni su sasvim opušteni, nedostaje im ta unutrašnja koncentracija, koja se izražava u spuštanju glave ili u očima koje nemirno lete, pričaju sve što im padne na pamet, glasno se smeju; zar je moguće da odnosi među ljudima mogu da budu tako jednostavni ?
Svakodnevna gluma razlikuje se od glume u pozorištu po tome što svi igraju pred svima i jedni o drugima znaju da igraju. To što neko glumi ne uzima mu se za zlo i ne dokazuje uopšte njegovu nepravovernost. Važno samo da igra dobro, jer veština dobrog ulaska u svoju ulogu predstavlja dokaz da je taj deo njegove ličnosti, na kome gradi svoju ulogu, u njemu dovoljno razvijen. Ako neko drži govor pun mržnje prema Zapadu, i ako to čini sa žarom, time pokazuje da u njemu ima bar 10 procenata mržnje, o kojoj tako glasno viče. Ako neko osuđuje zapadnu kulturu na hladan i uzdržljiv način, to znači da joj je u stvarnosti privržen. Uostalom, svako ljudsko ponašanje ima u sebi - kao što je poznato - znatnu dozu glume. Čovek reaguje na okolinu, a ona reguliše čak i njegove gestove. Njegov psihički stav često nameču oni koji ga okružuju. Pa ipak, to što se javlja u zemljama narodne demokratije pre bi se moglo nazvati svesnom masovnom igrom nego spontanom adaptacijom. Ako se upražnjava dovoljno dugo, svesna igra razvija one odlike individue kojima se ona u svom glumačkom poslu najradije služi Tako trkač koji je postao trkač zato što je imao dobro oblikovane noge, vežbajuči trčanje, razvija ih još više. Posle dugog treninga dolazi do tako čvrstog srastanja s ulogom, da se više ne može razlikovati šta je svoje, a šta usvojeno, i bračni parovi u krevetu razgovaraju mitingaškim sloganima. Srastanje s nametnutom ulogom donosi olakšanje i omogućuje smanjenje napetosti pažnje. Pravi refleksi u pravom trenutku javljaju se već automatski.
o se javlja i u književnosti. Pesnik koji piše propagandno delo ne ograničava se uopšte na čisto racionalistički prilaz. Slično kao što se prevodilac „zaražava" duhom originala, tako pesnik koji stvara s mišlju daje ideal pesme ona koja može biti horski recitovana na mitingu, prazni se emocionalno, naštimovavši sebe na samom početku na odgovarajući ton. U pozorištu glumac, koji igra na primer Sida, na sceni jest e Sid. Naravno, ne može svaki glumac, čak ako je mlad i dobro građen, da igra Sida: potrebna je urođena sposobnost za emotivno pražnjenje u ulozi Sida. Poezija, takva kakvu poznajemo dosad, može se definisati kao izraz individualnog temperamenta koji se prelama kroz društvenu konvenciju. Međutim, poezija Nove vere može se definisati kao izraz društvene konvencije koja se prelama kroz individualni temperament. Zato su najprilagodeniji novoj situaciji pesnici obdareni dramskim talentom: pesnik stvara lik idealnog revolucionarnog pesnika i piše tu pesmu kao monolog ove osobe. Ne izražava sebe, već idealnog građanina. Dobijeni rezultat podseća na pesmu za pevanje u maršu jer je cilj isfi: stalo im je do stvara nja kolektivne veze koja ujedinjuje kolonu vojnika koja se kreće napred. Najbolji primer takve pesme- slogana su neke pesme nemackog pesnika Bertolda Brehta koje dominiraju nad delima drugih istočnih pesnika jer se
kod Brehta vidi potpuna svest o procesu.
Mada je poistovećenje igre i privatne misaone svojine daleko uznapredovalo, ostaje još dosta toga što primorava na budnost. Stalno maskiranje, ma kako da stvara teško podnošljivu kolektivnu atmosferu, pruža onima koji se maskiraju izvesne, i to ne najmanje, satisfakcije. Govoriti da je nešto belo, a misliti da je crno; u sebi se smeškati, a spolja pokazivati svečano oduševljenje; mrzeti, a ispoljavati znake ljubavi; znati, a simulisati neznanje; nasamarujući tako protivnika (koji takode nas nasamaruje), čovek počinje da iznad svega ceni ličnu prepredenost. Uspeh u igri postaje izvor zadovoljstva. Istovremeno, to što je u nama čuvano od očiju nepozvanih, dobija za nas posebnu vrednost jer nije nikad jasno formulisano, a što nije formulisano u recima, poseduje iracionalnu draž čisto osećajnog kvaliteta. Čovek se sklanja u unutrašnje svetilište, koje je utoliko lepše ukoliko treba veću cenu platiti, da bi se drugima zabranio pristup u njega.
Gluma praktikovana u tako velikim razmerama nije se često događala u dosadašnjoj istoriji ljudske vrste. Pa ipak, pokušavajući nevešto da opišemo ovu novu vrstu običaja, nailazimo na frapantnu analogiju u islamskoj civilizaciji na Bhskom Istoku. Ne samo da je tamo dobro poznata igra primenjivana za odbranu svojih misli i osećanja, već se ona pretvorila u trajnu instituciju i dobila naziv: ketman.
Šta je ketman? Njegov opis našao sam u knjizi Gobinoa Religions et Philosophies dans l'Asie Centrale. Gobino je proveo više godina u Persiji (od 1855. do 1858. godine bio je sekretar francuskog poslanstva, a od 1861. do 1863. godine - francuski poslanik), a ne može mu se poreći dar za pronicljivo posmatranje, čak ako se ne treba obavezno slagati sa zaključcima ovog veoma opasnog pisca. Podudarnosti između ketmana i običaja upražnjavanih u zemljama Nove vere toliko su začuđujuće da ću sebi dozvoliti duže citate.
Po mišljenju ljudi na muslimanskom Istoku, onaj ko poseduje ne treba da izlaže svoju osobu, svoju imovinu i svoje dostojanstvo zaslepljenosti, ludosti i pakosti onih koje se Bogu dopalo da dovede u zabludu i održi ih u zabludi". Dakle, treba ćutati o svojim pravim uverenjima ako je to
moguće.
„Ра ipak kaže Gobino ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje Pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu. Na taj način čovek će steći veliko zadovoljstvo i zaslugu što je zaštitio i sebe i svoje, što nije izložio dragocenu veru odvratnom kontaktu s nevernikom i najzad što je, varajući ovoga drugoga i učvršćujući ga u zabludi, navukao na njega sramotu i duhovnu bedu, koje je zaslužio."
„Ketman ispunjava ponosom onoga ko ga primenjuje. Zahvaljujući njemu vernik dostiže stanje trajne nadmoćnosti nad onim koga je pre vario, makar on bio ministar ili moćni kralj; za čoveka koji primenjuje prema njemu ketman, on je pre svega jadan slepac; lišen je pristupa na jedino ispravan put i čak u to ne sumnja; međutim, tebi, dronjavom i gladnom, koji prividno ponizno drhtiš pred vesto obmanutom moći, oči supune svetlosti; koračaš u sjaju pred svojim neprijateljima. Rugaš se neinteligentnom biću; razoružavaš opasnu zver. Koliko li samo radosti istovremeno!"
Kako daleko može da ide ketman dokazuje primer osnivača jedne od sekti, Hadži-Šeika-Ahmeda. „Mada je ostavio za sobom mnoga teološka dela - kaže Gobino - nikada nije otkrio jasno u svojim knjigama, kako priznaju njegovi čak najvatreniji učenici, ništa što bi moglo da uputi na trag ideja, koje mu se danas pripisuju. Ali svuda se tvrdi da je praktikovao ketman i da se krišom odlikovao velikom hrabrošću, uvodeći veoma precizno red u doktrinu koja danas nosi njegovo ime." Dakle, ne možemo se čuditi ako, kao što je priznao u razgovoru s Gobinoom jedan Persijanac, „u Persiji nema ni jednog savršenog muslimana".
Ipak, nisu svi bili oprezni kao Hadži-Seik-Ahraed. Nekima je ketman služio u njihovom pripremnom periodu, kad bi se ipak osetili dovoljno jaki da otvoreno proklamuju jeres. Evo opisa propovedničkih pohoda Sadre, koji je bio avicenovac^: „...On se takođe bojao mula. Nije se moglo izbeći izazivanje njihove podozrivosti, ali davati solidne osnove, pružati dokaze za njihove optužbe značilo bi podvrći se beskrajnim proganjanjima i izložiti opasnosti budućnost filozofskog preporoda koji je planirao. Zato se prilagodio zahtevima vremena i pribegao tom velikom izvrsnom sredstvu, kakvo je ketman. Kad bi stizao u neki grad, starao se da se predstavi pokorno svim tamošnjim mučtehidima' ili doktorima. Sedao bi u ugao njihovog salona, kraj njihovih talara, uglavnom je ćutao, govorio je skromno, slagao se sa svakom rečju koja je dolazila iz tih dostojanstvenih usta. Pitali su ga za njegovo učenje; kazivao je jedino ideje pozajmljene iz najpravovernije šiitske teologije i ničim nije odavao da se bavi filozofijom. Posle nekoliko dana, videći da je tako blag, mučtehidi su mu sami predlagali javna predavanja. Smesta se prihvatao toga, uzimao je kao tekst doktrinu ablucije ili nešto slično i raspredao je naširoko i nadugačko o propisima i sumnjama savesti naj suptilnijih teoretičara. Takvo postupanje oduševljavalo je mule. Uznosili su ga do nebesa; zaboravljali su da ga nadziru. Sami su zahtevali da vodi njihovu maštu složenijim pitanjima. Nije odbijao. S doktrine ablucije prelazio je na doktrinu molitve, s molitve na otkrovenje, s otkrovenja na božje jedinstvo i tamo, čineći čuda od veštine, koristeći prećutkivanja, ispovesti pred naprednijim učenicima, poricanje samome sebi, rečenice dvostrukog značenja, lažne silogizme, iz kojih su samo upućeni mogli da nadu izlaz, preplićući sve bogato izjavama o svojoj uzornoj veri, postizao je konačno cilj i širio avicenizam u čitavom sloju obrazovanih, a kad je najzad ocenio da može da nastupi otvoreno, uklanjao je zastore, odbacivao islam i pokazivao se samo kao logičar, metafizičar i ko je zaista bio."
Ketman islama i ketman dvadesetog veka u Evropi izgleda da se razlikuju samo po tome što bi se hrabrost, do koje je išao Sadra, morala za njega u Evropi smesta tužno završiti. Pa ipak, ketman u njegovim preciznijim i strožim formama svuda je upražnjavan u narodnim demokratijama. Slično kao u islamu, osećanje superiomosti nad onima koji nisu dostojni da se približe poznavanju istine predstavlja jedno od glavnih zadovoljstava u tajanstvenom životu koji uglavnom ne obiluje zadovoljstvima. Devijacije, čije iskorenjivanje donosi tolike nevolje vladarima, nisu varke. To su slučajevi demaskiranog ketmana, pri čemu su od najveće koristi u otkrivanju devijacija ljudi koji praktikuju ketman shčne vrste: prepoznavajući s lakoćom kod drugih akrobatske trikove, koje sami primenjuju, koriste prvu priliku da uvale u nevolju protivnika ili prijatelja; time se osiguravaju, a mera veštine je preduprediti bar za dan sličnu optužbu, koja bi mogla da ih snađe od strane čoveka koga uništavaju.
Pošto je broj vrsta ketmana skoro neograničen, nazivi devijacija ne mogu da stignu da srede taj vrt pun neočekivanih primeraka. Svaki novi komentar uz propise Nove vere, objavljivan iz Centra s opštevažečom snagom, množi unutrašnje ograde kod onih koji su po svojoj spoljašnjosti izuzetno verni. Nemoguće je navesti sve ketmane koji se mogu pronaći u zemljama narodne demokratije. Potrudiću se ipak da se zadržim na njihovim glavnim grupama i porodicama, postupajući pomalo kao prirodnjak koji vrši opštu klasifikaciju.
Nacionalni ketman.
On je rasprostranjen, ne samo medu širokim masama, njega nije oslobođen ni partijski vrh pojedinih zemalja. Pošto je Tito postupio kao Sadra, koga je opisao Gobino, i objavio svoju jeres čitavom svetu, mnogomilionske mase koje upražnjavaju ovaj ketman u zemljama narodne demokratije moraju da upotrebljavaju posebno lukava sredstva maskiranja. Propagandne rasprave s pristalicama „nacionalnog puta u socijalizam" u pojedinim istočnim prestonicama naučile su publiku koji obrti i koje reakcije mogu da je izlažu prigovoru da neguje u sebi te pogubne tendencije. Najsigurniji način za očuvanje od prigovora je glasno, na svakom koraku, manifestovanje divljenja dostignućima Rusije u raznim oblastima, nošenje ispod pazuha ruskih časopisa i knjiga, pevušenje ruskih pesama, vatreno aplaudiranje ruskim muzičarima i glumcima itd. Pisac koji nije posvetio nijedno delo istaknutim ruskim ličnostima ili pak životu Rusa, ograničavajući se na teme svoje zemlje, ne može smatrati da se smestio na sasvim sigurnoj strani. Odlika ljudi koji upražnjavaju ovaj ketman jeste bezgraničan prezir prema Rusiji kao varvarskoj zemlji. Kod radnika i seljaka on je više emocionalan i zasniva se na posmatranju - ili vojnika oslobodilačke armije, ili, pošto su mnogi za vreme rata bih na terenima kojima je neposredno Rusija upravljala - Rusa u njihovom svakodnevnom životu. Kako je dotle postojala vehka razlika u životnom standardu i civihzacijskom nivou između Rusije i zemalja koje se danas nazivaju narodnim demokratijama u korist ovih drugih, nacionalni ketman nalazi obilnu hranu. Ne može se definisati jednostavno kao nacionahzam. Između Slovena Srednje Evrope i Nemaca vekovima je postojala mržnja, pa ipak, kod Slovena je ona bila obojena respektom prema spoljašnjim odlikama civilizacije primetnim kod Nemaca.
Medjutim, zapažajući poredenjem veću uglađenost svojih običaja, boljusposobnost organizacije, na primer, transporta ili rukovanja mašinama, srednji Evropljanin bi, kad bi mogao, izrazio svoj odnos prema Rusiji omalovažavajućim odmahivanjem ruke, što mu uostalom ne smeta da oseća strah od ogromnih masa koje se izUvaju iz dubine evro-azijskog kontinenta.
Stvar se ne odigrava ipak na čisto emocionalnom planu. Kod mlade inteligencije radničkog porekla izgleda da prevladava stav, koji bi izrazila sažeta misao: „socijalizam - da, Rusija - ne", i tu počinju suptilnosti doktrinamih razlikovanja. Evropske zemlje - idu dalje u rasuđivanju -znatno više su pozvane za reahzovanje socijalizma od Rusije; njihovo stanovništvo je razboritije, veći deo zemljišta je obrađivan, saobraćajna mreža je gušća, industrija ne mora da počinje od stanja bliskog nuli.
Izvesne metode, zasnovane na bezobzirnoj svireposti nisu nužne, a čak su nepotrebne jer postoji viši stepen društvene discipline. Pa ipak, „nacionalni put u socijalizam" je osuđen i učinjeno je mnogo da bi se dokazalo daje svako ko se protivi potpunoj primeni ruskog uzora u najsitnijim pojedinostima i pokoravanju diktaturi Centra, izdajica i mora podeliti Titovu sudbinu, to jest istupiti protiv Centra i oslabiti njegov vojni potencijal, koji je jedino sredstvo za vođenje revolucije svetskih razmera. Izjašnjavanje protiv ove tvrdnje značilo bi brisanje Nove vere i uvođenje na njeno mesto druge vere, tj. takve koja se neposredno nadovezuje na Marksa i Engelsa. Sadra, koji se u stvari nalazio izvan islama, starao se da se pred mulama time ne izda, slično kao što se mnogi tobožnji pobornici Nove vere u stvari nalaze izvan nje. Drugi, ipak, videći u Titovom savezu sa Zapadom primer istorijskog fatalizma, dakle, odbacujući misao da je ovaj fatalizam mogao jednostavno da bude izazvan politikom Centra prema narodima potčinjenim od nje, zatvaraju se u ketman, koji ne treba da smeta Centru u njegovim spoljašnjim akcijama; verni musliman, čak jako privržen svom ketmanu, ne može da stvara smetnje tamo, gde se islam bori s nevernicima za svoje postojanje. Dakle, takav ketman se izražava samo praktičnim merama, koje ne štete Centru u njegovoj svetskoj borbi ali su odbrana nacionalnih interesa tamo gde je to još moguće.
