четвртак, 2. август 2012.

Thomas Bernhard, odlomci iz romana





Pisac koji je dosledno blatio austrijski provincijalizam, Katoličku crkvu i nacizam. Zamerio se svima, od političara do umetnika, ali je usprkos tome još za života ovenčan slavom koju samo retki dosegnu.


Ceo roman Stari majstori ( u nastavcima ) na blogu Alea: 
Romani u nastavcima br 28


Hodanje




roman
Gehen, Suhrkamp Verlag,
Frankfurt am Main 1971

       Stalno je mišljenje između svih mogućnosti ljudske glave i osećanje između svih mogućnosti ljudskog mozga i bivstvovanje rastezanja i stezanja između svih mogućnosti ljudskog karaktera.
          Dok sam, pre nego što je Karrer poludeo, samo sredom hodao s Oehlerom, sada, nakon što je Karrer poludeo, hodam s Oehlerom i ponedeljkom.
S obzirom da je Karrer sa mnom hodao ponedeljkom, Vi, nakon što Karrer ponedeljkom više ne hoda sa mnom, sa mnom hodate i ponedeljkom, kaže Oehler, nakon što je Karrer poludeo i odmah otišao u Steinhof. I bez oklevanja rekao sam Oehleru, dobro, hodajmo i ponedeljkom, nakon što je Karrer bio poludeo i sada je u Steinhofu. Dok smo sredom uvek hodali u jednom smeru (prema istoku), ponedeljkom hodamo prema zapadu, i začudno je kako ponedeljkom hodamo puno brže nego sredom, i po svoj je prilici, mislim, Oehler s Karrerom uvek puno brže hodao nego sa mnom, s obzirom da sredom hoda puno sporije, a ponedeljkom puno brže. Vidite, kaže Oehler, iz navike hodam ponedeljkom puno brže nego sredom, s obzirom da sam s Karrerom (dakle ponedeljkom) uvek puno brže hodao nego s Vama (sredom). S obzirom da Vi, nakon što je Karrer poludeo, sa mnom ne hodate više samo sredom, nego i ponedeljkom, nemam potrebu menjati svoju naviku hodanja ponedeljkom i sredom, kaže Oehler, dok Vi svakako, s obzirom da sada sa mnom hodate sredom i ponedeljkom, morate dosta promeniti svoju naviku, i to promeniti na način koji vam se po svoj prilici čini neverojatnim, kaže Oehler.

         Ali, dobro je, kaže Oehler, i kaže to nedvosmisleno poučnim tonom, od najveće važnosti za organizam, s vremena na vreme i u ne prevelikim vremenskim razmacima, menjati naviku, i pritom ne misli samo na menjanje, nego na radikalnu promenu navike. Vi menjate svoju naviku, kaže Oehler, time što sada sa mnom ne hodate samo sredom, nego i ponedeljkom, a to znači da sada sa mnom idete naizmenično  u jednom smeru (onom od srede) i drugom (onom od ponedeljka), dok ja svoju naviku menjam time da sam dosad uvek sredom hodao s Vama, a ponedeljkom s Karrerom, dočim sada hodam ponedeljkom i sredom, i pritom sada i ponedeljkom hodam s Vama, i s Vama hodam sredom u jednom smeru (prema istoku), a ponedeljkom s Vama u drugom smeru (prema zapadu). Osim toga, s Vama, nesumnjivo i prirodno, hodam drukčije nego s Karrerom, kaže Oehler, jer je Karrer posve drukčiji čovek od Vas, pa je kod Karrerovog hodanja (a time i razmišljanja) reč o posve drukčijem hodanju (a time i razmišljanju), kaže Oehler. On se, Oehler, kroz činjenicu da sam ja, nakon što je Karrer poludeo i otišao, kaže Oehler, po svoj prilici konačno otišao u Steinhof, izbavio, kaže on sâm, od užasa da bi ponedeljkom morao hodati sâm; tada ponedeljkom više uopšte ne bih hodao, kaže Oehler, jer nema ničeg užasnijeg, nego morati ponedeljkom hodati sâm, ponedeljkom, kaže Oehler, i hodati sâm je najužasnije. Jednostavno mi je nepojmljiva pomisao, kaže Oehler, da Vi sa mnom ne hodate ponedeljkom. I da ponedeljkom moram hodati sâm, što mi je posve nepojmljivo.

       Dok Oehler ima naviku nositi kaput potpuno zakopčanim, ja svoj kaput nosim potpuno otvorenim. Ono što je, mislim, kod njega rezultat stalnog straha od prehlade i smrzavanja zbog otvorenog kaputa, kod mene je rezultat stalnog straha od gušenja u zakopčanom kaputu. I tako se, zapravo, Oehler stalno boji smrzavanja, dok se ja stalno bojim gušenja. Dok Oehler nosi visoke cipele, koje mu sežu do gležnja, ja nosim niske cipele, jer ništa ne mrzim više od visokih cipela, kao što Oehler ništa ne mrzi više od niskih cipela. Nepristojno je (i glupo!), uvek iznova kaže Oehler, hodati u niskim cipelama, besmisleno je hodati u takvim visokim, teškim cipelama, kažem ja. Dok Oehler nosi crn šešir širokog oboda, ja nosim siv šešir uskog oboda. Kad biste se samo mogli navići nositi ovakav šešir širokog oboda, kakav ja nosim, kaže Oehler često, dok ja Oehleru često kažem, kad biste se Vi mogli navići nositi ovakav šešir uskog oboda, poput mene. Na vašu glavu ne pristaje šešir uskog, nego samo širokog oboda, kaže mi Oehler, dok ja Oehleru kažem, na vašu glavu pristaje samo šešir uskog, a ne širokog oboda, kakav Vi nosite.

        Dok Oehler nosi rukavice bez prstiju, uvek iste rukavice bez prstiju, debele, nespretne vunene rukavice bez prstiju, koje mu je isplela njegova sestra, ja nosim rukavice s prstima, tanke, ali podstavljene rukavice od svinjske kože, koje mi je kupila moja žena. Samo Vam u rukavicama bez prstiju može biti stvarno toplo, kaže uvek iznova Oehler, samo su u rukavicama s prstima, i to u ovakvim udobnim kožnim rukavicama, kažem ja, ruke tako pokretne kao moje ruke.

         Oehler nosi crne hlače bez manšeta, dok ja nosim sive hlače s manšetama. Ali ne možemo se odreći svoje odeće i stoga je besmisleno reći da bi Oehler trebao nositi šešir uskog oboda, hlače s manšetama, ne tako uske kapute i tako dalje, kao što nosi, a da bih ja trebao nositi rukavice bez prstiju, teške visoke cipele i tako dalje, jer se odeće koju nosimo kad hodamo, i koju nosimo već godinama, nosimo decenijama, kad izlazimo, više ne možemo odreći, jer nam je ta odeća tokom decenija postala konačnom.

       Čujemo li nešto, kaže Oehler u sredu, ispitujemo što čujemo, i ispitujemo što čujemo toliko dugo, sve dok ne moramo reći da je ono što čujemo neistinito, da je lažno to što čujemo.
        Vidimo li nešto, ispitujemo to što vidimo, tako dugo dok ne moramo reći da je to što vidimo užasno. Tako čitavog života ne možemo više pobeći od užasa, neistine i laži, kaže Oehler. Činimo li nešto, razmišljamo o tome što činimo, tako dugo dok ne moramo reći da je to nešto obično, nešto prizemno, nešto besramno, nešto strašno nepouzdano, nešto beznadno, to što činimo, i sâmo se po sebi razume da je naravno pogrešno to što činimo. Tako nam se svaki dan pretvara u pakao, hteli mi to ili ne, i ono što mislimo postaje, ako o tome promislimo, ako u to uložimo nužnu hladnoću duha i oštrinu duha, u svakom slučaju uvek nešto obično i prizemno i suvišno, što nas kroz čitav život deprimira na najpotresniji način. Jer sve što se pomisli je suvišno. Prirodi nije potrebno mišljenje, kaže Oehler, u prirodi samo ljudska oholost neprestano misli o svom mišljenju. Ono što nas skroz naskroz mora deprimirati jest činjenica da smo tim besramnim mišljenjem u prirodi, koja je prirodno posve imunizirana od tog mišljenja, došli samo do još veće deprimiranosti od one u kojoj već jesmo. Stanje će prirodno tim mišljenjem, kaže Oehler, postati još nepodnošljivijim stanjem. Mislimo li da činimo nepodnošljiva stanja podnošljivim stanjima, moramo brzo uvideti da nepodnošljiva stanja nismo učinili podnošljivim, a ni podnošljivijim stanjima (niti smo to mogli), nego samo još nepodnošljivijim stanjima. A s okolnostima je kao i sa stanjima, kaže Oehler, i s činjenjicama je isto.

Čitav je životni proces proces pogoršavanja, u kojem se stalno, ta je zakonitost najužasnija, sve pogoršava.

S nemačkoga preveo
Trpimir Matasović
izvor
_______________________________


Iz romana Mraz-odlomak

   On se pita šta je to: uspomene, ti dronjci raznih čudnih stvari koje čovek više ne može da shvati. Uspomena ostaje i stalno, beskrajno predstavlja samo sebe isto onako kako ju je čovek ostavio još dok nije bila uspomena. Ljudi se povlače kao sa kakve pozornice. Izgleda da se povlače uvek na jednoj istoj ravni. Njegova je postojbina pozornica beskrajnosti.

       I onda? Jačina zvuka sve više slabi, a najzad i utisak “koji je u očima ostao od onoga od čega su morale da se odvrate, lagano i neprekidno. I vremenom ne ostaje ništa.“ Bilo kad, s vremena na vreme, iz tog strujanja izroni po koja slika, ističući se u njemu tako blistavim bojama kao ono zbog čega se očajava. Prošlost: detinjstvo, mladost, bol koji je već davno mrtav ili nije mrtav, delić proleća, delić zime, leta - kojega? -, ono što je čoveku bilo najdraže. Ukrštaju se šljunkovite putanje i staze, grobovi rođaka i najmilijih, sve zamračuju ljudi što nose mrtvački kovčeg žene, kočijaši što tovare burad, službenici pivare, radnici fabrike sira, jedna slomljena grana ispred roditeljske kuće, strah koji vodi pravo u jezero. Ma kako da je zdrav i krepak, čovek se razboli od sticaja raznih slučajeva i okolnosti. “Sve na zemlji je u stvari samo svest o samom sebi.“ Nije teško jedno fantastično biće kao što je čovek sačuvati za njegove sposobnosti. Uspomena je samo jedna naklonost. “Ako to nije, ona onda sve ubije, razori čak i ono najčvršće u čoveku.“ Uvek joj stoji na raspolaganju ludilo, radost, zadovoljstvo, inat i neznanje, vera i bezverje. “Ona je jedino uživanje koje je jače od smrti.“





Odlomak iz knjige Beton

      Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čoveku duha ikad pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo, onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, iz zemlje u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i isto tako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti. U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve.

