понедељак, 06. август 2012.

Kako je cyber prostor postao sredstvo specijalnog rata

  war




Božo Kovačević  



 A nalitičari stanja u cyber prostoru upozoravaju da se poslednjih godina, zahvaljujući cyber špijunaži i cyber kriminalu, dogodio besprecedentni transfer bogatstva iz tehnološki naprednih zemalja u one koje ih žele dostići. Petabajti informacija o poslovnim i državnim tajnama, koje su trebale biti dobro čuvane kao zalog trajne superiornost zapadnoga sveta, postale su dostupne, pretpostavlja se, upravo njihovim najžešćim konkurentima za ekonomski i vojni primat u svetu. Moguća posledica takvih operacija je ubrzano smanjivanje razlika u stupnju tehnološkog razvitka između razvijenih zapadnih zemalja i ostatka sveta. Ako se prisetimo argumenata kojima njegovi tvorci i najgorljiviji zagovornici obrazlažu nužnost održanja sistema liberalne hegemonije čiju osnovu čine Breton Woods institucije, uspostavljene posle 2. svetskog rata, politike afirmirane u eri Margareth Tatcher i Ronalda Reagana te zamisli o novom svetskom poretku uobličene početkom devedesetih godina u Americi, onda bismo mogli pomisliti da bi oni moguće smanjivanje razlika u stepenu tehnološkog razvitka i društvenog bogatstva trebali pozdraviti kao ostvarivanje svojih deklariranih ciljeva. Glavno obećanje zagovornika svih liberalnih koncepcija za uređenje međunarodne političke ekonomije je win-win situacija, korist za sve koji prihvate globalna pravila igre. Umesto zero sum game, igre u kojoj je dobitak jednoga uvek gubitak za drugoga, koja je obiežila hladnoratovsko nadmetanje, unipolarni svet liberalne hegemonije u uslovima Fukuyamina kraja istorije trebao je doneti absolute gain. Umesto da budu zabrinuti mogućim smanjivanjem tehnološkog i ekonomskog jaza između razvijenih i nerazvijenih, zagovornici liberalne hegemonije bi se morali zapitati zbog kog propusta taj jaz još nije prevladan i zašto su nerazvijeni uopšte posegnuli za cyber prečicom ako primena globalnih pravila igre neizbežno vodi do dobrobiti za sve.

Z amisao o novom svetskom poretku temeljila se na nizu izrečenih ili neizrečenih pretpostavki.
Jedna od njih bila je da će američko shvatanje demokracije, ljudskih prava i slobodnog tržišta biti s oduševljenjem prihvaćeno u celom svetu.
Druga je podrazumevala redefinisanje značenja suverenosti država, odnosno implicirala je da su u punom smislu reči suverene samo Sjedinjene Američke Države, a ostale zemlje uživaju veću ili manju autonomiju, zavisno o stepenu interiorizacije temeljnih načela slobodnog sveta, i podložne su primeni sankcija ako se pokažu kao nedovoljno dobre učenice ili kao protivnice novog svetskog poretka. Primer najblažeg oblika sankcija bio je ukor bivšeg američkog ministra obrane Rumsfelda zemljama “stare Europe” koje su bile suzdržane prema američkoj odluci da se protiv Iraka primene najteže sankcije – vojna intervencija.
Treće je bilo uverenje da će tehnološka superirornost, osigurana institucionalnim aranžmanima i međunarodnopravnim regulamtivama o slobodnoj trgovini, intelektualnom vlasništvu i autorskim pravima, trajno garantovatii visoke tantijeme utemeljiteljima sistema liberalne hegemonije, ponajpre Sjedinjenim Američkim Državama.
Četvrta je pretpostavka bila da su informacijske i kompjuterske tehnologije najprikladniji medij za učvršćivanje novog svetskog poretka budući da efektivnije od ijednog drugog medija omogućavaju protok informacija nezavisno o bilo kakvim granicama. Pokazalo se da izvedba navedenih postulata nailazi na ozbiljne poteškoće. I onde gde su, između ostalog, zahvaljujući korištenju cyber prostora kao medija za propagandu i subverziju, srušene diktature i uspostavljene demokracije, nema garancije da nove vlade neće biti izrazito loše učenice iz predmeta ljudskih prava, ravnopravnosti spolova i vladavine zakona. Kako se uverljivost hegemona smanjivala - zbog činjenice da su zahvaljujući posrtajima demokracije tokom dva uzastopna predsednička izbora SAD prestale biti neupitan uzor, zbog očitih neuspeha misija u Iraku i Afganistanu te, ponajviše, zbog izbijanja financijske krize 2008. godine – tako se povećavao broj oponenata koji se nisu podvrgavali prećutno uspostavljenoj hijerarhji u međunarodnim odnosima. Primer, na samitu NATO-a u Bukureštu 2008. godine nije prihvaćena odluka o dodeli statusa kandidata za članstvo Gruziji uprkos ličnom zauzimanju predsednika Busha. Svi sastanci skupa G8 i G20 nakon 2008. godine mogli bi se opisati kao neuspešni pokušaji da SAD povrati prijašnji status hegemona. Pojava BRIC-a daljnji je pokazatelj okret od svetskog poretka kakav je projektovan u Americi početkom devedesetih godina. I naposletku, čini se da je tehnološka i vojna superiornost Amerike dovedena u pitanje upravo zahvaljući akcijama u mediju koji se smatrao ključnim za uspeh projekta uspostavljana novog svetskog poretka, u cyber prostoru.