Ketman revolucionarne čistote.
To je retka vrsta, češća u velikim gradovima Rusije nego u narodnim demokratijama. Ona se zasniva na veri u „sveti oganj" Lenjinove revolucionarne epohe, taj oganj, čiji je simbol Na primer pesnik Majakovski. Samoubistvo Majakovskog 1930. godine označilo je kraj ove epohe, obeležene procvatom književnosti, pozorišta i muzike. „Sveti oganj" je prigušen, kolektivizacija je izvršena na nemilo srdan način, u logorima prinudnog rada propali su milioni građana Sovjetskog Saveza, prema neruskim narodima primenjena je okrutna pohtika. Književnost je pod uticajem nametnutih teorija postala phtka i bezbojna, uništeno je slikarstvo, rusko pozorište koje je nekad bilo vodeće u svetu hšeno je slobode eksperimentisanja, nauka je podređena direkti vama koje su dolazile odozgo. Tako smatra onaj ko upražnjava ketman revolucionarne čistote. On mrzi iz sveg srca Njega, smatrajući Ga odgovomim za strašnu sudbinu ruskog naroda i za mržnju, koju ruski narod izaziva kod drugih naroda. Ipak, nije siguran daje On nepotreban. Možda u izuzetnim periodima, kakav je sadašnji pojavu prevejanog tiranina treba smatrati poželjnim znakom. Masovne čistke, u kojima je izginulo toliko dobrih komunista, pad životnog standarda građana, svođenje umetnika i naučnika na ulogu povlađujućih lakeja, istrebljenje čitavih nacionalnih grupa - ko bi se, ako ne bi bio kao On, odvažio na slična dela? A ipak, Rusija se suprotstavila Hitleru. Revolucionarno delo nije podleglo sili koja je udarala spolja. U tom svetlu njegova dela dobijaju odlike mudre efikasnosti i opravdana su možda izuzetnom istorijskom situacijom. Da On nije primenio izuzetan teror 1937. godine, zar se ne bi našlo više ljudi voljnih da pomažu Hitleru nego što ih je bilo? Zar npr. današnja linija u nauci i umetnosti, mada ponekad suprotna zdravom razumu, ne podiže efikasno moral ruske vojske pred licem pretećeg rata? On je odvratna mrlja na svetloj Novoj veri, ali mrlja koju danas još treba tolerisati, a čak Ga treba podržavati. „Sveti oganj" nije se ugasio. Kada se postigne pobeda, ovaj „oganj" će ponovo buknuti s nekadašnjom snagom, okovi koje je On stavio raskinuće se, a odnosi među narodima srediti se na novim i boljim načelima. Ovakav ketman bio je veoma čest, ako ne i sveopšti u Rusiji za vreme Drugog svetskog rata i današnja njegova forma je preporod jednom već izneverene nade.
Estetski ketman.
Čovek dobrog ukusa ne može tretirati suviše ozbiljno rezultate zvaničnog pritiska u kulturnoj oblasti, mada aplaudira pesmama, piše pohvalne recenzije o slikarskim izložbama i pretvara se da su mu projekti sumorne teške arhitekture novih zgrada veoma uverljivi. Potpuno se menja u četiri zida svoje kuće. Tamo se mogu naći (ako imamo posla s dobro situiranim intelektualcem) reprodukcije dela umetnosti zvanično žigosane e kao buržoaske, ploče sa savremenom muzikom i bogata zbirka knjiga starih autora na raznim jezicima. Ovaj luksuz privatnosti mu je opraštan ako njegov stvaralački rad, koji obavlja u slično uređenom ateljeu, donosi očekivane propagandne efekte. Da bi zaštitio svoj položaj i stan (koji ima po milosti države), intelektualac je spreman na sve žrtve i sva lukavstva jer vrednost izdvajanja u društvu, gde osim toga nema mogućnosti za izolaciju, veća je nego što bi to mogla da izrazi rečenica „ту home is ту castle". Telvizijski ekrani u privatnim stanovima koji krišom gledaju kako se ponašaju građani pripadaju još budućnosti, dakle, slušajući strane radio-stanice i čitajući dobre knjige postiže trenutak opuštanja, naravno, ako je čovek sam, jer s pojavom gostiju igra ponovo počinje.
Nikada valjda nije detaljnije proučavano koliko su čoveku potrebni doživljaji koji se neprecizno nazivaju estetski. Samo kod neznatnog broja pojedinaca koji pripadaju izvesnoj sredini ovi doživljaji su vezani sa umetničkim delima. Većina crpi prolaznu estetsku radost iz same činjenice boravljenja u potoku života. U gradovima oko nailazi na šarene izloge prodavnica, raznovrsnost ljudskih tipova, štaviše, mašta čita s lica prolaznika njihov privatni život; rad mašte čoveka u masi je erotske vrste, a njegova uzbuđenja su na granici fizioloških uzbuđenja. Oko se raduje odeći, sjaju svetlosti, a npr. pariške pijace sa svojim gomilama povrća i cveća, riba raznih oblika i boja, voća, komadima mesa s raznim nijansama drečavog crvenila pružaju radosti, po koje nije obavezno posezati za slikama impresionista ili Holanđana. Sluh hvata odlomke arija, odjek mašina, pomešan sa cvrkutom ptica, dovikivanja, smehove. Čulo mirisa beleži mirisne oblasti koje se smenjuju: kafa, benzin, pomorandže, ozon, pečeni kikiriki, parfemi. Pesnici velikih gradova posvetih su mnoge stranice svojih dela opisima ovog radosnog uranjanja u rezervoar svakodnevnog života. Plivač koji se prepušta talasu i ima osećaj beskonačnosti ambijenta koji ga okružuje ima slična osećanja.
Rasuđivanje intelektualca izloženog pritiscima vlasti Imperije i Metoda puno je protivurečnosti. Ove protivurečnosti nije lako sasvim shvatiti jer imamo posla s potpuno novom pojavom koje nema u tolikoj meri ni kod Rusa (vladajućeg naroda), niti kod pristalica Nove vere na Zapadu (kojima pomaže neznanje). Niko od građana iz zemalja narodne demokratije nema mogućnosti ni da piše, ni da glasno govori o ovim stvarima. Spolja, one tamo ne postoje. A ipak postoje i predstavljaju stvarni život tih glumaca, kakvi su iz nužde skoro svi ljudi u zemljama zavisnim od Centra, a naročito predstavnici intelektualne elite. Teško je drugačije definisati vrstu odnosa koji vladaju tamo među ljudima nego kao glumu, s tom razlikom što mesto gde se igra nije pozorišna scena već ulica, kancelarija, fabrika, sala za konferencije, čak i soba, u kojoj se stanuje. To je velika veština koja zahteva budnost uma. Ne samo da svaka reč koja se izgovara treba da bude brzo ocenjena, pre nego što izađe iz usta, s tačke gledišta posledica koje može da izazove. Osmeh koji se javlja u neodgova-rajućem trenutku, pogled koji ne izražava to što treba da izražava, mogu da budu razlog opasnih sumnji i prekora. Takođe način ponašanja, ton glasa, ljubav prema takvim, a ne drugačijim kravatama, interpretirani su kao znak političkih sklonosti.
Dolazak na Zapad za čoveka s Istoka je veliki šok jer u kontaktu s drugima - počev od nosača i šofera taksija - ne nailazi ni na kakav otpor - oni su sasvim opušteni, nedostaje im ta unutrašnja koncentracija, koja se izražava u spuštanju glave ili u očima koje nemirno lete, pričaju sve što im padne na pamet, glasno se smeju; zar je moguće da odnosi među ljudima mogu da budu tako jednostavni ?
Svakodnevna gluma razlikuje se od glume u pozorištu po tome što svi igraju pred svima i jedni o drugima znaju da igraju. To što neko glumi ne uzima mu se za zlo i ne dokazuje uopšte njegovu nepravovernost. Važno samo da igra dobro, jer veština dobrog ulaska u svoju ulogu predstavlja dokaz da je taj deo njegove ličnosti, na kome gradi svoju ulogu, u njemu dovoljno razvijen. Ako neko drži govor pun mržnje prema Zapadu, i ako to čini sa žarom, time pokazuje da u njemu ima bar 10 procenata mržnje, o kojoj tako glasno viče. Ako neko osuđuje zapadnu kulturu na hladan i uzdržljiv način, to znači da joj je u stvarnosti privržen. Uostalom, svako ljudsko ponašanje ima u sebi - kao što je poznato - znatnu dozu glume. Čovek reaguje na okolinu, a ona reguliše čak i njegove gestove. Njegov psihički stav često nameču oni koji ga okružuju. Pa ipak, to što se javlja u zemljama narodne demokratije pre bi se moglo nazvati svesnom masovnom igrom nego spontanom adaptacijom. Ako se upražnjava dovoljno dugo, svesna igra razvija one odlike individue kojima se ona u svom glumačkom poslu najradije služi Tako trkač koji je postao trkač zato što je imao dobro oblikovane noge, vežbajuči trčanje, razvija ih još više. Posle dugog treninga dolazi do tako čvrstog srastanja s ulogom, da se više ne može razlikovati šta je svoje, a šta usvojeno, i bračni parovi u krevetu razgovaraju mitingaškim sloganima. Srastanje s nametnutom ulogom donosi olakšanje i omogućuje smanjenje napetosti pažnje. Pravi refleksi u pravom trenutku javljaju se već automatski.
o se javlja i u književnosti. Pesnik koji piše propagandno delo ne ograničava se uopšte na čisto racionalistički prilaz. Slično kao što se prevodilac „zaražava" duhom originala, tako pesnik koji stvara s mišlju daje ideal pesme ona koja može biti horski recitovana na mitingu, prazni se emocionalno, naštimovavši sebe na samom početku na odgovarajući ton. U pozorištu glumac, koji igra na primer Sida, na sceni jest e Sid. Naravno, ne može svaki glumac, čak ako je mlad i dobro građen, da igra Sida: potrebna je urođena sposobnost za emotivno pražnjenje u ulozi Sida. Poezija, takva kakvu poznajemo dosad, može se definisati kao izraz individualnog temperamenta koji se prelama kroz društvenu konvenciju. Međutim, poezija Nove vere može se definisati kao izraz društvene konvencije koja se prelama kroz individualni temperament. Zato su najprilagodeniji novoj situaciji pesnici obdareni dramskim talentom: pesnik stvara lik idealnog revolucionarnog pesnika i piše tu pesmu kao monolog ove osobe. Ne izražava sebe, već idealnog građanina. Dobijeni rezultat podseća na pesmu za pevanje u maršu jer je cilj isfi: stalo im je do stvara nja kolektivne veze koja ujedinjuje kolonu vojnika koja se kreće napred. Najbolji primer takve pesme- slogana su neke pesme nemackog pesnika Bertolda Brehta koje dominiraju nad delima drugih istočnih pesnika jer se
kod Brehta vidi potpuna svest o procesu.
Mada je poistovećenje igre i privatne misaone svojine daleko uznapredovalo, ostaje još dosta toga što primorava na budnost. Stalno maskiranje, ma kako da stvara teško podnošljivu kolektivnu atmosferu, pruža onima koji se maskiraju izvesne, i to ne najmanje, satisfakcije. Govoriti da je nešto belo, a misliti da je crno; u sebi se smeškati, a spolja pokazivati svečano oduševljenje; mrzeti, a ispoljavati znake ljubavi; znati, a simulisati neznanje; nasamarujući tako protivnika (koji takode nas nasamaruje), čovek počinje da iznad svega ceni ličnu prepredenost. Uspeh u igri postaje izvor zadovoljstva. Istovremeno, to što je u nama čuvano od očiju nepozvanih, dobija za nas posebnu vrednost jer nije nikad jasno formulisano, a što nije formulisano u recima, poseduje iracionalnu draž čisto osećajnog kvaliteta. Čovek se sklanja u unutrašnje svetilište, koje je utoliko lepše ukoliko treba veću cenu platiti, da bi se drugima zabranio pristup u njega.
Gluma praktikovana u tako velikim razmerama nije se često događala u dosadašnjoj istoriji ljudske vrste. Pa ipak, pokušavajući nevešto da opišemo ovu novu vrstu običaja, nailazimo na frapantnu analogiju u islamskoj civilizaciji na Bhskom Istoku. Ne samo da je tamo dobro poznata igra primenjivana za odbranu svojih misli i osećanja, već se ona pretvorila u trajnu instituciju i dobila naziv: ketman.
Šta je ketman? Njegov opis našao sam u knjizi Gobinoa Religions et Philosophies dans l'Asie Centrale. Gobino je proveo više godina u Persiji (od 1855. do 1858. godine bio je sekretar francuskog poslanstva, a od 1861. do 1863. godine - francuski poslanik), a ne može mu se poreći dar za pronicljivo posmatranje, čak ako se ne treba obavezno slagati sa zaključcima ovog veoma opasnog pisca. Podudarnosti između ketmana i običaja upražnjavanih u zemljama Nove vere toliko su začuđujuće da ću sebi dozvoliti duže citate.
Po mišljenju ljudi na muslimanskom Istoku, onaj ko poseduje ne treba da izlaže svoju osobu, svoju imovinu i svoje dostojanstvo zaslepljenosti, ludosti i pakosti onih koje se Bogu dopalo da dovede u zabludu i održi ih u zabludi". Dakle, treba ćutati o svojim pravim uverenjima ako je to
moguće.
„Ра ipak kaže Gobino ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje Pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu. Na taj način čovek će steći veliko zadovoljstvo i zaslugu što je zaštitio i sebe i svoje, što nije izložio dragocenu veru odvratnom kontaktu s nevernikom i najzad što je, varajući ovoga drugoga i učvršćujući ga u zabludi, navukao na njega sramotu i duhovnu bedu, koje je zaslužio."
„Ketman ispunjava ponosom onoga ko ga primenjuje. Zahvaljujući njemu vernik dostiže stanje trajne nadmoćnosti nad onim koga je pre vario, makar on bio ministar ili moćni kralj; za čoveka koji primenjuje prema njemu ketman, on je pre svega jadan slepac; lišen je pristupa na jedino ispravan put i čak u to ne sumnja; međutim, tebi, dronjavom i gladnom, koji prividno ponizno drhtiš pred vesto obmanutom moći, oči supune svetlosti; koračaš u sjaju pred svojim neprijateljima. Rugaš se neinteligentnom biću; razoružavaš opasnu zver. Koliko li samo radosti istovremeno!"
Kako daleko može da ide ketman dokazuje primer osnivača jedne od sekti, Hadži-Šeika-Ahmeda. „Mada je ostavio za sobom mnoga teološka dela - kaže Gobino - nikada nije otkrio jasno u svojim knjigama, kako priznaju njegovi čak najvatreniji učenici, ništa što bi moglo da uputi na trag ideja, koje mu se danas pripisuju. Ali svuda se tvrdi da je praktikovao ketman i da se krišom odlikovao velikom hrabrošću, uvodeći veoma precizno red u doktrinu koja danas nosi njegovo ime." Dakle, ne možemo se čuditi ako, kao što je priznao u razgovoru s Gobinoom jedan Persijanac, „u Persiji nema ni jednog savršenog muslimana".
