Umberto Eco: Istorija ružnoće

 

Zoran PRERADOVIĆ
"Za lepotu je bilo dovoljno pregledati dela svih filozofa koji su pisali o lepom, i antologija je već napravljena, a za ružnoću, pošto je takvih tekstova neverovatno malo, bilo je neophodno istražiti obimnu teritoriju književnih opisa ružnog iskustva. I to istraživanje je bilo baš zabavno“, opisao je svojevremeno Eko u intervjuu Politici rad na knjizi Istorija ružnoće."

Ovo delo istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti. Šta se krije iza našeg osećanja zaintrigiranosti, koji je često izazvan nečim užasavajućim i strašnim? Odakle potiče magnetska privlačnost prema svirepom i skandaloznom? Ružnoća se obično shvata kao suprotnost lepoti, i to u tolikoj meri da je dovoljno definisati jedan od ta dva pojma da bismo razumeli drugi. Međutim, ružnoća ne podrazumeva odsustvo lepote. Ona je složena i nepredvidiva pojava koja se kroz vekove transformisala. Eko u Istoriji ružnoće čitaoca vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se čini da se odvratnosti susreću sa izrazima najdirljivijih osećanja, pokazujući da su različite manifestacije ružnog markantnije nego što se obično misli. Zato nam Eko „servira“ obilje primera, od antičkih grčkih amfora do dela Boša, Brojgela i Goje, otkrivajući da je ono od čega se često branimo u svakodnevnom životu, upravo ono čemu smo nesvesno najčešće privučeni.

Tako autor napominje da su utvrđene tri različite pojave: ružno po sebi, formalno ružno i umetnički prikaz obe pojave. „U srednjem veku Bonaventura iz Banjoređa je govorio da slika đavola postaje lepa ako dobro prikazuje njegovu ružnoću. Ali, da li su tako mislili i vernici koji su na crkvenim portalima i freskama posmatrali scene nečuvenih paklenih muka. Da nisu možda reagovali sa strahom i teskobom, kao da su videli ružnoću prvog tipa, od koje se ledi krv u žilama, kao što bi za nas to bio pogled na pretećeg gmizavca“, pita se Eko i dodaje: „Verovatno su mnogi Rembrantovi savremenici, umesto da cene majstorstvo kojim je prikazivao seciran leš na stolu za anatomiju, reagovali užasnuto, kao da je leš pravi – kao što ni onaj ko je doživeo bombardovanje ne ume da na estetski nepristrasan način posmatra Pikasovu Gerniku...“

Naposletku, smisleno se zapitati šta je Umbero Eko imao smelosti da označi kao ružno, a da mu to ne bude spočitano? I gde su granice između te dve suprotnosti – lepog i ružnog? Da li je ružnoća zaista sušta suprotnost lepoti ili je to viđenje tek privid uslovljen nekim drugim promenljivima? Jednostavno, pojmovi lepog i ružnog su i društveni fenomen i trebalo bi imati na pameti da je „plemstvo“ ukus „plebsa“ uvek karakterisalo skarednim.

Zato se moramo pripremiti da oprezno pratimo ovu našu istoriju ružnoće u njenoj raznovrsnosti, u njenim složenim otklonima, u raznolikosti reakcija, koje podstiču njeni razni oblici, u nijansama ponašanja, u načinima reagovanja“, zaključuje autor.

U suprotnom, ružno je, kao što Eko kaže, vezano za ružna iskustva, a tome kod nas nema mesta. (izvor)

Poglavlje – Ružnoća danas

Uvo antičkih naroda percepiralo je kao disonantne određene muzičke intervale i smatralo ih je neprijatnim, a klasičan primer muzičke ružnoće vekovima je bio interval povećane kvarte, odnosno tritonus, kao što je na primer Do-Fa diesis. Srednji vek je bio toliko uznemiren ovom disonancom da ju je definisao kao diabolus u muzici. Dočim, psiholozi su objasnili da disonance imaju moć da uzbude, i dogodilo se da su ih od trinaestog veka mnogi kompozitori koristili kako bi postigli određene efekte u odgovarajućem kontekstu.

