Mario Vargas Llosa, tekstovi,

Mario Vargas Llosa

prvi je latinoamerički pisac koji je 2010. primio Nobelovu nagradu za književnost . Vargas  ima 74 godine i autor je više od trideset romana, drama i ogleda, među kojima su najpoznatiji Jarčeva Gozba, Razgovor u katedrali, Rat na kraju sveta i Put do raja. Povodom nagrade književnik je izjavio  u New Yorku, gde trenutno živi i predaje na Univerzitetu  Princeton, kako nagrada nije samo priznanje njegovom radu već i latinoameričkoj književnosti u celini.
"Mislim kako je zanimljivo da je latinoamerička književnost, kad sam ja bio mlad i počinjao pisati, bila praktički ignorisana od ostatka sveta" – rekao je Vargas Llosa. "Izgledalo je da je Latinska Amerika regija u kojoj postoje samo diktatori, revolucionari i katastrofe. Sad znamo da Latinska Amerika može proizvesti takođe umetnike,muzičare, slikare, mislioce i romanopisce".

Čileankice

B ilo je to prekrasno leto. Došao je Pérez Prado sa svojim orkestrom od dvanaest profesora da oživi karnevalske plesove u Clubu Terrazas u Mirafloresu i u Lawn Tenisu u Limi, organizovao je nacionalno takmičenje u mambu na Plazi de Acho, koje je pobralo velik uspeh uprkos pretnji kardinala Juana Gualberta Guevare, limskoga nadbiskupa, da će izopćiti sve parove učesnike, a moja četvrt – Barrio Alegre – iz ulica Diego Ferré, Juan Fanning i Colón u Mirafloresu nadmetala se na svojevrsnim olimpijskim igrama u malom nogometu, biciklizmu, atletici i plivanju sa komšijskim iz Ulice San Martín, koju smo, dakako, dobili.
Bilo je izvanrednih događaja toga leta 1950. Cojinoba Lanas zatreskao se prvi put u jednu curu – riđokosu Seminauel – a ona je, na iznenađenje celog Mirafloresa, rekla “da”. Cojinoba je zaboravio na svoje šepanje i otada se uvek kad je hodao ulicama isprsio kao Charles Atlas. Tico Tiravante je prekinuo s Ilse, a zatreskao se u Lauritu, Víctor Ojeda zatreskao se u Ilse i prekinuo s Inge, Juan Barreto zatreskao se u Inge i prekinuo s Ilse. Došlo je do takvog sentimentalnog preslaganja u četvrti da smo bili omamljeni – zaljubljeni su se parovi raspadali i sastavljali i kad bismo subotom izlazili sa zabava, nisu uvek bili isti kao kad su ušli. “Kakva nepoćudnost!” sablažnjavala se moja tetka Alberta, s kojom sam živeo od smrti svojih roditelja.

V alovi na kupalištima Mirafloresa razbijali su se dvaput, prvi put daleko, dvesto metara od plaže, i donde smo mi hrabriji jahači na valovima podranjali pod njih puštajući da nas vuku nekih sto metara do mesta gdje su odumirali samo kako bi se obnovili u velikim elegantnim valovima, a potom se opet razbijali kako bi se drugi put rasprsnuli i otklizali nas do šljunčanoga žala.
Tog izvanrednog leta na zabavama u Mirafloresu svi su prestali plesati valcere, corridos, blues, bolera i huarache, jer je harao mambo. Mambo, potres koji je sve dečje, mladenačke i zrele parove na zabavama u četvrti terao da se kreću, skaču, poskakuju i prave figure. A sigurno se isto događalo izvan Mirafloresa, izvan našega sveta i života, u Linceu, Breni, Chorrillosu ili još egzotičnijim četvrtima poput La Victorije, u središtu Lime, Rímacu i Porveniru, u koje mi Miraflorinci nismo kročili niti smo pomišljali da ćemo ikad morati kročiti.

