Amerika pred izbore !

                                     

47.9 miliona Amerikanaca je nemačkog porekla: 

38.9 miliona su Afroamerikanci; 

34.7 Amerikanaca su irskog porekla; 

32.9 su Meksikanci;

25.9 miliona Amerikanaca je engleskog porekla;

20 miliona se izjasnilo da je američkog porekla; 

170.000 Amerikanaca je kazalo da je srpskog porekla

 izvor

 

VANJSKA POLITIKA

                   Da bi se shvatila američka politička scena treba  imati na umu vanjsku i unutrašnju politiku.   Američka želja za globalnim vođstvom temelj je vanjske politike oko kog su svi sudelujući faktori, od vodećih političkih stranaka do vrhova establišmenta, uspevali da postignu konsenzus. Od početka dvadesetog veka principe vanjske politike vlasti su tumačile u okvirima aktuelnih političkih odnosa u svetu sa narodu primerenim parolama poput “ suprotstavljanje fašizmu i nacizmu (Drugi svetski rat), "Monroe doktrina", "organičene intervencije","protiv komunizma i Sovjetskog saveza ( hladni rat)". Nakon 11. septembra politika se vodila pod plaštom borbe protiv terorizma u kombinaciji sa politikom promovisanja mira, demokratije ljudskih prava, humanitarne pomoći i na kraju borbe protiv naoružanja za masovno uništenje. Neodgovorno ponašanje medija, kao i svugde u svetu, stvara onu dozu straha od eskalacije navedenih svetskih problema protiv kojih se Amerika bori, čime se trasira  put do  narodne podrške.  Tako vanjska politika prerasta u prvorazredan prioritet nacije. Ako izuzmemo sporadične, zaista smešne proteste kojekakvih ad hoc grupica, i nešto malo pisanja intelektualaca i stručnjaka, ni jedna vlast u Americi zapravo nije imala ozbiljnijih problema u vezi vođenja takve vanjske politike. Kada su u pitanju detalji stvar je dakako složenija. 

              Nikada ni jedna zemlja u istoriji nije uspela da nametne svetu svoju politiku na ovakav način. Amerika na međunarodnoj sceni zbog toga ima dalekosežni uticaj. Ona usmerava stvaranje međunarodnih političkih koalicija, vojnih saveza, vodi opsežne obaveštajne, političke i mnoge druge zajedničke akcije, ona kroji ne samo novu geopolitičku već i geoekonomsku sliku sveta. U svojoj službenoj retorici Američka javna imena izbegavaju da ukažu na svoje geopolitičke i ekonomske interese. Rečnik američkih političara pun je moralne čistoće i puritanizma, američka pravda, potpomognuta božanskom providnošću, je najsvetiji primer pravednosti itd. Ali, kada se prodre ispod sloja retorike i izanaliziraju konkretni američki potezi stvar postaje kristalno jasna.
Zbog toga su izbori u Americi bitni i za ostali deo sveta.

 
UNUTRAŠNJA POLITIKA

         I u pogledu unutrašnje politike postoji principijelna saglasnost u vezi Ustavom zacrtanog političkog sistema. U suštini se obe glavne stranke zalažu za nezavisnu, demokratsku Ameriku, zemlju prava i blagostanja. Razlika u viđenju između dve stranke je u ulozi vlasti. I upravo u tom domenu lome se koplja oko političko’ekonomske osnove društva. Uprošćeno rečeno Republikanci su za vladavinu svedenu na minimum u korist slobodnog delovanje pojedinaca. tj. za minimalnu državu, za slobodno tržište, fiskalno rasterećenje pojedinaca koje je preduslov smanjenja državne birokratije . Demokrate takođe zagovaraju slobodu pojedinca, ali veći državni aparat koji će da garantuje tu slobodu i da je reguliše. Plaćanje većih poreza se podrazumeva jer država bez njih ne može da funkcioniše.

STRANKE

       Američke stranke nisu organizovane po sistemu partija sa ideološkim programima, čvrstom hijerarhijskom strukturom. One deluju po principu autonomnih komiteta po državama i povezuju se čvršće tokom izbora i tek tada se aktuelizuju akutni problemi, predlažu načini njihovog rešavanja. Nakon izbora lokalni ogranci se opet povlače. 

       Izborni princip je većinsko izborno pravo. Šansu imaju kandidati koji dobiju najviše glasova, a to su kandidati velikih stranaka. Posledica takvog sistema je vladavina dve najveće političke stranke u kontinuitetu 200 godina.  