Napuštam zemlju, rekao sam sebi, sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao izrabljuje, a umetnost govori ono što je po njihovoj volji.

Napuštam zemlju u kojoj narod, vičan stupidnosti, dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta, i u kojoj sve što je meni sveto vekovima završava u vladarskim kantama za đubre.

Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću otići iz zemlje u kojoj zapravo nemam više šta da tražim i u kojoj nikada nisam našao svoju sreću. Ako odem, otići ću iz zemlje čiji gradovi smrde, a stanovnici tih gradova su podivljali. Odlazim iz zemlje u kojoj je jezik prost, a oni koji taj prost jezik govore su, sve u svemu, postali duhovno neuračunljivi.

Odlazim iz zemlje, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, u kojoj su takozvane divlje zveri postale jedini uzor. Odlazim iz zemlje u kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć i u kojoj su na vlasti zapravo još samo grlate analfabete.

Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću izaći iz klozeta Evrope, koji se nalazi u odbojno neutešnom i sasvim jednostavno nedopustivo prljavom stanju, rekao sam sebi.

Odlazim, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, znači, ostavljam za sobom zemlju koja me godinama samo pritiska na najštetniji način i koja samo, u svakoj prilici, svejedno gde i kada, podmuklo i zlobno vrši nuždu po mojoj glavi.

_________________________________

Ingeborg

I,u redu šta to od mene danas?,upitala me sporo kao da hvata vazduh na trotoaru ispred njenog stana

Pa svašta nesto od tebe u mojoj glavi
pospremaš danima
renoviraš poglede na svet,
izbacuješ teske krhotine tuge
preuređuješ mi savršene haose
pakuješ neke beznačajne trenutke
misliš da pamtimo previše
zaboraviti je nešto najbolje što možemo uraditi za sebe, kažeš
provetravaš ustajale snove
kasnije sa balkona naših života posmatraš duge ulice prolaznosti
predugo se smucaš po prošlosti
još koliko nedostajanja do tebe?

Voleo sam Bachmann (Ingeborg Bachmann) mnogo“- izjavio je jednom prilikom njezin prijatelj, austrijski pisac Thomas Bernhard. „Bila je vrlo inteligentna žena. Čudna kombinacija, zar ne? Većina žena su glupe, ali podnošljive; inteligentne također, ali retko.“



"Stoga, po prirodi stvari, ne postoji miran čovek, rekoh, svi su onespokojeni, i kada traže mir, to je prava ludost. S vremena na vreme, svi zapadnu u istu ludost, tražeći mir, a mir ne postoji, budući da čovek predstavlja nemir, i gde god da dođe, nemir je tu, a tamo gde ne dođe, ne može ni da ga nađe. Tražiti mir, najveća je ludost, rekoh. Stalno tražimo mir i, naravno, ne pronalazimo ga, budući da smo sami po sebi nemir."


"Roditelji prave decu i čitavim svojim bićem ustreme se da ih unište, rekoh, moji roditelji baš kao i tvoji, kao uostalom i svi roditelji. Roditelji priušte sebi luksuz da imaju decu i ubijaju ih. I svi imaju svoje najrazličitije, najadekvatnije metode. Naši roditelji su nas uništili time što su nam stalno prebacivali da smo mi krivi zbog njihovog nemira, i na kraju krajeva, zbog svega što ima veze s njima. Naši roditelji su svu krivicu svaljivali na nas, to je istina. Stoga se sumnja, nisu li nas roditelji, uostalom, i stvorili iz jednog jedinog razloga - da glumimo njihovu krivicu - ne da tako lako opovrgnuti, rekoh, u svom životu, verovatno, niti smo bili, niti jesmo, ništa drugo do oni koji glume njihovu krivicu, zarad koje nas i pozivaju na odgovornost. Zato su nas roditelji stvorili, rekoh, iz jednog jedinog razloga - da na nas istresu i svale svu svoju krivicu.”


________________________________


Sad u proleće

Sad u proleće
ne mogu oranica govor
više razumeti
i motre me mrtvi
očima krupnim
i pšenica se penuša
i reka mi besedi o nebesima...
Gde se deca smeju,
tu mi je moja zemlja više strana
nego sve zemlje
sveta.

Thomas Bernhard, Jetzt im Frühling , u: Frage und Formel. Gedichte einer jungen österreichischen Generation. ur. Gerhard Fritsch, Salzburg: Otto Müller 1963, str. 86.]

Preveo s nemačkog Mario Kopić, Libreto.net
( preuređeno na srpski)

________________________________







O Salzburgu




       Ovaj grad izopštio je sve čiji um više nije mogao razumeti, i nikad ih, ni pod kojim uslovima, nije primio natrag, kao što znam iz iskustva, i upravo iz tih razloga, sastavljenih od stotina žalosnih i podmukilih i užasnih iskustava, on mi je postajao sve više nesnosan, kakav je u osnovi ostao do danas, i svaka drugačija tvrdnja bili bi pogrešna i laž i kleveta, a ove beleške moraju biti zabeležene sad, a ne kasnije, i to upravo u ovom trenutku kad imam mogućnost da se bez ograda vratim u detinjstvo i mladost, posebno u vreme dok sam učio i studirao u Salzburgu, s nepotkupljivošću neophodnom za takav opis kao napomenu i iskrenom krivnjom, taj trenutak u kom će biti rečeno što mora biti rečeno, napomenuto što mora biti napomenuto, mora biti iskorišten, ne bi li se tadašnjoj istini, stvarnosti i činjeničnom stanju bar u smislu napomene pomoglo da ostvari svoje pravo, jer odveć lako dolazi vreme ulepšavanja i nedopustivog ublažavanja, a Salzburg, kao grad mog učenja i studiranja, bio je za mene sve drugo samo ne lep, samo ne podnošljiv, samo ne grad kojem bih danas mogao oprostiti na način da ga krivotvorim. Taj grad uvek mi je nanosio samo bol, jednostavno ne dopuštajući da dete i mladić, što sam tada bio, oseti sreću i radost i sigurnost, on nikad nije bio ono što se o njemu iz poslovnih razloga ili jednostavno iz neodgovornosti tvrdilo, mesto na kojem bi mladi čovek bio zbrinut i dobro se razvijao, gde bi bio radostan, štaviše sretan. Trenuci radosti i sreće koje sam doživeo u tom gradu mogu se izbrojiti na prste jedne ruke, a i za njih sam platio skupu cenu. Ali nije bilo u pitanju samo to nesretno doba rata i njegovih razaranja na površini i ljudima koji su postojali na toj površini, duhovnog stanja čiji je jedini cilj bio da nanosi štetu prirodi i ljudima, ne samo okolnost propasti i potpunog zamračenja Nemačke i čitave Evrope, zbog čega to razdoblje dan-danas klasifikujem kao najmračnije i najmukotrpnije u svom životu, i ne samo moja priroda, u uslovima tog zamračenja vremena i ljudi i prirode uopšteno u visokoj meri i na fatalan način prijemčiva za sve prirodne odnose, koja je u osnovi uvek i u potpunosti izložena, bio je to /i ostao/ ne samo za mene ubojiti duh ovoga grada, to ne samo mene ubojito tlo smrti. Lepota ovoga mesta i njegovih pejsaža nepromišljeno kojoj neprestano govori čitav svet, uvek na najnepromišljeniji način, a zaista i u nedopustivom tonu, upravo je onaj ubojiti element na ovom ubojitom tlu, ovde ljude, koji su s ovim gradom i njegovim krajolikom povezani i prirodnom silom za njega prikovani rođenjem ili na neki drugi radikalan način koji nisu skrivili sami, ta svetski poznata lepota neprestano gnječi. Takva svetski poznata lepota u sprezi s takvom neljudskom i neprijateljskom klimom postaje ubojita...Duh ovoga grada tako je tokom čitave godine katoličko-nacionalsocijalistički neduh, sve ostalo je laž. Leti se pod imenom Salcburškog festivala u ovom gradu licemerno hini univerzalnost, a sredstvo takozvane svetske umetnosti samo je sredstvo zamagljivanja i licemerno hinjenje, zataškavanje muzikom i zataškavanje glumom, takozvanu visoku umetnost leti ovaj grad i njegovi stanovnici ne zloupotrebljavaju ni za što drugo nego za svoje podmukle poslovne svrhe. Festival se održava samo kako bi se na nekoliko meseci prekrila kaljuža ovoga grada..."


2011.





O romanu “Gubitnik”

        Roman GUBITNIK objavljen 1983, je priča iz umetničkog miljea, obeležena, poput mnogih drugih Bernhardovih dela, ritmičko-sugestivnim jezikom i otrovnim austrijskim lokal-pesimizmom. Radnja romana donekle je vezana uz autorovu biografiju: Kao mladić Bernhard je izbliza doživeo kanadskog pijanistu Glenna Goulda, koji je zahvaljujući svojoj virtuoznosti ubrzo postao kultnom figurom u svetu muzike. U fiktivnom svetu za pripovedača i njegovog prijatelja Wertheimera prijateljstvo s Gouldom, započeto tokom zajedničkog studija klavira u Salzburgu, pretvara se u tragičan događaj koji će obojici obeležiti daljnju sudbinu. Jedan i drugi mogli su započeti karijeru pijanista, no za to im je, po vlastitom priznanju, nedostajao Gouldov talent. Dok prvi u potpunosti odustaje od klavira, drugi, “gubitnik” Wertheimer,” posvećuje se “duhovnim naukama”, piše belenesnosnouzaludan je govorške i aforizme, a da ništa od toga ne objavi, i na kraju sebi oduzima život. Salzburg, a s njime i čitava Austrija, pritom se razotkrivaju kao nesnosna kulisa radnje romana, “neprijateljski nastrojeni prema duhovnosti i umetnosti.” No, Bernhard svojim romanom daje više od mešavine puke muzičke priče i mržnje spram Austrije: U kontekstu ideala savršenstva, utelovljenog u liku Glenna Goulda, nazire se i egzistencijalna dilema je li preživljavanje uopšte moguće i na koji način./reč izdavača/ "Ja sam želeo biti najbolji, ili uopšte ne učestvovati", kaže pripovedač… "Ne postoji ništa strašnije nego videti čoveka koji je toliko veličanstven da nas njegova veličanstvenost uništava…". Radi se o velikoj, i vrlo slabo prisutnoj temi u literaturi, o problemu koji je prisutan u svakom stvaranju, a o kojem književnost nema običaj često govoriti.

Bernhard je umro je 1989. godine  na svom imanju u Gornjoj Austriji.

