недеља, 19. август 2012.

Pjer Klastr: "Arheologija nasilja"-rat u primitivnom društvu

  originalslika-8507533

“Ova avantura nema ime. To nikada ne treba gubiti iz vida. Koje ime, koji izam prikačiti toj želji da život bude čudo, a ne samo užas, rmbanje i patnja?
Ja ne znam ni jedno, niti sam ga ikada tražio. Anarhija? Anarhizam? Nemojte me zajebavati.” — Počnimo ljubav iz početka “


Nismo dovoljno svesni u kojoj meri zastupamo kulturne kodove sredine kojoj pripadamo. Pri tom smo još oholi. Teritorijalnom i vremenskom, tj umnom  ograničenošću  zatvaramo put ka drugačijim ishodima sopstvenog života.  Mrzovoljnost našeg pomirenja sa sobom i svetom najbolje iskazuje rečenica koju najčešće čujem : čemu lupati glavu sa stvarima koje ne možemo da promenimo? Treba li odgovoriti, pitam se? Zato da bi shvatanjem mehanizama funkcionisanja pojedinca-društva  pravilnije tumačili  i  realnije se postavili prema, i u datim aktuelnim dešavanjima. Istina je da, koliko god pričali o potrebi promena, većina uglavnom ostaje prikovana za mesto, uhodan život i uhodano razmišljanje. To je po meni neodgovornost. Što zbog intelektualne nesposobnosti, što zbog lenosti duha i tela.
Jedno od “nekorisnih”, retoričkih  pitanja, na koje će svako  bez razmišljanja  odgovoriti negativno je: da li je moguće i kako sprečiti ratove?  Odgovoriće svako, dakle, ratove nije moguće sprečiti. Verujem da je većini poznat razlog zašto je tako:  pojedincima ratovi donose više koristi nego mir, a takvih pojedinaca je očito više. Istorija  ipak nije satkana od stalnih ratova. To je  potvrda da je moguće živeti u miru.  Neko će, s pravom, primetiti da nam istorijska iskustva nisu bila od velike koristi. Istina je da nisu. To ne znači da ne treba otkriti  “ kakva je to nesreća mogla da toliko raščoveči čoveka..."( Boesi)
Zbog takvih poriva vredni umovi  nastavljaju da istražuju  načine “ na koje su ljudi, tokom nekih 99% vremena od kada postojimo kao vrsta, uspevali da spreče pojavu tog zla u kojem danas živimo. Sama činjenica da je to bilo moguće sprečiti, na određene načine, kroz određene odnose između ljudi, nalaže nam da dobro načulimo uši. U našem svetu, svi glasovi koji bi o tome mogli da nam kažu nešto pametno odavno su utihnuli” Poslednje reči  napisao je antropolog  Pjer Klastr koji je predmet današnjeg posta. 
P.K

PJER KLASTR (Pierre Clastres): rođen 1934, studirao na Sorboni. Tokom šezdesetih godina XX veka obavio je nekoliko dužih terenskih istraživanja među Gvajaki Indijancima u Paragvaju i Janomama Indijancima iz venecuelanske Amazonije. Od 1971. do 1977. godine bio je direktor istraživanja na Ecole Pratique des Hautes u Parizu, gde je vodio katedru za Religiju i društva južnoameričkih Indijanaca. Objavio je nekoliko knjiga i zbirki eseja: Chronique des indiens Guayaki (1972), Le Grande Parler (1974), La Société contre l’état (1974), a posthumno je objavljena zbirka eseja Rechereches d’anthropologie politique (1980). Poginuo je u saobraćajnoj nesreći, 1977. godine. Iako relativno malo, njegovo delo smatra se za jedan od najvećih, ali i najprovokativnijih doprinosa savremenoj političkoj antropologiji.


Pjer K.

Zašto divljaci ratuju?

Kako biste opisali razliku između Divljaka i čoveka civilizacije?
Čovek civilizacije je beo, Divljak nije.
Civilizovani nose cipele, necivilizovani hodaju bosi.
Divljaci razmenjuju žene kao poklone, dok u civilizaciji žene razmenjuju muškarce.
Divljak ume da prezalogaji pripadnika svoje vrste, čovek civilizacije to uglavnom izbegava.
U civilizaciji se veruje u bogove, u divljini u đinđuve.
Civilizovani se ljudi ubijaju sve sofisticiranije, dok je kod Divljaka ubijanje i dalje na prilično niskom nivou.
Primitivna društva žive u oskudici, civilizovana u izobilju. Zbog toga Divljaci ratuju da bi se dokopali hrane, plodne zemlje i plodnih žena, dok se u civilizacijama ratuje zbog nafte i sporta radi.
Divljak živi u savršenom skladu s prirodom, dok je čovek civilizacije od prirode otpao kada je otkrio kulturu.


S pisak brižljivo negovanih predrasuda o Divljaku – koje su, naravno, podsticajno delovale na retuširanje slike o nama samima (civilizovanima, to jest) – ogroman je. Veliko i uticajno delo Žan-Žaka Rusoa, recimo, nastalo je na krajnje sumnjivom znanju o Divljaku, dok je Tomas Hobs inspiraciju za svoju jednako uticajnu teoriju o prirodnom stanju kao ratu svih protiv sviju umnogome crpeo iz predstava o ustrojstvu primitivnog društva. Teško je reći u kojoj su meri etnologija i antropologija oblikovale, a u kojoj meri razbijale predrasude, ali je nesumnjivo da je francuski antropolog Pjer Klastr razrušio ne samo mnoštvo predrasuda zasnovanih učenim i naučnim metodama, nego je udario na same nereflektovane postavke etnološko-antropoloških konstrukcija o primitivnom čoveku. Pisac, danas već klasičnih dela, Društvo protiv države i Pitanje moći u primitivnim društvima, intelektualac koji se smatra utemeljivačem metodološkog anarhizma i anarhističke antropologije, Klastr je svakako jedan od najsamosvojnijih antropologa dvadesetog veka, pre svega zbog filozofskog talenta da u šarenom mnoštvu empirijskih nadražaja uoči prostor u kojem glavnu reč treba prepustiti pojmu.