DŽERIMANDERING

       Da bi obezbedio svojoj partiji pobedu na izborima 1812, tadašnji guverner Masačusetsa Elbridž Geri iscrtao je izborni okrug vrlo bizarnog izgleda, veoma sličnog daždevnjaku (salamanderu). Novinari su od njegovog prezimena (čiji izgovor se u zajedničkoj imenici iskvario tokom ova dva veka iz „geri“ u „džeri“) i reči “salamander“ stvorili termin koji označava prekrajanje izbornih granica da bi se ostvario bolji rezultat na izborima. Reč je u Oksfordski rečnik ušla još pre polovine XIX veka i kao takva danas se koristi širom sveta. 

     U principu se džerimandering sprovodi na dva načina: pakovanjem i razbijanjem ( packing i cracking). Cilj je da u sredinama sa podeljenim glasovima na najbolji način iskoristite prednost većinskog sistema, smanjite broj glasova vaše stranke koji „propadaju“, a povećate taj procenat protivniku. 

      Kada pakujete, granice prekrajate tako da na nekoj teritoriji glasove za opoziciju što više koncentrišete u jednu izbornu jedinicu, u kojoj već računate na poraz. U toj izbornoj jedinici opozicija pobedi ubedljivo, ali zauzvrat vladajuća stranka može da računa da će uz manju razliku u glasovima osvojiti većinu u više izbornih jedinica. 

     Pri razbijanju cilj vam je da jezgra opozicionih glasova podelite na više izbornih jedinica, u kojima će ih preglasati birači vladajuće stranke iz neposrednog okruženja. 

 Američka država Ohajo idealan je primer za to, kao država u kojoj su demokrati i republikanci tradicionalno ravnopravno podeljeni. Po pravilu u Americi i Britaniji centri gradova glasaju za levicu (demokrate / laburiste), a predgrađa za desnicu (republikance / konzervativce). Spretnim krojenjem granica vladajući konzervativci su u Kolambusu razbili liberalsko jezgro na tri izborne jedinice (okruzi 7, 12, 15) u kojima desničarska većina iz predgrađa nastanjenih srednjom klasom apsorbuje te glasove. Nasuprot tome, na severozapadnom kraju iste države krajevi koji glasaju za demokrate su skupljeni u tri izborne jedinice (dve u centru Klivlenda, i jednu koja obuhvata Akron i Jangstaun), čime je republikancima ostavljen širok prostor u predgrađima, gde i nevelikom većinom stabilno vladaju. Naravno, demokrati rade to isto u drugim državama (granice kalifornijskih izbornih okruga su verovatno najbesmislenije, mada titulu šampiona svakako nosi četvrti okrug u Ilinoju - na slici Ustav SAD dozvoljava da se džerimandering sprovodi u praksi, pa se niko na relevantnim mestima ne buni  

 Predsednik sa manje od 50% glasova

John Q. Adams 30,92 James Polk 49,54 Zachary Taylor 47,27 James Buchanan 45,28 Abraham Lincoln 39,82 Rutherford Hayes 47,95 James Garfield 48,27 Grover Cleveland 48,50 Benjamin Harrison 47,82 Grover Cleveland 46,05 Woodrow Wilson 41,84 Woodrow Wilson 49,24 Harry Truman 49,51 John F. Kennedy 49,72 Richard Nixon 43,42 Bill Clinton 43,05 Bill Clinton 49,20 George W. Bush 49,70

Predsednik sa najvišim procentima
glasova u 20 veku

1904 Theodore Roosevelt	56,41
1920 Warren Harding	60,30
1928 Herbert Hoover	58,20
1932 Franklin Roosevelt	57,42
1936 Franklin Roosevelt	60,79
1952 Dwight Eisenhower	55,13
1956 Dwight Eisenhower	57,37
1964 Lyndon Johnson	61,05
1972 Richard Nixon	60,69
1984 Ronald Reagan	58,80

REPUBLIKANCI, DEMOKRATE, LIBERALI, KONZERVATIVCI

         Poštovanje ustavnog poretka, građansko-liberalne demokratije, koga smo već spomenuli kao okvir u kom se kreću obe stranke i kandidati, a ima za posledicu stabilnost političkog sistema, rečito govori o preovlađujućoj političkoj politici Amerike. 

