среда, 1. август 2012.

José Saramago,intervju

3723-jose-saramago

Jose Saramago, portugalski književnik i nobelovac, umro je na španjolskom Lanzaroteu 2010. u 88. godini. Rođen je u siromašnoj seljačkoj obitelji. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih evropskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1998. za roman "Sedam Sunaca i Sedam Mjesečina". Saramago ne priznaje kategoriju pripovedača. “Onaj glas koji prepoznajete kao glas pripovedača - to sam ja.” Taj glas možda je i najfascinantniji deo njegovih romana, autoritativan glas koji iznosi argumente koji vam otvaraju potpuno nove svetove i potpuno nove perspektive da bi vam nakon toga jednom rečenicom slomio srce. Saramago na dogovoreni razgovor, zakazan u Fondaciji Saramago, nije kasnio ni sekundu. Mršavi muškarac (86) prvih sat vremena razgovora kao da nije ni bio svestan dole potpisane i prevoditelja Bruna Henriquesa. Sasluša pitanja, zagleda se negde te potpuno mirnim tonom iznese odgovore. Nema stajanja, nema gubljenja koncentracije, nema potrebe za podsećanje na to koje je pitanje bilo. Kako je razgovor s njemu izuzetno važne politike skrenuo na pitanja o književnosti, ljubavi i smrti, menjao se i on. - Levica je izgubila istorijske i ideološke reference, nije našla alternativu za potrebe sveta. Desnica ideje ne treba, samo moć, jednom kad dođe na vlast, može je imati unedogled jer ima kompletnu mašineriju koja će je podržati - njegov je odgovor na pitanje što misli o tome da Evropu preuzimaju desne vlade te nastavlja. - Daleko mi je zanimljiviji razgovor o demokraciji jer ne znam kako možemo govoriti o demokraciji ako izaberemo nedemokratske političare.

 Postoji li alternativa demokraciji ?

- Ne postoji alternativa demokraciji - barem je ja ne tražim, ali ako Berlusconi dobije izbore, možemo li govoriti o poštovanju demokratskih načela? Trebalo bi smisliti kako da demokracija profunkcioniše u svakom smislu, ali čak je i to besmisleno jer znamo da o demokraciji ne možemo zapravo ni govoriti. Pravu moć ima ekonomija, a ekonomska vlast ima vlastita pravila, ili nedostatak njih. Demokracija se svela na to da ljudi ubacuju listiće u kutiju - postali smo ubacivači glasova.

U vašoj knjizi ‘Ensaio sobre a Lucidez’ (Ogled o uvidu) glasači su ubacivali prazne listiće. Mislite da je to rešenje?
- Kad je ta knjiga izašla u Portugalu, optužili su me da podrivam demokraciju. Optužio me neko s velikom demokratskom odgovornošću kao što je Mario Soares (bivši premijer, istorijski vođa portugalskih socijalista). Nije se setio upitati ne podrivamo li demokraciju svaki put kad dajemo legitimitet i onim izborima na koje nije izašla većina građana. Zašto ubacivanje praznog listića ne bi bio demokratski čin? Jeste li ikad videli da su demonstracije, opšte zgražanje nad određenim političkim odlukama kao što je učestvovanje u ratu u Iraku imali učinka? Poruka bi bila daleko jasnija.

Koja je uloga pisca u osvešćvanju javnosti? Kako reagujete kad vaše kolege na prvo mesto problema u svetu stave problem zagađenja okoliša?


