Bezbednost i proces globalizacije 2

BEZBEDNOST I PROCES GLOBALIZACIJE 1

Prve reakcije javnosti  na odluku o smanjenju vojske

P otez Holandske vlade o smanjenju izdvajanja za vojsku za jednu milijardu eura dramatično je odjeknuo u vojsci i javnosti. Reč je o balansiranju budžeta do 2015 i vrlo jasnoj politici drastičnog kresanja budžeta koju je Hans Hilen, ministar odbrane, sažeo u par sledećih reči : finansijska situacija zemlje je u nesrazmeri sa ambicijama da se bude pouzdan deo vojnih i mirovnih misija NATO-a i UN. Od petka, kada je vest servirana javnosti, mediji ne prestaju da izveštavaju o uznemirenosti koja vlada u kasarnama. Pre dva dana je u kasarni Johannes Postkazerne u Havelte (Drenthe) otprilike 400 vojnika organizovalo skup protiv ovako drastičnog plana štednje. Ed Lugthart je ispred sindikata nazvao ukupno smanjenje od 12 000, od čega 6 000 prisilnih otkaza,  hladnom i asocijalnom državnom akcijom. Sindikat je upozoren da, usled naraslih frustracija, vojnici odbijaju naređenja, poslušnost kao i da je došlo do uništavanja inventara. Sa skupova u oko tridesetak kasarni dolaze informacije da se zaposleni spremaju na adekvatnu akciju. Reakcije nisu usledile odmah zbog lojalnosti vojsci a ne državi. Tokom jučerašnjeg dana dogovoren je protest svih zaposlenih 16 juna. Pretpostavlja se u Den Hagu. Zaposlenima iz pomenute kasarne u Haveltu termin ništa ne znači jer će ova tenkovska jedinica biti otpuštena već 9 maja.

                            

“Imam 32 godine i zaposlen sam u vojsci 14 godina – reči su jednog od zaposlenih u Haveltu. Onda preko noći saznaš da si otpušten. Održavali smo Leoparde i sada se, u očekivanju krajnjeg rešenja, pokušavamo održati nekim sitnim poslovima, ali je to teško. Mnogo je nejasnoća među vojnicima. Imamo toliko pitanja, a niko nam ništa ne govori.” Komandanti su zaposlene obavestili tek u petak. Momentalno Defenziva broji 69 000 ljudi. Na spisku sredstava, koja se odbacuju, nalazi se 60 tenkova- raspoređenih u dva bataljona, 17 transportnih helikoptera Cougar,19  F 16 borbenih aviona i jedan KDC 10 transportni avion, ..itd. Kompletan plan će biti realizovan za četiri naredne godine.

Sa bazom De Koi stvari još nisu jasne. Odbrana je za to da se ona zatvori. Prema Noordhollands dagblad, novinama te provincije, Ministarstvo ostavlja mogućnost prebacivanja vojnih helikoptera na aerodromsku bazu u Leuvardenu. Zatvaranje ovog aerodroma znači za vojsku novi gubitak preko stotinu radnih mesta. Na ovaj aerodrom Holandija je bila posebno ponosna. Za Offshore i civilni aerodrom Den Helder,  zatvaranje aerodroma predstavlja katastrofu. Strateški položaj Den Helder je idealan: uz more sa punom uslugom  luke i aerodroma. Sve je to bio temelj za veliki broj aktivnosti vezanih uz Severno more. Broj  firmi u posljednjih nekoliko godina je narastao. U poslednjih deset godina, broj zaposlenih u Den Helder Airport'u (civilni aerodrom) povećao se sa 50 do 500 , offshore ima oko 2000 zaposlenih na aerodromu i luci i oko 1.350 zaposlenih kontinuirano radi u offshore sektoru.Oko 30% od godišnje potrošnje plina dolazi  preko Severnog mora i zadovoljava   energetske potrebe stanovništva i industrije. 70% od prihoda vraća se  nazad državi. Offshore letovi iz Den Helder Airport’a  obezbeđuju održavanje platforme. Civilni i vojni deo su nažalost povezani i ne mogu odvojeno egzistirati. Zatvaranjem vojnog aerodroma sve se mora automatski prebaciti na druge civilne objekte. Momentalno se pronalazi jedno jedinstveno rešenje.