Ipak, nisu svi bili oprezni kao Hadži-Seik-Ahraed. Nekima je ketman služio u njihovom pripremnom periodu, kad bi se ipak osetili dovoljno jaki da otvoreno proklamuju jeres. Evo opisa propovedničkih pohoda Sadre, koji je bio avicenovac^: „...On se takođe bojao mula. Nije se moglo izbeći izazivanje njihove podozrivosti, ali davati solidne osnove, pružati dokaze za njihove optužbe značilo bi podvrći se beskrajnim proganjanjima i izložiti opasnosti budućnost filozofskog preporoda koji je planirao. Zato se prilagodio zahtevima vremena i pribegao tom velikom izvrsnom sredstvu, kakvo je ketman. Kad bi stizao u neki grad, starao se da se predstavi pokorno svim tamošnjim mučtehidima' ili doktorima. Sedao bi u ugao njihovog salona, kraj njihovih talara, uglavnom je ćutao, govorio je skromno, slagao se sa svakom rečju koja je dolazila iz tih dostojanstvenih usta. Pitali su ga za njegovo učenje; kazivao je jedino ideje pozajmljene iz najpravovernije šiitske teologije i ničim nije odavao da se bavi filozofijom. Posle nekoliko dana, videći da je tako blag, mučtehidi su mu sami predlagali javna predavanja. Smesta se prihvatao toga, uzimao je kao tekst doktrinu ablucije ili nešto slično i raspredao je naširoko i nadugačko o propisima i sumnjama savesti naj suptilnijih teoretičara. Takvo postupanje oduševljavalo je mule. Uznosili su ga do nebesa; zaboravljali su da ga nadziru. Sami su zahtevali da vodi njihovu maštu složenijim pitanjima. Nije odbijao. S doktrine ablucije prelazio je na doktrinu molitve, s molitve na otkrovenje, s otkrovenja na božje jedinstvo i tamo, čineći čuda od veštine, koristeći prećutkivanja, ispovesti pred naprednijim učenicima, poricanje samome sebi, rečenice dvostrukog značenja, lažne silogizme, iz kojih su samo upućeni mogli da nadu izlaz, preplićući sve bogato izjavama o svojoj uzornoj veri, postizao je konačno cilj i širio avicenizam u čitavom sloju obrazovanih, a kad je najzad ocenio da može da nastupi otvoreno, uklanjao je zastore, odbacivao islam i pokazivao se samo kao logičar, metafizičar i ko je zaista bio."
Ketman islama i ketman dvadesetog veka u Evropi izgleda da se razlikuju samo po tome što bi se hrabrost, do koje je išao Sadra, morala za njega u Evropi smesta tužno završiti. Pa ipak, ketman u njegovim preciznijim i strožim formama svuda je upražnjavan u narodnim demokratijama. Slično kao u islamu, osećanje superiomosti nad onima koji nisu dostojni da se približe poznavanju istine predstavlja jedno od glavnih zadovoljstava u tajanstvenom životu koji uglavnom ne obiluje zadovoljstvima. Devijacije, čije iskorenjivanje donosi tolike nevolje vladarima, nisu varke. To su slučajevi demaskiranog ketmana, pri čemu su od najveće koristi u otkrivanju devijacija ljudi koji praktikuju ketman shčne vrste: prepoznavajući s lakoćom kod drugih akrobatske trikove, koje sami primenjuju, koriste prvu priliku da uvale u nevolju protivnika ili prijatelja; time se osiguravaju, a mera veštine je preduprediti bar za dan sličnu optužbu, koja bi mogla da ih snađe od strane čoveka koga uništavaju.
Pošto je broj vrsta ketmana skoro neograničen, nazivi devijacija ne mogu da stignu da srede taj vrt pun neočekivanih primeraka. Svaki novi komentar uz propise Nove vere, objavljivan iz Centra s opštevažečom snagom, množi unutrašnje ograde kod onih koji su po svojoj spoljašnjosti izuzetno verni. Nemoguće je navesti sve ketmane koji se mogu pronaći u zemljama narodne demokratije. Potrudiću se ipak da se zadržim na njihovim glavnim grupama i porodicama, postupajući pomalo kao prirodnjak koji vrši opštu klasifikaciju.
Nacionalni ketman.
On je rasprostranjen, ne samo medu širokim masama, njega nije oslobođen ni partijski vrh pojedinih zemalja. Pošto je Tito postupio kao Sadra, koga je opisao Gobino, i objavio svoju jeres čitavom svetu, mnogomilionske mase koje upražnjavaju ovaj ketman u zemljama narodne demokratije moraju da upotrebljavaju posebno lukava sredstva maskiranja. Propagandne rasprave s pristalicama „nacionalnog puta u socijalizam" u pojedinim istočnim prestonicama naučile su publiku koji obrti i koje reakcije mogu da je izlažu prigovoru da neguje u sebi te pogubne tendencije. Najsigurniji način za očuvanje od prigovora je glasno, na svakom koraku, manifestovanje divljenja dostignućima Rusije u raznim oblastima, nošenje ispod pazuha ruskih časopisa i knjiga, pevušenje ruskih pesama, vatreno aplaudiranje ruskim muzičarima i glumcima itd. Pisac koji nije posvetio nijedno delo istaknutim ruskim ličnostima ili pak životu Rusa, ograničavajući se na teme svoje zemlje, ne može smatrati da se smestio na sasvim sigurnoj strani. Odlika ljudi koji upražnjavaju ovaj ketman jeste bezgraničan prezir prema Rusiji kao varvarskoj zemlji. Kod radnika i seljaka on je više emocionalan i zasniva se na posmatranju - ili vojnika oslobodilačke armije, ili, pošto su mnogi za vreme rata bih na terenima kojima je neposredno Rusija upravljala - Rusa u njihovom svakodnevnom životu. Kako je dotle postojala vehka razlika u životnom standardu i civihzacijskom nivou između Rusije i zemalja koje se danas nazivaju narodnim demokratijama u korist ovih drugih, nacionalni ketman nalazi obilnu hranu. Ne može se definisati jednostavno kao nacionahzam. Između Slovena Srednje Evrope i Nemaca vekovima je postojala mržnja, pa ipak, kod Slovena je ona bila obojena respektom prema spoljašnjim odlikama civilizacije primetnim kod Nemaca.
Medjutim, zapažajući poredenjem veću uglađenost svojih običaja, boljusposobnost organizacije, na primer, transporta ili rukovanja mašinama, srednji Evropljanin bi, kad bi mogao, izrazio svoj odnos prema Rusiji omalovažavajućim odmahivanjem ruke, što mu uostalom ne smeta da oseća strah od ogromnih masa koje se izUvaju iz dubine evro-azijskog kontinenta.
Stvar se ne odigrava ipak na čisto emocionalnom planu. Kod mlade inteligencije radničkog porekla izgleda da prevladava stav, koji bi izrazila sažeta misao: „socijalizam - da, Rusija - ne", i tu počinju suptilnosti doktrinamih razlikovanja. Evropske zemlje - idu dalje u rasuđivanju -znatno više su pozvane za reahzovanje socijalizma od Rusije; njihovo stanovništvo je razboritije, veći deo zemljišta je obrađivan, saobraćajna mreža je gušća, industrija ne mora da počinje od stanja bliskog nuli.
Izvesne metode, zasnovane na bezobzirnoj svireposti nisu nužne, a čak su nepotrebne jer postoji viši stepen društvene discipline. Pa ipak, „nacionalni put u socijalizam" je osuđen i učinjeno je mnogo da bi se dokazalo daje svako ko se protivi potpunoj primeni ruskog uzora u najsitnijim pojedinostima i pokoravanju diktaturi Centra, izdajica i mora podeliti Titovu sudbinu, to jest istupiti protiv Centra i oslabiti njegov vojni potencijal, koji je jedino sredstvo za vođenje revolucije svetskih razmera. Izjašnjavanje protiv ove tvrdnje značilo bi brisanje Nove vere i uvođenje na njeno mesto druge vere, tj. takve koja se neposredno nadovezuje na Marksa i Engelsa. Sadra, koji se u stvari nalazio izvan islama, starao se da se pred mulama time ne izda, slično kao što se mnogi tobožnji pobornici Nove vere u stvari nalaze izvan nje. Drugi, ipak, videći u Titovom savezu sa Zapadom primer istorijskog fatalizma, dakle, odbacujući misao da je ovaj fatalizam mogao jednostavno da bude izazvan politikom Centra prema narodima potčinjenim od nje, zatvaraju se u ketman, koji ne treba da smeta Centru u njegovim spoljašnjim akcijama; verni musliman, čak jako privržen svom ketmanu, ne može da stvara smetnje tamo, gde se islam bori s nevernicima za svoje postojanje. Dakle, takav ketman se izražava samo praktičnim merama, koje ne štete Centru u njegovoj svetskoj borbi ali su odbrana nacionalnih interesa tamo gde je to još moguće.
Ketman revolucionarne čistote.
To je retka vrsta, češća u velikim gradovima Rusije nego u narodnim demokratijama. Ona se zasniva na veri u „sveti oganj" Lenjinove revolucionarne epohe, taj oganj, čiji je simbol Na primer pesnik Majakovski. Samoubistvo Majakovskog 1930. godine označilo je kraj ove epohe, obeležene procvatom književnosti, pozorišta i muzike. „Sveti oganj" je prigušen, kolektivizacija je izvršena na nemilo srdan način, u logorima prinudnog rada propali su milioni građana Sovjetskog Saveza, prema neruskim narodima primenjena je okrutna pohtika. Književnost je pod uticajem nametnutih teorija postala phtka i bezbojna, uništeno je slikarstvo, rusko pozorište koje je nekad bilo vodeće u svetu hšeno je slobode eksperimentisanja, nauka je podređena direkti vama koje su dolazile odozgo. Tako smatra onaj ko upražnjava ketman revolucionarne čistote. On mrzi iz sveg srca Njega, smatrajući Ga odgovomim za strašnu sudbinu ruskog naroda i za mržnju, koju ruski narod izaziva kod drugih naroda. Ipak, nije siguran daje On nepotreban. Možda u izuzetnim periodima, kakav je sadašnji pojavu prevejanog tiranina treba smatrati poželjnim znakom. Masovne čistke, u kojima je izginulo toliko dobrih komunista, pad životnog standarda građana, svođenje umetnika i naučnika na ulogu povlađujućih lakeja, istrebljenje čitavih nacionalnih grupa - ko bi se, ako ne bi bio kao On, odvažio na slična dela? A ipak, Rusija se suprotstavila Hitleru. Revolucionarno delo nije podleglo sili koja je udarala spolja. U tom svetlu njegova dela dobijaju odlike mudre efikasnosti i opravdana su možda izuzetnom istorijskom situacijom. Da On nije primenio izuzetan teror 1937. godine, zar se ne bi našlo više ljudi voljnih da pomažu Hitleru nego što ih je bilo? Zar npr. današnja linija u nauci i umetnosti, mada ponekad suprotna zdravom razumu, ne podiže efikasno moral ruske vojske pred licem pretećeg rata? On je odvratna mrlja na svetloj Novoj veri, ali mrlja koju danas još treba tolerisati, a čak Ga treba podržavati. „Sveti oganj" nije se ugasio. Kada se postigne pobeda, ovaj „oganj" će ponovo buknuti s nekadašnjom snagom, okovi koje je On stavio raskinuće se, a odnosi među narodima srediti se na novim i boljim načelima. Ovakav ketman bio je veoma čest, ako ne i sveopšti u Rusiji za vreme Drugog svetskog rata i današnja njegova forma je preporod jednom već izneverene nade.
Estetski ketman.
Čovek dobrog ukusa ne može tretirati suviše ozbiljno rezultate zvaničnog pritiska u kulturnoj oblasti, mada aplaudira pesmama, piše pohvalne recenzije o slikarskim izložbama i pretvara se da su mu projekti sumorne teške arhitekture novih zgrada veoma uverljivi. Potpuno se menja u četiri zida svoje kuće. Tamo se mogu naći (ako imamo posla s dobro situiranim intelektualcem) reprodukcije dela umetnosti zvanično žigosane e kao buržoaske, ploče sa savremenom muzikom i bogata zbirka knjiga starih autora na raznim jezicima. Ovaj luksuz privatnosti mu je opraštan ako njegov stvaralački rad, koji obavlja u slično uređenom ateljeu, donosi očekivane propagandne efekte. Da bi zaštitio svoj položaj i stan (koji ima po milosti države), intelektualac je spreman na sve žrtve i sva lukavstva jer vrednost izdvajanja u društvu, gde osim toga nema mogućnosti za izolaciju, veća je nego što bi to mogla da izrazi rečenica „ту home is ту castle". Telvizijski ekrani u privatnim stanovima koji krišom gledaju kako se ponašaju građani pripadaju još budućnosti, dakle, slušajući strane radio-stanice i čitajući dobre knjige postiže trenutak opuštanja, naravno, ako je čovek sam, jer s pojavom gostiju igra ponovo počinje.
Nikada valjda nije detaljnije proučavano koliko su čoveku potrebni doživljaji koji se neprecizno nazivaju estetski. Samo kod neznatnog broja pojedinaca koji pripadaju izvesnoj sredini ovi doživljaji su vezani sa umetničkim delima. Većina crpi prolaznu estetsku radost iz same činjenice boravljenja u potoku života. U gradovima oko nailazi na šarene izloge prodavnica, raznovrsnost ljudskih tipova, štaviše, mašta čita s lica prolaznika njihov privatni život; rad mašte čoveka u masi je erotske vrste, a njegova uzbuđenja su na granici fizioloških uzbuđenja. Oko se raduje odeći, sjaju svetlosti, a npr. pariške pijace sa svojim gomilama povrća i cveća, riba raznih oblika i boja, voća, komadima mesa s raznim nijansama drečavog crvenila pružaju radosti, po koje nije obavezno posezati za slikama impresionista ili Holanđana. Sluh hvata odlomke arija, odjek mašina, pomešan sa cvrkutom ptica, dovikivanja, smehove. Čulo mirisa beleži mirisne oblasti koje se smenjuju: kafa, benzin, pomorandže, ozon, pečeni kikiriki, parfemi. Pesnici velikih gradova posvetih su mnoge stranice svojih dela opisima ovog radosnog uranjanja u rezervoar svakodnevnog života. Plivač koji se prepušta talasu i ima osećaj beskonačnosti ambijenta koji ga okružuje ima slična osećanja.
Mislim na najveće pesnike velikih gradova, to jest na Balzaka, Bodlera i Vitmana. Izgleda da se nadražujuća i okrepljujuća moć ovoga učešća u masi zasniva na osećanju mogućnosti , stalnog iznenađenja, tajni, za kojom se juri.