Neveliki tekst Arheologija nasilja. Rat u primitivnim društvima briljantan je primer Klastrove teorijske maštovitosti i snažne filozofske inspiracije. Uprkos ubedljivim pokazateljima da je rat pripadao biću primitivnih društava, da je ratnički fenomen univerzalan "bez obzira na društva o kojima je reč, bez obzira na njihovo prirodno okruženje ili način socioekonomskog organizovanja"  (str. 49), on u etnološkom diskursu nije dostigao univerzalno važenje: rat ne pripada prvom redu eksplikativnih principa poput, na primer, lova, razmene ili proizvodnje. U odgovoru na pitanje zašto se i kako to dogodilo, Klastr najpre kreće u dekonstrukciju kanonskih etnoloških gledišta:

1) naturalističkog stanovišta koje nasilje razumeva kao prirodnu datost ukorenjenu u biološkom biću čoveka, pa se agresija, kao prirodni impuls, jednako izražava u lovu i ratu,
2) ekonomskog stanovišta koje polazi od pretpostavke da su primitivna društva, zapravo, društva oskudice,
3) stanovišta razmene koje rat tumači kao neuspelu trgovinu: tamo gde zakaže razmena vodi se rat.
Naturalističko stanovište Klastr razara u, na trenutke, gotovo urnebesnom poigravanju nereflektovanim materijalom ("ako je rat lov, onda je rat lov na čoveka; u tom slučaju bi lov morao biti rat protiv bizona", str. 25). Primitivni rat, primećuje Klastr, ništa ne duguje lovu. Svojom univerzalnošću on ne ukazuje na prirodu, nego na kulturu.

P,C2


E konomskom stanovištu Klastr suprotstavlja istraživanja koja jasno pokazuju da su, u najvećem broju slučajeva, primitivna društva bila ekonomski samodovoljna, iz čega izvodi zaključak da nije oskudica ono što plemena navodi na rat. Ako, pak, uzrok rata nije u ekonomskoj sferi, možda bi se mogao potražiti u politici, sugeriše autor.
Najzad, stanovište razmene Klastr dekonstruiše tako što pokazuje da je trgovina vođenje rata drugim sredstvima, odnosna da je učinak politike primitivnih društava. Razmena žena je, recimo, način da se učvrste savezničke, a ne ekonomske spone sa drugim plemenima ("... pošto su nam saveznici potrebni, bolje je da oni budu zetovi", str. 86).

P.C3

Vrh ovna vrednost plemena jeste nezavisnost, a ključni problem kako tu nezavisnost očuvati u jakoj konkurenciji sa drugim, u očuvanju nezavisnosti jednako odlučnim plemenima. "Za svaku lokalnu grupu sve druge grupe su stranci: figura stranca potvrđuje, za svaku određenu grupu, ubeđenje u sopstveni identitet kao jednog samostalnog Mi" (str. 89). Svaki Drugi je, zato, stranac, a stranac je potencijalni neprijatelj. Na delu je čisto politički rezon, u igri su političko-strateški interesi savezništva i ratovanja, sklapanja primirja i započinjanja novih ratova. Primitivno društvo u svom primitivnom konzervativizmu nastoji da očuva jedinstvo zajednice, svoje nepodeljeno biće, homogeno društveno telo, zajedničko Mi. Unošenje novina u takvu jednu zajednicu treba sprečiti na svaki način – jer svaka novina može da dovede do podele – što znači i ratom, a poštovanje zakona predaka način je iskazivanja lojalnosti zajednici, čime se učvršćuje nedeljivost. Rat je, dakle, kao "spoljna politika primitivnog društva" u direktnoj je vezi sa njegovom unutrašnjom politikom. Utoliko se može reći da je ratno stanje, u primitivnim društvima, permanentno.

543610_10150993975423945_1196613617_n

Na poslednjim stranicama teksta Klastr ispisuje tekst koji bi, ne oklevajući, istog trenutka potpisao i najkontroverzniji mislilac rata u dvadesetom veku, Karl Šmit: "Nije stvarnost oružanog sukoba – borbe, suštinska, već postojanost njegove mogućnosti, stalno ratno stanje koje sve zajednice drži u ravnopravnoj različitosti."
izvor
Nažalost nisam pronašla e-izvor,  ali prilažem linkove za tri druga podjednako dobra  natpisa od istog autora ,
                        P.C.
PJER KLASTR   
* Društvo protiv Države
                          Vlast  u primitivnom društvu
* Tuga Divljeg ratnika


                                                                ARHIVA POLITIKA
                                                         
                                                         

2 коментара:

  1. Koje face,majmuni su izmislili lepotu za nih.

    ОдговориИзбриши
  2. " Dakle, svi ti uzroci - milijarde uzroka - stekli su se zato da stvore ono sto je bilo. I dakle nista nije bilo izuzetan uzrok dogadjaju, nego se dogadjaj morao dogoditi samo zato sto se morao dogoditi. Morali su milioni ljudi, odrekavsi se svojih ljudskih osecanja i svoga razuma, ici sa Zapada na Istok i ubijati sebi slicne ljude, isto onako kao sto su pre nekoliko vekova isle gomile ljudi sa Istoka na Zapad i ubijale sebi slicne ljude."
    Dostojevski,
    XXX

    ОдговориИзбриши