Reke teku dalje...

Reke teku vekovima, a ljudske sudbine se odigravaju na obalama. Odigravaju se da bi sutra bile zaboravljene, a reke će teći dalje.

Kundera,
Nepodnošljiva lakoća postojanja


      Mi smo zrno beskrajnog svemira koje, kako životom tako i smrću, održava kontinuitet opstanka. Tako treba posmatrati i prihvatiti jedno i drugo, ljudski život i smrt; kao process prelaska jednog stanja u drugo. Ne mora to stanje biti nikakvo spasenje, nikakav večni život, da bi ga prihvatili normalnim. Jer istina je, i bez posredstva religije, da i najmanji delić našeg tela zaista nastavlja da živi. Naravno da takva misao nije utešna kao ona religijska, ali je dovoljna da se pomirimo sa neizbežnom stvarnošću i okončamo silne patnje nakon odlaska najdražih.

     Evo jednog pasusa iz dela Itala Calvina koji govori o tim "teškim životnim pitanjima"i o jednom konačnom broju elemenata čije se kombinacije množe na milijarde milijardi...."
Tu smo uvek negde mi, živi ili mrtvi, naš život je dar jedne od tih kombinacija ali i smrt- jedno bez drugog ne ide.

Italo Calvin,


ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA

..u kom se gosti "gurkaju oko stola koji se polako prekriva kartama, pokušavajući da nađu svoju priču u gužvi tarota.I što priče postaju zbrkanije i klimavije, to raštrkane karte sve češće nalaze svoje mesto u  sređenom mozaiku. Da li je ovaj crtež samo rezultat slučaja, ili ga neko od nas strpljivo slaže?"

                                                        ****

      "Parsifalova snaga je ta što je toliko nov u životu i tako zauzet činjenicom da je na svetu da mu nikad ne pada na pamet da postavlja pitanja u vezi sa onim što vidi. Pa ipak bilo bi dovoljno jedno njegovo pitanje, jedno prvo pitanje koje bi izazvalo pitanje svega onoga što svetu nikad nije ništa tražilo, i evo kako naslage vekova u prahu na dnu sudova iz iskopina kako se rastvara, ere prignječene među zemljanim naslagama ponovo teku, budućnost dobija prošlost, polen raskošnih godišnjih doba zakopan milenijumima u tresetištima ponovo leti, izdiže se iznad prašine godina suše...

      Ne znam već koliko vremena (sati ili godina) Faustus i Parsifal se trude da ispišu svoje staze, tarot za tarotom, na stolu krčme. Ali svaki put kad se sagnu nad kartama njihova priča se čita na neki drugi način, trpi ispravke, varijante, oseća raspoloženje tog dana i tok misli, oscilira između dva pola: svega i ničega.– Svet ne postoji – Faustus zaključuje kad klatno ode u drugu krajnost – ne postoji neka sveukupnost koja se sva odjednom daje: postoji jedan konačan broj elemenata čije se kombinacije množe na milijarde milijardi, malo njih pronađe oblik i smisao i nameće se usred jedne prašine bez smisla ili oblika; kao sedamdesetosam karata iz špila tarota u čijem zbližavanju nastaju nizovi priča koji se odmah raspadaju.