Takođe, život seljaka, mada predat otupljujućem radu ruku, pruža estetska pražnjenja ritmom običaja, crkvenim obredima, slikama svetaca, vašarima, odećom, dekoracijama od cveća izrezanog od papira, narodnim vajarstvom, muzikom i plesom. U zemljama Nove vere gradovi gube svoje nekadašnje karaktere. Likvidiranje malih privatnih preduzeća daje uhcama hladan i zvaničan izgled. Hronični nedostatak potrošačkih dobara čini daje masa jednolično siva i jednolično siromašna. Čak i kad se pojavi potrošačka roba, ona je jednog, i to lošeg kvaliteta. Strah parališe individualnosti i nalaže im da budu što shčnije po gestovima, odeči, izrazu lica, prosečnom tipu. Gradove ispunjava rasni tip na koji dobro gledaju vladajući: malog rasta, kvadratni muškarci i žefte kratkih nogu, sa širokim bedrima. To je proleterski tip, preterano negovan zahvaljujući važećim estetskim uzorima: iste trbušaste žene i kvadratni muškarci mogli bi potpuno da promene svojizgled pod uticajem filma, slikarstva, mode, kao što se to dogodilo u Americi, gde je „ugledanje", u stvari želja za poistovećivanjem s uzorom, uticala u podjednakoj, ako ne i većoj meri nego način ishrane. Ulice, fabrike, mesta okupljanja puna su velikih crvenih platana sa sloganima i zastava. Arhitektura novih zgrada je monumentalna i sumorna (ne govorim o rekonstrukcijama), lakoća i veselost u arhitekturi su iskorenjivane kao formalizam. Količina estetskih doživljaja koje dobija stanovnik gradova Nove vere je, dakle, neobično ograničena. Jedino privlačno mesto je pozorište, jer postoji magija pozorišta, čak ako je ona sputana naređenjima socijalističkog realizma, koji određuje sadržinu komada i vrstu dekoracija (ove druge ne bi trebalo da daju mogućnost za isticanje dekoraterove mašte). Otuda ogroman uspeh koji kod publike imaju dela starihautora, npr. Sekspira, jer njihova fantastičnost pobeduje čak i u granicama naturalističke inscenacije. Glad za čudo m je u zemljama Nove vere tako velika da bi ona trebalo da navede na razmišljanje vladare, ali verovatno ih ipak ne navodi, jer oni gledaju na te želje kao relikte prošlosti.
Na selu, gde čitava dotadašnja običajna forma treba da bude likvidirana preobražajem seljaka u zemljoradnike, traju još ostaci specifične seljačke kulture koja se lagano tokom vekova taložila. Ipak, recimo iskreno, oslonac ove kulture bili su pretežno srednji ili bogatiji seljaci. Borba s njima i njihovo maskiranje moraju da vode nestanku seoske odeće, ornamentike kuća, negovanju privatnih vrtova i tome slično. Javlja se izvesna protivurečnost između zvanične zaštite folklora (muzika, pesma, ples), čijem se razvoju posvećuje mnogo pažnje, i nužnostima novog privrednog sistema, čija konačna kruna mora da bude baraka ih pak zidani blok, nastanjen mnogim porodicama. Sa zatvaranjem crkava, ukidanjem katoličkih praznika i prestankom vašara, koji gube svoj ekonomski smisao, na seoske radnike mogu se primeniti iste opaske koje važe za gradsko stanovništvo.
U ovakvim uslovima estetski ketman ima sve šanse za razvoj. On se izražava u podsvesnoj čežnji za čudom (koje nastoje da kanališu u pravcu kontrolisanih razonoda, to jest pozorištu, filmu i folklornim predstava ma), a kod radnika književnosti i umetnosti u raznim varijantama eskapizma. Pisci čeprkaju po starim tekstovima, tumače i objavljuju stare autore. Rado pišu knjige za decu, gde je sloboda fantazije malo veća. Mnogi od njih se opredeljuju za univerzitetske karijere jer proučavanja istorije književnosti daju bezbedan pretekst za udubljivanje u opštenje s delima velike estetske vrednosti. Povećava se takode broj prevodilaca stare poezije i proze. Slikari traže oduška za svoja interesovanja u ilustracijama za knjige za decu, gde izbor drečavih boja može biti opravdan pozivanjem na „naivnu" dečju maštu. Plaćajući dug zbog postavljanja na scenu savremenih dela, pozorišni režiseri se zalažu za mogućnost postavljanja na repertoar Lope de Vege ili Sekspira. Neki predstavnici likovnih umetnosti toliko su odvažni da skoro otkrivaju svoj ketman, propagirajući potrebu za estetikom u svakodnevnom životu, dakle, stvaranjem specijalnih ustanova koje bi projektovale uzorke tkanina, nameštaja, stakla i keramike za industriju. Nalaze čak podršku inteligentnijih dijalektičara iz partijskog vrha i novac za slične poduhvate. Treba imati ogromno poštovanje prema takvim naporima (uzmimo u obzir da su npr. Poljska i Čehoslovačka pre Drugog svetskog rata, pored Švedske i Finske, bile zemlje koje su prednjačile u dekoraciji enterijera). Pa ipak, ne vidi se razlog da bi to što se smatra formalizmom u slikarstvu i arhitekturi, moglo da bude u dužem periodu u primenjenim umetnostima. U ovakvim pokušajima, uostalom, najbolje se vidi racionahzacija estetskog ketmana: pošto je u socijalističkoj privredi sve planirano, zašto se ne bi pristupilo planiranom zadovoljavanju ljudskih estetskih potreba? Ovde ipak ulazimo u opasnu oblast demona Psihologije. Priznati da su ljudskom oku potrebne vesele boje, harmonični oblici, svetla, sunčana arhitektura, značilo bi tvrditi da je ukus Centra loš. Mada se i tamo vidi napredak.
Takođe, život seljaka, mada predat otupljujućem radu ruku, pruža estetska pražnjenja ritmom običaja, crkvenim obredima, slikama svetaca, vašarima, odećom, dekoracijama od cveća izrezanog od papira, narodnim vajarstvom, muzikom i plesom. U zemljama Nove vere gradovi gube svoje nekadašnje karaktere. Likvidiranje malih privatnih preduzeća daje uhcama hladan i zvaničan izgled. Hronični nedostatak potrošačkih dobara čini daje masa jednolično siva i jednolično siromašna. Čak i kad se pojavi potrošačka roba, ona je jednog, i to lošeg kvaliteta. Strah parališe individualnosti i nalaže im da budu što shčnije po gestovima, odeči, izrazu lica, prosečnom tipu. Gradove ispunjava rasni tip na koji dobro gledaju vladajući: malog rasta, kvadratni muškarci i žefte kratkih nogu, sa širokim bedrima. To je proleterski tip, preterano negovan zahvaljujući važećim estetskim uzorima: iste trbušaste žene i kvadratni muškarci mogli bi potpuno da promene svojizgled pod uticajem filma, slikarstva, mode, kao što se to dogodilo u Americi, gde je „ugledanje", u stvari želja za poistovećivanjem s uzorom, uticala u podjednakoj, ako ne i većoj meri nego način ishrane. Ulice, fabrike, mesta okupljanja puna su velikih crvenih platana sa sloganima i zastava. Arhitektura novih zgrada je monumentalna i sumorna (ne govorim o rekonstrukcijama), lakoća i veselost u arhitekturi su iskorenjivane kao formalizam. Količina estetskih doživljaja koje dobija stanovnik gradova Nove vere je, dakle, neobično ograničena. Jedino privlačno mesto je pozorište, jer postoji magija pozorišta, čak ako je ona sputana naređenjima socijalističkog realizma, koji određuje sadržinu komada i vrstu dekoracija (ove druge ne bi trebalo da daju mogućnost za isticanje dekoraterove mašte). Otuda ogroman uspeh koji kod publike imaju dela starihautora, npr. Sekspira, jer njihova fantastičnost pobeduje čak i u granicama naturalističke inscenacije. Glad za čudo m je u zemljama Nove vere tako velika da bi ona trebalo da navede na razmišljanje vladare, ali verovatno ih ipak ne navodi, jer oni gledaju na te želje kao relikte prošlosti.
Na selu, gde čitava dotadašnja običajna forma treba da bude likvidirana preobražajem seljaka u zemljoradnike, traju još ostaci specifične seljačke kulture koja se lagano tokom vekova taložila. Ipak, recimo iskreno, oslonac ove kulture bili su pretežno srednji ili bogatiji seljaci. Borba s njima i njihovo maskiranje moraju da vode nestanku seoske odeće, ornamentike kuća, negovanju privatnih vrtova i tome slično. Javlja se izvesna protivurečnost između zvanične zaštite folklora (muzika, pesma, ples), čijem se razvoju posvećuje mnogo pažnje, i nužnostima novog privrednog sistema, čija konačna kruna mora da bude baraka ih pak zidani blok, nastanjen mnogim porodicama. Sa zatvaranjem crkava, ukidanjem katoličkih praznika i prestankom vašara, koji gube svoj ekonomski smisao, na seoske radnike mogu se primeniti iste opaske koje važe za gradsko stanovništvo.
U ovakvim uslovima estetski ketman ima sve šanse za razvoj. On se izražava u podsvesnoj čežnji za čudom (koje nastoje da kanališu u pravcu kontrolisanih razonoda, to jest pozorištu, filmu i folklornim predstava ma), a kod radnika književnosti i umetnosti u raznim varijantama eskapizma. Pisci čeprkaju po starim tekstovima, tumače i objavljuju stare autore. Rado pišu knjige za decu, gde je sloboda fantazije malo veća. Mnogi od njih se opredeljuju za univerzitetske karijere jer proučavanja istorije književnosti daju bezbedan pretekst za udubljivanje u opštenje s delima velike estetske vrednosti. Povećava se takode broj prevodilaca stare poezije i proze. Slikari traže oduška za svoja interesovanja u ilustracijama za knjige za decu, gde izbor drečavih boja može biti opravdan pozivanjem na „naivnu" dečju maštu. Plaćajući dug zbog postavljanja na scenu savremenih dela, pozorišni režiseri se zalažu za mogućnost postavljanja na repertoar Lope de Vege ili Sekspira. Neki predstavnici likovnih umetnosti toliko su odvažni da skoro otkrivaju svoj ketman, propagirajući potrebu za estetikom u svakodnevnom životu, dakle, stvaranjem specijalnih ustanova koje bi projektovale uzorke tkanina, nameštaja, stakla i keramike za industriju. Nalaze čak podršku inteligentnijih dijalektičara iz partijskog vrha i novac za slične poduhvate. Treba imati ogromno poštovanje prema takvim naporima (uzmimo u obzir da su npr. Poljska i Čehoslovačka pre Drugog svetskog rata, pored Švedske i Finske, bile zemlje koje su prednjačile u dekoraciji enterijera). Pa ipak, ne vidi se razlog da bi to što se smatra formalizmom u slikarstvu i arhitekturi, moglo da bude u dužem periodu u primenjenim umetnostima. U ovakvim pokušajima, uostalom, najbolje se vidi racionahzacija estetskog ketmana: pošto je u socijalističkoj privredi sve planirano, zašto se ne bi pristupilo planiranom zadovoljavanju ljudskih estetskih potreba? Ovde ipak ulazimo u opasnu oblast demona Psihologije. Priznati da su ljudskom oku potrebne vesele boje, harmonični oblici, svetla, sunčana arhitektura, značilo bi tvrditi da je ukus Centra loš. Mada se i tamo vidi napredak.
Podizani su već neboderi, po uzoru na građevine zidane u Čikagu i oko 1900. godine. Možda će se 2000. godine zvanično uvesti tamo umetnost koja se danas na Zapadu smatra savremenom. Šta ipak učiniti s mišlju da estetski doživljaji nastaju uglavnom zahvaljujući onome što izrasta
organski i da je povezivanje boje i harmonije sa Strahom podjednako teško zamishti kao drečavo perje ptica koje žive u severnoj tundri.
Ketman profesionalnog rada.
Pošto sam se našao u uslovima na čiju promenu nemam nikakav uticaj, a imam samo jedan život i taj život prolazi - razmišlja čovek - trebalo bi da se trudim da učinim od njega nešto najbolje. Ja sam kao Ijuskar zakačen za stenu na dnu mora. Nada mnom se valjaju bure, plove veliki brodovi, ali moj napor je usmeren na držanje za stenu, jer ču podignut vodom, propasti i od mene neće ostati ni traga. Tako nastaje ketman profesionalnog rada. Ako je u pitanju naučnik, on učestvuje na kongresima, na kojima drži svoje referate strogo propisane u skladu sa preporukama partijske linije. Ipak, u laboratorijama ide napred sa svojim proučavanjima, operišući naučnim metodima i u tome vidi životni cilj. Ako uspešno realizuje svoje delo, svejedno je kako će ono biti predstavljeno i za čiju slavu upotrebljeno. Rezultati postignuti u ime nekoristoljubivog traženja istine su trajni, a galama političara prolazna. Treba učiniti sve što zahtevaju, mogu da se služe mojim imenom, ako zahvaljujući tome imam pristup laboratoriji i novac za kupovinu naučnih instrumenata.
Ako ste pisac, računaju se vaše objavljene knjige. Evo, rasprava o Sviftu. Napisana je uz upotrebu marksističke analize. Ova analiza daje ipak veoma dobar i pronicljiv uvid u istorijske pojave i nije istoznačna s Metodom i Novom verom. Marks je bio genijalan posmatrač. Podražavajući ga, zaštićeni ste od napada, jer on zauzima mesto proroka, a pošto ste pristalica Metoda i Nove vere, možete napisati to u uvodu, koj ima isti zadatak kao posvete kraljevima i carevima u proteklim epohama.
Evo prevoda duge poeme iz šesnaestog veka; zar vrednost ovog prevoda nije nešto trajno? Evo mog romana, čija je tema uzeta iz daleke prošlosti; starao sam se da događaje u njemu predstavim što vemije. Evo mojih prevoda s ruskog; oni su veoma dobro prihvaćeni i doneh su mi nmogo novca;a Puškin je zaista veliki pesnik i njegova vrednost ne podleže promeni zato što danas služi Njemu kao sredstvo propagande. Naravno, moram da platim pravo na bavljenje svojom profesijom izvesnim brojem podaničkih članaka i pesama. Ipak, nečiji život nije ocenjivan na osnovu povremenih panegiričkih dela, pisanih iz nužde. Čak je i veliki poljski pesnik Mickjevič, mrzeći cara, morao da mu posveti svoju poemu i u posveti nije štedeo pohvale; jer, bio je u klopci; kad se, pribegavši lukavstvu, izvukao iz Rusije, pokazao je ko je zaista bio i njegovo lukavstvo ne uzima mu se za zlo.
Predstavljeni primeri pokazuju da ketman profesionalnog rada nije sasvim neugodan za vladare. On predstavlja ozbiljnu pokretačku snagu i jedan je od razloga ogromne težnje za obrazovanjem, to jest za sticanjem znanja a ili veštine u nekoj specijalnoj oblasti, u kojoj se može isprazniti svoja energija i zahvaljujući kojoj se može zaštiti od sudbine funkcionera, zavisnog samo od političkih fluktuacija. Sin radnika koji postaje naprimer hemičar dobija trajn o unapređenje. Sin radnika koji postaje službenik organa bezbednosti isplivava na površinu tamo gde se kreću veliki brodovi, ali površina mora je promenljiva i buma. Ipak, ono što je najvažnije, vršenje hemijskih eksperimenata, građenje mostova, umetnost pesničkog prevoda, lečenje bolesti - u suštini su oslobođeni laži. Međutim, država koristi ovaj ketman jer hemičari, inženjeri i lekari su potrebni. Istina, povremeno se odozgo čuju potmula gunđanja mržnje prema građanima koji upražnjavaju ketman u oblasti humanističkih nauka. Nadzornik književnosti u Centru Fadejev, u jednom od svojih govora obrušio se na Lenjingradski univerzitet, na kome je došlo do nedopustivih pojava, jer je jedna studentkinja napisala magistarski rad oengleskom pesniku Savedžu Landoru. Kome je potreban Landor? Ko je za njega ikada čuo?! - vikao je Fadejev. Dakle, u zemljama zavisnim od Centra, za one koji upražnjavaju ketman preporučljivi su takođe umerenost i oprez.
Skeptički ketman.
On je rado upražnjavan u intelektualnim krugovi ma. Čovečanstvo ne može niti da izađe na kraj sa svojim znanjem, niti da reši teškoće proizvodnje i podele dobara. Prvi pokušaji naučne obrade društvenih problema učinjeni u devetnaestom veku su interesantni, ali veoma nevešti. Oni su ipak stigli u ruke Rusa, koji ne mogu da rezonuju drugačije nego dogmatski i koji su ove prve pokušaje podigli do dosto janstva verske dogme. To što se događa u Rusiji i u zemljama zavisnim od nje je neka vrsta ludila. Nije isključeno, a čak je verovatno da je Rusija u stanju da nametne svoje ludilo čitavom svetu i da će do buđenja doći tek posle dvesta ili trista godina. Našavši se u samom centru istorij skog ciklona, treba se ponašati što razboritije, to znači spolja potpuno podlezati silama, koje s lakoćom uništavaju nepokorne. To ipak ne smeta da se uživa u posmatranju. Jer, pojava je zaista neobična. Nikada verovatno čovek dosad nije bio izložen takvom pritisku i nikad se verovatno nije tako grčio i savijao, pokušavajući da se prilagodi i živi u kalupčićima, konstruisanim po knjizi, ah izgleda ne po njegovoj meri. Sve njegove intelektualne i emotivne sposobnosti stavljene su na probu.