Gubitnik

deo iz romana

         Bio je pisac aforizama, napisao je za života nebrojene aforizme, pomislio sam, moguće je da ih je uništio. Pišem aforizme, govorio je, pomislio sam, to je manje vredna umetnost duhovnosti kratkog daha, od koje su određeni ljudi pre svega u Francuskoj živeli i još uvek žive, ja ih nazivam polovičnim filozofima za noćni ormarić medicinske sestre, mogao bih reći i kalendarski filozofi za sve i svakog, čije izreke povremeno čitamo na zidovima lekarskih čekaonica; takozvani negativni među njima odvratni su baš kao i takozvani pozitivni. Ali ja se nisam mogao odviknuti od tog pisanja aforizama, na kraju bojim se da sam ih napisao već na milione, govorio je, pomislio sam, i mislim da će biti dobro ako ih uništim, jer ja njima ne nameravam jednog dana tapacirati zidove u bolnicama i opštinskim kancelarijama, kao što ih tapaciraju Goetheom, Lichtenbergom i drugovima, rekao je, pomislio sam. Kako nisam rođen da budem filozof, postao sam, ne posve nesvesno, aforističar, jedan od onih odvratnih participatora u filozofiji, kakvih ima na hiljade, govorio je, pomislio sam. Bit je u tome da se vrlo malim idejama cilja na vrlo velik efelkat i tako obmanjuje čovečanstvo, govorio je, pomislio sam. U bîti ja nisam ništa drugo nego jedan od tih prostačkih, opasnih aforističara, koji su se u svojoj bezgraničnoj beskrupuloznosti i nepopravljivoj drskosti pomešali s filozofima kao jelenci s jelenima, govorio je, pomislio sam. Kad prestanemo piti, umiremo od žeđi, kad prestanemo jesti, umiremo od gladi, govorio je, na takve mudrosti svode se svi aforizmi, osim ako im autor nije Novalis, ali i Novalis je izrekao mnoge besmislice, govorio je, pomislio sam.
       U pustinji vapimo za vodom, tako otprilike glasi Pascalova maksima, govorio je, pomislio sam.
    U bîti nam od velikih filozofskih ostvarenja preostaje tek jedan aforistički okus u ustima, svejedno o kojoj filozofiji ili kojem filozofu govorili, sve se osipa i mrvi, približimo li mu se sa svim našim sposobnostima, dakle svim instrumentima duha kojima raspolažemo, govorio je, pomislio sam. Sve vreme govorim o duhovnim naukama, a ne znam čak ni šta bi te duhovne nauke trebale biti, nemam pojma o njima, govorio je, pomislio sam. Govorim o filozofiji, a nemam pojma o filozofiji, govorim o egzistenciji, a nemam pojma šta je to, govorio je.
     Naše polazište uvek je to da ni o čemu ništa ne znamo, čak i da ni o čemu nemamo pojma, govorio je, pomislio sam. Tek što smo se nečemu posvetili, gušimo se u našem neverovatnom materijalu, koji nam na svim područjima stoji na raspolaganju, to je istina, govorio je, pomislio sam. I premda smo toga svesni, uvek ćemo se iznova posvećivati našim takozvanim duhovnim problemima i upuštati se u nemoguće, pokušavajući stvoriti duhovni proizvod. To je ludilo, govorio je, pomislio sam. Načelno smo osposobljeni za sve, isto tako načelno krahiraćemo u svemu govorio je, pomislio sam. Usukali su se u jednu jedinu uspelu rečenicu, naši veliki filozofi, naši najveći pesnici, govorio je, pomislio sam. To je istina, mi se često prisećamo tek takozvanog filozofskog kolorita, ničeg drugog, govorio je, pomislio sam. Studiramo čudovišno delo, na primer Kantovo, a ono se s vremenom usuče u malu istočnoprusku Kantovu glavu i sasvim nestvaran svet sazdan od magle i noći, koji skončava u istoj bespomoćnosti kao i svi drugi, govorio je, pomislio sam. Čudovišni svet želeo je biti, a preostao je tek smešan detalj, govorio je, pomislio sam, kao što to uvek i svugde biva. Takozvano veliko na koncu doseže tačku na kojoj osećamo samo još ganutost zbog njegove nakarade i jada. U svetlim trenucima uvida Shakespeare će se također svesti na nakaradu, govorio je, pomislio sam. Bogovi nam se već dugo ukazuju samo s bradom na vrčevima za pivo, govorio je, pomislio sam.
    Samo luda oseća divljenje, govorio je, pomislio sam. Takozvani duhovni čovek izgoreće u jednom, kako mu se čini, epohalnom delu, a da na kraju svejedno ispadne smešan, zvao se on Schopenhauer ili Nietzsche, to je svejedno, bio on Kleist ili Voltaire, sve što vidimo je ganutljiv čovek, koji je zloupotrebio svoju glavu i na kraju doveo samog sebe do apsurda. Čovek kojeg istorija neprestance gazi. Velike mislioce zatvorili smo u svoje vitrine s knjigama, iz kojih bulje u nas, zauvek osuđeni da budu smešni, govorio je, pomislio sam. Danonoćno čujem jadikovku velikih mislilaca koje smo zatvorili u svoje vitrine s knjigama; te smešne duhovne veličine stavili smo pod staklo kao usukane glave, govorio je, pomislio sam. Svi ti ljudi ogrešili su se o prirodu, govorio je, počinili kapitalni zločin protiv duha, zbog toga ih kažnjavamo i zauvek zatvaramo u vitrine s knjigama. Jer u našim vitrinama s knjigama oni će se ugušiti, to je istina. Naše biblioteke su takoreći kaznionice u koje smo zatvorili svoje duhovne veličine, Kant je po prirodi stvari dobio samicu, kao i Schopenhauer, Nietzsche, Pascal, Voltaire, Montaigne; svi velikani nalaze se u samicama, svi ostali u masovnim ćelijama, ali svi su, dragi moj, utamničeni zauvek, to je istina. I jao onome među tim kapitalnim zločincima koji se drzne pobeći, jer toga će smesta uništiti i učiniti smešnim, to je istina. Čovečanstvo zna kako da se odbrani od svih tih takozvanih duhovnih veličina, govorio je, pomislio sam. Duh, gde god se pojavi, uništavaju i zatvaraju, proglašavajući ga po prirodi stvari smesta zloduhom, govorio je, pomislio sam promatrajući strop u sali za goste.
      Ali sve što govorimo su puke besmislice, govorio je, pomislio sam, svejedno što rekli, besmisleno je, a naš život ionako je sama besmislenost. Rano sam to shvatio, tek što sam počeo razmišljati, već sam to shvatio, govorimo samo besmislice, sve što kažemo je besmisleno, ali besmisleno je i sve što nam kažu, kao što je besmisleno sve što se uopšte kaže, u ovom svetu dosad su se govorile samo besmislice, govorio je, zaista i po prirodi stvari, sve što se ikad napisalo su besmislice, sve napisano što posedujemo su besmislice, jer to i ne može biti ništa drugo nego hrpa besmislica, što nam dokazuje istorija , govorio je, pomislio sam. Na kraju sam se sklonio u pojam aforističara, govorio je, i zaista sam jednom, kad su me pitali za profesiju, odgovorio da sam aforističar. Ali ljudi nisu shvatili štoa sam time želeo reći, kao što nikad ne razumeju kad nešto kažem, jer to što kažem ne znači da sam to što sam rekao zaista rekao, govorio je, pomislio sam. Kažem nešto, govorio je, pomislio sam, a zapravo govorim nešto sasvim drugo. Tako sam čitav život morao provesti u samim nesporazumima, govorio je, pomislio sam. Da budemo precizni, mi se ionako rađamo u svetu prepunom nesporazuma, iz kojih se ne možemo izvući dokle god egzistiramo; možemo se naprezati koliko želimo, to nam ništa neće pomoći. To međutim, primećuje svako, govorio je, pomislio sam, jer svako neprestano govori nešto, a da ga drugi pogrešno shvate, u toj jednoj jedinoj tačci na kraju će se ipak svi složiti, govorio je, pomislio sam. Nesporazum nas baca u svet pun nesporazuma, koji moramo podnositi kao svijet sazdan od samih nesporazuma, napuštajući ga s jednim velikim nesporazumom, jer smrt je ipak najveći od svih nesporazuma, govorio je, pomislio sam.



"Wittgensteinov sinovac"

Lovačko društvo


Pri vožnji palo mi je je na pamet kako se ponašao /Paul Wittgenstein, pišćev prijatelj, op.a./ pri takozvanoj praizvedbi mog "Lovačkog društva". Komad je bio, jer Burg je za to stvorio sve pretpostavke, totalni neuspeh bez primera, a apsolutno trećerazredni glumci koji su u njemu nastupili nisu ni trena stali iza mog komada, što sam brzo mogao utvrditi, jer ga prvo nisu razumeli, a drugo sasvim su ga malo cenili, osim toga u njemu su imali agitovati samo kako manje ili više zbunjena postava što, kao što znam, nije čak ni bila indirektno samo njegova krivnja, nakon što je propao plan da se komad izvede s Paulom Wessely i Brunom Ganzom za koje sam komad napisao. Oboje na kraju nije nastupilo u mom "Lovačkom društvu" jer se ansambl Burga, kako se on ljubazno perverzno naziva, više ili manje zatvoreno branio od nastupa Brune Ganza u Burgtheatru, ne samo iz egzistencijalnog straha, nego jednako i iz egzistencijalne zavisti, budući da je Bruno Ganz, najveći glumac kojega je Švajcarska ikad proizvela, celom ansamblu Burgheatra naterao u kosti što bih nazvao umetnički smrtni strah, taj golemi pozorišni genij iz Švajcarske, i doista se utvrdila kao žalosna i istodobno odvratna perverznost istorije pozorišta u Beču i još danas u mojoj glavi kao nepopravljiva sramota celog nemačkog pozorišta činjenica da su glumci u Burgheatru tada u svim okolnostima i svim sredstvima nastojali sprečiti nastup Brune Ganza čak uz podnošenje pismene rezolucije i uz pretnje direkciji, kao što stoji, pod svaku cenu i svim sredstvima, i sprečili ga, kao što je poznato, jer u Beču, otkad je pozorišta, doista ne odlučuje direktor, nego odlučuju glumci; direktor, osobito Burgtheatra, nema što reći, tamo su uvek odlučivali takozvani omiljeni glumci Burgheatra; samo su ti omiljeni glumci, koje bez daljnjega možemo nazvati slaboumnima, jer s jedne strane nimalo ne razumeju pozorišnu umetnost, s druge strane se besprimernom bezobraznošću bave prostitucijom pozorišta na štetu pozorišta i na štetu publike, moram reći da se burgtheatarska prostitucija već desetljećima, ako ne i stolećima, isplati i da ona nudi najlošije od svih loših pozorišta; od tih takozvanih omiljenih glumaca s njihovim slavnim imenima i njihovim debilnim shvaćanjem pozorišta, koji samo totalnim zanemarivanjem glumačkih sredstava i besramnim iskorištavanjem popularnosti takoreći na vrhuncu svoje neumetnosti, postavljeni jednom od stupidne bečke publike, posednu na belca popularnosti, desetljećima, većinom do smrti službuju u Burgtheatru. Tog trenutka, kad je nastup Brune Ganza niskošću njegovih bečkih kolega postao svemoguć, povukla se i Paula Wessely, moja prva i jedina generalica iz projekta, i budući da se iz ugovora sklopljenog s Burgtheatrom o "Lovačkom društvu" na najbesmisleniji način nisam više mogao izvući, morao sam pretrpeti predstavu kao praizvedbu svog komada, o kojoj mogu reći samo da je neukusna, i koja, kako sam već natuknuo, nije bila čak ni dobronamerna, kao toliko toga i gotovo svega na bečkom Burgtheatru, jer ti apsolutno netalentirani glumci koji su igrali glavne uloge, pobratimili su se u najmanjem otporu s publikom, a niski su baš prema komadu koji igraju i prema autoru kojega izvode, kojega smesta i bez najmanje skrupula napadaju s leđa kad primete da publika ne želi ni taj komad ni tog autora, jer ne razume ni njega ni njegov komad, jer su joj i autor i komad preteški, jer bečki glumci, a prvenstveno takozvani glumci Burgtheatra, ne idu, što bi bilo posve razumljivo, kako to inače rade glumci u Evropi, za svog autora i svoj komad, pogotovo ako je uz to nov još neisproban, kao što se kaže, u vatru, nego okreću autoru i njegovu komadu u tren leđa kad primete da publika nije smesta oduševljena, što ona vidi i čuje nakon podizanja zastora..."