          

          

Holandska vojska bez tenkova - Pad komunizma

H olandija nije prva zemlja koja ostaje bez tenkova. Slične priče kolale su Slovenijom, prošle godine Bosnom. Vest o obljubljenim leopardima privukla je najviše pažnje. Vojska momentalno raspolaže sa 60 Leoparda raspoređenih u dva bataljona. Obrazloženje koje se nalazi u štampi glasi doslovno : komunisti su nestali ,dakle tenkovi više nisu potrebni. Njihova funkcija je bila zaštita pred eventualnim napadima iz komunističkih zemalja istočnog bloka. Gubitak tenkova kompenziraće se lakšim vozilima i Apache helikopterima. U odbranu poteza često se spominje da male zemlje nikada ne mogu parirati većim silama. Kako reče jedan diskutant opet će nas na kraju  okupirati Nemci sa biciklima.

                        

Popularnost LEOPARDA

L eopard 2 je, bez sumnje, jedan od najuspešnijih projekata poslednje generacije glavnih borbenih tenkova, sa više od 3,200 proizvedenih jedinica. On je u službi vojske Nemačke, Austrije, Danske, Holandije, Norveške, Švajcarske, Švedske, Španije, Portugala, Turske, Grčke, Poljske, Kanade, Čilea, Singapura. Sa projektom Leopard 1, krenulo se 1963 godine za nemačko Ministarstvo odbrane. Preko šest hiljada primeraka ove verzije dostavljeno je u deset zemalja, uključujući i Holandiju. Čim je započela produkcija prve verzije Porsche je naručio razvojni projekat za poboljšanu verziju. Nemačka je u to vreme zajedno sa Amerikancima radila na projektu MBT-70 . Projekat nije završen a ugovor između dve zemlje je prekinut. Nemačka je nakon toga krenula u projekat razvoja sopstvenog nacionalnog tenka (projekt Experimentalentwicklung), kasnije nazvanog Keiler. Helmut Schmidt , u svoje vreme ministar odbrane, odlučio je početkom 1970 na bazi Keilera razviti Leoparda 2K. Izbacujući zastarele Centurions tenkove Holandija je pored Leoparda imala ponudu britanskog Challenger 1 i američkog M1. U to vreme je u Holandiji postojao jak američki lobi. Amerikanci nisu bili spremni napraviti posebnu verziju prema Holandskoj specifikaciji pa je prihvaćena povoljnija ponuda Nemaca sa iznosom 1,3 milijarde guldena. Posle narudžbe od 445 komada , marta 1979, prva četiri su završena juna 1981 a isporuka, po deset mesečno, započeta je godinu dana kasnije. 1986 je posao završen. 1993 godine je već zaključeno da Holandija nema potrebe za tolikim brojem tenkova pa je 1993 taj broj smanjen na 300. 1996 prodato je 115 tenkova Austriji , Norveškoj kasnije 52. 8 aprila ove godine odlučeno je isključiti sve preostale tenkove Leopard 2A6.

H olanđani su poznati kao jako štedljiv narod pa se uprkos šokantnim ciframa o otpuštanjima potez procenjuje kao neophodan. Treba podsetiti da Holandiju već godinama potresaju vojni skandali. Srebrenica je samo jedan od mnogih. Poslednjih nekoliko godina naraslo je nezadovoljstvo u vezi angažovanja vojske u stranim misijama. U proteklih 30 godina je negde oko 100 000 Holanđana, mladića i devojaka, poslato u vojne misije. Negde oko 180 je izgubilo živote u đunglama Kambođe, Iraku, Avganistanu, Kongu, Čadu, Liberiji, Ruandi, Mozambiku, Makedoniji, Haitiju, Albaniji, Đorđiji,Sudanu, Angoli. Mnogi od njih su se vratili sa fizičkim i psihičkim oštećenjima, ali i sa novom slikom bezumnog ubijanja i svešću o sopstvenoj odgovornosti. Ne čudi da je česta upotreba alkohola, droge i trgovina istom problem sa kojim se suočavaju mnoge evropske vojske pa i Holandska. Godišnje cifre se kreću oko stotinu. U javnosti sve češće cirkulišu pitanja svrsishodnosti ogromnih odvajanja za bilo kakvu vojsku. Izveštaji sa terena osim krvavih bilansa govore o neefikasnosti misija. Pod devizom stop teroru Holanđani kontinuirano vrše politički pritisak što je i dovelo do promene poslednje vlade. U sklopu takve atmosfere nastup premijera je bio sasvim logičan. Naime Mark Rutte je u reakcijama obrazložio uštede između ostalog i postavljanjem vojske na zdrave osnove. Nije li pametnije, čitam u jednoj reakciji uzgajati više paradajza, nego održavati zastarele tenkove.

PAD KOMUNIZMA ?