I tako smo od valcerčića i huaracha, samba i polka bili prešli na mambo, s koturaljki i romobila na bicikle, a neki, Tato Monje i Tony Espejo na primjer, na motore, pa čak i jedan ili dvojica na automobil, kao Luchín, gorostas iz četvrti, koji bi katkad ukrao kabriolet Chevrolet svome tati i poveo nas da napravimo krug po nasipima od Terrazas do klanca Armendáriz jureći sto na sat.Ali najvažniji događaj toga leta bio je dolazak u Miraflores dve sestre iz njihove daleke domovine Čilea, a njihova upadljiva prisutnost i jedinstveni, superbrzi način govora – u kom bi gutale posljednje slogove reči i završavale rečenice aspiriranim usklikom koji je zvučao kao “pué” – oborio je sve nas Miraflorince koji smo upravo zamenili kratke hlače dugima. A mene više nego ikoga drugoga.Mlađa, Lucy, izgledala je starije i obratno. Starija je bila nešto niža od Lucy od koje je bila starija godinu dana. Lily je imala najviše četrnaest ili petnaest godina, a Lucy trinaest ili četrnaest. Pridev upadljiv kao da je izmišljen zbog njih, no iako je i Lucy bila upadljiva, nije bila toliko kao njezina sestra, ne samo zato što joj je kosa bila manje plava i kraća i jer se odevala suzdržanije, nego stoga što je bila šutljivija. I premda je za vreme plesa također pravila figure i lomila se u struku, smelo kako se to nijedna Miraflorinka ne bi usudila, doimala se sramežljivom, zakočenom i gotovo bezličnom djevojčicom u usporedbi s tom Lily, čigrom, tim plamenom na vetru, tom izgarajućom vatrom, kakva je bila kad bi eksplodirao mambo s ploča posloženih u pick upu, a mi stali plesati.
Lily je plesala krasnim ritmom i s mnogo ljupkosti, smešeći se i pevuckajući reči pesme, podižući nadlaktice, pokazujući koljena i pomičući struk i ramena, tako da se činilo da se celo njezino telešce – koje su s toliko zlobe i s toliko oblina oblikovale suknje i bluze što ih je nosila – nakostrešilo, titralo i sudelovalo u plesu od vrha kose do stopala. Onaj ko bi s njom plesao mambo uvek bi nastradao, jer kako je slediti a da se ne upleteš u vrtlog plesačičinih mahnitih nogu i sitnih stopala? Nemoguće! Čovek bi od početka zaostajao, a pritom bi bio i te kako svestan da su oči svih parova usredotočene na Lilyine mambo-bravure. ‘Kakva curica!’ ljutila se moja tetka Alberta, ‘Pleše kao Tongolele, kao rumbera iz meksičkog filma.’ ‘Dobro, ne zaboravimo da je Čileanka’, sama bi sebi odgovarala. ‘Snaga žena iz te zemlje nije u vrlini.’Ja sam se u Lily zatelebao, što je najromantičniji način zaljubljivanja – također se govorilo: zaljubiti se preko ušiju – i tog nezaboravnog leta to sam joj priznao tri puta. Prvi put gore u mezaninu kina “Ricardo Palma” u Parque Central u Mirafloresu, na nedeljnoj matineji, kad mi je rekla “ne” – premlada je da bi imala dečka. Drugi put na klizalištu, koje je otvoreno upravo toga leta u dnu Parque Salazar, kad mi je opet rekla “ne” – treba razmisliti o tome. Jer iako joj se malčice sviđam, roditelji su je zamolili da nema dečka dok ne završi četvrti srednje, a ona je još bila u trećem. I poslednji put koji dan pre velike gungule, u Cream Rici na Aveniji Larco, dok smo pili milk-shake od vanilije i opet mi je, dakako, rekla “ne”, a i kako da mi kaže “da” kad već izgledamo kao dečko i cura!? Ne stavljaju li nas uvek kao par kod Marte kad se igramo istine? Ne sedimo li zajedno na plaži u Mirafloresu? Ne pleše li ona sa mnom više nego s ikim drugim na zabavama? Zašto bi mi onda izrekla formalno “da” kad celi Miraflores već veruje da smo cura i dečko? Sa svojim lišcem fotomodela, tamnim i vragolastim očima i ustašcima mesnatih usana Lily je bila žensko oličenje koketnosti.
‘Na tebi mi se sviđa sve’, govorio sam joj. ‘Ali, najviše to kako govoriš’. Bio je to šaljiv i osebujan način govora zbog svoje intonacije i melodioznosti – toliko različit od peruanskoga – a i zbog određenih izraza, rečcia i izreka koje su sve nas iz četvrti ostavljale zblenutima kad bismo pokušavali dokučiti što su htele reći i skriva li se u njima kakva podrugljivost. Lily je neprestano govorila dvosmislenosti, postavljajući zagonetke ili pričajući sočne šale koje bi curice iz četvrti natjrale da se zarumene. ‘Te su Čileanke užasne’, zaključila je moja tetka Alberta skidajući i stavljajući očale zbog kojih je izgledala kao učiteljica, zabrinuta da bi te dve strankinje mogle narušiti miraflorinski moral.

J oš nije bilo stambenih zgrada u Mirafloresu na početku pedesetih, toj četvrti s kućicama od samo jednog ili najviše dva sprata, s vrtovima punim neizbežnih geranija, poncijana, lovora, bugenvilija, s travnjacima i terasama po kojima su se penjali kozja krv ili bršljan, s ljuljačkama, gde su komšije dočekivali veče naklapajući i udišući miris jasmina. U nekim su parkovima rasle trnovite ceibe s crvenim i ružičastim cvetovima, a uz pravilne, čiste staze bila su drvca frangipanija, hakaranda, murva, u istom tonu kao i cveće iz vrtova i žuta kolica D’Onofrijevih slastičara u odorama s belim kutama i crnom kapicom koji su obilazili ulice danju i noću najavljujući svoju prisutnost trubom, a čije je polagano zavijanje na mene ostavljalo dojam barbarskoga roga i praistorijske reminiscencije. Još se mogao čuti pev ptica u tom Mirafloresu, gdje su porodice sekle borove kad bi devojke došle u dob za udaju, jer ako to ne bi napravili, sirote bi ostale usidelice poput moje tetke Alberte.
Lily mi nikad nije rekla “da”, ali je točno da smo, osim te formalnosti, po svemu ostalome izgledali kao dečko i cura. Držali smo se za ruke na matinées u “Ricardu Palmi”, “Leuru”, “Montecarlu” i “Colini”, i premda se ne bi moglo reći da smo se u mraku parketa “šlatali” kao drugi stariji parovi – šlatanje je bila formula u koju je stalo sve, od beznačajnih poljubaca do cuclanja jezika i prljavih pipkanja koja su se morala ispovediti župniku prvog četvrtka kao smrtni greh – Lily bi puštala da joj ljubim obraze, rub njezina malog uha, ugao usta, a katkad bi na sekundu spojila svoje usne s mojima te ih odmicala uz melodramatičnu grimasu: ‘Ne, ne, mršavko, to nipošto ne možemo.’ ‘Postao si telac, mršavi, sav si plav, mršavi, rastopit ćeš se koliko si zatreskan, mršavi’, rugali su mi se prijatelji iz četvrti. Nikad me nisu zvali imenom – Ricardo Somocurcio – uvek nadimkom. Nisu ni najmanje preterivali: bio sam zaljubljen u Lily do ušiju. Zbog nje sam se toga leta potukao s Luquenom, jednim od svojih najboljih prijatelja. Na jednom od tih sastanaka s devojkama i dečacima  iz četvrti na uglu Colóna i Diego Ferréa, u vrtu Chacaltanovih, Luquen je, praveći se duhovitim, najednom rekao da su male Čileanke fifice, jer zapravo nisu plave nego oksidirane, i da su ih za mojim leđima po Mirafloresu počeli zvati Aoharicama. Opalio sam mu direkt u bradu, on se izmaknuo, a zatim smo otišli raščistiti razmimoilaženja šaketanjem na uglu nasipa kod Reserve, uz samu liticu. Nismo razgovarali cilu sedmicu  dok nas na sledećoj zabavi cure i dečaci  iz četvrti nisu naterali da se pomirimo.
L ily je volela odlaziti svakog popodneva na taj ugao kod Parque Salazar, krcat palmama, peruanskim grmovima i zvončićima, s čijeg smo zidića od crvene cigle posmatrali celi limski zaliv kao što more promatra kapetan broda sa zapovedničkoga mosta. Ako bi nebo bilo vedro, a zakleo bih se da je toga leta uvek bilo bez oblačka i sunce je sijalo nad Mirafloresom ne izneverivši nas ni jedan jedini dan, nazirao bi se onde u dnu, na obzorju okeana, crveni plamteći disk koji izbacuje zrake i prštavu svetlost dok se utapa u vodama Pacifika. Lilyno lišce bilo je usredotočeno s jednakom gorljivošću s kojom je odlazila na misu u dvanaest u župi Parque Central da se pričesti, pogleda prikovanog za tu ognjenu loptu, čekajući trenutak kad će more progutati poslednju malu zraku kako bi zamislila želju koju će zvezda ili Bog uslišiti. Ja bih takođe zamolio da mi se ispuni želja, tek polovično verujući da će se ostvariti. Uvek istu, dakako: da mi napokon kaže “da”, da budemo dečko i cura, da se šlatamo, da se volimo, da se zaručimo i venčamo i završimo u Parizu, bogati i sretni. Otkako znam za sebe, sanjao sam da ću živeti u Parizu. Verojatno su tomu krivi moj tata i one knjige Paula Févala, Julesa Vernea, Alexandrea Dumasa i tolikih drugih, jer me je terao da ih čitam, pre no što je stradao u nesreći, nakon koje sam ostao siroče. Ti su mi romani napunili glavu pustolovinama i uverili me da je u Francuskoj život bogatiji, veseliji, lepši i u svemu bolji nego u bilo kojem drugom delu sveta. Zato sam uspio uveriti tetku Albertu da me uz sate engleskog koje sam slušao u Instituto Peruano-Norteamericano, upiše i u Alliance Française u Aveniji Wilson, gde sam triput nedeljno  odlazio učiti jezik Francuzića. Iako sam se volio zabavljati sa svojim kompićima iz četvrti, bio sam popriličan štreber, dobivao sam dobre ocene i jezici su me oduševljavali.
K ad bi mi džeparac to dopuštao, pozivao sam Lily na čaj – tada još nije bilo u modi reći da se ide na lonche – u Tiendecitu Blancu, lokal sa snežnobelim pročeljem i stolićima i šatorima nanizanim uz puteljke gde su kolači bili kao iz hiljadu i jedne noći – biskvitni kolačići, alfajores punjeni kremom od badema, pionones! – na samom secištu Avenije Larco, Avenije Arequipa i drvoreda Ricardo Palma, čiji su silno visoki fikusi stvarali hladovinu svojim krošnjama.