Ko gleda ovaj svakodnevni spektakl odricanja i ponižavanja zna više o čoveku od bilo kojeg stanovnika zapadnih zemalja u kojima je jedini način pritiska novac. Gomilanje ovog načina opažanja je posao tvrdice koji krišom prebrojava svoje monete. Ovaj ketman ne smeta spoljašnjoj aktivnosti, u skladu s obavezujućom linijom, a čak, pošto se zasniva na potpunom nedostatku vere u racionalnost Metode, pomaže, tako što dopušta potpuni cinizam, dakle, elastičnost u prilagođavanju promenljivoj taktici.
Metafizički ketman.
On se javlja naročito u zemljama s katoličkom prošlošću. Najviše primera u Imperiji može da pruži Poljska. Od drugih zemalja Španija je poznavala dobro katolike koji su saradivali s komunistima. Ovaj ketman se zasniva na odloženo m uverenju u metafizičko načelo sveta, da čovek koji je sledbenik ovog ketmana smatra epohu u kojoj živi antimetafizičkom, dakle, takvom u kojoj, zahvaljujući posebnim razlozima, nikakva metafizička vera ne može da se ispolji. Čovečanstvo se uči da misli u racionalističkim i materijalističkim kategorijama, ono je postavljeno pred neodložne zadatke i uvučeno u klasnu borbu. Međutim, nezemaljske religije podležu raspadu i, štaviše, služe kao sredstvo za odbranu zastarelog društvenog poretka. To ne znači da se u budućnosti čovečanstvo neće vratiti boljoj i očišćenoj religiji. Ko zna nije li Nova vera nužno čistihšte i ne vrši li se gesta Dei per barbaros, dakle, preko Centra, koji primorava široke mase da se probude iz letargije. Duhovna hrana koju te mase dobijaju od Nove vere lošeg je kvaliteta. Centar se vara misleći da je hrana koju može da ponudi tim masama dovoljna. Pa ipak, treba pozitivno ceniti to što je Nova vera preorala temelje i srušila na njima fasade koje su samo spolja bile izvrsne, a unutra su bile potpuno trule i ispuštale zadah truleži. Dakle, Novoj veri treba pomagati ne otkrivajući svoju privrženost Tajni, utoliko pre što za njeno ispoljavanje, na primer u književnosti, danas ne postoje nikakvi načini jer ni jezik, ni fond pojmova savremenog čoveka nisu za to sazreli. Ovaj ketman ima brojne vrste. Neki vemici katolici služe čak u policiji državne bezbednosti i odlaž u svoje katoličanstvo u ovom poslu koji uglavnom nije lišen okrutnosti. Dragi se trade da sačuvaju hrišćansku zajednicu u krilu Nove vere i javno nastupaju kao katolici. Oni se bore za održanje katoličkih institucija i to im često uspeva jer dijalektičari rado vide tzv. „napredne katolike" i „katolike-patriote", poslušne u političkim pitanjima. Međusobna igra je veoma dvoznačna. Ljudi na vlasti tolerišu ovu vrstu katolika kao nužno prolazno zlo jer još nije došla etapa u kojoj se religija može potpuno iskoreniti, a bolje je imati posla s poslušnim nego s nepokornim bogomoljcima. Međutim, „napredni katolici" su svesni ne mnogo počasnog mesta koje im određuje vlast, to jest mesta šamana i vračeva divljih plemena, koji se tolerišu do trenutka kada će divljake moći da obuku u pantalone i pošalju u školu. Oni nastupaju na raznim vladinim priredbama, a čak ih šalju u inostranstvo kao uzorne primerke koji treba da svedoče divljacima na Zapadu o toleranciji Centra prema necivilizovanim plemenima. Njihova odbrana od konačnog poniženja je metafizički ketman: varaju đavola koji misli da je njih prevario, mada đavo dobro zna da misle da ga varaju i time je zadovoljan.
Uostalom, ne priznaju samo katolici ovaj ketman. To što je rečeno o katolicima može se primeniti na druge veroispovesti, kao i na hca koja su van veroispovesti. Jedna od najopasnijih zamerki piscima je sumnjičenje njihovih pesama, pozoršnih komada ili romana zbog „metafizičkog reziduma". Pošto je pisac civilizator, a ne vrač ili šaman, metafizičke sklonosti svake vrste su neoprostive. Književnost zemalja koje posle Drugog svetskog rata nisu podvrgnute uticajima Nove vere ispoljavaju posebno jake sklonosti u tom pravcu, dakle, iskorenjivanje ove devijacije još uvek je uzaludno. Na primer, pozorišni komad koji uvodi „čudnovatost", to jest u kome se vidi interesovanje autora za tragičnost života neće imati šansu da se pojavi u pozorištu. Jer, tragičnost ljudskih sudbina vodi ka misli o tajni ljudskog predodređenja. Nekim starim piscima, na primer Šekspiru, opraštaju se ove slabosti, ali nema ni govora da bi im mogao podleći savremeni pisac. Zbog toga grčki tragičari nisu smatrani prikladnim pozorišnim repertoarom. Marks je obožavao grčke tragičare, ne zaboravljajmo ipak da je veza Nove vere s Marksom veoma površna. Nova vera je ruska tvorevina, a ruska inteligencija, koja ju je stvorila, imala je u najvećoj meri razvijen prezir prema svim umetnostima koje ne služe direktno društvenim ciljevima (druge, nesumnjivo sasvim društvene funkcije, izmicale su njenom razumevanju). Sto se tiče poezije, pošto se njeni izvori s teškoćom mogu razlikovati od izvora svake rehgije, ona je posebno izložena proganjanju. Istina, pesniku je dopušteno da opisuje planine, drveće i cveće, ah dovoljno je da oseti onaj neodređeni Vordsvortijev zanos na izletu na Tintem Abiju pa da bude žigosan, a u slučaju otpora, da nestane s površine književnog života. To je veoma dobro sredstvo za istrebljenje legija loših pesnika koji vole da se javno ispovedaju o svojim panteističkim uzletima, ali to je i sredstvo za istrebljenje poezije uopšte i njenu zamenu delima s reklamnim vrednostima - pesmicama kakve su emitovane u Americi na radiju. Slikar može biti isto tako lako optužen za korišćenje sažetosti i sintetičkih obhka (formalizam), kao i za preterano uživanje u lepoti sveta, odnosno za kontemplativni stav koji izaziva sumnju da je po temperamentu metafizičar. Muzičar treba da vodi računa o tome da njegove kompozicije budu lake za prevođenje na jezik svakodnevnih radnji (oduševljenje poslom, narodne zabave itd.) i da ne ostaje ništa teško za shvatanje, ništa sumnjivo. Zato, ako je metafizički ketman tolerisan kod „divljaka", to jest kod ispovednika hrišćanske religije, on se ne oprašta umetnicima koji se smatraju vaspitačima društva.
Etički ketman.;
Etika Nove vere zasniva se na načelu da je dobro sve što služi interesima revolucije, a zlo sve što tim interesima šteti. Pošto korektno ponašanje građana u njihovim međusobnim odnosima pomaže pitanju socijalističke izgradnje i revolucije - o građanskom moralu se vodi veoma mnogo računa. To je centralna tačka Nove vere: „vaspitanje novog čoveka". Zahtevi postavljani članovima Partije u tom pogledu su posebno strogi. Od njih se zahteva skoro askeza. Zato se ulazak u Pariju ne razlikuje mnogo od ulaska u manastir, a ovaj čin književnost Nove vere tretira s ozbiljnošću jednakom onoj s kojom je katolička književnost tretirala zavetovanja novih monaha. Što je nečiji položaj u partijskoj hijerarhiji viši, to je s većom budnošću praćen njegov lični život. Takve pojave kao ljubav prema novcu, pijanstvo, nesređena erotika diskvalifikuju člana Partije i onemogućavaju mu zauzimanje važnijih položaja. Zato u partij skom vrhu zasedaju ljudi sa svim odlikama asketa, predani samo jednoj stvari, to jest stvari revolucije. Što se tiče nekih Ijudi-instrumenata, hšenih stvarnog uticaja, ali pogodnih zbog svog imena, onda (čak i ako pripadaju Partiji), njihove slabosti se tolerišu, a često i podržavaju jer ove slabosti, na primer sklonost prema luksuzu ili pijanstvu, predstavljaju garan
ciju njihove poslušnosti. Etički ideal Nove vere je ipak puritanski. Kad bisvi građani mogli da se smeste u ćelije i puštaju samo na političke sastanke i posao, to bi nesumnjivo bilo najpoželjnije. Nažalost, treba praviti ustupke ljudskoj prirodi. Priraštaj stanovništva moguć je samo zahvaljujući seksualnim odnosima muškaraca i žena, pa s tom neugodnošću treba računati.
„Novi čovek" je tako vaspitan da bi za normu svog ponašanja trebalo da priznaje isključivo opšte dobro. On mish i reaguje kao i drugi, skroman je, vredan, zadovoljava se onim što mu pruža država, privatni život ograničava na noći provođene u kuči, osim toga, boravi uvek među svojim kolegama - na poslu i u zabavi. Brižljivo posmatra svoju okolinu i javlja vlastima o svim mislima i delima svojih drugova. Potkazivanje je bilo i jeste poznato u raznim civilizacijama. Pa ipak, ono nikada nije bilo unapredeno u vrlinu. U civilizaciji Nove vere preporučivano je kao osnovna vrlina dobrog građanina (mada se korišćenjem parafraze brižljivo izbegava sam naziv). Ono je osnova na kojoj se zasniva Strah svih od svih. Rad u kancelariji ili fabrici u zemljama Nove vere je težak, ne samo zbog količine uloženog napora: više iscrpljuje nužna pažnja na sveprisutne i budne oči i uši. Posle završenog posla ide se na politički sastanak ili specijalna predavanja - i tako se produžava dan bez trenutka popuštanja pažnje. Iskrenost sagovornika, ako se i dogodi, loš je znak: oni simuliraju opuštenost i bezbrižnost, saosečanje i bes, da bi te naveli na odgovarajući ton i izvukli poveravanja koja će im poslužiti zapisanje raporta o tebi; to će podići njihovu vrednost u očima pretpostavljenih.
Etika zasnovana na kultu zajednice daje nešto što je s tačke gledišta dobra društva u celini - otrov. Kad se o tome razmišlja, mentalitet mudraca Nove vere izgleda zagonetan. Oni čine ustupke očiglednim ljudskim slabostima u oblasti fiziologije. Ne žele da priznaju da ljudsko biće ima i druge slabosti, na primer, da se oseća dobro kad može da smanji napetost pažnje, a loše kad je u Strahu, da mu laž ipak ne prija jer je prati unutrašnja budnost. Ove slabosti, povezane s drugim, makar takvim kao što su sklonost ka poboljšanju sopstvene sudbine na štetu bližnjih, menjaju etiku, u principu zasnovanu na saradnji i bratstvu, u etiku borbe svih sa svima, a najveće izglede za preživljavanje u ovoj borbi dobijaju najprevejaniji pojedinci. To je verovatno drugačija vrsta od one koja je imala najveće izglede da preživi u borbi za novac na početku industrijskog kapitalizma. Psi čuvari, uopšte uzev, mogu se podehti na dve vrste: bučne i brutalne, a takođe povučene, one koji ujedaju ćutke. Ova druga vrsta izgleda da je privilegovana u zemljama Nove vere. Pedeset ili sto godina vaspitanja po takvim načelima može da učvrsti ljudsku vrstu, od koje više neće biti povratka. „Novi čovek" nije uopšte samo postulat. On postaje stvarnost.
Etički ketman nastaje iz osećanja da etika lojalnosti prema zajednici ima brojne slabe strane. On nije redak među ličnostima na visokim partijskim položajima. Ljudi koji su njime pogođeni, mada su sposobni da hladnokrvno pobiju mihon ljudi u ime revolucije, ako se za to pojavi potreba, trude se da nekako nadoknade svoju surovost i u hčnim odnosima su pošteniji i bolji od ljudi koji poštuju pojedinačnu etiku. Njihova sposobnost za saosečanje i pružanje pomoći skoro je neograničena uostalom ona, ta sposobnost za saosečanje, gurnula ih je u mladosti na put revolucije; na taj način su ponovih iskustvo samoga Marksa. Ovaj ketman sreće se pretežno kod starih komunista. Kad nailaze na konflikt između veza ličnog prijateljstva i interesa stvari kojoj služe, dugo odmeravaju problem u svojoj savesti i nemilosrdni su samo ako su sasvim sigumi da, štiteći prijatelja ili uzdržavajući se od optuživanja, nanose štetu tome što je za njih najdragocenije. Obično su okruženi velikim poštovanjem kao ljudi kristalne čestitosti. To ih ipak ne oslobađa čestih sumnjičenja za „intelektualisanje". „Intelektualisanje" je prezriva definicija primenjivanana one koji su bez zamerke kao teoretičari, ali kojima suvišna osetljivost na etičke probleme smeta u akciji. Revolucionar mora da bude bezobziran i radije da seče ljudsko drveće naslepo nego da razmišlja da li je neko drvo zaista trulo.
Etički ketman je, naravno, jedan od najsnažnijih u zemljama narodne demokratije jer je etika Nove vere tamo usađivana jedva nekoliko godina, a potiskivana etika je trajala tamo vekovima. Nikad se ne može predvideti, kada i kod koga će se taj ketman javiti. To dovodi do začuđujućih iznenađenja. Oni koji daju sve razloge za pretpostavke da se ne bave potkazivanjem, strasno se bave potkazivanjem; obratno, oni koje treba najviše sumnjičiti za omalovažavanje „predrasuda" pokazuju neobjašnjivu lojalnost prema svojim prijateljima, pa čak i strancima. Ovaj ketman koji otežava kontrolu nad umovima građana brižljivo je iskorenjivan, ipak, broj situacija, u kojima on može da bude primenjen, toliki je da on često izmiče sredstvima prifiska.
Stanovnik zapadnih zemalja uopšte nije svestan toga da milioni nje govih bližnjih, činilo bi se spolja manje ili više sličnih njemu, borave u svetu koji je za njega fantastičan kao svet stanovnika Marsa. U poređenju s njima on je naivno dete, jer su mu nepoznate perspektive koje ketman otvara ljudskoj prirodi. Život u stalnoj unutrašnjoj napetosti razvija talente koji su u čoveku uspavani. On čak i ne sluti na koje je visine lukavosti i psihološke pronicljivosti kadar da se uzdigne kad je priteran uza zid i kad mora da bude ili vest, ili da pogine. Preživljavanje najprilagodenijih umnoj akrobatici stvara dosad u savremenoj Evropi malo poznatu ljudsku vrstu. Nesumnjivo je da nužnosti, čiji je rezultat ketman, razvijaju intelekt. Onaj ko bi merom intelektualnog života Srednje i Istočne Evrope smatrao monotone članke koji se pojavljuju u tamošnjoj štampi i stereotipne govore, mnogo bi se varao. To je samo spoljni omotač, tamo su prihvaćeni izvestan poseban stil, terminologija i jezički ritual. Slično kao što su teolozi u periodima stroge ortodoksije izražavali svoje poglede pomoću rigoroznog jezika, koji je preporučivala Crkva, tako je tamo važno, ne to šta je neko rekao, već šta je hteo da kaže, prikri vajući svoju misao pomeranjem zapete, umetanjem „i", takvim, a ne nekim drugim redosledom razmatranih problema. Niko ko ne živi tamo, ne zna koliko se titanskih borbi tamo vodi, kako padaju junaci ketmana i oko čega su vodeni ratovi. Naravno, ljudi angažovani u ovim ratovima koji podsećaju na neobično teške partije filozofskog šaha odnose se sa omalovažavanjem prema svojim zemljacima - političkim emigrantima. Hirurg ne može smatrati mesara sebi ravnim u veštini, isto kao što se izvežban u preciznim postupcima Poljak, Čeh ili Mađar smeška, saznavši kako ga je neko u emigraciji nazvao izdajicom (ili svinjom), upravo u trenutku kad je ovaj izdajica (ili svinja) angažovan u igri, od čijeg rezultata zavisi sudbina petnaest laboratorija ili dvadeset umetničkih ateljea. Kako se plaća - to u inostranstvu ne znaju. Ne znaju šta se kupuje i po koju cenu.
