Nakon sastanka evropske političke elite u Francuskoj, na kojem se razgovaralo o pomoći Ukrajini, a kome je prisustvovao i hrvatski premijer Andrej Plenković, hrvatskoj javnosti se obratio predsednik Republike Hrvatske Zoran Milanović. Kritikujuci stav premijera po pitanju Ukrajine ali i odnos cele EU Milanovic je na samom kraju izjave spomenuo da je George Friedman 1 jos pre deset godina " otvoreno govorio o ratu u Evropi". Milanoviću je Friedman poslužio kao "dokaz" da se veliki rat u Evropi spremao već decenijama unapred tj. da je scenario uključenja cele Evrope realnost.
Da li je Milanović bezrazložno pridao važnost Parizu ( Friedmanu)? Njegovo upozorenje nije bilo jedino.
Nakon prve Macronove izjave da su sve opcije uključenja Evrope otvorene kako bi se osiguralo da Rusija ne dobije rat, reagovali su pre svih francuski političari, kako sa leve tako i desne strane, a potom su reakcije stigle sa svih strana, iz EU, SAD-a i naravno same Rusije. Zvaničnim odgovorom Moskva je dala na znanje da bi se u slučaju slanja vojnog kontigenta članica NATO-a ( što je konkretan povod Milanovićevog istupanja) .."moralo govoriti ne samo o mogućnosti, nego o neizbežnosti ( direktnog sukoba). Na kraju se ispostavilo da u Parizu ipak nije došlo do koncenzusa, da svaka država mora samostalno i suvereno da odlučuje o slanju kopnenih trupa i naoružanja, a sudeci po reakcijama nakon sastanka male su sanse da se tako nesto desi ukoliko se ne dese neke sasvim nove okolnosti.
IPAK -
Zapad ne odustaje od sukoba sa Rusijom i Friedmanova izjava od pre deset godina tek je jedna od tekucih analiza. Scenariji ratova izradjuju se godinama na drugim mestima, ponesto javno, dosta toga tajno. Ne samo da takvi scenariji postoje, uz njih idu razrade do u detalje koje su u datim momentima realne upute i to sve umnogome podseca na simulacije pandemija (Crna ( mračna) zima, Atlantska oluja, SPARS Pandemija 2025-2028, Clade x, Događaj 201 - vidi, biolosko oruzje ) nakon kojih je ustanovljen sveobuhvatan program jedinstvenog, obavezujuceg "ponasanja" drzava sirom sveta. Tesko je prodredi do takvih programa a oni su glavna poluga globalisticke vlasti i neki buduci oblik nadiruceg totalitarizma. Na nivou Friedmana i ostalih analiticara svih vrsta postoji nekoliki rezonskih mogucnosti razvoja ovog konflikta.
;
- od sukoba relativno niskog nivoa u i oko članica NATO-a na prvoj liniji fronta (baltičke države, Poljska, Rumunija, Bugarska, Turska, Norveška)
- do velikog evropskog, a možda čak i transkontinentalnog rata koji bi uključio ne samo konvencionalno naoružanje vec i hemijsko, biološko i nuklearno oružje.
sa krajem
– poraz Rusije,
sa krajem
– poraz Rusije,
- kolaps Zapada predvođenog SAD-om (i posthladnoratovsko rešenje),
- nekakvo dogovoreno rešenje po uzoru na Jaltu 1945. (ili možda korejsko primirje iz 1953.),
- ili nuklearni Armagedon
..pa Plenkovici, Vucici i ostale briselske i svetske politicke protuve, izvol'te birajte scenario po zelji, a vi narode krenite u dalje pohode na arene, utakmice, drustvene mreze, na gledanja zadruga itd.
ZAŠTO JE VAŽAN FRIEDMAN ?
Friedmanove analize o Ukrajini pre izbijanja sukoba bile su povod tadasnjih polemika a nakon što je rat zaista otpočeo one su ponovo dospele u centar pažnje. O čemu je zapravo govorio Fridman? Ko je Friedman i da li vrede njegove i uopste prognoze pojedinih analiticara?