O dlasci u Tiendecitu Blancu s Lily na sladoled i komad torte bilo je sreća, ali gotovo uvek pomućena – jao! – prisustvom njezine sestre Lucy, koju sam također morao vući na sve izlaske. Ona nam je bez ikakve nelagode držala sveću, kvareći moj plan i sprečavajući me da popričam nasamo s Lily i kažem joj sve one lepe stvari koje sam sanjao da ću joj mrmljati na uho. No premda smo zbog Lucyne prisutnosti  u razgovoru morali izbegavati određene teme, nenaplativo je bilo to što sam bio s njom, što sam gledao kako plesucka njezina razbarušena kosa svaki put kad bi pomaknula glavu, nestašluk njezinih očiju boje tamnoga meda, što sam slušao taj njezin toliko drugačiji način govora i što sam katkad, kad bi bila nepažljiva, u izrezu njezine prilepljene bluzice mogao razaznati začetak tih malih, ali već istaknutih okruglih grudi s nežnim i nedvojbeno čvrstim i mekim pupoljcima poput mladoga voća.
“Ne znam što radim ovdje držeći vam sveću”, ispričavala bi se katkad Lucy. Ja bih joj slagao: “Kako ti to može pasti na pamet, sretni smo u tvome društvu, zar ne Lily?” Lily bi se smejala s podrugljivim đavolčićem u svojim zjenicama i onim usklikom: “Da, puuuu…”
Šetnja Avenijom Pardo ispod drvoreda fikusa na koji bi se sjatile ptice pevice, s kućicama na njezinim obema stranama, u čijim su vrtovima i terasama trčkarali dečaci i devojčice što su ih čuvale dadilje u uškrobljenim belim odorama, bio je obred toga leta. Kako sam zbog Lucyne prisutnosti teško mogao razgovarati s Lily o onome što bih volio, pričao sam o beznačajnim temama: planovima za budućnost, na primer, kad ću, kao diplomirani advokat, otići u Pariz u diplomatsku službu – jer onde, u Parizu je pravi život, a Francuska je zemlja kulture – ili ću se možda posvetiti politici kako bih malo pomogao tom jadnom Peruu da opet bude velik i napredan, zbog čega bih morao malo odgoditi putovanje u Europu. A one, što bi one volele biti, raditi kad odrastu? Razumna Lucy imala je vrlo određene ciljeve: ‘Pre svega završiti srednju školu. Potom naći dobar posao, možda u trgovini s pločama, to je zasigurno silno zabavno.’ Lily je razmišljala o turističkoj agenciji ili avio kompaniji gde bi radila kao stjuardesa, ako bi uspela nagovoriti roditelje, pa bi tako besplatno putovala celim svetom. Ili bi možda bila filmska glumica, ali nikad ne bi dopustila da je svuku u bikini. Putovati, putovati, upoznati sve zemlje, to bi najviše volela. “No ti barem već poznaješ dve, Čile i Peru, šta bi još htela!?” govorio bih joj ja. “Usporedi to sa mnom koji nikad nisam napustio Miraflores.”
O no što je Lily pripovedala o Santiagu bilo je za mene nagoveštaj pariškoga raja. S kakvom sam je zavišću slušao! Nasuprot Perua, ondj nije bilo sirotinje ni prosjaka na ulicama, cure i dečake roditelji su puštali da ostanu na zabavama do zore, da plešu cheek to cheek, i nikad se nisu kao ovde mogli videti stariji, mame ili tetke, da stražare nad mladima dok plešu, kako bi ih prekorili ako prekorače granicu. U Čileu su cure i dečake puštali da gledaju filmove za odrasle i da nakon navršene petnaeste godine puše bez skrivanja. Onde je život bio zabavniji nego u Limi, jer je bilo više bioskopa, cirkusa, pozorišta, priredaba i zabava s orkestrima, a iz Sjedinjenih Država su celo vreme u Santiago pristizale klizačke i baletne grupe i mjuzikli, i kojim god se poslom bavili, Čileanci su zarađivali dvostruko ili trostruko više nego ovde Peruanci.