- To jest problem koji moramo rešavati. Ali, ako zagađujemo okoliš i uzrokujemo globalno zatopljenje, a uporedo nam, barem tako stručnjaci tvrde, dolazi novo ledeno doba, što mi uopšte možemo? Led će, pre ili posle, doći do Pariza. Briga za okoliš je pomodarska tema, kao takva, normalno, privlači intelektualce, pisce, medije, kao i sve akcije s folklornim predznakom. Budimo pošteni, toliko je površnosti u tim njihovim demonstracijama. Tema okoliša jest bitna, ali ono što me stvarno brine je da ljudi u Africi umiru od gladi, da ljudi u svetu umiru od izlečivih bolesti, brine me užasna distribucija bogatstva. To su za mene opscene stvari. Deo odgovornosti je na medijima, tako lakomima na teme koje smo spomenuli, tako je lako zakvačiti se na tu udicu - demonstranti za zaštitu okoliša. To je bitan problem. Ali, to je u tolikoj nesrazmeri u odnosu na druge probleme. Šta je novo u činjenici da u Africi ljudi umiru od gladi? Svi to znamo, to je opštepoznato, nema novoga, nema interesa medija. Što ćeš reći uspavanim gledaocima kad pitaju - a koliko ih je umrlo; 500, 5000 ili, možda, 50.000. Probudit će se gledaoci kad vide slike potresa u Kini ili posledice tsunamija, ali zato što vole spektakularne slike. Nitko neće tugovati, nitko neće oplakivati smrt ljudi, pojedinaca. Mediji bi morali postaviti hijerarhiju tema koje bi pokazale više poštovanja prema onome što je relevantno, to bi ih možda prisililo da shvate kako je glavna tema to da celim  svetom milioni umiru u opscenim i ponižavajućim udlovima.

Još ste verni ideji marksizma?

- Komunist sam koji uredno plaća članarinu Komunističkoj partiji Porugala.

 Koliko je ta ideja danas relevantna?

 - Relevantnija nego ikada. Marx je sada više u pravu nego ikad pre jer u punom sjaju možemo videti sve što je predvideo o destruktivnom karakteru kapitalizma. I bit će sve gore. Ako je Marx u pravu, a ja verujem da jeste, potrebno je vratiti se na njegove tekstove. Ne tretirati ga kao udžbenik za površno čitanje, nego ga pokušati prihvatiti i primeniti na situacije koje imamo danas.

A što je s pretpostavljanjem kolektiva pojedincu?

- Kapitalizam ne razočarava nikoga jer ne daje nikakva obećanja, komunizam je davao obećanja svima i zato su se ljudi razočarali. I pobunili. Zato mi je teško prihvatiti kako kanibalistički sistem kao što je kapitalizam, pogotovo u svojoj neoliberalnoj verziji, ne izaziva generalni revolt. Vidite li vi u praksi razliku? Kapitalizam nas je sve unificirao, svi smo postali isti. Niko ne govori da je kapitalizam sveo ljude na strojeve. Neki su to radili i u komunizmu - na okrutan, okrutan način. Ali, kapitalizam je daleko gori, on je taj koji nas je sve sveo na samo jedno - konzumente. U jeziku multinacionalnih kompanija, pisci više nisu autori, nego proizvođači sadržaja. A ako o Camoesu i Shakespeareu govorimo kao o proizvođačima sadržaja - nešto je jako loše.

 Spominjete zločine u komunističkim režimima, nije li vas to nikad navelo na preispitivanje ideologije?

- Najbrži i najhitriji odgovor na to pitanje je: a što ćemo s religijom? U Božje ime počinjena su užasna ubistva, masakri i prema tome smo ravnodušni, prihvatili smo i krenuli dalje kao da se ništa nije dogodilo. Naravno da me brine svaki pokušaj koji ljude tretira kao grupe, a ne individualce. Bilo koji pokušaj toga, bio počinjen u ime Boga, države ili nečega trećeg, jako me brine. Kad bih ignorisao značenje religije i uticaj koji je izvršila na čovečanstvo, bio bih glupan i idiot. Ateist sam, ne verujem u Boga. A potrebna je posebna vrsta religioznosti da bi napravila ateistu kao što sam ja. Ne smeta mi ako su ljudi vernici, ali nije mi jasno kako mogu pristajati uz ono što negira te poruke. Kako se može i dalje pristajati uz kršćanstvo ako znamo da je Crkva proizvela nešto tako monstruozno kao što je inkvizicija. A što je inkvizicija bila nego kriminalna organizacija koja je poruke ljubavi ‘interpretirala’ na posebno okrutan način? Svestan sam da su komunistički režimi bili odgovorni za iskorištavanje i zločine i duboko se gnušam tih postupaka. Ali veran sam prinicipima, a ti principi nikad nisu bili dovedeni u pitanje. Možete me sad pitati znači li to da u ime principa prihvaćam i ono što ih negira. Možete me to pitati. Ali, koja je moja opcija - da ni u što ne verujem?