K od Holanđana je svakog šoka dva dana dosta. Nismo se otreznili od smanjenja u vojsci a već se prilazi projektu smanjenja policije. Spominju se iste cifre. Tenkovi odoše a komunizam nije pao. Nema epohalnog istorijskog preokreta. Ali kada su Holanđani u pitanju ništa ne čudi. Sa kim možemo da ratujemo u bliskoj ili malo daljoj budućnosti, pitanje je koje se često postavlja. U ovim vremenima se ne treba razbacivati sa parama, valja preživeti.

P ovod osnivanju NATo’a 1949 godine bilo je suprostavljanje komunizmu oličenom u Istočnom bloku. Holandija je bila jedna od prvih članica. Nakon legendarnog poziva Ronalda Regana koji je u junu mesecu 1987. godine kraj Berlinskog zida izrekao rečenicu: „Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!“ ipak niko nije verovao da će se tako nešto dogoditi. Pogotovo ne da će se sve dogoditi nenasilno u dijalogu. Slike tenkova iz Istočnog Berlina, Budimpešte i Praga svima su bile pred očima. Pad sovjetskog totalitarizma naveo je mnoge da pomisle da je komunizmu došao kraj. Frensis Fukujama je euforično konstatovao kraj istorije koja bi trebalo da se zadugo primiri univerzalizacijom liberalne demokratije. Koja mega iluzija liberalnog idealizma i logično službenika Stejt Departmenta. Liberalna demokratija nije postala univerzalna vrednost, čak postoje mišljenja da se u samim društvima, u kojima je trijumfovala liberalna demokratija, poput američkog, pojavila jedna overclass, neka vrsta nove, postdemokratske oligarhijske upravljačke strukture. Ta ista oligarhija i dalje uporno traži način da odredi dugoročnu strategiju globalizacije dok se za to vreme Rusija, Kina i Indija snalaze u liberalnoj ekonomiji ali ne pristaju na načela demokratije i njen imperativ slobode građana i institucija. Niti je kraj komunizma, ili nazovimo to levim totalitarizmima, ni nacionalizama, niti je demokratija lek za budućnost. Pad komunizma je pobudio nadu a demokratija, shvaćena kao formula za rešenje svih problema, trebala je da osigura sveopšti prosperitet. Otuda još uvek otpori svemu što ne podleže demokratiji.

DA LI JE  GLOBALIZACIJA BUDUĆNOST , ?

Sorokin : Moć će zameniti pravo, a posledica će biti silni ratovi, revolucije, pobune, poremećaji, brutalnosti. Bellum omnium contra omnes- rat čoveka protiv čoveka, klase, naroda i rase protiv klase, naroda i rase, raširiće se svetom. ( Društvena i kulturna dinamika ,izdanje 2002 strana 614-615,)

O vo nije predviđanje baba Vange, niti Miloja, već misao vanserijskog naučnika. Budućnost je ono ŠTO se dešavalo ODUVEK, a to je dinamika ponavljanja i dinamika promena. To je ono poznato ponavljanje istorije, ali u novom ruhu. Ali da pratimo sadašnje aktuelne misli, pre svega suprotne Fukujami. Njegov kolega Samuel Huntington “vidi budućnost kao sukob više različitih civilizacija (po njemu, to su Zapadna, Pravoslavna, Islamska, Latinoamerička, Afrička, Konfučijanska, Budistička, Hindu i Japanska). Budući sukobi i borba za prevlast, po njegovom mišljenju, neće se voditi između pojedinih država ili etničkih grupa, već između određenih kultura (jer svaka civilizacija je nosilac odredjene specifične kulture). Fukuyama i Huntington su izuzetno uticajni istoričari u različitim strateškim institutima koji određuju globalnu politiku jedine preostale svetske supersile SAD. Zbog toga i ono što oni kažu ili napišu dobija značaj. Kada je Huntington 1993. objavio svoj tekst "Clash of Civilizations?" u časopisu Foreign Affairs, izazvao je polemiku u američkim akademskim krugovima nezabeleženu od 1947. Ovako uticajni stavovi mogu biti zloupotrebljeni od strane ksenofoba i nacionalista — mada ljudi poput Fukuyame i Huntingtona verovatno na to ne računaju ili to jednostavno previđaju.”izvor

P ostoje u istoriji linije međuprožimanja koje vežu ljude. Kako je primetio francuski antropolog Marc Auge “ljudi slušaju rege, gledaju vesterne, jedu u McDonald's-u za ručak, a lokalne specijalitete za večeru, stavljaju na sebe pariške parfeme u Tokiju i "retro" odeću u Hong Kongu.” Internet je jedna od tih veza koja omogućava ljudima iz različitih kultura da premoste neke kulturne i administrativne prepreke. Sve važniju ulogu u tom smislu ima društveni konsenzus, dogovori između različitih političkih i interesnih grupa o rešenjima koja su "dobra za sve."