O romanu "Wittgensteinov sinovac"

       Godine 1967. Bernhard je boravio ju bolnici Am Steinhof radi operacije, pri čemu mu je iz pluća izvađen tumor veličine šake. Istovremeno, njegov najbolji prijatelj Paul Wittgenstein bio je smešten u istom bolničkom kompleksu, ali u drugom paviljonu, onom predviđenom za duševne bolesnike.
       Bernhardov njihov istovremeni boravak u susednim paviljonima iste bolnice uzima kao lajtomtiv za autobiografski roman u kojem secira svoje dugogodišnje prijateljstvo sa tim sinovcem slavnog austrijskog filozofa Ludwiga Wittgensteina.
        Paul Wittgenstein i Thomas Bernhard su srodne duše, blizanački veoma slični i po mnogim afinitetima podudarni, u tolikoj meri da to gotovo prelazi granice normalnog.
       Bernhard tako u svom kratkom (120 stranica), ali iznimno slojevitom romanu evocira svoje dugogodišnje prijateljevanje s Paulom, istovremeno literarno obrađujući i još dve velike teme – umetnost i smrt.
Kako je roman pisao nakon prijateljeva upokojenja, smrt je konstantno prisutna i sa gotovo svake stranice zasipa nas njezin zadah, da bi naposletku Bernhard svoj roman skrušeno zaključio osudom samoga sebe, jer je zadnje dane njegova života Paula izbegavao zbog vlastite komocije i samoodržanja, kako se ne bi morao susresti sa smrću kojom je odisala celokupna prijateljeva pojava.
Teme smrti on se dotiče i na stranicama koje tematiziraju njegov bolnički staž; svoje bolničke dane Bernhard oslikava grozomornom uverljivošću te nam oporim naturalizmom dočarava vlastite i patnje ljudi sa kojima deli bolničku sobu. Bernhard je s Paulom delio mnoge strasti i njih su dvojica u tolikoj meri bili slični da portretirajući svoga prijatelja on istovremeno pravi skicu i za vlastiti autoportret, neprestano naglašavajući njihove zajedničke osobine.

        Jedna od njihovih najvećih zajedničkih strasti bila je ljubav prema muzici. Njih su dvojica satima znali bez reči sedeti, zajedno uživajući u Mozartovim i Beethovenovim partiturama, a zajednička im je bila i opsesija prema operi.
Osim muzičke, Bernhard se u knjizi dotiče i književne umetnosti, pri čemu ponajviše do izražaja dolazi njegov ubojiti cinizam. Dojmljive su dve kratke epizode kojima opisuje poniženja koja je doživeo pri primanju književnih nagrada. Bernhard doslovno prezire literarni svet Beča i njegove ustajale kružoke, zazire od bečkih književnih kafana koje, kako tvrdi, na književnika imaju smrtonosni učinak. I taj osećaj on također deli sa svojim prijateljem Paulom pa oni nebrojene sate zajedno provode daleko od memljivog zadaha bečkih literata, samospasenje pronalazeći u slavnoj kafani Sacher, gde su imali svoj čošak sa kojeg su posmatrali ljude i uživali u sarkastičnim komentarima svega što im je ulazilo u vidokrug.

        Njih dvojicu povezuje i velika ljubav prema putovanjima, a kao izraziti velegradski individualac Bernhard je mrzeo ruralne predele,ali je zbog svoje teške plućne bolesti bio osuđen na česte boravke na selu, što je dodatno potenciralo njegovu prgavu narav i mrzovoljnost.
Posebno su duhovite stranice na kojima opisuje jedno njihovo zajedničko putešestvije, kada su radi potrage za novim brojem časopisa Neue Zuericher Zeitung proputovali više od 350 kilometara, i to u autu bez krova. Na kraju se trud ispostavo uzaludnim, jer primerak časopisa nigde nisu našli, što je kod Bernharda raspalilo sav njegov bes na Austriju, “tu zaostalu, tesnogrudnu, zabitu zemlju koja je istodobno upravo odbojno opijena ludilom veličine.” Veliki skeptik i cinik, Bernhard se ne ustručava svet prikazati upravo onakvim kakav on jeste, bez imalo ulepšavanja i šminkanja, što mnogima, a naročito njegovim sunarodnjacima, nimalo nije po volji. Naravno, iz razloga što su upravo oni ponajčešće bivali žrtvom njegova beskompromisna pera.

        Bernhard često koristi ponavljanja nečega u prethodnoj rečenici već izrečenog, a time osim naglašavanja vlastitog stava i mišljenja iza kojeg neprikosnoveno stoji, postiže i humorni efekt. Upravo ta duhovitost olakšava probijanje kroz njegov rukopis obeležen pesimizmom i gorčinom. Bernhard ostaje distanciran od i najmanje natruhe populizma.

On ustrajava na prgavosti i neprilagodljivosti naglašavajući da, iako za razliku od svog prijatelja nije smešten na odeljenje za umobolnike, od njega nije nimalo manje lud. Nego čak možda i luđi.

“Paul nije bio luđi od mene, jer ja sam u najmanju ruku isto tako lud kao što je bio Paul, barem toliko lud kao što ljudi kažu da je bio Paul, samo što sam se ja uz svoju ludost još razbolio na pluća. Razlika između mene i Paula samo je u tome što je Paul dopustio svom ludilu da njime potpuno ovlada, dok ja svom jednako velikom ludilu nisam dopustio da sa mnom potpuno ovlada; on je takoreći u svoje ludilo utekao, dok sam ja svoje ludilo celoga života iskorištavao, njime vladao; Paul svojim ludilom nikad nije vladao, ja sam svojim vladao uvek i možda je zbog toga moje vlastito ludilo bilo čak mnogo luđe ludilo od Paulovog.“ (
str. 27.)

Božidar Alajbegović






      Godine 1967, kad Bernhard objavljuje roman Verstörung(Poremećaj), Viktor Suhi od njega uzima nekoliko izjava za bečki Centar dokumentacije o novoj austrijskoj književnosti. Ne prestaje da bude indikativno to što Tomas Bernhard, kao već tridesetšestogodišnjak, mora da dokazuje da je „samo, samo Austrijanac” (a ne Holanđanin). Kaže i da, mada ne vodi dnevnik, obično pravi beleške, a ako to ne čini (ponekad na po nekoliko meseci), mnoga razdoblja mu se uopšte ne urezuju u sećanje: „Prošlost ostaje neiskorištena.”

Odlomak iz romana Poremećaj

         Dvadeset šestog moj otac je, već u dva sata izjutra seo u auto i otišao u Zalu kod jednog učitelja kojeg je zatekao na samrti, a napustio ga već mrtvog, i odmah nakon toga nastavio je u pravcu Hilberga, gde je trebalo da pregleda dete koje je tog proleća upalo u korito za šurenje svinja puno ključale vode, i sada, nakon što je pušteno iz bolnice, već nekoliko nedelja bilo je ponovo u kući kod svojih roditelja.

      Rado je odlazio tom detetu i nije propuštao priliku da ga poseti. Roditelji su bili obični ljudi, otac zaposlen kao rudar u Keflahu, a majka u jednoj kasapnici u Fojtsbergu, ali dete ipak nije ostajalo samo preko dana, jer je majčina sestra vodila brigu o njemu. Toga dana, moj otac je, preciznije nego ikada do tada, opisao to dete i rekao da se plaši da mu je ostalo još malo vremena. Sa sigurnošću, pak, može da kaže da ono neće izdržati zimu, i da će ga sada posećivati što je moguće češće. Primetio sam da o detetu govori kao o nekoj voljenoj osobi, veoma smireno i ne razmišljajući mnogo o rečima; nije krio očiglednu naklonost prema njemu kada je spomenuo milje u kojem je dete odrastalo i gde je bilo manje odgajano, a više štićeno, a svoje pretpostavke o roditeljima i njihovom odnosu prema detetu dopunio je i objasnio na osnovu saznanja koje je imao o svetu u kojem su živeli opisani ljudi. U međuvremenu, hodao je gore- dole po svojoj sobi i uskoro više nije osećao ni najmanju potrebu da se vrati u krevet.
          On je sada bio jedini lekar u relativno velikom, i pored toga „teškom” području, pošto je drugi prihvatio poziv Univerziteta u Gracu i preselio se u glavni grad pokrajine. Male su šanse, rekao je, da se pojavi neko nov. Otvoriti ovde ambulantu graniči se sa ludošću. Ali on je već navikao da je žrtva stanovništva bolesnog do srži, koje naginje kako nasilju, tako i ludilu. Kada sam vikend provodio kod kuće njemu je to pružalo osećaj spokoja koji mu je sada bio potreban sve više. Izgledao je umorno. Ali kada nas je zasenio Ahe, nakon što sam otvorio prozorske kapke, on je rekao da će krenuti u šetnju. „Pođi sa mnom”, rekao je, „idemo.” Dok sam se oblačio, on je govorio o „čudu prirode”, o jednom kestenu, koji je bio u cvatu sada, krajem septembra, i kako ga je otkrio izvan naselja, na obalama Ahea. Verovatno je to prilika, pomislio sam, da razgovara sa mnom o stvarima u vezi sa mojim studijama rudarstva u Leobenu. Sada je imao vremena, a posle, tokom čitavog dana, biće okupiran posetama svojim pacijentima. „Znaš”, rekao je, „često mi je dosta svega.”