     Mnogi se slažu da je KONZERVATIZAM bazična američka politička opcija. Po tome bi ispalo da se razlike između Republikanaca i Demokrata svode na stepen zastupanja konzervativne politike. Da li je baš tako? 

     Vlada mišljenje da su samo Republikanci “konzervativni”. Od perioda vladavine Buša starijeg pa preko Klintona, stvari su se malo izmenile. Buš stariji je sproveo najveće povećanje poreskih stopa u istoriji SAD, iako je dao izborno obećanje da to neće uraditi ("read my lips, no new taxes"), što je Klinton iskoristio 1992-ge u svojoj predizbornoj kampanji protiv njega. Buš mlađi je enormno povećao državni aparat od napada na kule septembra 2001-ve. Posle sloma Enrona i još nekoliko velikih kompanija, insistirao je na kažnjavanju predsednika kompanija krivih za krah, i oni su svi osuđeni i sede u zatvoru. Jedino što je na unutrašnjem planu uradio kao pravi Republikanac je smanjivanje poreskih stopa.  

    Klinton je započeo kao pravi Demokrata sa inicijativom za reformu zdravstva, što je brzo napustio kada je popularnost Demokrata strmoglavo pala i kada su 1994-te izgubili oba doma u Skupštini. Od tada Klinton vlada kao mali republikanac: potpisuje NAFTA sporazum kojim Amerika gubi desetine hiljada radnih mesta koje se sele u Meksiko. 1996-te ukida monopol u telekomunikacijama, koji dovodi do buma ekonomije, ali i dovodi i do sloma nekoliko velikih kompanija početkom 2001-ve. 1995-te puni budžet rekordnim prihodom od aukcije licenci mobilnih telekomunikacija. Za vreme Regana, te licence su se poklanjale, između ostalog, i malim kompanijama, sa ciljem jačanja male privrede; Klintonova administracija je na aukciji 1995-te tu mogućnost smanjila, a plod su ubirali oni koji su ponudili više para - velike korporacije. Izdavanja za školstvo kroz stipendije i bespovratne zajmove se smanjilo za vreme Klintona. Jedino što je Klinton radio kao tipičan demokrata je kresanje vojnog buđeta.” Sa Klintonom se dakle demokratska stranka delimično približila konzervativcima. izvor

         Ovo je samo jedno od razmišljanja koje ukazuje na složenost procene politika postojećih stranaka. Ovu dilemu oko toga ko je ko u politici izražavala su mnoga eminentna politička imena. 

        Predsednik Ajzenhauer izjavio je tokom svog prvog mandata da je „konzervativac što se tiče ekonomije, ali liberal^, što se tiče ljudskih problema.“ 

       Neki republikanski lideri uporno su se nazivali „progresivnim“ konzervativcima, a liberali u pojedinim elementima “konzervativcima”. 

       Današnja misao je sve sklonija da ih sve zajedno proglasi levičarima!!!! Zašto? U poslednje vreme, sve češće se postavlja pitanje” Ko zapravo vlada Amerikom. 

       Postoji sumnja da Amerikom ne vladaju stranke već intreresi moćnih pojedinaca, kartela, centara moći, koji usmeravaju politiku i političare, pa čak i samog predsednika. Tokom samog izbora kandidati za predsednika se zbog finansijske potpore mora oslanjati na podršku interesnih saveza. Ta veza, mišljenje je mnogih, ne prestaje nakon izbora. To znači da je politička scena Amerike zavisna od momentalne konstelacije pozadinskih, interesnih snaga. Ako su te pozadinske snage na globalnu politiku, onda je i razumljivo da se ceo istorijski proces kreće ka toj opciji koja, u političkom smislu, naginje levici.

_________________________________________


POJAM LIBERAL!

“ Izraz „liberal“ u američkom političkom rečniku, naročito od razdo­blja New Deal–a, označava političko stremljenje suprotno idejama klasičnog liberalizma. U tom smislu pervertirano značenje liberalizma podrazumevaće, kao i dan danas, zahtev za velikom državnom intervencijom i regulacijom u ekonomiji i proširenje koncepta individualnih prava na područje pozitivnih „ljudskih“ prava koja otvaraju zahtev za pozitivnom diskriminacijom, „inflacijom“ prava i sveprisutnom ulogom države u odabiru poželjnog načina života.” izvor

________________________________________


IZLAZ IZ KRIZE


REGAN

        Ekonomska kriza koju je nasledio Regan je bila skoro jednaka ovoj današnjoj. Zbog toga je ovaj period bitan za sagledavanje američke unutrašnje politike. Za razliku od Regana koji se okrenuo smanjenju državnog aparata Obama ga pojačava. 