Ketman kao društveni običaj nije lišen vrlina. Da bi se ocenile ove vrline, dovoljno je pogledati život zemalja na Zapadu. Zapadni ljudi, a naročito tamošnji intelektualci, pate od posebne vrste taedium vitae; njihov osećajni i intelektualni život suviše je rasplinut; uzalud pokušavaju da ukrote tu reku koja se razliva široko po šljunku i jalovici u jedno, zidom ograđeno korito. Ili, upotrebljavajući drugo poređenje, sve što misle i osećaju isparava se u neizmemo prostranstvo. Sloboda je za njih teret.
Nikakvi rezultati do kojih dolaze nisu obavezujući : može biti tako, ali može biti i drugačije. Otuda neprestana malaise^". Najsrećniji su izgleda od njih oni koji su postali komunisti: sistem u kome žive je zid o koji se udaraju, najzad, našao se otpor i taj otpor određuje njih same. Para koja se isparava u vazduh komprimovana je pod pritiskom. Još veće kompri- movanje dobijaju oni koji moraju da skrivaju svoja komunistička uverenja, to jest upražnjavaju ketman, običaj koji nije naročito čest u zapadnim zemljama.
Ketman se zasniva, kao što se jasno vidi, na realizovanju sebe uprkos nečemu. Čovek koji praktikuje ketman pati zbog prepreke na koju nailazi, ali kad bi prepreka naglo bila uklonjena, našao bi se u praznini, ko zna da li mnogo neprijatnijoj. Unutrašnja pobuna je ponekad potrebna za zdravlje i posebna je vrsta sreće. Ono što može da se kaže, biva mnogo manje interesantno od emotivne magije odbrane sopstvenog svetilišta. Izgleda da je za većinu ljudi nužnost življenja u stalnoj napetosti i budnosti tortura, ali mnogim intelektualcima istovremeno to stvara mazohističko uživanje.
Onaj ko upražnjava ketman laže. Da li bi ipak bio manje lažan ako bi mogao da govori istinu? Slikar, koji se stara da prokrijumčari nedozvoljenu („metafizičku") opijenost lepotom sveta o svom životu u kolhozu, bio bi izgubljen ako bi mu se dala potpuna sloboda jer lepota sveta mu se čini utoliko veća, ukoliko mu je manje dozvoljeno da je predstavlja. Pesnik sanja o tome šta bi mogao da napiše da nije sputan svojim političkim obavezama, ali možda bi se to, što je tako lepo u snu, potpuno rasplinulo u trenutku u kome bi bio lišen tih obaveza. Ketman je dobročinstvo: neguje maštanje. Čovek uči da voli ograde, podignute oko njega. Ko zna, ne nalazi li se u čoveku, u nedostatku unutrašnjeg centra , tajna uspeha Nove vere, njena velika draž za intelektualce. Podvrgavajući čoveka pritisku. Nova vera stvara centar a, u svakom slučaju, stvara u njemu osećaj da taj centar postoji. Strah od slobode nije ništa drugo do strah od praznine. „U čoveku nema niče g - rekao mi je moj prijatelj-dijalektičar - iz samog sebe ništa nećeš izvući, jer tamo nema ničega. Ne možeš otići od ljudi i pisati u pustinji. Ne zaboravi daje čovek funkcija društvenih sila. Kome se prohte da živi sam, propašće." To je sigurno tačno. Ali, sumnjam da se to može smatrati nečim većim od zakona našeg vremena. Kad bi čovek osećao da u njemu nema ničeg , Dante ne bi mogao da napiše Božanstvenu komediju, Montenj svoje Oglede, a Sarden da naslika nijednu mrtvu prirodu. Priznajući da u njemu nema ničeg , danas prihvata bil o šta - makar i znao da je to bilo šta loše - samo da bi se našao zajedno s drugima i da ne bi bio sam. I dok tako smatra, njegovom ponašanju se ne može mnogo zameriti. Bolje je uzgajati izrasli ketman i podvrgavati se pritisku, a zahvaljujući tom pritisku imati trenutak osećanja da se postoji , nego rizikovati poraz, ukazujući poverenje mudrosti prošlih vekova, koji su tvrdili daje čovek božansko biće.
A kad bi pokušao da živi bez pritiska i bez ketmana, da izazove sudbinu i kaže: „Ako doživim neuspeh, neću sebe žaliti?" Ako je moguće živeti bez nametnutog otpora, ako sam sebi mogu da stvorim vlastiti otpor, onda nije istina da u čoveku nema ničeg. To bi bio čin vere.
-----------
' Avicena (980-1037), arapski filozof, naučnik i lekar. Živeo je u Persiji. Jedan je od glavnih pred.stavmka aristotelizma na arapskom Istoku. Poput Aristotela, smatrao je da je materija večna i nestvarena. Odbacio je dogmu o uskrsnuću tela. Iako u Aviceninom sis temu ima puno nedoslednosti i kompromisa, u njemu su vidljivi i jasni elementi materijalizma i ateizma. Zbog mnogih jasno izraženih materijalističko-ateističkih pogleda,ortodoksni vernici su 1160. godine spalili Avicenina dela kao jeretička. Prim. prev.
-----------
Miičtehid (tur. Miictehid) - priznati muslimanski (šerijatski) pravnik, imam, stručnjak
kompetentan da samostalno rešava verska pitanja. Prim. prev
------
'Skeptički ketman u BIGZ-ovom izdanju iz 1985. godine je izostavljen. Prim. prev.
_______
Malaise (franc.) - nevolja, beda. Prim. pre
izvor : scribd
'Skeptički ketman u BIGZ-ovom izdanju iz 1985. godine je izostavljen. Prim. prev.
_______
Malaise (franc.) - nevolja, beda. Prim. pre
izvor : scribd
34 коментара:
Čitao...Dobar izbor.Teško za godišnji, heheee..
Peđa
svako od nas je pomalo ketman ili je to bio. od malena naučimo da glumimo i to pretvorimo u životni stil puni lažnih ubeđenja. tamo gde vlada čvrsta ruka i kontrola kod većine ljudi se javlja ili bunt koji se kažnjava ili pesonalizovana gluma koja prolazi. kontrola generalno sputava strahove da se pojave u punom obliku i ne dozvoljava da se prevladaju. samo jačaju ispod te ketmanovske maske i na kraju primaju društveni oblik. to je posledica svih totalitarnih režima. a "strah životu kalja obraz često" - Njegoš.
pozdrav
123
Prisilio sam se i procitao analizu M.J.Ne slazem se sa dosta njenih stavova. Utrosio bih dosta vremena ako bih se upustio u polemiku.Odustajem.
Najveci strahovi nas "strucnjaka" su strahovi da se nećemo moći baviti strukom.Manje ili vise svi imamo te strahove i prinudjeni smo da pravimo kompromise.To je stoga sto nas drustvo uporno zeli saterati u politicki tor, dok bi mi da budemo izvan svih politika. Biti izvan politike je nemoguce. Ne postoji ni jedna demokratska drzava na svetu koja osigurava potpunu slobodu pojedinca. Price o zapadnoj demokratiji su bajke za malu decu.
pozdrav svima
Z.
Kad izustim bilo koji pojam( istina, sloboda, ljubav..) ne mogu da se otmem dojmu da je većina naših pojmova imaginacija. Zbog te imaginacije, značenja koja nas kako kaže 123 nauče od malena( indoktriniraju) mi prvopočnemo da ketmanimo sami sebe, i to je početak opšte ketmanije. Naš izbor je uvek društveno određen, i tu je kraj našoj slobodi. Subjektivnost nas onemogućava da budemo objektivni, egoizam da volimo druge poput sebe i tako redom.
Pitam se onda zašto ljude prozivati lažcima kada je ceo sistem već unapred postavljen na ketmanovskim osnovama? Laž je naša sudbina. A život, onaj stvarni? On nije bajka već dnevna borba, preživljavanje. I zašto bi spretnost preživljavanja bila negativna odrednica?
U totalitarnim društvima, iz kojih je progovorio i sam Miloš,odgajali su nas u duhu kvazi-altruističnog kolektivizma.Takav odgoj je u suprotnosti sa ljudskom prirodom. Šta nam danas nude globalisti? Ništa drugo nego borbu za golo preživljvanje, ono što život jeste. Objektivno gledajući svet jeste to; ono što se svaki dan odvija pred našim očima,bez iluzija i imaginacija. Mi smo onakvi kakve nas je stvorila priroda,sa svim vrlinama i manama.Istorija je pokazala da nas ne mogu izmeniti nikakve norme,pravila,zakoni.Možemo glumatati, ketmaniti ali privremeno. Svaka predstava ima svoj kraj.
Ako smo "pametni" u kratkom periodu dok postojimo, treba da uvidimo suštinu vrste kojoj pripadamo i da taj dar života učinimo koliko je moguće lepim.Nismo li ipak najodgovorniji za sopstveni život.Sve ostalo su normativne gluposti koje je nametnula društvena zajednica. Imam osećaj da postajem anarhista, egoista,ne smem napisati sve ostalo što mi se vrzma po glavi,...
123 hvala na ponovnoj poseti i komentaru.
pozdravljam Vas sve.
Ma naravno da svi "ketmanimo". Pitanje je da li je ketman pozitivna ili negativna osoba.Za liberale je pozitivna, za levičare je negativna.
Osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne potencijale i sposobnosti je zrela osoba.Ona je dobra za sebe i društvo.Da li je važno što je malo ketmanila? Najveći postotak ljudi rukovodi se sopstvenim interesima, nego čim bi.Fanatici, verski ili politički, su bolesni ljudi.Njih treba izuzeti iz bilo kojih rasprava.
Li, ma ti si uvek bila liberal koji je naginjao anarhiji, heheee..
Peđa
Česlav Miloš spada u one disidentske intelektualce koji su delovali u jednom istorijskom trenutku, svuda, pa i kod nas. danas takvi ne postoje. kao što su nestali i boemi. prošlo je njihovo vreme. danas nema potreba za takvim angažovanjem, jer je dopušteno lajanje, samo što se to više ne čuje. medijski prostor su zauzele pevaljke, estradni političari, i 'intelektualni' marginalci, jer je informativni prostor strogo kontrolisan. kod nas su intelektualci zaćutali, nažalost. sklonili su se, jer nemaju manire ovog vremena: nametljivost, brbljivost, potkupljivost, a nemaju ni novac. po meni lično, nemaju ni hrabrosti. prošla su herojska vremena.
zbog toga ne možemo porediti vreme gvozdene zavese i današnje. tada su ljudi nestajali u mraku, a danas su u medijskom mraku. nekda se znalo da je neki intelektualac osuđen, u zatvoru, proteran, danas ne znamo ni da postoji. mnogo toga se promenilo, pukao je bipolarni svetski poredak. ali se polako formira novi, da bi se ponovo uspostavila ravnoteža moći. biti ketman je društveno prihvatljiva kategorija oduvek bila. jer svaka vlast koliko god i demokratska bila ima svoj sistem, koji podržavaju i nose ga ketmani. jer priroda vlasti je moć sa hijerahijom koja je obezbeđena potkupljivanjem, ucenama i manipulacijom. uvek bilo. istoriju pišu pobednici pa i ne znamo pravo stanje stvari u mnogo starijim sistemima.
pravi intelektualac ne trpi sistem, okvir, njemu treba sloboda da bi izrazio ono što ima na umu. kritika je dobrodšla ali samo ako se shvati kao pomoć, a ne kao sredstvo ugrožavanja ličnih pozicija ljudi na vlasti. nažalost, danas toga nema, jer smo jako daleko od zajedničkog interesa celog društva. lični interesi, egoizam, destruktivizam, su prevladali. a na takve pozicije zna se ko dolazi: ljudi koji nemaju vrlinu kao glavnu osobenost svoje ličnosti. bar je u ovom istorijskom momentu tako. videćemo šta će biti kasnije.
biti vođa znači služiti narodu. intelektualci koji bi trebalo da rade za vođe su na marginama. izgubio se domaćinski manir. danas je to samo misaona imenica, naše puste želje... kad se probudimo, ode sanak pusti...
123
123
Izvrsna analiza. Ja bih joj dodao jednu dimenziju u vezi slobode intelektualaca.
Sve mora da ima granicu pa i sloboda.Ukoliko pažljivo analiziramo napredne tehnologije, na primer u medicini, videćemo da je u osnovi etičkih rasprava razlika manje stručna,više ideološka,verska i sl. Naučni entuzijazam je često slep. Naše ambicije ne smeju počivati samo na principu samoostvarenja. One moraju biti u najtešnjoj mogućoj vezi sa moralnom odgovornošću, ali to nije uvek tako.Još su opasnije ambicije društva koje koriste našu stručnost.Ko nama naučnicima garantuje da naši rezultati neće biti iskorišćeni u pogrešne svrhe? Da li smo u takvim slučajevima naknadno odgovorni?
Peđa
123
Vaša lucidna zapažanja me dodatno inspirišu.
Postaviću Vam/nama nekoliko pitanje koja me odavno intrigiraju:zbog čega bi intelektualci bili društveno odgovorniji od ostalog sveta? Ko danas spada u intelektualnu "klasu" i šta uopšte čini čoveka intelektualcem? Na ova i mnoga druga pitanja u vezi intelektualaca ja imam odgovore koji me sprečavaju da "intelektualce" izdvojim od ostalog sveta.Iluzija je da su obrazovaniji neumorni i neustrašivi tragači za istinom. Stvorili smo mitkoji nam se dobro odbija o glavu. Intelektualcima smo poverili pravo na istinu koje im ni po čemu ne pripada.Niti su intelektualci vlasnici istina, niti je njihovo obrazovanje( diploma) garancija sposobnosti.
Eto i ta priča o intelektualcima je jedna od naših laži, kao što je i cela ujdurma oko ISTINE i samo istine velika šarena laža.Citiraću George Steiner'a koji lepo kaže: ( to nam je Peđa trebao napisati !!!)
" Nikakva bliskost, biološka, emocionalna, seksualna, ideološka, neće nam omogućiti da rastumačimo, izvan svake sumnje, misli drugoga. Nemamo nesumnjiv dokaz o mislima koje su u datom trenutku nastale. Sposobnost da se laže, izmišlja i glumi, svojstvena je našoj ljudskosti."(Ten (Possible) Reasons For the Sadness of Thought)
Peđa,
Slažem se u vezi slobode.
Pitanje odgovornosti ti je naivno!Naravno da ste/smo odgovorni.I naknadno.Nemoj mi reći da naučnici nisu svesni posledica.
Uzmimo kao primer stvaranje najopasnijeg virusa. Stvoriti virus i upozoriti svet na katastrofalne posledice u slučaju njegove zloupotrebe..šta je to nego krajnja neodgovornost! Čemu vodi to istraživanje? Molim te mi objasni.
Vi biogenetičari nemate pojma do čega sve može dovesti kloniranje !!! Kako sada zaustaviti industriju genetski modifikovane hrane i Monsanto? Nikako.
