среда, 1. август 2012.

José Saramago,autobiografija

    JOSE_S~1 José Saramago -Žoze Saramago

Nobelova nagrada za književnost 1998
Autobiografija

  Rođen sam u porodici zemljoradnika bez sopstvenog poseda, u Azinjagi, malom selu provincije Ribatežo, na desnoj obali reke Almonda, oko hiljadu kilometara severno-istočno od Lisabona. Moji roditelji bili su Žoze de Sosa i Maria de Piedade. Žoze de Sosa trebalo je da bude moje ime ali pošto ono nije ušlo u registar, njemu je po sopstvenoj inicijativi dodat nadimak po kome je familija moga oca bila poznata u selu: Saramago. Mislim da je taj dodatak «saramago» naziv za divlju biljku, koja se u to vreme upotrebljavala u ishrani sirotinje. U mojoj sedmoj godini, kada sam trebao predati lična dokumenta za upis u osnovnu školu, moje puno ime ustalilo se kao Žoze de Sosa Saramago… To nije bio jedini problem moga identiteta na koji sam bio oseđun rođenjem. Iako sam došao na svet 16. nomebra 1922, moja zvanična dokumenta pokazuju da sam rođen dva dana kasnije, 18. nomebra. Tome je bila zaslužna sitna prevara kako bi moja porodica eskivirala plaćanje kazne za neregistrovanje moga rođenja u predviđenom vremenskom roku.Možda zato što je služio u Drugom svetskom ratu, u Francuskoj kao artiljerac, i poznavao druga okruženja od onih oko sela, moj otac odlučuje 1924. da napusti posao u farmi i preseli se sa porodicom u Lisabon, gde je počeo kao policajac, za posao koji je zahtevao ne mnogo više “pismenosti” od čitanja, pisanja i računanja.

                      jose-saramago2


N ekoliko meseci nakon preseljenja u glavni grad moj brat Francisko dve godine stariji od mene, umire. Iako su se naši uslovi življenja malo poboljšali posle seljenja, mi nikada nismo nastojali postati imućni.
Imao sam 13 ili 14 godina kada smo se preselili, poslednji put, u našu sopstvenu – ali veoma majušnu – kuću: do tada živeli smo u jednom delu kuće, sa drugim porodicama. U to vreme, ja sam provodio mnogo vremena, i veoma često prilično duge periode, u selu kod majčinih roditeja Heronime Merinho i Žozefa Kaiksana. Bio sam dobar učenik u osnovnoj školi: u drugom razredu sam pisao bez gramatičkih grešaka a treći i četvrti razred završio sam za jednu godinu. Kada sam otišao iz jezičke škole gde sam ostao dve godine, sa odličnim ocenama na prvoj godini, ne tako dobrim na drugoj, ali odličnih po mišljenju mojih kolega i profesora, još sam bio izabran (imao sam tada 12…) za blagajnika Studentske unije…U međuvremenu moji roditelji odlučili su da, u nedostatku sredstava, ne mogu da me izdražavaju u jezičkoj školi. Jedina alternativa bila je da pođem u tehničku školu. I to se i desilo: pet godina učio sam za mehaničara. Ali iznenađujući je program u to vreme i pored toga što je više nego očigledno bio tehnički orijentisan, uključivao je, osnove Francuskog, književni predmet. Kako nisam imao nijednu knjigu u kući (svoje knjige, koje sam kupovao sebi, sa novcem pozajmljenim od prijatelja, mogao sam imati tek sa 19 godina) udžbenici na portugalskom jeziku, sa njihovim “ontološkim” karakterom, otvorili su mi vrata uživanja u književnosti: i danas ja mogu recitovati poeziju naučenu iz tog dalekog doba. Posle svršetka kursa, dve godine sam radio kao mehaničar u jednom servisu za opravljanje automobila. U to vreme već sam bio počeo često posećivati, večernje otvorene časove, jedne državne biblioteke u Lisabonu. I tamo sam, bez pomoći ili savetovanja, izuzev iz ljubaznosti, imao steći svoj čitalački ukus, tada već izgrađen i rafiniran.