    Regan “…..jednostavno rečeno ja želim da skinem breme države sa vaših leđa.” 

       “Krajem 1970-tih godina spoljna i unutrašnja situacija u Americi je bila vrlo teška. Inflacija je bila preko 10%, nezaposlenost je rasla, kamatne stope su bile dvocifrene, duh preduzetništva se gubio, stopa rasta je bila neznatna. Karter je dozvolio Iranu da drži Američke građane kao taoce, Berlinski zid je bio činjenica, dok je Sovjetski Savez izgledao sve jači. Sve u svemu, američki prestiž na strani i poverenje naroda kod kuće, u budućnost zemlje,  bili su na verovatno najnižem nivou od kraja Drugog svetskog rata. 

        U novembru 1980-te na pozornicu stupa Ronald Regan. U kritičnoj debati sa Karterom, Regan je vrlo efektno poručio glasačima da ovog puta oni imaju šansu da promene put kojim zemlja ide u budućnost. Jedan put je da država nastavi sa dosadašnjom praksom da aktivno učestvuje u rešavanju unutrašnjih ekonomskih i društvenih problema (sa malim razlikama između demokrata i Niksonovih republikanaca). Drugi put je da država prenese što više aktivnosti na slobodno tržište a da za sebe zadrži samo pravnu zaštitu pojedinaca od većine i sigurnost imovine od političke redistribucije. izvor

OBAMA

      Za razliku od Regana Obama traži reformu sistema, i preraspodelu bogatstva. Obe intencije zahtevaju ograničenje slobodnog tržišta i federalizma tj. promene u pravilima igre. Obama opravdava obe intencije sa dva usko vezana objašnjenja.

    Prvo, slobodno tržište je eto krahiralo i država mora da se umeša u ekonomsku igru; drugim rečima, poslednje dve-tri loše godine su važnije za ocenu posledica slobodnog tržišta nego prethodnih dvesta godina. 

   Drugo, socijalna pravda zahteva bolju raspodelu bogatstva. Socijalna pravda je svetiteljski zvučna fraza (ko sme da bude protiv socijalne pravde?!) koja krije činjenicu da ljudi koji raspodeljuju bogatstvo nisu vlasnici bogatstva koje se raspodeljuje, i koja pretvara slobodne izbore u licitaciju ukradenih dobara. Reforma zdravstva, novi finansijski zakoni, regulacija banaka, obrušavanje države na privatno vlasništvo, politički pritisak na radnike da se vrate u sindikate, i stimulisanje preduzeća koje sindikati kontrolišu nova su pravila igre koja zamenjuju američku tradiciju individualizma, lične odgovornosti, ličnog odlučivanja, i slobodnog izbora rizika, sa kulturom zavisnosti od države. 

     Dok ovo pišem (kraj avgusta), istraživanja pokazuju da je preko 60% naroda protiv novih pravila igre dok većina doktora nauka, njihovi pitomci i mediji favorizuju Obaminu politiku.izvor

                                ________________________________
               

Bajka o radu, vrednosti, porezu i državi 

( po uzoru na Hazlitta),

“ Nađoše se na pustom ostrvu Marica, Vlada, Goran i Nenad. U početku svi behu složni, radni i ravnopravni, pa obrađivaše i doprinosiše zajednici sa po 8 jedinica hrane i potrebština. Dakle, 32 ukupno. Ali prvi popusti Vlada 

 – Ljudi, neko mora da vlada.

Ovi aklamativno prihvatiše i pojačaše rad, ne bi li nadoknadili Vladinih 8 jedinica robe manjka. Međutim, ne prođe puno vremena kad zavapi Vlada 

 – Ljudi, neko mora da me čuva i most preko potoka da gradi, a bogami i neko da prikuplja i donosi nam hranu sa njive. 

 Marica i Goran skočiše aklamativno, dok ovaj poslednji samo razgorači oči 

 – Aman, pa kako ću sam?! Da pojačam duplo, imaćemo svi zajedno samo 16! 

– Ne Nenade – odgovoriše u glas – nama je dosta po 5, a tebi 1. I ovako od duplog rada nećeš imati kad ni da jedeš! Eto šta donosi država
                                                       Amerika pred izborima *2 - Paul Ryan