 Napisali ste dramu ‘Što da radim s ovom knjigom’, o Camoesovim nastojanjima da objavi svoja dela. Jeste li vi imali krizu, s obzirom na to da ste počeli  objavljivati tek u kasnim pedesetima?

  - Nikad nisam romantizirao položaj pisca, nikad ne mistificiram čin pisanja kao što neki pisci čine uvereni da su nešto bolje i više od drugih. Svestan sam da će što god napišem biti objavljeno. Nije uvek bilo tako, ali ono što nije bilo objavljeno nije ni to zasluživalo. A kad nisam pisao, nisam pisao jer nisam imao o čemu pisati. Nije to često u karijeri profesionalaca, ali ja, kad završim knjigu, ne znam šta dolazi iza toga. Kad nešto napišem, zatvorim vrata i počinjem čekati što će sledeće doći. Nekad prođu nedelje, nekad meseci. Ne brinem se, ideje uvek dođu. Ali, kad ne dolaze, nema problema, samo osećam da nemam šta da radim , kao da sam nezaposlen.

 Zar ipak ne postoji razlika između pisanja i drugih poslova?

- Ne, ne postoji razlika. Ne priznajem ono što neki nazivaju ‘užitak i pakao’ kreativnog procesa. Za mene je pisanje posao, posao za koji imam bolje uslove od drugih. I u svakom sam trenu svestan da sam udaljen od velikih talenata, velikih pisaca pre mene.

A teze o vašim knjigama kao o poglavljima jedne veće knjige koju ste svojevremeno izrekli?


- Najgore što se piscu može dogoditi jest pogrešna rečenica. Želimo reći nešto veličanstveno, a kažemo ono što nismo mislili - puku banalnost. Verovatno sam se zaleteo i to rekao, ali ja ne prenosim tematske preokupacije iz jedne u drugu knjigu. To je posao; kad završiš jedan zadatak, ideš na drugi. I ta priča s inspiracijom. Možda i postoji nešto što bismo mogli tako nazvati, ali besmisleno je davati tome neko posebno značenje. Ono što mi imamo je mozak. Možemo ga hraniti, čitanjem, kojekavim podražajima, ali svatko na kraju radi ono što može i što mozak odluči. Mozak je za sve odgovoran, a ne mi.

Tvrdite da ne prenosite tematske preokupacije, ali ipak postoji jasna razlika između romana koje pišete poslednih 15-ak godina i onih koje ste pisali ranije?


 - Postoji. Do ‘Evanđelja po Isusu Kristu’ pokušavao sam zahvatiti što veći broj ljudi, nakon ‘Ogleda o slepoći’ počeo sam sužavati. Pre sam birao velike teme. Nakon ‘Ogleda’, u kojem je i dalje puno likova, počeli su me zanimati pojedinci. Za potrebe jednog simpozija u Milanu napisao sam tekst ‘Kip i kamen’. Do ‘Evanđelja’ sam opisivao kipove, njihovu površinu. Nakon ‘Ogleda’ pokušao sam ući u unutrašnjost kipa, deo u kojem kamen ne zna da je kip. Mislim da sam uspio. Želeo sam, kao i toliki pre, pronaći odgovor na pitanje što se nalazi u unutrašnjosti čoveka.

Zašto se likovi vaših romana lako zaljubljuju?

- Umorile su me knjige u kojima je čin ljubavi prikazan na tako težak i komplikovan način. Pitao sam se zašto bi zaljubljivanje trebalo biti tako komplikovano. Blimunda može pogledati Baltazara (likovi iz romana ‘Sećanje na samostan’) i pomisliti: Sviđa mi se. Verujem u male geste, puno više nego u grandiozan melodramatski naboj. Književnost je prepuna prekrasnih primera melodramatskih i tragičnih scena, pogledajmo samo Shakespearea. Ali ono što mene dira su male geste - prizor u kojem neko stavi ruke na nečije rame može me rasplakati. Moramo biti spremni, željni da nam se ljubav dogodi... A tu su i hormoni.