A li ako je bilo tako, zašto su roditelji Čileankica napustili tu divnu zemlju i došli u Peru? Jer već na prvi pogled, oni nisu bili bogataši, nego sirotinja. Zasad nisu živeli kao mi, cure i dečaci iz Barrio Alegrea, u kućama s majordomom, kuharicama, služavkama i vrtlarima, nego u stančiću u uskoj trokatnici u Ulici Esperanza, u blizini restorana Gambrinus. U Mirafloresu je tih godina, nasuprot onomu što će se dogoditi neko vreme poslije, kad budu počele nicati stambene zgrade i nestajati kuće, u stanovima živela jedino sirotinja, ta slaba ljudska vrsta kojoj su, čini se, – jao, kakve li štete! – pripadale Čileankice.

N ikad nisam vidio njihove roditelje. One nikad nisu ni mene ni ijednu drugu curu ili dečaka iz četvrti povele kući. Nikad nisu slavile rođendan ili napravile zabavu, niti su nas pozvale na čaj ili igru – kao da su se sramile, ne želeći da vidimo na kako skromnom mestu žive. Mene je to što su sirotinja i što se stide svega onoga što nemaju ispunjavalo sažaljenjem, ali i povećavalo moju ljubav prema Čileankici i usadilo mi je altruističke misli: ‘Kad se Lily i ja oženimo, dovest ćemo celu nenu porodicu da živi s nama.’
Ali među mojim prijateljima, a posebno mojim miraflorinskim prijateljicama, to što nam Lucy i Lily ne otvaraju vrata svoga doma izazivalo je nepoverenje. ‘Zar toliko umiru od gladi da ne mogu organizovati čak ni zabavu?’ pitale su se. ‘Možda razlog nije to što su siromašne, nego to što su škrtice’, pokušavao je popraviti Tico Tiravante, a zapravo je samo sve pogoršao.

D ečaci iz četvrti počeli su odjednom ružno govoriti o Čileankicama, zbog načina na koji su se šminkale i odevale, ismevali su skromnu garderobu koju su nosile – svi smo već napamet znali te suknjice, bluzice i sandale koje su kombinovale na sve moguće načine da bi prikrile istinu – ja sam ih pak branio, pun svete ljutnje, bili su to ispadi iz zavisti, bili su zeleni od te zavisti, pogubne zavisti, jer na zabavama Čileankice nikad nisu bile zapostavljene, svi su dečaci stajali u redu da ih povedu na ples (‘Zato što dopuštaju da priljube svoja tela uz njihova, na taj način niko ne može biti zapostavljen’, govorila je Laura), a na sastancima u četvrti, u igrama, na plaži ili u Parqueu Salazar bile su uvek u središtu pozornosti i svi su se dečaci oko njih vrteli, dok druge… (‘Zato što su umišljene i drznice i jer se njima usudite pričati nepristojne šale, što vam mi ne dopuštamo!’ krenula je u protunapad Teresita.) I naposletku zato što su Čileankice bile prekrasne, moderne, dovitljive, dok su one bile usiljene, zaostale, zastarele, licemerne i pune predrasuda. (“Sebi na čast!” odgovarala je Ilse podrugujući nam se.)

A li iako su ih ogovarale, cure iz Barrija Alegrea i dalje su ih pozivale na zabave, da idu sa njima na kupališta u Mirafloresu, na misu u dvanaest nedeljom, na matinées i na obavezne obilaske Parquea Salazar od sumraka do pojave prvih zvezda, koje su toga leta treperile na nebu Lime od januara do marta i uveren sam da ih ni jedan jedini dan nisu sakrili oblaci kao što se inače događa u ovom gradu najveći deo godine. Činile su to zato što smo ih mi dečaci zamolili i jer su, u dnu duše, cure iz Mirafloresa bile oduševljene Čileankicama, baš kao što nad ptičicom ima moć kobra, koja ju hipnotizira pre no što će je progutati, ili grešnica nad sveticom, ili vrag nad anđelom. Zavidele su strankinjama pristiglima iz tako daleke zemlje kao što je Čile na slobodi, koju one nisu imale da izlaze kamo zažele i da ostaju u šetnji ili na plesu do kasnih sati, ne tražeći dopuštenje da ostanu barem još malo, i na tome što njihovi tate, mame, starija sestra ili tetka ne uhode gledajući kroz prozor s kim i kako plešu na zabavi, ili ih odvode kući jer je već dvanaest naveče, doba kad pristojne devojke ne plešu i ne razgovaraju na ulici s muškarcima (to su radile ekshibicionistice, fifice i mešanke), nego su u svojim domovima i u svom krevetu sanjaju anđelčiće. Zavidele su Čileankicama što su toliko okretne, što plešu s tako malo naprezanja ne mareći ako im se otkriju kolena, što pomiču ramena, grudi i guzičice, onako kako to ne čini nijedna cura iz Mirafloresa, i što sebi možda s dečacima dopuštaju onakve slobode na kakve se one ne usuđuju ni pomisliti. Ali ako su toliko slobodne, zašto ni Lily ni Lucy ne žele imati momka? Zašto govore “ne” svima nama koji smo zatreskani u njih? Nije samo meni Lily rekla “ne”, nego i Lalu Molfinu i Luchu Clauxu, a Lucy je rekla “ne” Loyeru, Pepeu Cánepi i umišljenku Juliju Bienvenidi, prvom Miraflorincu kojemu su, iako uopšte nije završio srednju školu, roditelji poklonili Volkswagen kad je navršio petnaest godina. Zašto Čileankice, koje su bile tako slobodne, nisu htele imati momka? Te i druge zagonetke povezane s Lily i Lucy razjasnile su se neočekivano 30. marta 1950., poslednjeg dana tog nezaboravnog leta na zabavi bucke Marirose Álvarez-Calderón. Ta će zabava obeležiti epohu i ostati zauvek u sećanju svih učesnika. Kuća Álvarez--Calderón, na uglu Ulice 28. srpnja i La Paza, bila je najlepša u Mirafloresu, a možda i u Peruu, sa svojim vrtovima s visokim stablima, svojim tipas žutoga cveća, svojim zvončićima, ružičnjacima i bazenom s azulejos. Na Marirosinim su zabavama uvek bili orkestar i hrpa momaka koji su cele večeri posluživali kolačiće, zalogajčiće, sendviče, sokove i sva ostala bezalkoholna pića, bile su to zabave za koje smo se mi uzvanici pripremali kao da uzlazimo na nebo. Bilo je prekrasno sve dok uz ugašena svetla nas stotinjak cura i dečaka unismo okružili Marirosu i otpevali joj Happy Birth-day, a ona je puhnula i ugasila petnaest svećica na torti, nakon čega smo stali u red radi uobičajenih zagrljaja.
Kad je došao red na Lily i Lucy da zagrle Marirosu, sretnu prasicu, čiji su se valjčići prelevali preko ružičaste haljine s velikom mašnom na leđima, ona je, nakon što ih je poljubila u obraz, širom otvorila oči:“Vi ste Čileanke, zar ne? Predstavit ću vam svoju tetku Adrianu. I ona je Čileanka, upravo je stigla iz Santiaga. Dođite, dođite.”
Uzela ih je za ruku i povela u kuću vičući: “Tetka Adriana, tetka Adriana, imam ovde iznenađenje za tebe!”Kroz veliki prozor, osvetljenpravougaonik  koji je uokvirivao veliki salon s ugašenim kaminom, zidove s krajolicima i portretima u ulju, naslonjačima, sofama, tepisima i desetak gospođa i gospode s čašama u rukama, video sam koji časak posle kako je banula Marirosa s Čileankicama i uspeo nakratko ugledati vitak obris vrlo visoke gospođe – veoma doterane i lepe, s cigaretom koja se dimila na vrhu duge muštikle – koja je sa susretljivim osmehom istupila napred da pozdravi svoje mlade sunarodnjakinje.