MAGIJA HOLANDSKE POLITIKE

izvor

U Holandiji ponosno ističu svoju "kulturu konsenzusa", kada god počne da se govori o politici. Alegorično, svoje političko uređenje rado imenuju "polder sistem", što evocira tamošnju tradiciju pridobijanja obradivog zemljišta velikim projektima izgradnje nasipa preko morskih zaliva čije su dno vremenom isušili i preradili u plodna polja, takozvane poldere. Jasno je da su ti projekti zahtevali kako političku saglasnost tako i spremnost na kolektivni napor za zajedničko dobro. Holandska politička kultura pokazuje izrazite poteze individualizma, ali istovremeno i visku tolerantnost. Zbog toga što je holandska država u prethodnom periodu, kada je evropske demokratije sustigla dilema oko uspostavljanja monetarističkog modela na račun socijalne države, bila neverovatno uspešna, unutrašnji i spoljni posmatrači smatraju da je Holandija našla pravu "formulu " upravo zbog svoje kulture konsenzusa. Ta kultura ima izrazite mogućnosti da se manifestuje i u tamošnjem izbornom sistemu koji je skoro toliko proporcionalan koliko je to uopšte moguće.

Za ulazak u parlament, naime, strankama je dovoljno već 1,5% izbornih glasova, i taj procenat donosi dva sedišta u parlamentu. Naravno, to znači da u državi postoji mnoštvo političkih stranaka, na poslednjim izborima maja 1998, za izborne glasove ih se "takmičilo" čak 22. Na kraju ih je osam ušlo u parlament. Naravno, nužna posledica svega toga je da nekoliko stranaka ostane u opoziciji koja je s obzirom na spektar sa leve na desnu upravo toliko raznolika koliko je i vladajuća koalicija. Jasno da konsenzus ne deluje samo među političkim strankama, već su njim privučena i mnoga druga udruženja, posebno sindikati, udruženja poslodavaca, krugovi stručnjaka itd. Na osnovu tako širokog prihvatanja različitih mišljenja koja se na kraju ujedinjuju u pogledu zajedničkog interesa, holandska vlada je u svom prethodnom mandatu uspela da pronađe "formulu" koja se političarima u drugim evropskim držvaama čini skoro magičnom. Ukratko rečeno, ta formula rešava suprotnost između ličnog interesa i socijalnog (državnog).  Ta formula ne znači da je u pitanju rešenje koje se zasniva na jednom samom načelu, već  je u pitanju raspršena mreža sporazuma i dogovora, kombinacija odricanja i tekovina, koji na kraju proizvode konkurentnu privredu i još uvek visok nivo državne potrošnje. Na taj način je u javnom sektoru, dakle u obzrazovanju, zdravstvu i socijali, očuvan odgovarajući kvalitet sistema. Prihvatanje fleksibilnosti zapošljavanja koje je uravnoteženo sa bezbednosnim socijalnim mehanizmima je pored prihvatanja od strane sindikata na kraju proizvelo takvu privrednu dinamiku da je ona uz istovremeno prestruktuiranje ekonomije ostvarila najniži stepen nezaposlenosti u Evropi: nešto iznad četiri posto.

Holandski primer ili, slobodno možemo reći i fenomen, je naravno jedinstven u svetu i čini se, teško ponovljiv. Međutim, to još uvek ne smanjuje razloge da se na njega treba ugledati. Iz tog primera je naime, sasvim moguće izvući uopštenu tezu da su tolerancija, poštovanje prava na različita mišljenja, briga za manje uspešne pripadnike zajednice i slično, kategorije koje pozitivno utiču na stvaranje suživota. A pored toga i to da nakon što se ove kategorije putem konsenzusa preliju u većinski prihvaćene politike konačno znače i konkurentnu prednost države. Neponovljivost holandskog modela sasvim sigurno ima razloge i u posebnosti i dugotrajnosti holandske istorijske tradicije u kojoj su nekada "izumeli" praksu verske tolerancije. Između ostalog, versku tolaranciju su učvrstili i na taj način da su počev od 17.og veka za više od sto godina zabranili katoličku crkvu koja je bila izvor verske netolerancije i opet je dozvolili kada je bilo u potpunosti jasno da se je u dugotrajnoj ilegali naučila da poštuje različitost gledišta.

Wildersova politička opcija u vezi multikulturalizma poklapa se sa Huntington-ovim stavovima.Ona je doživela žestoku raspravu ne samo u Holandiji već i svetu.

                                         Bezbednost i proces globalizacije 1