Ni jedan fizičar u Cernu nema pojma zbog čega je sve napravljen Cern. Ma daj!!!
Primera ima na hiljade.Ima ih nažalost i u mojoj struci.Ali neću da ih nabrajam, haha...slađe su mi Vaše greške.
Li,
Slažem se da obrazovanje/znanje samo po sebi nije odlučujući činilac koji određuje kategoriju intelektualca.Da ne objašnjavamo jedni drugima ko su pseudointelektualci.
Ja sam lepo napisao da naučnik mora biti odgovoran i da nisu svi odgovorni. Sama si ukazala na nemogućnost dopiranja do odgovora na najveća pitanja života.I odgovornost spada u taj red.
Hajde da se vratimo Milošu.Ketman je osoba koja ćuti o svojim uverenjima. Ja sam taj naučnik koga interesuje isključivo struka. Konformista sam. Živim u okolnostima na koje nemam uticaj ( niti želim) i zato ćutim (drugi slični meni zastupaju poželjne stavove da bi mogli da dobiju ili zadrže prestižan posao na kom mogu da se nesmetano bave strukom).
Kao takav ja sam po Milošu Ketman!!! Vodim svoja posla, društveno sam neodgovoran. Biti društveno odgovoran u suludim vremenima je suludo!!Kao što je suludo od nas tražiti da unapred razmišljamo o mogućim zloupotrebama. Trebali smo ostati u pećini i tada ne bi bilo ovoliko zloupotreba. Civilizacija ima svoju cenu!
O Steineru drugi put.
Peđa
Peđa, ja ne govorim o anarhiji i raspusništvu da bi slobodu morali ograničavati. ja govorim o slobodi: ona nema granica, zato je i sloboda. moralan čovek koji gaji vrline ne mora da se ograničava. njegove vrline već deluju i ne ugrožavaju druge. one nemaju granica, ali se mogu sputavati od strane onih koji te granice nisu u stanju dostići. sloboda frustrira one koji je ne mogu dostići. koji nisu svesni svojih granica. pravi intelektualac zna svoje granice. sloboda pre svega podrazumeva viskok stepen samosvesti, a on nije moguć bez duhovnog razvoja. a duhovni razvoj itekako ima podlogu u odgovornosti intelektualca prema svom delovanju. pogrešan, po meni, izraz 'intelektualac' navodi na pogrešan zaključak da se radi o razvijenom intelektu. ne može intelekt da bude dobvoljno razvijen ukoliko nema duha, pa da takav čovek može imati ideju, npr: kako rešiti neki društveni problem, ili kako postaviti stvari na svoje mesto. društveno prihvatljiv izraz je stvorio i tip takozvanog intelektualca koji je omasovljen. to je sada izlizan termin, kao što su izlizani i ljudi koji sebe svrstavaju u datu kategoriju samim tim što su istinski sručnjaci u svojim oblastima. ali to nije dovoljno. Potrebna je vrlina.
šta se dešava sa naučnikom kome je delo zloupotrebljeno i da li on ima odgovornost za takvu zloupotrebu? teško pitanje. Tesla je bio primer koji nije trpeo takve manipulacije. ali je imao sreću da ga nisu razumeli, pa su ga smatrali luđakom. zbog toga su ga na izvestan način ostavili na miru. po mnogim hipotezama smatra se da je on izazvao tungusku katasrofu u Sibiru. ali je spalio sve svoje spise. znao je koliko se njegovo delo može zloupotrebiti. i radije je izabrao da ostatak života provede u više nego skromnim uslovima, sam i daleko od ljudi. ali on je jedan, jedinstven primer vrline koja ne poznaje granice.
lepo sam rekao: ovo nisu herojska vremena. pa je suviše teško postati heroj, pa makar bio i intelektualno slobodan. lično mislim da u svemu mora postojati mera stvari. i red stvari. gubitak poretka znači haos. zbog toga je danas opšta slika vremena haotične, jer nema nikakvog reda i poretka stvari. moguće je da će posle nekih lomova biti uspostavljen neki drugačiji red. kosmos igra tu ulogu. ne može amerika doveka da vlada svetom sama. zbog toga se Rusija diže iz pepela. a uporedo sa njom i Kina, Brazil. ni Indija se ne da. preraspodela energija mora imati novu ravotežu. Česlav Miloš, kao i većina intelektualaca tog vremena je bila zakačena za jednu kvačicu: gubitak slobode govora i izraza koji nije bio u skladu sa tadašnjim sistemom. on je samo odigrao neku svoju ulogu koja mu je bila data i koja je u tom vremenu bila značajni činilac nekog društvenog pomeranja. samo što društvene promene imaju svoje vreme trajanja. danas je vreme ubrzanije nego ikad. zbog toga ja lično očekujem da će se ovaj svet ustrojavati brže nego u prošlosti. i ko zna šta nas sve još čeka.
u međuvremenu neka svako diže svoju sopstvenu svest na viši nivo, prema svojim potencijalima. izgleda da nije još došlo vreme kada će delovanje umnih biti omogućeno. oni deluju na drugačiji način. svaka generacija ima neku ulogu koje nije ni svesna. tek posle nekog vremena se shvati koja je to uloga bila.
pozdrav i ne zamarajte se suviše ovim pitanjima. budite pre svega odgovorni pred sobom. to će vam doneti mir, a to je mnogo drugačije blagostanje, od onog koga zamišljamo kao značenje te reči. što više takvih ovaj svet ima šansu da bude neko bolje mesto za život.
123
Pedja,
Radi se o tome da se u zivotu sve preklapa.Pedja druze ti samo mislis da si izdvojen-fakticki nisi. Mislis da si slobodan! Za slobodu nije dovoljno samo tvoje ubedjenje. Da ne ketmanimo, znas ti dobro.
pozdrav
Z.
L2, već sam pokušao da odgovorim na neka vaša pitanja. to je moj lični stav, razmišljanje na ovom nivou do koga sam stigao. mislim da stvari nikada ne treba gledati crno ni belo. pravo na istinu nije onako kako vi interpretirate. svaki naučnik, filozof, sociolog, književnik, umetnik dospeva posle niza godina pod lupu provere. vreme daje uvek ocenu vrednosti nekog delovanja. inetekltualac mora svoj intelekt staviti u ravnotežu sa duhom i vrlinama koje proističu iz duha. bez obzira na struku kojom se bavi. možda će se jednog dana stvoriti neki drugačiji izraz imena za takve ljude. niko neprikosnoveno pravo da tragamo za njom. pa kako ko uspe, ili ima potrebu. po tome se razlikujemo. ali smo svi ista bića koja moramo proći svoju golgotu na ovom svetu. niko je još nije mimoišao. ono što je šarena laža to svi ližemo u nekim svojim godinama, pa iznova pravimo nove sofisticiranije šarene laže, amo što se sve one izližu, pa iza toga ostane samo puka drvena ili plastična drška o koju su bile zakačene. tu kreće proces proširenja. jer sloboda je širenje, a ne sužavanje. ona nema kraja, i zato je nedostižna. možemo osvajati samo određene nivoe, a i oni određuju nova vremena, nove promene, nova ustrojstva sveta. zbog toga ne treba previše brinuti. svakome je data mogućnost, ali bez kazne ako je ne iskoristimo. kazna je samo naša loša savest. svet uvek ide dalje, i sa nama i bez nas.
problem intelektualce je što on misli da suviše zna. to ga ukopava. mi jako malo znamo. sve što usvajamo kao znanje opet vreme protura kroz svoje sito. uostalom, zar svako od nas ne vidi tek posle nekog vremena gde greši. to nije ništa strašno, jer je bitan krajnji učinak. sve ostalo je hod po trnju, koga želeli ili ne, moramo priznati. čovek se oslobađa stega svojih lažnih uverenja tek kad prizna ono što jeste. posle toga kajenje nema onu težinu koju osećamo kad nismo skroz prihvatili svoj slučaj. u suprotnom moramo napraviti drugo lažno uverenje da smo u pravo i da nismo mi krivi za ono što se nam dešava. dostojevski je to lepo objasnio u 'zločin i kazna': svi smo za sve po malo krivi. ljudi smo, nismo anđeli.
Pozdrav
123
izbrisa se osvovni deo odgovora:
niko nema pravo na apsolutnu istinu, ali svako ima neprikosnoveno pravo da za njom traga i otkriva je.
123
Neprikosnoveno pravo traganja za istinom je jedno a istina sasvim drugo.Svako ima to pravo, to niko ne spori. Ja sam apelovala na naivno ljudsko verovanje da je obrazovanje ( ne znanje)garancija znanja, odnosno na uvreženo mišljenje da su intelektualci bliže istini nego ostali.
Što se tiče apsolutne istine, o njoj i nije reč. Ne raspravljamo u apsolutnim kategorijama.
Ovoliko uz ranu jutarnju kafu.I ovo je previše u rano jutro ...haha.
pozdrav i Vama
Z.
U pravu si,"Za slobodu nije dovoljno samo tvoje ubedjenje."Ne upozorava uporno Li na reči! Stari moj pričaš o determinizmu. Ako ćemo o njemu onda smo već genetski "neslobodni". Ni to nije istina,znaš isam. Slobodan sam kao ptica jer me niko ne prisiljava.Priznaj da je to dovoljan uslov slobode.
123
ovo je indirektno odgovor i na tvoju konstataciju da je "sloboda širenje, a ne sužavanje. ona nema kraja, i zato je nedostižna." Naravno da je u relativnom smislu sve dostižno i da ima kraj.
Gde je onaj preterko da nam kaže kako preterujemo.Znamo da nema apsolutnog a govorimo kao da ga ima! Kakva istina, sloboda i ostale gluposti.Pobrkali smo determinizam i slobodu.Rekoše toliki umovi da je čovek zatvoren u svoju svest. To je determinizam a ne sloboda, a gde je tek istina, pa ostalo.Sve same reči pa kako ih ko shvati i tumači.
Peđa
Peđa,
ja mislim da nema kraja, čak ni u relativnom smislu, osim u svetu determinizma. ako se ne varam ti imaš neke veze sa genetikom? gde je tu kraj i da li smo mi determinisani samo genetikom? u materijalnom smislu jesmo. a kako onda objasniti neka čudesna izlečenja recimo raka. Poznajem jednu osobu kojoj se to dogodilo i ne bih ovde ulazio u opis. da li nauka ima granica? nema! postoji samo trenutno stanje ljudske svesti. kad bi ste znali koliko sam bio ubeđen u neke stvari u svoje vreme. haha. sve je vreme demantovalo. ako, tako mi i treba. ;)
slažem se da je čovek zatvoren u svoju svest. a da li je ona uvek ista? nije! uvek je proširujemo bar za malo, i osvajamo bar delić tog nesagledivog prostora slobode. Uzeću primer L2. ona uvek čezne za slobodom. :) ne znam šta pod tim podrazumeva, ali često piše o tome. znači da je bilo trenutaka kada je osetila šta to znači, moramo joj verovati na reč. to je njeno i ne treba se u to mešati. sklonosti ne možemo ugasiti. doduše možemo, ali ostaje uvek neki ugarak koji svetli.
L2, čini mi se da će vam jutarnja kafa više prijati ako se ne budete suviše kačili za detalje i upozoravali na reči kojima se i vi takođe igrate. postoje sfere u koje i vi odlutate, a mi džentlmenski sačekamo da se vratite. stoji vam uloga amazonke, a ta lebdenja dođu kao ravnoteža ;) šta više, veoma šarmantno.
a sad se potrudite i sve ovo prebacite u determinizam, ako vam više odgovara. moj ili vaš, svejedno je. ;)
pozdrav
321
321..
nemate pojma koliko ste u pravu kad spomenuste moje lutanje.Ja se mučim da ne odlutam, teško mi pada sletanje i zato Vam se od srca zahvaljujem na razumevanju i strpljenju da me pratite u neredu misli i osećanja.
Pokloniću Vam jedan tekst koji govori o jednoj vrsti neznanja, zaslepljenosti, naivnosti , ne znam koju reč da upotrebim tek proniknućete sami na šta ačludiram i ne sumnjam da će Vam biti jasno. Tu vrstu slepila sam, sticajem okolnosti, odgojila u sebi i zahvaljujući tome osetila slobodu koju spominjete. Ništa lepše. Gledati čoveka i videti u njemu samo lepo, ne moći osetiti uvredu,zlobu iz tuđih usta, jer se one pretaču u med.
Mogla bih Vam o tome pisati satima. No, ovaj tekst o Mozartu biće dovoljan.
Nadam se da će te u njemu uživati. I, pre nego što ga kopiram..ne brinite, ja uživam u našim dijalozima. Kao što vidite prijaju mi ne samo slaganja, već i razmimoilaženja, premda ja mislim da smo na istim frekvencijama. Reči su zaista fascinantne. Ne zaboravite da one stoje UMESTO stvari i događaja...Opet ja cepidlačim, ali verujte ja se igram sa njima. Ne mogu da odolim.
Mozart i Salieri
Nikada se niste zamislili o tome zbog čega je Mocart dozvolio da ga ubiju? Čak i najneiskusniji školarac koji prvi put uzme u ruke “Male tragedije” lako može da uvidi o čemu se tu radi. Školarac shvata, a evo genije Mocart – ne. Mocart se s nekom neobjašnjivom fatalnošću kreće prema svom kraju. I želimo da mu viknemo: “Pažljivo!”. Zar ne vidiš otrov u tom osmehu! Zar ne čuješ kakav je otrov u tim rečima!”.U tome i jeste stvar što on ne vidi i ne čuje.S jedne strane kao genije, i prefinjen čovek, on oseća blizinu smrti. A s druge – on ne vidi da smrt može da dođe odatle. Zašto? Zašto on ne prepoznaje zavist? Veoma jednostavno – zato što mu nije poznata. On nikada nije znao za nju u sebi, ona nikada nije ulazila u njegovo srce, i nikada ga nije mučila adskim ognjem. On ne zna šta je to. Zato Mocart ni ne vidi signale o opasnosti koji dolaze od Salerija. I zato on mirno seda da “jede sa zavidljivcem”. I čak i tada kada reklo bi se ne Salieri, već sama zavist sedi naspram njega, on ne prima u svoju dušu taj greh – čak ni na nivou saznanja. Ne uvidevši opasnost, ne prepoznavši je, Mocart dozvoljava da bude otrovan, i umire. Ali evo paradoksa! – bezvremena smrt je ovde život, jer postoji potpuna sloboda od greha.
Puškin nas je u “Mocartu i Saleriju” prema rečima Fazil Abdulovich Iskandera s boldinskom svećom u ruci proveo po katakombama ljudske podlosti”. Ali ne samo to. S prozorljivošću genija Puškin nam je demonstrirao važan duhovni zakon: Mocart gine fizički, ali ne i duhovno. A Salieri, koji je u početku pustio zavist u svoje srce, a potom ga bezrezervno predao njoj, već ne može da se zaustavi – on ide putem đavola do kraja, znači gine."