O tišao sam popiti sok od manga i skriveći popušiti jedan Viceroy između svlačionica na bazenu. Onde sam susreo Juana Barreta, svog prijatelja i druga iz Colegija Champagnat, koji se i sam radi pušenja sklonio na to osamljeno mesto. Iznebuha me pitao:
“Bi li ti smetalo, mršavi, ako pitam Lily hoće li hodati sa mnom?”Znao je da nismo cura i dečko, premda smo tako izgledali, i znao je – kao i svi, pojasnio mi je – da sam je tri puta pitao hoće li hodati te da mi je tri puta bila rekla “ne”. Odgovorio sam mu da bi mi jako smetalo, jer iako mi je rekla “ne”, to je bila njezina igrica – u Čileu su devojke takve – ali zapravo joj se sviđam, a to je kao da smo cura i dečko. Osim toga večeras sam već zaustio da je četvrti i zadnji put pitam hoćemo li prohodati, a ona se spremala da mi kaže “da”, ali nas je prekinuo dolazak torte s petnaest svećica buckaste prasice. No sad kad se vrati s razgovora s Marirosinom tetkom, ponovno ću je pitati o hodanju, i ona će pristati, pa će od večeras biti moja cura po svim pravilima.
“Ako je tako, morat ću pitati Lucy hoće li hodati sa mnom!” pomirio se Juan Barreto. “Nevolja je, kume, u tome što mi se sviđa Lily.”
Ohrabrio sam ga da pita Lucy hoće li hodati s njim i obećao mu da ću se založiti za njega kako bi pristala. On s Lucy i ja s Lily, bit će to strašan kvartet.
Dok sam razgovarao s Juanom Barretom uz bazen i gledao kako na plesnom podiju parovi plešu u ritmu orkestra Hermanos Ormeno – nisu kao orkestar Péreza Prada, ali su vrlo dobri, kakve trube, kakvi bubnjevi – popušili smo par Viceroys. Zašto je Marirosi upravo u tom trenutku palo na pamet da predstavi Lucy i Lily svojoj tetki? Što su toliko dugo brbljale? Upropastit će mi plan, dovraga. Jer, istina je, kad su najavili tortu s petnaest svećica, ja sam započeo svoje četvrto – i ovoga puta, bio sam uveren, uspešno – izjavljivanje ljubavi Lily, nakon što sam bio nagovorio orkestar da svira Me gustas, najprikladniji bolero za početak hodanja s curom.
Otegnulo se celu večnost dok se nisu vratile. A vratile su se izobličene: Lucy vrlo bleda i s podočnjacima, kao da je ugledala sablast i sad se oporavlja od dojmova iz drugoga sveta, a Lily ozlovoljena, kisela izraza lica, s očima iz kojih su frcale iskre. Kao da su joj onde unutra te napirlitane gospođe i gospoda priuštili vrlo neugodne trenutke. Smesta sam poveo Lily na ples, jedan od onih mamba koji su bili naš specijalitet – Mambo número 5 – i nisam mogao poverovati – nije ništa činila kako treba, gubila je ritam, bila je rastrešena, grešila je, spoticala se, a mornarska joj je kapica spuznula pa je i pomalo smešno izgledala. Nije se ni potrudila da to popravi. Šta se dogodilo?

U veren sam da su, kad je završio Mambo número 5, svi na zabavi to znali, jer si je buckasta prasica dala u zadatak da to rastrubi. Kakvo  je zadovoljstvo priuštila ta tračerica pripovedajući uz obilje potankosti i dodajući priči malo kolorita i preterivanja dok je istodobno širila oči od radoznalosti, zaprepaštenosti i sreće! Kakvu su nezdravu radost zasigurno  osetile – kakva zadovoljština, kakva osveta! – sve cure iz četvrti koje su toliko zavidele tim Čileankama što su stigle u Miraflores da korenito izmene običaje nas dece koja smo toga leta unapređena u adolescente!Ja sam doznao posljednji, kad su već Lily i Lucy bile zagonetno nestale ne oprostivši se od Marirose ni od ikoga drugoga – ‘jedva susprežući posramljenost’, zaključila je moja tetka Alberta – i kad se sibilinska glasina bila proširila po celom plesnom podiju i podigla u zrak stotinu mladića i djevojaka, koji su, zaboravivši na orkestar, na svoje dečake i cure, na šlatanje, šušorili, ponavljali, uznemireni, uzbuđeni, širom otvorivši oči i iskolačivši ih od tolika ogovaranja: ‘Znaš? Jesi znao? Jesi čuo? Što kažeš!? Shvaćaš li? Zamisli!’ ‘Nisu Čileanke! Ne, nisu! Puka izmišljotina! Niti su Čileanke, niti išta znaju o Čileu! Lagale su! Varale su! Sve su izmislile! Marirosina im je tetka pokvarila kolač! Kakve lopovice, kakve lopovice!’