P rimena informacijskih i kompjuterskih tehnologija omogućila je povećanje konkurentnosti u mnogim sektorima biznisa i potaknula znatne promene u načinu funkcionisanja država i u svakodnevnom životu pojedinaca. Moglo bi se reći da stepen umreženosti građana i nivo kompjuterizacije ekonomije, kritične infrastrukture i institucija uveliko određuje uspešnost marketinškog plasmana određene države kao celine. Po stepenu zavisnosti o sistemima kojima upravljaju kompjuteri – od vladinih institucija, vojnih instalacija i zapovedništava te vojne industrije do celokupne kritične infrastrukture koja uključuje dalekovode, vodovode, telekomunikacije, zdavstvo, bankarstvo i trgovinu – Amerika je na prvome mestu. Time je ujedno i prva po stepenu ugroženosti od cyber napada. Uz relativno mala ulaganja hakeri mogu prodreti do informacija koje predstavljaju intelektualno vlasništvo i tehnološke tajne strateških industrija, do poverljivih informacija o klijentima velikih kompanija i do šifri bankovnih računa milijona građana. Oni bi mogli izvesti takve cyber napade koji bi onesposobili kompjuterske sisteme koji upravljaju celokupnom kritičnom infrastrukturom i vojnim postrojenjima, mogli bi onemogućiti bankarsko poslovanje, trgovinu, promet. Mogli bi izazvati ono što američki proroci cyber rata nazivaju cyber Pearl Harbor ili cyber Katrina, raspad kritične infrastrukture, onemogućavanje delovanja institucija vlasti i socijalni haos.

P rednost Amerike u konvencionalnom naoružanju, koja joj omogućuje prednost na kopnu, na moru, u zraku i u svemiru, neupitna je. Ali pretnje iz cyber prostora tu prednost mogu privremeno eliminirati onesposobljavanjem kompjuterskih sistema o kojima ovisi izvedba operacija u bilo kojoj od tih domena ratovanja. Isto tako, uspešnom cyber špijunažom neprijatelji mogu doći do tehnoloških tajni koje će im omogućiti da bez dugotrajnih i skupih ulaganja u razvoj i istraživanja dobiju gotova rešenja i da tako ubrzaju prevladavanje jaza koji ih trenutno čini inferiornima. Daljnja neprilika je u tomu da cyber napadi s dalekosežnim posledicama mogu biti izvedeni s teritorija država koje su znatno manje zavisne o informacijskim i kompjuterskim tehnologijama pa je eventualnim uzvratom u cyber prostoru nemoguće prouzrokovati jednaku štetu kakvu je napravio napadač. Za izvedbu takozvanih DDoS, distributed denial of servis, zasipanja servera milijonima poruka koje ih zagušuju i onemogućavaju njihovo normalno funkcionisanje, moguće je koristiti zombije, kompjutere koji su bez znanja njihovih vlasnika iskorišteni u okviru napadačke mreže koja se naziva botnet. Ako su ti kompjuteri na teritoriju SAD-a i u vlasništvu američkih državljana ili kompanija, protiv njih nije moguće provesti vojnu operaciju. Ako su izvan teritorija SAD-a, mogu biti na teritoriju savezničkih država što je, isto tako, prepreka za vojni uzvrat. Na koncu, eventualno otkrivanje i uništavanje svih zombija ne mora dovesti da pravog organizatora i naručitelja cyber napada.