Мария Городова
drugačije pišete kao 321
draga L2
ne, ne pišem ja drugačije, nego me vi gledate (čitate) drugačije. mi čitamo s leva na desno, a ako obrnemo pravac čitanja, onda vidimo nešto drugo. kao što ponekad drugačije gledate druge ljude, koristite drugu vizuru, pogled sa druge strane. a realno gledate jednog te istog čoveka. tražiti lepšu stranu ljudi i to je sasvim OK, šta više jako dobro. ali to ne znači de ne treba da vidite i onu drugu stranu, ali treba da znate šta sa njom. to što vi zovete svojim slepilom ili naivnošću ja ja se ne bih složio. to je potreba za osvajanjem lebdećeg prostora (slobode) o kome govorite, za kojim tragate, čeznete, kako god se izrazili, u kome nema zavisti, srdžbe, besa, ljubomore, prezira, sve u svemu: nema bola. vaša izjava da ste ponekad naivni jer uzlećete u neke druge sfere svesni da sledi bolan pad, bi isto tako značila i da je Mocart bio naivan. ako poverujemo M.Formanu i njegovoj umetničkoj filmskoj impresiji, videćemo da je Mocart itekako bio i zemaljski lik, uživao u čarima žena, zabavljao se sa svetom iz niže klase koji nije bio opterećen normama, lenstvovao, bio nestašan. da li ima nečeg lošeg u tome biti nestašan i neobuzdan? samo je Mocart taj duhovni svet, ne samo muzike, nego i vrlina, dobrote, i svet zemaljskih materijalnih stvari - spojio u jedan svet. njegov svet. ta vrsta neopterećenosti mu je omogućila da ima direktan upliv u duhovne sfere odakle je izvirala njegova muzika. poznato je da je on već čuo muziku, i samo je zapisovao ono što je čuo. za razliku od Salijerija (S neka bude i metafora) koji se mučio da napiše jedva jednu temu, Mocart je ležerno, bez po muke, pravio beskrajne varijacije u neverovatnim muzičkim slapovima. reći ćete: ali on je bio genije. tragični Oto Wajninger je izjavio da u svakom čoveku čuči genije. ako se vratimo Mocartu, da je bio suviše vezan bolom za krutog i autoritativnog oca ili za isprazno brbljanje svoje gazdarice, on bi sigurno više i od samog Salijerija postigao, ali s mukom. umesto toga, on je sve to pretvarao u muziku. pa čak i u neobuzdanim pijankama. Kusturica je mnogo lepo rekao da je njegov otac u pijanstvu odmarao svoju dobrotu. pa svakako, to ne može da razume svako. ravnoteža je lek, koliko gore toliko dole.
da nastavim, pod uslovom da me muški ne čitaju, zafrkavaće me do besvesti. haha
često se govori da postoje dva odvojena sveta: svet materijalnih i duhovnih vrednosti. međutim, izgleda da to nije uopšte tačno. oni pripadaju jednom celovitom svetu. materijalni svet u kome su se udenule i naše emocije, se gradi pod vođstvom duhovnog. uvek je niže u službi višeg. jednom ste izjavili, ako se ne varam, da težite celovitošću kao osnovnim principom razumevanja (nešto tako). taj pristup podrazumeva spojiti crni i beli svet, materijalni i duhovni, u jedan celovit sistem. a za to je potrebno mnogo vrline koja se gaji godinama. to opet negde podrazumeva da moramo prihvatiti i tamnu i svetlu stranu. ako odemo dalje, to znači oprostiti i sebi i drugima, prihvatiti svoje nesavršenstvo. kao Mocart koji je i pored genijalnosti ipak bio nesavršen čovek. tada će sletanje na zemlju biti jednako uzbudljivo kao i uzletanje u visine. verujte mi na reč. platio sam cenu, ali drugačije nisam mogao shvatiti šta znači pad. i to je disciplina kao i svaka druga, mora da se vežba. mislim da vi žene možete u tome biti uspešnije, a mi samo ako pobedimo našu surovu racionalnost. dapače, dobitak je fenomenalan. možemo se lakše približiti ženama. ;)
prema tome, gajite vi ta vaša putovanja u sfere ali hodajte uspravno, nećete osetiti kad aterirate. čula varaju i teraju razum da napravi svoju verzuju na osnovu jedne vizure. a um može da obuhvati razne vizure odjednom. to je slično beskrajnim muzičkim varijacijama na jednu malecku temu, koju odvojeno nikad ne bi smo ni primetili.
hvala za tekst i komentar. nadam se da ste ovo razumeli. ja vas, svejedno, svesrdno podržavam u tome. i bacite ta koplja amazonke u žbunje. učinićete uslugu nekom muškarcu ako ih slučajno pronađe i mazne. to je ipak naše oružije.
pozdrav
123, 132, 213, 231, 312, 321.... zamislite samo koje bi varijacije mogle da se naprave od imena i prezimena. haha :)
Koliko ja poznam svoje drugare, neće se smejati.Mi imamo prilično otvorene odnose a muško-ženski odnosi su jedna od tema koju upražnjavamo iz praktičnih razloga.Ma koliko izgledamo neozbiljni, površni, u tome smo vrlo korektni. I sve to u sklopu prijateljstva koje shvatamo kao mogućnost da proširimo znanja do kojih je teško doći u ovom ketmanovskom svetu.
Vaš tekst me zasupnuo kao bujica pa će mi trebati malo vremena da se mislima uspravim.A možda ću ostati pod utiskom prvog dojma. to često činim.
Čitala sam tekst kao da ne dotiče mene.Doprineo je tome Vaš stil,univerzalne teme i ja, opet ja..sorry. Trebala sam prizvati u pamet tu Vašu sliku o meni, ali mi nešto nije uspelo.Ne uspevam se skoncentrisati:da ne lagim, biće da ne želim, ne trudim se. Užasno sam nekorektna,znam, uzimam to što mi svi vi prijateljski dajete,a sama ne dajem onako kako pristoji. U fazi sam varijacija na temu..haha..
Vaš tekst je tema koja me inspiriše na stvaranje varijacije. Istina.Strašno, zar ne.I mislim da ovo što pišete o meni ne zaslužujem s obzirom na ovakva moja zamešetanija.Zbog njih i rigoroznih kriterija ( nažalost i to je istina ) imam uzak krug prijatelja ( ali vredan). Tek sa ljudima određenog kova mogu dobiti celinu kojoj težim, bestežinski osećaj. Znate li kakav je to osećaj? Kao kad ste u svojoj kući: opušteni ste( kao ja sada), ne razmišljate šta će te reći,kako će te se ponašati,kako će vas shvatiti,jednom rečju ne morate ketmaniti, možete biti svoji. A zašto? Zato što znate da će Vas uvek razumeti, da Vam neće zameriti.
Za takve odnose je preduslov ljubav. Ona daje lakoću o kojoj Vam pišem jer počiva na gotovo apsolutnim stubovima međuljudskih odnosa, poverenju, poštovanju ..itd.
A ljubav, ona se ne može simulirati. Nje ima ili nema, pojavi se ili ne, može da dođe i isto tako da prođe, ali dok traje..eh, tek bi se o tome dalo pisati.
123...to su naše misaone alatke. Nikada ih dosta, a varijacija je bezgranično mnogo. Najlepše je bez njih.
PS. I ko kaže da je koplje Vaše oružje, haha...(ne može žensko da oćuti).
hahaha, slatko se nasmejah. L2, varijacije su vam malo izmakle kontroli pa utrpavate drugu, ličnu temu. usuđujem se posle ovog da kažem: suviše vam je doživljaj čitanja ličan. ja sam se držao opšte teme o slobodi, začinivši nekim ličnim utiscima radi boljeg razumevanja i pomalo umetničke slobode. ponelo me. ali ne, blagi bože, o vama ne mogu misliti više od onoga što vi sami otkrivate jasno. dali ste mi samo šlagvort. ponudio sam malo zanimljivog stila pisanja uz podršku da otvorite taj duboki bunar lucidnosti koji žene imaju, očekivajući bravure. čist podsticaj. žene nikada nisu dovoljno cenile svoje vrednosti kojima su darovane prosto nesebično. bog je bio malo škrt kad je pravio muškarca, ali je kod žene imao neodoljivu inspiraciju. one bi mogle da pokažu svoj autentičan stav prema svetu koji je neprocenjiv. svet bi bio bogatiji. ali na kraju uvek izvuku neko koplje, ako ništa drugo ono u šali, i unište same sebe, pravdajući se da nisu baš toliko zaslužile da drugi o njima tako pišu, misle ili se ponašaju. (ah, predosećam da će i ovo podleći vašoj ličnoj transkripciji) razumećete me kad se malo odlepite od sebe. sumnje da li se nešto odnosi ili ne odnosi na lično samo opterećuju. čovek sećanje na sebe može pronaći gledajući i u oblake na nebu, a u rečima drugih tek, ukoliko za tim ima potrebu.
izbor članaka vam je odličan pa je to u suštini privuklo moju pažnju. vaše društvo nikako nije površno, a još manje neozbiljno. dopala mi se ležernost i duhovitost. inače ja ovde ne bih ponekad vežbao svoje varijacije na temu. ;) :) pa da ih završimo... red je.
pozdrav,
123
Evo i ja se smejem slatko.Bila sam u pravu kada sam napisala da pišete drugačije kao 321.
A moj "odgovor"..eh, nisam uspela da vam objasnim čim je iz teksta iznikao "problem". Citiraću Vas pa će te me možda pravilnije shvatiti "dali ste mi samo šlagvort".I, kako onda ne razumete da ste i Vi meni samo "dali šlagvort".
O jadni mi umetnici!!! Ne čudi da nas svet trpa u samotnjake, nesrećnike, bolesnike, eto i "opterećene" sobom sve samo ne u umetnike malo uvrnutog, nekonvencionalnog senzibiliteta i načina komuniciranja sa svetom.
Ja vas nisam pogrešno shvatila.Samo sam vam pokušala ( i nisam uspela) objasniti da moji odgovori na komentare nisu klasični odgovori da se ne biste, ne dao Bog uvredili.Usput objasnih i principe komunikacije našeg malog društva.Htedoh biti dobra domaćica i pružih izvinjenje i ta objašnjenja.Avaj, loše se izrazih, šta li pa umesto da razbistrim vodu ja je zamutih.
Dalje ne smem da pišem jer i ja se uplaših, kao VI, da ću opet biti pogrešno shvaćena.Ne zbog sebe, već Vas.Vi ste taj koji se boji.Nema potrebe.Pišite kao 321,opušteno, sa više a ne "pomalo umetničke slobode". Vidite do čega mene dovodi moja umetnička sloboda...(haha...koja preporuka)
srdačan pozdrav
PS. ne znam koliko ste se Vi smejali, meni je još uvek smešno.
Šta je tu smešno da se i ja nasmejem.Mrzi me da čitam vašu konverzaciju.
Moram da kratko odgovorim 123 o genetici.
... da li smo mi determinisani samo genetikom? u materijalnom smislu jesmo. a kako onda objasniti neka čudesna izlečenja recimo raka
Kao prvo najnovija istraživanja su dokazala da nismo apsolutno određeni genetikom. Čak i ako su nam poznati svi faktori genetskog sistema( a nisu jer su nam nepoznate funkcije svih gena) ne može se predvideti tok kojim će se odvijati život. Instrukcije koje su uskladištene unutar DNK nisu jedini deterministički faktor.Uz to geni čine samo 2% ljudskog genoma koji je opet kompletan set DNK u jednom organizmu itd.
U pogledu razumevanju molekularnih osnova bolesti u središtu pažnje sledećih decenija biće proteom (svi proteini u organizm) odnosno specijalizirana grana Proteomika.
Neočekivana izlečenja su potvrda napred navedenog.Ne postoji apsolutni biološki kontinuum.
pozdravljam
Peđa
Draga L2,
napraviću ustupak zbog vas, iako ovo ne liči na mene.
nemojte, molim vas, razvodnjavati i tražiti 'probleme' kojih nema. voda je još uvek bistra. šta bi ste hteli? bistriju od ove? da je razaložimo na molekule? a počeli smo. sad ste me iznenadili sa tom predrasudom prema umetnicima i čudacima, usamljenicima. niko od njih nije jadan što je nerazumljiv većini, a oni koje ja poznajem i ne očekuju da ih većina shvati. jer preležali smo dečije bolesti. a koliko vidim umetnik ste.
nema reči o neshvatanju. one su nus produkt nesvarenih informacija. i u krajnjoj liniji, ako niste shvaćeni ili nekog nesvesno i uvredite, šta vas briga. niste majka Tereza. za svesno znate samo vi pa se sa tim nosite kako znate i umete. to mene ne bi trebalo da zanima. a nemojte ni sami tražiti probleme tamo gde realno ne postoje. znate onu našu staru TV dramu: izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo (fali naglasak, zamislite ga). haha
budite žena sa svojim autentičnim izrazom, znači iz one sfere gde volite da otputujete. tu ste najautentičniji. ljudi to osete. ovde za to bar imate prilike. bez tog duhovnog dela nema nam života.
nesvesno me terate da budem ličan da bih održao komunikaciju. pišite do mile volje, imamo uvek o čemu i ne brinite kako će to drugi doživeti. narodu još niko nije udovoljio! dogovoreno? kratko i jasno. zatvaramo ovaj krug!
pozdrav 123 :):):)
Peđa,
hvala za odgovor. nisam imao uvid u taj deo. pretpostavljao sam. ponekad se pitam kako li će nauka izgledati u daljoj budućnosti. neće više biti odvojena duhovnost od nauke. izgleda da će se to novo zvati jednostavno znanje. ljudi bi trebalo ponekad prestati sa analizama. tamo gde prestaju analize, počinje život. eureka! koliko mi je bilo potrebno. haha. znanje je da možemo biti bar povremeno oslobođeni znanja. a bogami i umeće. osim kada smo obuzeti otkrivanjem novog. posle toga, odmah mozak na livadu, ili bućnuti se u vodu i isprati višak informacija.
pozdrav svima. 123
Autentično ću da zaćutim, a brbljala bih.Upravo pijem prvu popodnevnu kafu koja mi razbukta maštu..
OK. Dogovoreno.
pozdrav
Miloši su ketmani koji na kraju muka postaju, što bi rekao Niče, prepredeni osvetnici i trovači.Koji je to moral? Pokajnički?
XXX
Zaboravili ste da je autorski honorar obavezan, a da je menjanje sadržine nedozvoljeno. Tekst niste razumeli. Pokazali ste samo da je ketman u Srbiji sada gori i rasprostranjeniji nego u zemljama Istočnog bloka polovinom prošloga veka.Da je gori nego 1998. kad je ogled objavljen.
OBJAVLJUJETE TEKST A DA PRE TOGA NISTE PRIBAVILI DOZVOLU OD AUTORA. ZABORAVILI STE DA POSTOJI NEŠTO ŠTO SE ZOVE INTELEKTUALNA SVOJINA I DA SE ZA KRAĐU ODGOVARA.
ZNAM DA NEĆETE OBJAVITI OVAJ KAO NI PRETHODNI KOMENTAR, ALI TO BVAM NEĆE POMOĆI.
Kao što vidite oba su komentara objavljena, komentari se ne cenzurišu.
U tekstu je navedeno ime autora i dva puta izvor odakle je tekst uzet.To su elementarna pravila preuzimanja tekstova.
Zahvaljujem što ste me opomenuli i ujedno izvinjavam se što nisam bila pažljiva i primetila zabranu časopisa.
To nije razlog da nekoga odmah optužite za krađu.
Autor sam bezbroj radova,na koje nikada nisam stavljala zabrane. No,to je pravo autora i ja ga itekako poštujem.
uz prijateljski pozdrav
Sraman komentar , "intelektualca" anonimusa ( ili nje ) koji se drečeči bori za intelektualnu svojinu ( svoju ????!!).
Bravo na odgovoru!
ozlojeđeni inteletualac
Ko si ti da sudiš SRBIJI!!
ozlojeđeni intelektualac
“ZNAM DA NEĆETE OBJAVITI OVAJ KAO NI PRETHODNI KOMENTAR, ALI TO BVAM NEĆE POMOĆI.” ...deranje i pretnja! Verujem da je komentator iz neke NVO patriotske organizacije koja iz humanih razloga razvaljuje po sopstvenoj drzavi. Gora Srbija od istocnog bloka 1998, a Zapad, gospodo NVOvci, nesto vam je razum selektivan. Jasno je da tu nema nikakve naucnosti, humanosti, ili vec sta pod cim ste ez stida i profesionalne etike razvili svoju unosnu ( placenu) delatnost . I ovaj ostrasceni komentar je lice ovog ( slicnih) autora te fele. Daleko od elementarne kulture pa cak i pravopisa.
Akademac
Постави коментар