B ile su Peruanke, ni manje ni više. Sirote! Sirotice! Tetka Adriana, koja je netom došla iz Santiaga, zasigurno  je doživela iznenađenje života kad ih je čula da govore s tim naglaskom, kojim su nas tako dobro zavarale, ali koji je ona smesta prepoznala kao pretvaranje. Kako su se loše morale osećati Čileankice kad ih je tetka buckaste prasice, prozrevši njihovu lakrdiju, počela ispitivati o njihovoj porodici iz Santiaga, o četvrti u kojoj su onde živjle, o školi u Santiagu koju su pohađale, o njihovoj rodbini i prijateljima njihove porodice u Santiagu, nateravši Lucy i Lily da progutaju najgorči zalogaj u svome kratkom životu, uživajući u njihovim mukama, sve dok, isprativši ih iz dvorane upropašćene, duhovno i fizički razorene, pred svojim rođacima i prijateljima i zaprepaštenom Marirosom nije mogla izjaviti: ‘Kakve Čileankice, ni govora! Te curice nisu nikad nogom kročile u Santiago i ako su one Čileanke, onda sam ja Tibetanka!’

Tog posljednjeg ljetnog dana 1950. – i ja sam upravo napunio petnaest godina – počeo je za mene pravi život, onaj koji razdvaja kule u zraku, opsene i bajke od krute stvarnosti.

C elu priču o lažnim Čileankicama nisam tačno znao, a nije je znao niko drugi osim njih, ali sam čuo zaključivanja, tračeve, izmišljotine i navodna otkrića koja su dugo sledila lažne Čileankice kao šumoreća brazda, kad su već prestale postojati – tako se to kaže – jer nikad više nisu bile pozivane na zabave, ni na igre, ni na čaj, ni na sastanke u četvrti. Zli su jezici govorili da ih, premda se pristojne devojke iz Barrija Alegre i Mirafloresa više nisu s njima družile i premda su okretale glavu od njih ako bi se mimoišle na ulici, dečaci, mladići i stariji muškarci traže potajice kao što se traže fifice – a što su drugo bile Lily i Lucy nego dve fifice iz četvrti kao što su Brena ili El Porvenir, koje su se, ne bi li skrile svoje podreklo, prodavale za strankinje kako bi se ušuljale među pristojne ljude Mirafloresa? – da se s njima šlataju, da im čine ono što samo mešanke puštaju da im se čini.

P osle su, pretpostavljam, jedni i drugi zaboravili Lily i Lucy, jer su druge osobe, drugi sadržaji nadomestili tu pustolovinu poslednjeg leta našeg detinjstva. Ali ja nisam. Ja ih nisam zaboravio, posebno  Lily. I premda su protekle tolike godine, a Miraflores se, kao i običaji, toliko promenio, i zasenjene su prepreke i predrasude kojima se pre drsko razmahivalo, a sad su se prikrivale, ja sam je sačuvao u sećanju i opet je se katkad prisetim, začujem nestašan smeh i vidim posprdni pogled njezinih očiju boje tamnoga meda, vidim je kako se njiše kao trska u ritmu mamba. I dalje mislim da je, iako sam proživio već tolika druga ljeta, to bilo najveličanstvenije od svih.

Prevela sa španskog
  Tamara Horvat Kanjera

              
GRAD I PSI
ODLOMAK

– Četiri – rekao je Jaguar.
Crte njihovih lica su delovale mekše na škiljavom svetlu što ga je staklena kugla na plafonu rasipala po prostoriji, kroz ono malo čistih delića stakla: opasnost je prestala za sve, sem za Porfirija Kavu. Kocke su prestale da se kotrljaju, pokazivale su tri i jedan, i svojom belinom odudarale od prljavog poda.