U spešnu cyber subverziju izvela je 2007. godine, pretpostavlja se, Ruska Federacija protiv Estonije primenom DDoS koji je onesposobio vladine mreže i kompjuterske sisteme banaka koje su morale privremeno ukinuti internetsko poslovanje i obustaviti sve transakcije s inostranstvom. Uvod u rusko-gruzijski oružani sukob u Južnoj Osetiji 2008. godine bio je DDoS protiv gruzijskih vladinih i vojnih mreža. Ti su događaji svakako predstavljali upozorenje da su neke države prepoznale cyber prostor kao novi cilj ratovanja.
Stepen zabrinutosti zbog mogućih posledica cyber napada protiv Amerike uslovljen je i poznatim posledicama cyber napada koje su izvele SAD ili njihovi saveznici. Primenom kompjuterskog virusa Trojan u Sovjetskom Savezu je 1982. godine uspešno izvedena cyber sabotaža koja je rezultirala razornom eksplozijom interkontinentalnog plinovoda.

Uspešnu cyber sabotažu izveo je 2007. godine Izrael protiv sirijskih nuklearnih postrojenja.
2009. godine Iran je bio žrtva američko-izraelske cyber sabotaže u okviru koje su uništene centrifuge za obogaćivanje urana. Ako bi neka složenija cyber operacija usmerena protiv američke kritične infrastrukture bila jednako uspešna kao ti ograničeni cyber napadi, posledice bi za Ameriku mogle biti katastrofalne.  Cyber prostor kome je namenjena posebna uloga u širenju liberalne hegemonije tako je postao prostor iz koga dolaze najozbiljnije pretnje nacionalnoj sigurnosti SAD-a. Prikladno orkestrirane kampanje visokih vojnih i obaveštajnih krugova, s jedne strane, i moćnog sektora ICT industrije, s druge, u Americi stvaraju atmosferu neposredne ugroženosti od izbijanja cyber rata za koju je najpouzdaniji odgovor povećavanja proračunskih izdvajanja za cyber sigurnost, posebno za njenu vojnu komponentu. Tako je hladnoratovsku utrku u nuklearnom naoružavanju zamenila savremena utrka u cyber naoružavanju.

L ogičan odgovor na utrku u naoružavanju je međunarodni sporazum kojim bi se definisale granice naoružavanja i pravila ponašanja u slučaju izbijanja cyber rata. SAD zasad izbegavaju razgovore o vojnim aspektima međunarodne cyber sigurnosti. Uprkos znatnoj izloženosti Amerike cyber pretnjama, kao zemlje koja je u velikom stupnju kompjuterizovana, SAD ne žele otvoriti mogućnost uspostavljanja međunarodnih mehanizama koji bi na bilo koji način doveli u pitanje njihovu slobodu u izboru načina i trenutka primene cyber oružja u obrambene ili napadačke svrhe. Cena za to je insistiranje na postojanju cyber pretnji koje iziskuju neprestano jačanje cyber sigurnosti na svim nivoima, od vlasnika ličnih računala do kompanija, vojske i države u celini. Tako je cyber prostor, s internetom kao najistaknutijim delom, umesto prostora slobode i kreativnosti postao izgovor za proizvodnju neprestanog izvanrednog stanja.izvor

                                                                   ARHIVA ITC

Нема коментара:

Постави коментар