Nismo želeli da probudimo moju sestru i, trudeći se da pravimo što manje buke, došli smo u hodnik, gde su visili naši kaputi. Kada smo, međutim, obučeni, upravo nameravali da napustimo kuću, začulo se zvono na vratima. Pred njima je stajao meni nepoznat čovek, gostioničar iz Gradenberga kako se ispostavilo, koji je zamolio mog oca da odmah pođe sa njim.
       I tako smo automobilom tog gostioničara krenuli prema Gradenbergu, umesto da odemo na reku i razgovaramo; o kestenu u cvatu više nije bilo reči, a o gostioničarevoj ženi čuli smo veoma uznemirujuće stvari.
       Ostala je da služi, rekao je njen muž, do dva sata ujutro neke rudare koji su, posle mnogo sati pijančenja, započeli svađu sa suparničkom grupom za susednim stolom, a onda ju je iznenada i bez ikakvog razloga jedan od njih udario u glavu i ona je istog trenutka, bez svesti, pala na pod pred njih. Rudari su je, zaprepašćeni, odmah odneli u spavaću sobu, koja se nalazila na prvom spratu kafane, i dok su se penjali uz stepenice, ženina glava je nekoliko puta udarila o ogradu. Silom su otvorili vrata spavaće sobe, stavili su je na krevet, a njenom mužu, koji se probudio i ustao zapanjen onim što su mu, iznenada otrežnjeni rudari ispričali, savetovali su da odmah, još iste noći, prijavi policiji Gresla, nasilnika kojeg su svi, doduše samo u prolazu, dobro znali. Svi žandari su spavali, takođe i onaj dežurni, rekao je ugostitelj, ali je on bacao kamenčiće na prozore žandarmerije i nekako uspeo da ih probudi i uđe u stanicu. U početku su mu žandari savetovali da se vrati ujutro kako bi se sačinio zapisnik, ali on je insistirao da se zapisnik sačini odmah i tražio je od žandara da barem jedan od njih krene sa njim u kafanu, gde je njegova žena ležala u nesvesti, i gde su čekali rudari, koji će, po njegovom mišljenju, odmah dati svoje izjave. Ali, bilo je suviše kasno kada se sa dvojicom žandara vratio u kafanu; svi rudari, osim jednog, nestali su kada su žandarmi sa njim ušli u spavaću sobu. Iznenada obuzet najužasnijim slutnjama i nagađanjima pomislio je da nikada nije smeo da ostavlja svoju ženu samu, čak ni minut, morao je ostati pored nje, sa rudarom Koligom koji je sve vreme bio u njenoj blizini i kojeg on nije dovoljno poznavao, osim iz povremenih dolazaka u gostionicu. Njega nisu smatrali ovdašnjim, odnosno pouzdanim čovekom, a i govorio je dijalektom koji se neprijatno razlikovao od štajerskog kojim se govorilo u okolini.
       Iako je Kolig, koji je ostao pored gostioničareve supruge, bio toliko pijan da je jedva mogao uspravno da stoji, i nije bio u stanju da izgovori nijednu, čak i najkraću rečenicu, ipak je mlađi žandar odmah počeo da ga ispituje, pokazujući mu da sedne na stolicu u uglu, dok je stariji onesvešćenu ženu na krevetu fotografisao kao da se radilo o mrtvacu. Ono što je saslušani Kolig izjavio u zapisnik bilo je zaista neupotrebljivo, i kada je skoro pao na glavu sa stolice, pošto više nije bio u stanju da sedi, žandar ga je, nezadovoljan, dohvatio i vukući izbacio na hodnik.
      Odbegli Gresl bio je jedan od onih tipova, rekao je gostioničar, koji, čim kroči u neku kafanu, ostaje tamo sve dok, nepogrešivo, ne dođe u sukob sa zakonom. Neće biti teško pronaći ga, rekli su žandari, a s obzirom na Greslov krivični dosije, sada će mu biti izrečena kazna zatvora od nekoliko godina, jer stanje stvari ukazuje na krivično delo nanošenja teških telesnih povreda udarcem pesnicom u glavu i onesvešćivanjem žene. Čim je, međutim, stariji žandar pomenuo teške telesne povrede, svima je palo na pamet da je o ovome morao biti obavešten lekar. „U međuvremenu je prošlo nekoliko sati”, rekao je gostioničar. Bilo je već pola pet kada smo stigli u Gradenberg, i ugostitelj nas je odmah odveo u spavaću sobu gde su bila dva žandara. Moj otac je rekao da svi muškarci treba da izađu u hodnik. Dok je on unutra pregledao ženu, koja je, u trenutku kad sam uspeo da je vidim, izgledala kao da je već mrtva, u hodniku, preko puta mene, dvojica žandara su veoma rđavo pričala o Koligu koji je ležao na podu, nazivajući ga tupim i potpuno neodgovornim prema svojoj porodici od šest glava. Nisu znali šta da rade sa njim; kada je moj otac izašao iz spavaće sobe, oni su Koliga, vukući ga za kaput, samo bacili sa stepeništa, koje je on preprečio nogama do pola, i više nisu marili za njega. Žena je zaista teško povređena i mora smesta u Keflah, u bolnicu, rekao je moj otac, a žandari su morali pažljivo da je spuste i smeste u kombi.
       Soba iz koje su žandari izneli ženu bila je vlažna, sa zelenim i smeđim prekrivačima, napunjena jeftinim nameštajem od mekog drveta, i mračna, čak i u po bela dana. Otac je u prolazu, dok je silazio stepenicama iza žandara koji su pažljivo nosili ženu, pogledao u mene, i ja sam pomislio kako to za gostioničarevu ženu znači ono najgore.
       U kombiju sam sedeo na mestu suvozača, pored ugostitelja koji je bio za volanom, dok je moj otac sedeo iza nas, pored nesretne žene.
Čitavim putem, koji smo skratili idući preko Krenhofa ugostitelj i ja nismo razmenili ni jednu jedinu reč. Pošto je bilo rano jutro, moglo se voziti brzo i lako. Zaista dugo nisam bio u ovom kraju, mislio sam; morao sam da se vratim daleko, u najranije detinjstvo da bih mogao da vidim sebe tu i tamo, na obalama Gradenbaha. Pomislio sam kako me je otac retko vodio sa sobom u obilaske svojih pacijenata i kako sam posle smrti majke uvek morao da se brinem sam o sebi. Moja sestra, koja se nalazila u istoj situaciji kao i ja, sigurno je to osećala mnogo bolnije.
      S obzirom na atmosferu, ugostitelj sada, na putu za Keflah, nije izustio nijednu reč, za razliku od prethodne vožnje, kada smo išli za Gradenberg i kada je sve vreme pričao. A meni se činilo besmislenim da mu se obratim. Bilo je jasno, ako sam dobro razumeo svog oca, da njegova žena neće izdržati do Keflaha, međutim, kada su je bolničari izneli iz auta, ona još nije bila mrtva, ali je umrla dok smo bili u bolnici. Čak i pre ulaska u jedinu sobu, teško bi se moglo reći operacionu salu, ona je bila mrtva, a njen muž je to osetio i, dok su je bolničari gurali na kolicima kroz hodnik, on ju je držao za ruku i plakao. Nisu mu dozvolili da stoji pored svoje mrtve žene, već su ga izveli u dvorište, gde je, potpuno prepušten sebi, pola sata morao da čeka moga oca. Ostavio sam ga samog i posmatrao, ali tako da on to nije mogao da vidi. Onda je došao moj otac i hodao sa njim po dvorištu pokušavajući da ga smiri. Govorio mu je o bitnim stvarima koje treba odmah uraditi, o organizovanju sahrane, sudskoj istrazi, prijavi protiv Gresla zbog ubistva Za gostioničara je sada bolje, rekao je moj otac, da ostane među ljudima, da se ne izoluje u svojoj patnji, i u svoju patnju, a on, moj otac, obaviće umesto njega različite formalnosti propisane zakonom, kao što je, na primer, odlazak na sud, ali i one ostale, među kojima je prva da pođe zajedno sa njim u mrtvačnicu gde leži njegova pokojna žena, i da ga teši u njegovom bolu. Kako je rekao moj otac, on je kod umrle žene definitivno konstatovao smrtonosno krvarenje na mozgu i trebalo bi još u toku prepodneva da dobije.....

nastavak PDF

Uzrok

U saveznoj zemlji Salzburg dve hiljade ljudi godišnje pokušava da sebi oduzme život, a deset posto pokušaja samoubistava završava smrtno. Time Salzburg drži rekord u Austriji, koja uz Mađarsku i Švedsku beleži najviši stepen samoubistava.

Salzburger Nachrichten, 1975.
...........
Ovaj tekst odgovara izdanju određenom zaključkom Zemaljskog suda u Salzburgu od 25 svibnja 1977.
Izbačeni delovi označeni su zvezdicom






Grunkranz



Grad! napučen dvema kategorijama ljudi, poslovnim mešetarima i njihovim žrtvama, za one koji u njemu uče ili studiraju nastanjiv je tek na bolan, svakoj prirodi nametljiv, s vremenom pomutljiv i razoran, a počesto isključivo podmuklo-ubojit način. Ekstremne vremenske prilike, koje njegove stanovnike neprestano iritiraju, nerviraju i čine bolesnima s jedne i salzburška arhitektura, koja u takvim vremenskim prilikama vrši sve pogubniji uticaj na stanje tih ljudi s druge strane,  kao i čitava pred-alpska klima, koja svim tim ljudima vrednih žaljenja svesno ili nesvesno, u medicinskom smislu, uvek na štetan način pritišće glavu, telo i čitavo biće, bespomoćno izloženo takvim prirodnim uslovima, proizvodeći s neverovatnom bezobzirnošću uvek iznova svoje iritantne, ponižavajuće i uvredljive stanovnike koji, obdareni neviđenom bezobraznošću i niskošću, čoveka naprosto čine bolesnim. Proizvode redovito i takve rođene ili pridošle Salzburžane koji se među hladnim i mokrim zidovima, što ih učenici i studenti, što sam pre trideset godina i sam bio u tom gradu, iz preferencije vole, ali iz iskustva mrze, povode za svojim borniranim svojeglavostima, besmislicama, tupostima, brutalnim poslovima i melankolijama, predstavljajući nepresušno vrelo prihoda.....