– Četiri – ponovio je Jaguar. – Ko?
– Ja – promrmljao je Kava. – Ja sam rekao četiri.
– Požuri – odgovorio je Jaguar. – Znaš već, drugi levo.
Kavi postade hladno. Kupatila su bila iza soba, od njih su ih odvajala tanka drvena vrata, i nisu imala prozore. Ranijih godina, zima je dopirala samo do spavaonica pitomaca, uvlačila se unutra kroz polomljena stakla i pukotine; ali ove godine je postala nasrtljiva i skoro nijedan kutak škole nije bio pošteđen vetra, koji je noću uspevao da prodre čak i u kupatila, da rastera smrad nakupljen u toku dana i rashladi smlačen vazduh. Ali Kava se rodio i živeo na planini, i bio je svikao na zimu: njemu se koža ježila od straha.
– Je l’ gotovo? Mogu li na spavanje? – upita Boa: ogromna telesina i gromka glasina, ćuba masne kose povrh glave koja štrči, sitno lice sa očima upalim od pospanosti. Usta su mu bila otvorena, a sa isturene donje usne visila je nit duvana. Jaguar se okrenuo i pogledao ga.
– Požarstvo mi počinje u jedan – rekao je Boa. – Hteo bih malo da odspavam.
– Idite – kazao je Jaguar. – Probudiću vas u pet.
Boa i Kudravi su izašli. Jedan od njih se spotakao prelazeći preko praga i opsovao.
– Čim se vratiš, probudi me – naredio je Jaguar. – Nemoj mnogo da se zadržavaš. Sad je negde oko dvanaest.
– Da – rekao je Kava. Njegovo lice, na kome se obično ništa nije moglo pročitati, kao da je bilo umorno. – Idem da se obučem.Izašli su iz kupatila. Spavaonica je bila u mraku, ali Kavi nije bilo potrebno da vidi da bi odredio gde se nalazi između dva reda kreveta; poznavao je kao svoj džep tu izduženu i visoku sobu. Sad su u njoj carevali mir i tišina, koje su na trenutke prekidali hrkanje ili šapat. Došao je do svog kreveta, drugog desno, donjeg, metar od ulaza. Dok je pipajući vadio iz ormana pantalone, košulju zemljane boje i cokule, osećao je pokraj svog lica zadah duvana što je dolazio od Valjana, koji je spavao na gornjem ležaju. Spazio je u mraku dva niza crnčevih velikih i kao sneg belih zuba i palo mu je na pamet da liči na glodara. Nečujno, polako, skinuo je plavu flanelsku pidžamu i obukao se. Preko ramena je prebacio sukneni šinjel. Zatim, laganim korakom, pošto su cokule škripale, otišao je do Jaguarovog kreveta, na drugom kraju spavaonice, pored kupatila.
– Jaguare.
– Da. Drži.Kava je ispružio ruku, dotakao dva hladna predmeta, jedan hrapav. U ruci je zadržao baterijsku lampu, a turpiju gurnuo u džep šinjela.
– Ko su požarni? – upita Kava.
– Pesnik i ja.
– Ti?
– Zamenjuje me Rob.
– A u drugim vodovima?
– Bojiš li se?
Kava nije odgovorio. Na vrhovima prstiju se odšunjao do vrata. Otvorio je jednu vratnicu, pažljivo, ali ipak se začula škripa.
– Lopov! – povikao je neko u mraku. – Ubij ga, požarni!
Kava nije prepoznao glas. Pogledao je napolje: dvorište je bilo prazno, slabo osvetljeno staklenim električnim kuglama sa paradne piste, koja je razdvajala prostorije pitomaca od poljane. Obrisi tri betonska bloka gde su spavali pitomci pete godine rasplinuli su se u izmaglici i to im je davalo nestvaran izgled. Izašao je. Leđa pribijenih uz zid paviljona, nekoliko trenutaka je stajao mirno i ne razmišljajući. Više ni na koga nije mogao da računa; i Jaguar je bio van opasnosti. Pozavideo je kadetima koji spavaju, podoficirima, vojnicima utrnulih udova u zgradurini sazidanoj s druge strane stadiona. Shvatio je da će se ukočiti od straha ako nešto ne preduzme. Izračunao je rastojanje: treba da prođe kroz dvorište i paradnu pistu; zatim, pod okriljem senki na čistini, da zaobiđe trpezariju, kancelarije, oficirske spavaonice i da prođe kroz još jedno dvorište, malo i betonsko, koje se završavalo kod zgrade sa učionicama, gde više ne bi bilo opasnosti: patrola nije dolazila dotle. Onda, povratak. Nejasno je poželeo da ga napuste volja i mašta i da sprovede plan u delo bez mozga, slepo kao mašina. Po ceo dan je radio nešto o čemu su drugi doneli odluku umesto njega, blago primoran na postupke koje skoro uopšte nije ni primećivao; sad je drugačije, nametnuta mu je noćašnja akcija, i osećao je da mu je glava neobično bistra.
Počeo je da se kreće priljubljen uza zid. Umesto da prođe kroz dvorište, obišao je okolo, pored nakrivljenog zida paviljona pete godine. Kad je stigao do kraja, pogledao je sa zebnjom: pista je delovala beskrajno i tajanstveno, oivičena simetrično postavljenim staklenim kuglama oko kojih se skupljala izmaglica. Van domašaja svetlosti, nazreo je, u gustoj senci, čistinu obraslu travom. Požarni su imali običaj da tu legnu, da spavaju ili tiho razgovaraju, kad nije bilo hladno. Uzdao se da će se zbog partije karata te noći okupiti u nekom kupatilu. Koračao je hitro, utonuo u senku zgrada s leve strane, izbegavajući osvetljene površine. Lomljenje i odbijanje o obalu talasa mora koje se pružalo tik uz školu, ispod hridina, prigušivalo je bat cokula. Kad je stigao do oficirske zgrade stresao se i ubrzao korak. Nakon toga, prešao je pistu popreko i uronio u tamu čistine. Neočekivan pokret u blizini ponovo mu je uterao strah u telo, kao udarac pesnicom, strah koji je bio počeo da savlađuje. Oklevao je na tren: na metar udaljenosti od njega, sjajne kao svici, umilne, bojažljive, gledale su ga oči vikunje. „Gubi se!“, viknuo je, razjaren. Životinja je stajala ravnodušno. „Prokletinja nikad ne spava“, pomislio je Kava. „I ne jede. Što nije crkla?“ Udaljio se. Pre dve i po godine, kad je došao u Limu da završi školovanje, iznenadio se kad je iza sivih, od vlage rastočenih zidova Vojne gimnazije Leonsio Prado, ugledao kako neustrašivo hoda ta životinja koja je živela samo u planinskim predelima. Ko li je doneo vikunju u školu, iz kog mesta u Andima? Pitomci su pravili opklade gađanja u metu: vikunja se skoro ne bi ni pomerila s mesta kad je kamenje udaralo u nju. Lagano se udaljavala od strelaca, neutralnog izraza lica. „Liči na Indijance“, pomisli Kava. Popeo se stepenicama koje su vodile do učionica. Sad ga nije brinulo što cokule škripe; tu nema nikog, sem klupa, stolova, vetra i senki. U dva koraka je prešao hodnik na spratu. Zaustavio se. Slabašan snop svetla baterijske lampe otkrio mu je gde je prozor. „Drugi levo“, kazao je Jaguar. Stvarno, bio je klimav. Turpijom je skinuo git sa ivica, skupljajući ga u drugoj ruci. Osetio je da je vlažna. Oprezno je izvadio staklo i položio ga na pod. Pipao je drvo dok nije pronašao rezu. Prozor se širom otvorio. Kad je ušao unutra, uperio je baterijsku lampu u svim pravcima: na jednom stolu u prostoriji pored geštetner-aparata stajale su tri hrpe papira. Pročitao je: „Dvosemestralni ispit iz hemije. Peta godina. Trajanje testa: četrdeset minuta.“ Listovi su odštampani tog popodneva i boja se još sijala. Brzo je prepisao pitanja u notes, ne shvatajući o čemu je reč. Ugasio je lampu i vratio se do prozora. Uspentrao se i skočio: staklo je pod cokulama prslo u paramparčad i začulo se silno krckanje. „Sranje!“, prostenjao je. Ostao je da čuči, prestrašen. Međutim, njegove uši nisu čule divlju buku koju su očekivale, glasove oficira kako fijuču poput metka: samo sopstveno disanje, isprekidano od straha. Sačekao je još dve-tri sekunde. Onda, zaboravivši da upali lampu, skupio je najbolje što je mogao parčiće stakla rasute po podu od kamenih pločica i stavio ih pod šinjel. Vratio se u spavaonicu ne obazirući se više. Želeo je da stigne brzo, da se izvali na krevet, da zažmuri. Na čistini, dok je bacao komadiće stakla, izgrebao je ruke. Na vratima spavaonice je zastao; osećao se iscrpljeno. Jedno obličje mu je izašlo u susret.
– Gotovo? – upitao je Jaguar.– Jeste.
– Hajdemo u kupatilo.
Jaguar je koračao ispred i ušao u kupatilo odgurnuvši vrata obema rukama. Na žućkastom svetlu u prostoriji Kava je video da je Jaguar bos; noge su mu bile velike i beličaste, sa dugačkim i prljavim noktima; smrdele su.
– Slomio sam jedno staklo – rekao je ne dižući glas.
Jaguarove ruke su poletele prema Kavi hitro poput taneta i zarile se u revere njegovog šinjela koji se naborao. Zateturao se u mestu, ali nije oborio pogled pred strašnim Jaguarovim očima što su piljile u njega iza povijenih trepavica.
– Seljačino brđanska – Jaguar je polako procedio kroz zube,. – Rođen si da budeš brđanin. Ako nas uhvate, kunem ti se...
Sve vreme ga je držao za revere. Kava je položio svoje ruke na Jaguarove. Pokušao je da ih skine, bez žestine.
– Puštaj! – kazao je Jaguar. Kava je osetio da mu niz lice sipi nevidljiva kiša. – Seljačino!
Kava je spustio ruke.
– Nije bilo nikoga u dvorištu – šapnuo je. – Niko me nije video.
Jaguar ga je pustio; grizao je nadlanicu desne ruke.
– Nisam ja nikakav kreten, Jaguare – promrmljao je Kava. – Ako nas uhvate, sam ću da platim i gotova priča.
Jaguar ga je odmerio od glave do pete. Nasmejao se.
– Seljačino kukavička – rekao je. – Upišô si se od straha. Vidi kakve su ti pantalone.