Mislite na hormone u smislu seksualne privlačnosti?

- A što drugo? Ne kažem da ljubav nužno vodi u seks, ali su jako povezani.

 Jeste li postali sentimentalniji s godinama?

- Ljudi koji stare postaju sentimentalni.

A vi?

- Da, sentimentalniji sam.

 Jedan od vaših poslednjih romana tematizira tragiku situacije u kojoj niko ne umire. Bili ste teško bolesni. Jeste li se bojali?


- Ne bojim se, iako ne znam hoću li se bojati kad smrt stvarno dođe. Možda bih se trebao bojati, ali nisam se bojao. Bio sam ozbiljno bolestan, spasili su me odlični lekari. Kada sam bio bolestan, kao da sam bio u nekoj vrsti limba, video sam iskrivljenu realnost, nisam bio ni ovde ni tamo. Smrt je izgledala kao realna mogućnost i ja sam je prihvatio smireno. Ne bez rezignacije. Ostao sam racionalan, malo ljut, ali nisam bio besan. Jednostavno je to sa smrti, sad ste tu i onda više niste.

U Lisabonu je postavljena velika izložba o vašem životu. Je li to i simboličko pomirenje, kako je bilo najavljivano?

 - Nije pomirenje, nismo mi bili ljubavnici da bismo se mirili. Nismo vratili prstenje ili uvojke kose. Bio sam cenzurisan, vlada me cenzurisala, ali vlada nije Portugal. Čak i kad sam otišao iz Portugala, dolazio sam svaki put kad sam hteo, kad su me pozvali i kad sam mislio da je primereno. Nisam ja bio u lošim odnosima sa svojom zemljom. Imao sam neprijatelja, ali ko ih nema? Političari, koji su svuda u svetu toliko odvratno licemerni, jednako su licemerni i u Portugalu. Kad je za njih prikladno, pokušavaju rešiti stare sukobe, ispraviti pogreške, iako ništa ne rešavaju, pokušali su izgladiti i tu epizodu. I ja sam učestvovao u toj komediji. No, nekim Portugalcima ne opraštam i nikad im neću oprostiti. Nikad neću oprostiti Anibalu Cavacou Silvi (aktuelni predsednik i premijer u doba cenzure). I još nekima, koje ovom prilikom neću nabrajati, ali uprkos tim ljudima, imam normalne odnose sa svojom zemljom. Potičem iz seljačke porodice, odgojili su me ljudi koji nisu znali čitati i pisati. U jednom intervjuu rekao sam da volim što je Portugal učinio od mene. Trebao bih biti jako sretan s onim što jesam da bih bio u potpunosti zadovoljan. Ali, ova me zemlja nije sprečila da postignem ono što sam postigao.

Jeste li ikad razmišljali da, kao Kundera, počnete pisati na drugom jeziku?

- Ne znam koji su njegovi motivi, što ga je navelo na tako radikalan i intiman čin. Ne mogu to shvatiti. Može se prekinuti veza s političkim establišmentom, ali ne sa svojim jezikom. Za Kunderu pisanje na francuskom i nije loše jer ga čita više ljudi. Nije više ograničen jezikom. Ja to nisam mogao, nisam mogao prekinuti sa svojim jezikom jer bih ostao bez svoje zemlje. Nikad nisam Španiju stavio na mesto Portugala. Ako se ne koristim maternjim jezikom - ko sam onda ja? Kundera je, izgleda, uspeo da rešiti taj problem, nisam siguran da bih ja mogao."

2010. Adriana Piteša
 

                                                                 ARHIVA - KNJIŽEVNOST

                                                                 José Saramago, Citati
                                                                José Saramago, Autobiografija                                           

Нема коментара:

Постави коментар