---------

Iza Grankranza, čiji prizor do pola zastire vrata, vidim gojence kako hitaju prema praonici, gde su se, svako na svoj način, poput životinja bacali na umivaonik, pri čemu su u prednosti uvek bili najbrutalniji, jer kraj umivaonika dugačkog sedam ili osam metara, koji je nalikovao na korito za hranjenje stoke, nije bilo mesta za sve gojence, snažniji su bili prvi, a slabiji poslednji, oni snažniji uvek su odguravali slabije, uvek isti snažniji imali su svoja mesta kraj dugačkog umivaonika i ispod tuševa, gde su se mogli umivati i prati zube dokle god suželeli za razliku od slabih, koji se, jer je za proceduru jutarnjeg umivanja bilo predviđeno samo četvrt sata, najčešće ne bi stigli pošteno ni umiti ili oprati zube, a kako ni ja nisam spadao među jače, uvek sam bio u lošijem položaju.  Još nas se prisiljavalo da u dnevnom boravku slušamo vesti, izvanredne vesti s ratišta morali smo slušati stojećki,  a nedeljom smo bili obavezni oblačiti uniforme Hitlerjugenda i pevati njihove pesme. Još smo bili pod jarmom Grankranzove strogosti, besramnosti i nepopustljivosti, u nama je svakog dana rastao strah pred tim čovekom, koji se sad, kao što smo primetili  po njegovim radnjama, njegovom licu i čitavom njegovom ponašanju, i sam počeo bojati da se njegovi nacionalsocijalistički planovi i snovi neće ostvariti, da će najverovatnije uskoro biti uništeni, na što je neprestano morao misliti, pa je u tom strahu od neizbežnog kraja svih njegovih nada još jednom skupio svu brutalnost i niskost svoga bića i praktikovao ih na nama. Još uvek smo, premda neredovito i svega nekoliko sati nedeljno, pohađali nastavu u školi sv. Andrije, ali posredi više nije bila prava nastava, bilo je to uplašeno sedenje u razredima, čekanje, očekivanje uzbune i onoga što će uslediti nakon nje, istrčavanje iz razreda, formiranjena hodnicima, u školskom dvorištu, odlazak i trčanje kroz Wolfdietrichstraše gore u Glockengasse i onda u tunele. U tunelima smo bili suočeni i s bedom ljudi koji su tamo tražili utočište, ali bi često pronalazili samo iznenadnu smrt, s dečjom vikom, histeričnim vriscima žena i plačem staraca. Još sam pohađao nastavu violine, izložen diktatu učitelja violine Steinera i njegovim ubitačnim izjavama na moj račun, još su postojali depresivni odlasci k Steineru i od Steinera kroz Wolfdietrichstraše. Još sam morao čitati knjige koje nisam želeo da čitam, pisati što nisam želeo da pišem, upijati znanje koje mi je bilo odvratno. Još uvek su nas noću, često i pre uzbune, iz sna budili prvi rojevi bombardera, dok bi nas danju iznenađivale njihove skupine u zraku, na čiju bi tutnjavu tek usledila uzbuna, što je upućivalo na potpuni haos u sistemu prenošenja vesti. Novine su bile pune užasnih prizora rata, a takozvani Totalni rat sve nam se više približavao!, šta više, bio je osetan već i u Salzburgu, a zamisao da grad neće biti bombardovan u potpunosti je ugašena. O našim očevima i stričevima vojnicima nismo čuli ništa dobro, mnogi od nas izgubili su ih za vreme boravka u internatu, a vesti o pogibijama gomilale su se i dalje. Dugo vremena ništa nisam čuo o svome skrbniku, suprugu moje majke, koji je bio raspoređen u Jugoslaviji, i ujaku, bratu moje majke....

------------

Kako me djed neprestano upozoravao da se ne povodim ni za jednom (nacionalsocijalističkom) ni za drugom (katoličkom) tupošću, ja nikad, premda je to bilo najteže ostvariti u zatrovanoj atmosferi poput one u Salzburgu, a napose u takvom internatu, nisam dospio u opasnost izlaganja takvoj slabosti duha i karaktera. Ni telo Hristovo, koje smo sad oko tri stotine puta godišnje gutali, nije bilo ništa drugo nego svakodnevno iskazivanje poštovanja spram Adolfa Hitlera, bar sam ja, onkraj činjenice da su posredi dve potpuno različite veličine, stekao dojam da je ceremonija u nameri delovanja jedna te ista. A sumnja da se sada u ophođenju spram Isusa Hrista radi o istome kao godinu dana ili pola godine ranije spram Adolfa Hitlera, ubrzo se potvrdila.

Promotrimo li pozornije pesme koje smo u svrhu veličanja jedne takozvane izuzetne osobnosti, sasvim svejedno koje, pevali u internatu za vreme nacizma i nakon njega, moramo priznati da su posredi bili uvek isti tekstovi, premda s ponešto drukčijim rečima, ali uvek isti tekstovi na istu muziku, tako da sve te pesme i pevanje u horu nisu ništa drugo nego izraz gluposti, podlosti i nedostatka karaktera onih koji pevaju te pesme s tim tekstovima, jer to što zaista peva ta pesma uvek je samo bezglavost i to sveobuhvatna, opštesvetska. A odgojni zločini, kakvi se posvuda na svetu u odgojnim ustanovama čine nad gojencima, uvek se čine u ime jedne takve izuzetne ličnosti, zvala se ta izuzetna osobnost Hitler ili Isus

_____________________________________________



Meine Preise

(Moje nagrade),
1980. ili 1981.
Suhrkamp-Verlag,
Frankfurt am Main, 2009.


Nakon što pet godina nisam napisao ništa i onda u jednoj godini (1962.) u Beču Frost, moja budućnost bila je neutešnija nego ikada do tada. Frost sam poslao jednom prijatelju koji je bio lektor u Inselverlagu i rukopis je prihvaćen u roku od tri dana. Ali kada je već jednom bio uzet, uvideh da je rad nepotpun i u ovoj formi nikako za objavljivanje. Čitavu knjigu prepravih i dopisah u frankfurtskom pansionu, koji je ležao na jednoj od najprometnijih ulica u blizini Eschenheimskog tornja i bio jedan od najjeftinijih koji su za mene dolazili u obzir. Ustajao sam u pet izjutra, sedao za mali sto do prozora, i kada bih oko podneva ispisao pet, osam ili čak celih deset stranica, odlazio kod moje lektorke u Inselverlag i sa njom razmatrao gde bi se naknadno napisane stranice u rukopis mogle uneti: čitava knjiga se za tih frankfurtskih nedelja potpuno izmenila; mnogo - verovatno oko stotinu stranica - odbacio sam, da bi knjiga, kako verovah, ipak postala prihvatljiva i mogla otići u slog. Kada su slogovi bili odštampani, nalazio sam se na putu za Varšavu, gde sam išao u posetu prijateljici koja je tamo studirala na akademiji umetnosti. U najhladnijem godišnjem dobu smestio sam se u takozvanoj Dziekanki, jednom studentskom domu u neposrednoj blizini zgrade vlade; nedeljama sam čitajuci slogove obilazio lep i uzbudljiv, a zlokoban grad Varšavu. Ručavao sam u takozvanom Klubu književnika, a večeravao kod glumaca - gde je hrana bila još bolja. U Varšavi sam proživeo jedno od mojih najsrećnijih vremena: u džepu mantila svuda sam sa sobom nosio slogove, moj sagovornik bio je satiričar Lec - koji je čuvene svoje aforizme zapisivao u knjigu recepata njegove žene - često me pozivao sebi  kući, i, povrh svega toga, pokatkad platio kafu na Novom Swiatu. Bio sam zadovoljan svojom knjigom, koja je izašla šezdest treće - istovremeno sa celostranim osvrtom Zuckmeyera u Zeit-u. Ali, kada je opšta oluja osvrta prošla, neobično žestoka i načisto kontroverzna – bilo je tu svega, od najtegobnijih pohvala do najzločestijih kritika – postadoh namah utučen i kao propao u jednu na užasavajuci način beznadežnu raku.

Verovao sam da ću se ugušiti od zablude kako je literatura moja nada. Nisam želeo ni da čujem više za literaturu. Ne samo da me ona nije usrećila, već me je gurnula u sparnu i smradnu jamu, iz koje mi više, pobojah se, nema izlaza. Proklinjajući i književnost i moj razvrat sa njom, otidoh na gradilišta i dadoh se u službu kao šofer kamiona kod firme Christophorus, čije je sedište bilo u ulici Klosterneuburger . Mesecima sam onda razvozio pivo za čuvenu Gösser-pivnicu. Pritom, ne samo da sam vrlo dobro savladao upravljanje kamionom, već upoznah grad Beč, na način na koji ga do tada nisam poznavao. Živeo sam kod tetke i zaradjivao kao vozač kamiona. O književnosti nisam želeo da znam ništa više- sve što sam imao u nju sam umetnuo, a ona me je zauzvrat odgurnula u čamotnu jamu. Od literature mi se gadilo: mrzeo sam sve izdavače i izdavačke kuće, baš kao i sve knjige. Činilo mi se da sam napisavši Frost pao time kao žrtva prevare čudovišnih razmena. Srećan bih bio kada bih se u mojoj kožnoj jakni bacio na vozačko sedište i u starom Steryrer kamionu tutnjao gradom. Sada se pokazalo koliko je samo bilo dobro još pre više godina savladati vožnju kamiona, što je bio preduslov jednog nameštenja u Africi, do kojega, no, kako danas znam, spletom upravo srećnih okolnosti nije došlo. Ali, naravno, i ta sreća da kao vozač služim Gösser-pivari, imala je svoj kraj. Odjednom zamrzeh svoj posao; prekidoh ga od jednog do drugog dana i zabih se pod jorgan u mojem kabinetu u stanu moje tetke. Ona je bila verovatno prozrela moje stanje, i jednog dana me pozva da na par meseci otputujem sa njom u brda. Oboma će nam dobro učiniti da na par meseci odbacimo apsolutnu surovost i štetnost velegrada po nas, i predamo se prirodi.