Zaboravio je kuću u Aveniji Salaveri, u Novoj Magdaleni, gde je živeo od one noći kad je došao u Limu prvi put, i osamnaestočasovno putovanje autobusom, pored kog su promicala ruševna sela, peščari, malene doline, s vremena na vreme more, polja pamuka, sela i peščari. Sedeo je lica priljubljenog uz prozor i osećao da mu telo kipti od uzbuđenja: „Videću Limu.“ Povremeno, majka ga je privlačila sebi i šaputala: „Riči, Rikardito.“ Pitao se: „Zašto plače?“ Ostali putnici su dremali ili čitali a vozač je veselo pevušio isti refren, sat za satom. Rikardo je izdržao pre podne, posle podne i sumrak ne skidajući pogled s obzorja, iščekujući da se svetla grada pojave najednom, kao povorka baklji. Od umora su mu se malo-pomalo kočile ruke i noge, otupljivala čula; u tmini je ponavljao stisnutih zuba: „Neću da zaspim.“ I, iznenada, neko ga je blago drmao. „Stigli smo, Riči, probudi se.“ Sedeo je u majčinom krilu, glave naslonjene na njeno rame, osećao je da mu je hladno. Dobro poznate usne su mu dodirnule usta i učinilo mu se da se, u snu, pretvorio u mače. Autobus je sad išao polako: video je nejasne konture kuća, svetla, drveće, i aveniju dužu od glavne ulice u Ćiklaju. Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da su ostali putnici izašli. Vozač je sad pevao bez poleta. „Kako li izgleda?“, zapitao se. I osetio je, opet, strašnu strepnju, kao tri dana ranije, kad ga je majka pozvala u stranu da ih ne čuje tetka Adelina, i rekla: „Tata ti nije mrtav, to je bila laž. Upravo se vratio sa dugog putovanja i čeka nas u Limi.“ „Stigli smo“, rekla je majka. „Avenija Salaveri, ako se ne varam?“, otpevao je vozač. „Da, broj trideset osam“, odgovorila je majka. Zažmurio je i pravio se da spava. Majka ga je poljubila. „Zašto me ljubi u usta?“, pitao se Rikardo; desnom rukom se grčevito držao za sedište. Naposletku, vozilo je stalo posle mnogo zaokreta. Držao je zatvorene oči, skupio se pored tela koje ga je pridržavalo. Najednom, majčino telo se ukrutilo. „Beatris“, rekao je jedan glas. Neko je otvorio vrata. Osetio je da je podignut uvis, posađen na zemlju, bez oslonca, otvorio je oči: muškarac i njegova majka su se ljubili u usta, zagrljeni. Vozač je prestao da peva. Ulica je bila pusta i nema. Upiljio se u njih; njegove usne su merile vreme odbrojavajući. Zatim se majka odvojila od muškarca, okrenula se prema njemu i rekla: „Ovo je tvoj tata, Riči. Poljubi ga.“ Opet su ga podigle dve nepoznate muške ruke; lice odraslog čoveka primaklo se njegovom, jedan glas je šaputao njegovo ime, suve usne su mu pritiskale obraz. Bio je ukočen.
Zaboravio je i ostatak te noći, hladnu posteljinu u tom mrskom krevetu, samoću koju je pokušao da odagna naprežući oči da otrgne od mraka neki predmet, neki blesak, i teskobu koja mu se kao ekser mučno zarivala u dušu. „Lisice u pustinji Sećura zavijaju kao đavoli kad padne noć; znaš li zašto? Da razbiju tišinu što im uliva strah u kosti“, rekla je jednom tetka Adelina. Njemu je došlo da viče da bi život nikao u toj sobi, gde sve kao da je bilo mrtvo. Ustao je: bos, polunag, drhteći od stida i zbunjenosti koje bi osetio ako iznenada uđu i nađu ga van kreveta, otišao je do vrata i prilepio lice uz drvo. Nije čuo ništa. Vratio se u krevet i zaplakao, prekrivši usta obema rukama. Kad je svetlost ušla u sobu a ulicu ispunili zvuci, oči su mu i dalje bile otvorene a uši na oprezu. Mnogo kasnije, čuo ih je. Govorili su tiho i do njega je dopirao samo nerazumljiv šum. Onda je čuo smeh, pokrete. Kasnije je čuo da su se otvorila vrata, korake, nečije prisustvo, poznate ruke koje su mu navlačile prekrivač do vrata, topao dah na obrazima. Otvorio je oči: majka se smešila. „Dobro jutro“, rekla je nežno. „Zar nećeš da poljubiš majku?“ „Ne“, kazao je.

ARHIVA KNJIŽEVNOST

vidi prilog istog autora : OPASNOST POJMA KULTURNI IDENTITET