Dragi Aleksa,
nadošla neka čudna vremena, ne osećam se predpraznički. Setim se tebe i tvojih stihova pa pomislih, pomoći ćeš. Avaj, nemam kandilo a pozno je doba, mrklo veče, kao što tebi beše. Kasno. Soba zvuči, kao tebi, od lepeta belih, plavih, zlatnih krila ptica. Volela bih, da su kao tvoje, a nisu, ni one se ne osećaju predpraznički.
Škrto, moj Aleksa, škrto sve u ova vremena, ljudi, lepeti krila reči. Izmišljam boje i bojim ih ne bi li oživele. Ama nemam osećaj za sve : nedostaju mi od kandila udaljene, ugasnute nijanse crne,..i uopšte sve prozirno tamne. U sobi, bez kandila, uz lampu rascvetalo se svetlo, dreči, pršti, odurno sjaji. Ne pristoji predprazničkoj milini. Od blještavila ne mogu ni da mislim a kamoli pišem. A pisala bih. Dobro, ne kao ti, ali bih pisala.
Pišem ja Aleksa, inače, pišem al sve brišem. Muka ovo pisanje. Znala sam ja to. Ali znaš kako je. Sve znamo, ali znanja nejaka. Tek kada okusiš , kaže ti se šta je šta. E tu smo moj Aleksa kod problema. Ja bih da svaka reč miriši na šumske jagode, zumbule ili ciklame. Volela bih da me obgrle kao što se grli hrast, da ruke ne sastaviš a korenje ispod nogu da osetiš.
Možda se zato ne osećam predpraznički, ili pretpraznično, ili kako god hoćeš. Ja se tako ne osećam pa ne treba tu reč ni da napišem. Što da je ispisujem ako je ne osećam, ne poznam kao što ne poznam i ne osećam mnogo toga drugog . Nisam ti ja više u onoj tvojoj i mojoj, staroj zrmlji. Nema je više. Nema je moj Aleksa. Izmenila se vremena, teško da ti ih opišem jer mi nedostaju one boje oko kandila: prozirno crne, ugasnute nijanse tamne..ono malo svetla što greje jače od svog ovog prštećeg blještavila.
Нема коментара:
Постави коментар