    Njen cilj bio je mestašce Sankt Veit u salzburškom zaleđu, u blizini plućne bolnice u kojoj sam kao pacijent proveo više godina – osamsto metara nadmorske visine i vanredno idealan polozaj trebalo je da nas preporodi od grada. Jednog ranog jutra moja tetka, i ja – družbenik na njenoj grbači, započesmo naše planinsko putovanje sa Westbahnhofa. Moram li, ali, da kažem, kako sam već u trenucima dok je voz napuštao zapadni kolodvor, selo proklinjao, i u mislima čeznuo za gradom Bečom? Kako se voz više od Beča udaljavao, bivao sam tim tužniji: mislio sam da grešim što Beču okrećem leđa i sa tetkom odlazim na selo, ali tu grešku više ne mogadoh popraviti. Ja nisam seoski tip, ja sam gradski čovek, rekoh sebi. Ali više nije bilo povratka. Po prirodi stvari na selu nisam našao svoju sreću: ljudi su mi dosađivali, i čak sam ih se i gnušao; priroda mi je bila dosadna pa sam se i nje gnušao, i konačno započeh da mrzim i ljude i prirodu. Pretvorih se u snuždeno premišljalo, koje je hodajući tamo-ovamo, preko i između livada, spuštene glave kroz šume prolazeći, poče na kraju da odbija svaku hranu. I tako, dok me je pritajena otpornost seoskom i planinskom životu gonila direktno u katastrofu, postadoh u najvećoj meri tek žalosna karikatura samoga sebe, zakatančen u svoju grozomornu egzistencijalnu nesreću - pojavi se književna nagrada slobodnog i hanzeatskog grada Bremena. Ne sama nagrada je bila ta koja me izvadi iz moje egzistencijalne katastrofe i turobnog raspoloženja, već pomisao da sa nagradnom sumom u iznosu od deset hiljada maraka još jednom mogu da pohvatam svoj život, da mu zadam radikalni zaokret - da ga ponovo učinim mogućim. Nagrada je, dakle, objavljena, suma poznata i imao sam priliku da sa novcem postupim što razumnije mogu. Moja želja oduvek je bila da imam kuću samo za sebe, a ako ne i pravu kuću, onda barem zidove oko mene, među kojima bih mogao da radim ili ne radim šta mi se hoće, među kojima bih mogao da se zaključam. Odlučio sam stoga da sebi sa nagradnom sumom obezbedim takve zidove i stupih u kontakt sa jednim trgovcem nekretninama, koji onda isto tako odmah doputova u Sankt Veitu i predloži mi par objekata.

   Svi su oni, dakako, bili preskupi: ja sam, sa nagradnom sumom u rukama, imao samo deo prodajne cene. Ali, zašto da ne? Pomislih i zakazah za početak januara sastanak sa trgovcem nekretninama u gornjoj Austriji, gde se on nalazio kod kuće i raspolagao svojim objektima – radilo se prevashodno o starim, i delimično već propalim seoskim gazdinstvima koje mi ima ponuditi, reče, sve sa cenama u rasponu od sto do dvesta hiljada schillinga. Ali moja nagradna suma iznosila je samo sedamdeset hiljada. Možda i za sedamdeset hiljada mogu naći odgovarajuće zidine kako bih se mogao medju njima zaključati: kada sam razmišljao o objektu za sebe nisam mislio na kuću – mislio sam na zidove i to zidove među kojima bih mogao da se zaključam. Zaputih se u gornju Austriju; tetka je bila sa mnom i posetismo trgovca nekretninama. Čovek je na mene delovao upečatljivo i odmah mi se dopao: bio je to valjan čovek i njegov karakter učini mi se bez premca. Stigosmo u snežni predeo, sa metarskim visokim snegom, i zaprtismo stazu do kuće trgovca nekretninama. On nas posede u njegov auto i uz pomoć jedne cedulje objasni gde se objekti nalaze, kao i koju ćemo rutu od jednog do drugog uzeti.

     Notirao je bio ukupno11 ili 12 gazdinstava koja su stajala na prodaju. On zalupi vrata automobila i obilazak je mogao da otpočne. Gusta magla već se bila spustila na čitav predeo, tako da nismo videli ama ništa, pa čak ni put po kojem nas je trgovac nekretninama vozio do prvog objekta. Ni on pred sobom nije video ništta osim magle, ali kako je put poznavao, mi se u njega uzdasmo. Moja tetka bila je radoznala, kao i ja sam.
    Oboje smo ćutali- ja nisam znao šta je njoj na pameti, ona nije znala šta meni – trgovac nekretninama nije znao šta se nama oboma vrtelo po glavi i samo je ćutao, kada najednom zaustavi auto i reče kako treba da izađemo. U magli pred sobom zaista sam video jedan ogroman zid, sazidan od velikih kamenih blokova. Trgovac nekretninama otvori jednu golemu i iz šarki ispalu drvenu kapiju i uđosmo u dvorište. I u ovom dvorištu je ležao metarski sneg: izgledalo je kao da su vlasnici objekta sve za sobom ostavili i gazdinstvo napustili glavom bez obzira - pomislih da ih je zadesila teška nesreća. Objekat već godinu dana stoji prazan, reče trgovac i pođe ispred nas. U svaku prostoriju u koju bi stupili, on bi rekao da se radi o vrlo lepom prostoru, uvek iznova ponavljajući dve reči- izvanredne proporcije; nimalo mu nije smetalo to što je svakog trena propadao kroz truli pod i onda veštim skokom morao da se spasava iz dubine truleži. Trgovac nekretninama nas je predvodio – ja sam išao iza njega, a za mnom moja tetka. Hodali smo kroz sobe kao po daskama preko kojih je trebalo da prekoračimo neku mutnu i smrdljivu baruštinu- ponekad bih se osvrnuo za tetkom, koja je međutim bila vrlo spretna- spretnija i od mene i trgovca nekretninama. Jedanaest ili dvanaest prostorija koje smo imali pogledati bile su sve u potpuno zapuštenom stanju, a zrakom se širio zadah stotina, ako ne i hiljada isušenih strvina od starosti krepalih miševa i pacova. Čitav parket bio je satrulio, dok su okviri prozora uglavnom bili izvaljeni do vetra i hladnoće. Dole u kuhinji, u kojoj je stajao jedan veliki, prljavštini odolevajući i potpuno zarđali emajl-šporet, nije bio zavrnut dotok vode - voda je curila po, ali i ispod parketa: trgovac nekretninama reče da su vlasnici, koji su kuću napustili još pre godinu dana, zaboravili da zavrnu česmu i ode do nje kako bi je zavrnuo. On sâm nije imao prilike da objekat već pogleda: mi smo bili prvi kojima ga pokazuje, i on je naprosto očaran izvanredno uspelim proporcijama. Moja tetka držala je pred ustima maramicu kako bi se zaštitila od smrada koji se prostirao čitavim objektom – i to ne samo od zadaha lešina: u štalama su svuda još ležale ogromne gomile balege, neuklonjenih od strane prethodnih vlasnika. Trgovac nekretninama uporno je ponavljao izvanredne proporcije i što je češće on to zaključivao, postajaše mi time jasnije da je u pravu – na kraju nije on više bio taj koji je govorio kako objekat ima izvanredne proporcije, već ja, i to svaki čas. Stihijski sam se unosio u ponavljanje reči izvanredne proporcije u sve kraćim odstojanjima i konačno bih ubeđen da čitav objekat zaista ima baš sasvim izvanredne proporcije. Od jednog do drugog trena postadoh opsednut čitavim objektom i kada smo ponovo bili pred kapijom, kako bi se odvezli do sledećeg obilazišta – trgovac je nekretninama sada zurio, jer smo ispred nas imali još deset ili dvanaest objekata - ja mu rekoh, da me svi ti objekti više ne zanimaju, i da sam za sebe već jedan našao, ovaj ovde naime, jer ima baš sasvim izvanredne proporcije, kao stvorene za mene, i da sam spreman da sa njim smesta zaključim potreban ugovor. Od početka obilaska do ovog mojeg iskaza nije bilo prošlo više od četvrt časa. Moja tetka se prepade, reče mi da ne činim gluposti, ona je ove zidove, sasvim prirodno, našla užasnim, i kada smo ponovo sedeli u autu, ne bi li se vratili domu trgovca nekretninama i napravili ugovor, neprestano mi je za leđima ponavljala, da bi o čitavoj stvari trebalo dobro da porazmislim, da je prespavam, reče. Ali, moja odluka beše čvrsto doneta. Našao sam svoja četiri zida. Predložih trgovcu nekretninama da u januaru, dakle nakon dodele nagrade u Bremenu, za njega izvršim uplatu u visini od sedamdeset hiljada, a ostatak položim u toku godine. Ipak je taj ostatak bio iznos od preko stodvadeset hiljada schillinga, pa iako uopšte nisam znao odakle sa svim tim novcem, nisam se ni najmanje uzrujavao. Razmisliti, prespavati, ponavljala je moja tetka neprestano, dok je trgovac nekretninama već sastavljao ugovor. Meni se dopadao način trgovca nekretninama: kako je pisao, šta je govorio, čitava njegova okolina. Sa moje strane, ponašao sam se kao da novac uopšte nije problem, a to je dodatno impresioniralo trgovca nekretninama, dok nam je njegova žena u kuhinji pripremala vrlo ukusnu kajganu. Pola časa, dakle, nakon što sam Nathal ( tako su se moji zidovi zvali) po prvi put video, pritom ih nijednom barem razaberljivo videvši- jer kao što rekoh, bili su načisto potonuli u maglu- i sasvim zanemarivši to, da nikada nisam video bilo što od onoga što je zidove okruživalo, već o tome samo nagađao, potpisah takozvani predugovor. Jeli smo kajganu, još neko vreme razgovarali sa trgovcem nekretninama i onda ga napustismo. On nas je dovezao do polazne stanice i tetka i ja se vratismo natrag u brda. Za vreme ove vožnje, tokom koje moja tetka u zloj slutnji ni reči nije prozborila, već su mi se dobrano po glavi počeli rojiti žmarci groze: tek sada sam najednom počeo razmišljati o tome šta se, zapravo, dogodilo, u šta sam se samo upustio - jer bio sam se, shodno svojoj prirodi, uvalio u užas. Provedoh niz besanih noći, za kojih mi, prirodno, nije moglo postati jasno, šta sam zapravo načinio i šta potpisao, i odakle uopšte da uzmem takozvani ostatak od stodvadeset hiljada schillinga. Ali, doći će dan dodele nagrade u Bremenu, kada ću imati prvih sedamdeset hiljada, a onda sam spašen, mislio sam. Moja tetka uzdržavala se od bilo kakvog komentara. Ovo je bio prvi put od početka našeg družbeništva, a da nisam poslušao njen savet.