Tako je diabolus često služio za dobijanje efekata napetosti ili nestabilnosti koje očekuju razrešenje, te su ga koristili Bach, Mozart u Don Juanu, Liszt, Musorgski, Sibelius, Puccini (u Toschi), do Bernsteinove West Side Story, ili, često, kako bi se nagovestila paklena priviđenja, kao što se događa u Berliozovoj Osudi Fausta.

Slučaj diabolusa u muzici mogao bi biti izvrstan zaključni primer za ovu istoriju ružnoće, jer nas pobuđuje na određene zaključke. Tri od njih trebalo bi da budu jasno utvrđeni iz prethodnih poglavlja: ružnoća se poima u vezi sa određenim vremenom i kulturom, neprihvatljivo od juče može postati ono što će biti prihvaćeno sutra, a ono što se percipira kao ružno, u pravom kontekstu, može doprineti lepoti celine.

Četvrto zapažanje navodi nas da ispravimo relativističku perspektivu: ako se diabolus uvek koristio za stvaranje napetosti, onda postoje reakcije utemeljene u našoj fiziologiji koje ostaju manje ili više nepromenjene kroz vremena i kulture. Diabolus je postupno bio prihvaćen, ne zato jer je postao ugodan, već upravo zbog njemu svojstvenog sumpornog mirisa kojeg nikada nije izgubio.

Iz tog razloga diabolus se danas pojavljuje u puno heavy metal muzike (na primer s Jimi Hendrixom u pesmi Purple Haze), a ponekad i kao eksplicitna “satanistička” provokacija (poput ploče kao što je Diabolus u Slayerovoj muzici).

George Romero, režiser Noći živih mrtvaca i drugih horor filmova, u jednom svom izlaganju o poetici, besedeći o dirljivoj nežnosti Frankensteinovog čudovišta, King Konga i Godzille, podseća da njegovi zombiji imaju smežuranu i trulu kožu, crne zube i nokte, ali da su i oni pojedinci koji poseduju strasti i potrebe poput naših vlastitih. I dodaje: “U mojim filmovima o zombijima, mrtvi koji se vraćaju u život predstavljaju svojevrsnu revoluciju, radikalni preokret u svetu koji mnogi od mojih ljudskih likova ne mogu da razumeju, radije žigošući žive mrtvace kao Neprijatelja, kada su oni, zapravo mi sami. Koristim krv u svoj njenoj užasnoj veličanstvenosti kako bi publici bilo jasno da su moji filmovi više društveno-politička hronika vremena nego glupih avantura salsa horora “.

Posezanje za ružnoćom je, dakle, sredstvo da se ukaže na prisutnost Zla? Ipak, isti Romero priznaje da horor “diže prodaju do zvezda” a potom priznaje da je horor cenjen budući zanimljiv i uzbudljiv.

Da ne govorimo o tome kada on postaje veličanje Zla, makar i u marginalnim slučajevima kao što je satanizam psihopata.

Tako bivamo suočeni sa šumom protivrečnost. Čudovišta koja su možda ružna ali svakako dopadljiva, poput ETija ili vanzemaljaca iz Ratova zvezda koji ne fasciniraju samo decu (koju su uostalom osvojili dinosaursi, pokemoni i ostala izobličena bića), već i odrasle, koji se sa svoje strane upravo opuštaju gledajući splatter filmove u kojima ljudski mozgovi bivaju zgnječeni i krv prska pa zidovima, dok ih književnost zabavlja pričama o užasu.

Ne može se govoriti samo o “degeneraciji” masovnih medija, jer i savremena umetnost praktikuje ružnoću i slavi je, ali ne više u provokativniom smislu avangarde s početka dvadesetog veka. Na određenim događanjima ne samo da se pokazuje neprijatnost koja je posledica sakaćenja ili hendikepa, nego je sam umetnik taj koji se podvrgava nemilosrdnom povređivanju vlastitog tela.

Čak i u tim slučajevima, umetnici tvrde da oni žele da ukažu na mnoge okrutnosti našeg doba, no ipak se ljubitelji umetnosti s razigranom i veselim duhom upućuju u galerije kako bi se divili ovim delima i performansima.

A sami korisnici su oni koji nisu izgubili tradicionalni osećaj za lepo, i koji osećaju estetske emocije pred prekrasnim pejzazom, lijupkim detetom, ravnim ekranom koji reprodukuje kanone Božanstvene komedije.

 

Česlav Miloš, O ružnom