                       sarmgrev2

 K ada sam se 1944. oženio, već sam bio promenio posao. Tada sam radio u Društvenom centru za socijalnu pomoć kao administrativni civilni sekretar. Moja žena, Ilda Reiš, tada daktilografkinja Železničke stanice, koja će, mnogo godina kasnije, postati jedan od najznačajnijih portugalskih gravera. Umrla je 1998. U 1947, godini rođenja moga jedinog deteta, Violete, objavio sam prvu knjigu, roman koju sam nazvao Udovica, ali iz uređivačkih razloga objavljenog kao Zemlja greha. Napisao sam i jedan drugi roman, Svetionik, koji je ostalo neobjavljen, i započeo još jedan, ali nisam odmakao više od nekoliko strana: njegov naziv bio bi Čemer i med, ili možda Luis, sin Tedejev… Stvar sa pisanjem bila je svršena kada sam napustio projekat: bilo mi je prilično jasno da nemam šta vredno reći.Devetnaest godina, do 1966, kada sam objavio Izvodljive pesme, bio sam odsutan sa portugalske književne scene, gde je svega nekoliko ljudi moglo zapaziti moju odsutnost. Iz političkih razloga bio sam nezaposlen 1949, ali zahvaljujući dobrolj volji negdašnjeg profesora iz tehničke škole, uspeo sam da pronađem posao u kompaniji metala gde je on bio poslovođa. Krajem 1950-e počeo sam raditi u jednoj izdavačkoj kući, Estúdios Cor, kao menadžer produkcije, dakle vratio sam se, ali ne kao autor, u svet pisanja koje sam napustio nekoliko godina ranije. Ta nova delatnost omogućavala mi je poznanstvo i prijateljstvo sa nekim od najznačajnijih portugalskih pisaca toga vremena. 1955, da bih povećao porodični budžet, ali prvenstvo zato što sam uživao u tome, počeo sam trošiti deo svog slobodnog vremna na prevođenje, delatnost kojom ću se nastaviti baviti do 1981: Colette, Pär Lagerkvist, Jean Cassou, Maupassant, André Bonnard, Tolstoi, Baudelaire, Étienne Balibar, Nikos Poulantzas, Henri Focillon, Jacques Roumain, Hegel, Raymond Bayer neki su od autora koje sam preveo. Između maja 1967. i novembra 1968, imao sam drugu paralelnu okupaciju – književnu kritiku. U međuvremenu, 1966, objavio sam Izvodljive pesme, pesničku zbirku koja je obeležila moj povratak književnosti. Nakon toga, 1970, drugu zbirku poezije, Izvodljiva radost i kratko nakon toga, 1971. i 1973. zasebno, dva naslova Embargo i druge, i Putnikov prtljag, dva zbornika novinskih članaka u kojima su kritička razmatranja, bitna za potpuno razumevanje moga kasnijeg rada. Nakon moga razvoda 1970, posvetio sam se vezi, koja će trajati sve do 1986, sa portugalskom spisateljicom Izabel de Nobrega.


                              6a00b8ea068718dece00b8ea0770351bc0-500pi


N akon našuptanja izdavaštva krajem 1971, radio sam sledeće dve godine za večernje novine Diário de Lisboa, kao urednik kulturnog dodatka i kao glavni urednik.
Objavljena 1974. pod nazivom Mišljenja DL glave, tekstovi koji predstavljaju veoma preciozno “čitanje” poslednjeg perioda diktature, koja će biti srušena u Aprilu te godine. U Aprilu 1975, postavljen sam za pomoćnog urednika jutarnjeg lista Diário de Nóticias, popunjavao sam rubrike do Novembra, kada sam otpušten. Otkaz je usledio kao posledica promena izazvanih političko-vojnim potezom 25. novembra kada je zaustavljen revolucionarni tok. Dve su knjige obeležile to doba: Godina 1993, dugačka oda objavljena 1975, u nekim se kritikama smatra za vesnika radova kakvi će se kasnije pojaviti sa Priručnikom za crtanje i kaliografiju, pripovest sa podnaslovom Beleške, politički članci koje sam objavljivao u novinama koje sam uređivao. Nanovo nezaposlen i sa političkom situacijom u mislima, iskušan, bez i najmanje mogućnosti za pronalaženje posla, odlučio sam se posvetiti književnosti: bilo je to vreme za spoznaju onoga što sam kao pisac vredeo. Početkom 1976, odvojio sam nekoliko nedelja za boravak u Lavri, selu u provinciji Alenteho. Bio je to period učenja, opažanja i skiciranja onog što se nametalo. 1980. nastao je roman Uzdignut sa zemlje, u kome je rođen diskurs naracije koji karakteriše moje romane. U međuvremenu, 1978. objavio sam zbirku kratkih priča, Tobože zameranje, 1979. dramu Noć, i polse toga, nekoliko meseci pre Uzdugnutog sa zemlje, novu dramu, Šta da uradim sa ovim knjigama? Sa izuzetkom druge drame, Drugi život Fransis, objavljene 1987. Godina smrti Rikarda Reiša, 1984. Kamena gužva, 1986. 1986. upoznao sam špansku novinarku Pilar del Rio. Venčali smo se 1988. Kao posledica cenzure portugalske vlade na moj roman Jevanđelja po Isusu (1991), na koji je stavljen veto za mogućnost dobijanja evropskih književnih nagrada sa obrazloženjem da je roman uvredljivog sadržaja za katolički svet, moja žena i ja preneli smo naše boravište na ostrvo Lansarot, jedno od Kanarskih ostrva. Početkom te godine objavio sam dramu In Nomine Dei, koja je bila pisana u Lisabonu, od koje će biti načinjen libreto za operu Divara, sa muzikom italijanskog kompozitora Azia Korđia i koja će biti postavljena za prvo vreme u Münster, Nemačkoj. Ovo nije bila prva saradanja sa Korđiem: između ostalog njegova je muzika u operi Blimunda, po mom romanu Baltazar i Blimunda, postavljena u Milanu, Italiji 1990. 1995. objavio sam roman Slepilo i 1997. Sva imena.
1995, nagrađen sam nagradom Camões a 1998. dobio sam Nobelovu nagradu. Copyright © The Nobel Foundation 1998
Tekst sa engleskog prevela Dragoslava Barzut



          

                                                     ARHIVA KNJIŽEVNOST

                                                          José Saramago, Citati
                                                           José Saramago, Intervju

Нема коментара:

Постави коментар