    Otputovah dakle u Bremen, koji nisam poznavao. Hamburg sam poznavao i uvek ga, kao i danas, voleo, dok sam Bremen, jedan malograđanski i neizdržljivo sterilan grad, prezirao od prvoga trena. Odmah preko puta stanice  bila je za mene naručena soba u jednom novoizgrađenom hotelu - kako se hotel zvao, ne znam više. Zabih se u moju hotelsku sobu, kako grad Bremen više ne bih morao da vidim i tu dočekah sutrašnju dodelu nagrade. Trebalo je da bude održana u staroj zgradi bremenske opštine i - tu i bi održana. Moj najveći problem beše što su od mene očekivali da pred skupom održim govor, a ja sam već bio u Bremenu a da još uvek nisam imao ni barem ideju za govor, za koji sam već nedeljama znao da treba da održim; ni te noći u hotelu, a ni izjutra nije mi padala na pamet ideja za jedan ovakav govor. No, sada je bio krajnji čas – Za vreme doručka dosetih se da u vezi s Bremenom stoje njegovi gradski muzikanti. Ispih čaj i smesta odoh u svoju hotelsku sobu gde napravih jednu skicu. I napravih drugu, i treću skicu. Onda sam morao da uvidim da je moja ideja bila loša ideja i da iznađem novu. A vreme je odmicalo. U međuvremenu već su me tražili telefonom i tom se prilikom raspitivali koliko je moj govor dugačak. Nije dugačak, rekoh na telefonu, nimalo dug, to rekoh, iako još uvek nisam bio našao ni početnu ideju za govor. Pola sata pre početka svečanog čina u opštini, sedoh na krevet i napisah rečenicu “za studeni pridolazi bistrina”, i pomislih da sada imam prihvatljivu ideju za govor pred skupom. Sa ovom rečenicom u centru brzo se razvi još nekoliko drugih i nakon nekih deset ili dvanaest minuta imao sam ispisano barem pola stranice. Kada su došli da me iz hotela odvedu u Rathaus, govor sam bio upravo dovršio. Sa hladnoćom jasnoća se pojačava, pomislih, dok me je nekoliko gospodina sprovodilo do opštine: imao sam osećaj kao da me odvode pred sudski proces. Uzeli su svog uhapšenika u sredinu, i, iz hotela u gradu, zašli sa njim u zgradu opštine, koja je bila krcata i zauzeta do poslednjeg mesta, ispunjena uglavnom školskim odelenjima. I ova bremenska zgrada opštine je jedan čuveni Rathaus: i ona me je pritiskivala u grudima, kao što su me i inače sve druge čuvene zgrade opština ispunjavale zebnjom. I ovde je ordenje isijavalo i svetlucali su lanci gradonačelnika . Svečano sam onda sproveden u prvi red i zauzeo mesto pored gradonačelnika. Jedan čovek stupio je na podijum i govorio o meni. Doputovao je iz Frankfurta kako bi pola sata govorio o prvoj mojoj knjizi proze. Govorio je vrlo upečatljivo i, koliko se sećam, sve same pohvale, ali od svega toga nisam ništa razumevao. Citavo vreme pred sobom sam video zidove Nathala i razmišljao o tome, kako ih isplatiti. Da se uvek toliko odugovlači, pre nego što novci konačno poteku! Kada je moj pohvalitelj završio i pre svega školska deca, kako je izgledalo, počeše oduševljeno da tapšu rukama, dadoše mi znak da stupim na binu. Tu mi je onda uručena povelja, za koju više ne znam ni kako je izgledala niti gde se nalazi, kao što danas ne posedujem niti jednu od svih ostalih povelja, u toku vremena izgubljenih. Sada sam dakle imao listinu i svoj ček u ruci; priđoh govorničkom pultu i pročitah svoje zapise o jasnoći koja pridolazi na hladnoći. Upravo kada su slušaoci počeli da se u moj govoru upuštaju, on je već bio gotov. Ovo je zasigurno bio najkraći ikada održan od strane jednog laureata bremenske nagrade, pomislih, što mi nakon svečanosti bi i potvrđeno. Stajao sam tu tako i onda bih primoran da se za fotografe još jednom rukujem sa gradonačelnikom. Napolju u hodniku, najednom i potpuno neočekivano, stajao je preda mnom moj stari prijatelj - lektor koji je u roku od tri dana uzeo Frost za štampu - i, kada je bio siguran da smo nasamo, reče, takoreći u poverenju: ej,daj mi, molim te, pozajmi pet hiljada maraka, pręko mi je i hitno potrebno. Da, uzvratih ja samorazumljivo, i bez toga da sam i na tren razmislio o posledici; rekoh mu da ću odmah nakon 14h, kada banke u Bremenu opet budu otvorene, sa njim u jednu otići, ček unovčiti i dati mu pet hiljada. Koliko je samo puta on meni posudio novac, mislio sam, uvek iznova, a nije ni tako davno kako me je spasio pred jednim od mojih fatalnih finansijskih posrnuća!

Neposredno nakon svečane dodele održan je ručak u jednom otmenom bremenskom restoranu, koji sam odmah u dva napustio, da bih sa mojim prijateljem otišao do banke i unovčio ček koji sam dobio za Frost. Iz Bremena i tako idem u Giessen, gde je trebalo da održim predavanje u jednom takozvanom evangeličkom obrazovnom domu, dotirano sa dve hiljade maraka. Onda barem ponovo imam sedam hiljada. Ova pomisao smesta me je opet razgalila. Idućeg dana posetio sam drugog prijatelja u Bremenu, koji je tu živeo u jednoj mansardi; uz dobar čaj i sa pogledom na olovnosivu reku Weser, odlično sam sa njim popričao o pozorištu  – razgovarali smo o Artaudu.

     Neposredno nakon ovog razgovora otputovah natrag u Beč. I, sasvim prirodno, nisam mogao da sačekam da se uselim u svoje novokupljene zidove - u Nathal. Kako sam ih kasnije uspeo srediti i -manje ili više -sopstvenim rukama preuredio i izgradio, a povrh toga, kako su godine prolazile, i isplatio – za to ovde nema mesta. No, svakako je bremenska nagrada bila podstrek ovom priuštenju zidova - bez nje bi verovatno sve sa mnom uzelo drugi tok i razvoj.


     Bilo kako bilo, u Bremen sam u vezi sa takozvanom bremenskom Književnom nagradom putovao još jednom, i nikako ne želim da prećutim svoje iskustvo ovog drugog bremenskog putovanja.
Bio sam takozvani član žirija za odabir sledećeg lauerata i otputovah u Bremen sa nepokolebljevom namerom da svoj glas dam Cannetiju, koji, kako verujem, do tada nije bio dobio ni jednu jedinu književnu nagradu. Svejedno iz kojih razloga, niko drugi sem Cannetija nije za mene dolazio u obzir - sve drugo nalazio sam smešnim. Za dugačkim stolom, čini mi se, u jednom bremenskom restoranu gde je održano zasedanje žirija, sedeo je niz takozvane za glasanje ovlašćene gospode – među njima i senator Harmsen, sa kojim sam se izvanredno razumevao. Mislim da su svi već bili imenovali svojeg kandidata, koji se nikako nije zvao Canneti, kada na red dođoh ja i rekoh Canneti. Bio sam za to da se Cannetiju nagrada dodeli za Blendung, genijalni mladenački rad, nanovo izdat godinu dana pre ovog zasedanja. Ime Canneti izgovorio sam u više navrata, i svakog bi se puta lica za dugačkim stolom sa bolnom grimasom razvukla. Mnogi za stolom uopšte nisu ni znali ko je bio Canneti, a među malo onih koji su za Cannetija čuli, bio je jedan koji je, nakon što sam Cannetija nanovo spomenuo, najednom rekao: ali taj je takođe Jevrej, ne. Tada se začulo još samo kratko mrmljanje i ime Canneti je palo pod sto. Ja ovu rečenicu -Ali, taj je takođe Jevrej, ne! još i danas imam u uhu, iako ne bih mogao reći ko za stolom ju je izgovorio. Ali, i dan-danas vrlo često čujem tu rečenicu – doprla je ona, znam, iz posve sablasnog ugla, pa iako ne znam od koga tačno. Ona je svakako u klici zatrla svaku dalju raspravu o mom predlogu da se nagrada dodeli Cannetiju. Ja sam tada radije odlučio da u daljem toku rasprave uopšte ne učestvujem i još samo ćuteći sedeo za stolom. No vreme je odmicalo i, iako je međuvremenu bilo nabrojano beskrajno mnogo užasavajućih imena, koja sam sva mogao da dovedem isključivo u vezu sa brbljanjem i diletantizmom, nagrađeni još uvek nije stajao. Gospoda je vec poględala na sat, i uz to kroz krilna vrata nadirao miris pečenja. Tako je skup jednostavno morao da donese bilo kakvu odluku. Na moje najveće zaprepašćenje, jedan od gospode, opet ne znam ko, izvuče iz gomile knjiga na stolu, i kako mi se učini - nasumice, jednu Hildesheimerovu knjigu i začudno naivnim tonom, vecć ustajući za ručak, reče : Uzmimo ipak Hildesheimera, uzmimo ipak Hildesheimera , dok upravo ime Hildesheimer tokom čitave ove višesatne debate niti jednom nije pomenuto. No sada je ime Hildesheimer palo naglo:

     Svi mrdnuše u svojim foteljama i laknu im - saglasiše se oko imena Hildesheimer i za svega nekoliko minuta Hildesheimer bi određen za novog lauerata bremenske nagrade. Ko je bio Hildesheimer, verovatno niko među njima nije znao. Trenutačno je izdato i saopštenje za štampu: nakon duže od dvočasovog zasedanja kao novonagrađeni odabran je Hildesheimer. Gospoda ustadoše i zaputiše se u blagovaonicu. Nagradu je dobio Der Jude (Židov) Hildesheimer. Za mene je to bila poenta nagrade. Nisam je mogao prećutati.

Preveo s nemačkog, Miloš Bajović-Ilić

izvor

_______________________________________

Bernhard je neko vreme radio kao novinar crne hronike, bio je sudski izveštač.
Evo nekoliko izveštaja iz knjige Thomas Bernhard iz pera Migela Saensa:

"Uvek sam pomagao izvestan uspeh lista tako što sam pisao vesti u kojima sam lagao i preterivao. Kad bi neka kuća bila zapaljena, ne bih rekao jedna kuća, nego šest kuća, u kojima je bilo na stotine svinja. Onda bi oni rekli: Fali nam svinjarija i ja bih napisao: Leševi su bili ugljenisani, a miris se rasprostirao u radijusu od dvadeset kilometara."

Sudski procesi se nižu… No, glavni sudski skandal u Bernhardovoj karijeri, koji ga je učinio poznatim među najširom austrijskom publikom (koja ga je do tada čitala mnogo manje nego što bi se moglo zamisliti), bio je uzrokovan romanom Seča šume iz 1984. Kompozitora Gerharda Lampersberga, u knjizi otvoreno portretisanog pod imenom Aauersberg, na vreme je obavestio Hans Hajder, urednik literarnog dodatka bečkog dnevnika Die Presse. Lampersberg je pokušao da spreči distribuciju knjige. Pošto to nije uspeo, sačinio je optužbu za klevetu i sramoćenje imena, zahtevajući i obezbeđujući sudsku zaplenu Seče šume. Iznenađujućom efikasnošću austrijske policije, knjiga je 29. avgusta nestala iz svih knjižara u državi, ali su u Nemačkoj, za nekoliko nedelja, prodata tri izdanja.

                                                 

Нема коментара:

Постави коментар