Friedmanove analize o Ukrajini pre izbijanja sukoba bile su povod tadasnjih polemika a nakon što je rat zaista otpočeo one su ponovo dospele u centar pažnje. O čemu je zapravo govorio Fridman? Ko je Friedman i da li vrede njegove i uopste prognoze pojedinih analiticara?
2016
2016.-te godine, u jednom kratkom video obracanju ( intervjuu)Friedman je izneo misljenje da je Putinova odluka da uđe u rat moguća do 2017.-te. Nije pogodio godinu ali jeste namirisao rat.
Kada je ruski predsednik Vladimir Putin naredio svojim vazdušnim snagama da se povuku iz Sirije, Friedman je izjavio da se uopšte ne radi o Siriji. On je i put američkog državnog sekretara Johna Kerryja u Moskvu protumačio kao još jedan korak u procesu ( razgovora ) koji možda ne ide dobro.
Nedugo nakon toga Amerika je saopštila da će rasporediti dodatne snage u Istočnoj Evropi ( oklopnu brigadu u baltičku regiju i još dve brigade za raspoređivanje). Friedman je pojasnio da iako bi tri brigade trebale odvratiti sve ruske prodore u male baltičke države (Litvu, Latviju i Estoniju), one ne bi bile pretnja Putinovom ukrajinskom cilju. Ako Ukrajina ne može biti ruski satelit, Putin želi da barem ostane neutralna, zakljucio je.
Stav Belorusije da bi SAD trebale biti deo bilo kakvog rešenja, smatrao je Friedman, Putin je verovatno protumačio kao znak da ne može verovati ni Belorusiji. Rusko vojno planiranje dugo se oslanjalo na Baltik, Belorusiju i Ukrajinu kao svoju tampon zonu protiv potencijalnih evropskih neprijatelja. Ideja da američke borbene snage tamo zauzmu položaje je nešto što Putin ne može lako prihvatiti.
2017
Stav Belorusije da bi SAD trebale biti deo bilo kakvog rešenja, smatrao je Friedman, Putin je verovatno protumačio kao znak da ne može verovati ni Belorusiji. Rusko vojno planiranje dugo se oslanjalo na Baltik, Belorusiju i Ukrajinu kao svoju tampon zonu protiv potencijalnih evropskih neprijatelja. Ideja da američke borbene snage tamo zauzmu položaje je nešto što Putin ne može lako prihvatiti.
Friedman je procenio da Ruske vojne snage jos nisu spremne i da se nastavlja raditi na njihovom jačanju. Ipak, ako bude želeo Putin će biti spreman za jaču akciju protiv Ukrajine do 2017. Zbog toga SAD takođe jačaju snage u regiji. Zapravo, konstatovao je on, niko ni s jedne strane ne želi rat. Momentalno vojno raspoređivanje i preraspoređivanje su poput pijuna na ogromnoj šahovskoj ploči. Obe sile nastoje dobiti najpovoljniji ishod, obe se nadaju da će suprotna strana popustiti. Rusija se nada da će SAD izgubiti strpljenje i prihvatiti nagodbu, SAD misli da će Rusija u financijskim poteškoćama bankrotirati ako bude prisiljena čekati. Niti jedna strana nije potpuno uverena u sopstvenu pobedu.
2017
Razumevanje šta rat znači u Evropi
Ovo je poduži govor iz 2017.-te godine u kom Friedman u Mađarskoj objašnjava poziciju Evrope kroz istoriju i do 2017.-te s kratkim osvrtom i na rusko- ukrajinsku situaciju.
Razumevanje šta rat znači u Evropi
...Puno toga opraštamo kulturi, čiji je Mozart deo. Nešto je još uvek vredilo za Evropu u to vreme: nikada nije mogla pobediti samu sebe. Iako je osvojila prirodu i svet, bila je u stalnom građanskom, ratu sama sa sobom. Globalna moć Španaca, Nizozemaca, Francuza i Britanaca je propala i pet stotina godina čovečanstvo je razdirano građanskim ratovima. Ipak, u to vreme ništa nije bilo tako divno kao evropska kultura. Kad se osvrnem na taj period iz 21. stoleća osećam zavist. 1914. Norman Angell objavio je knjigu pod naslovom Velika iluzija, za koju je autor kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir. Taj engleski autor kategorički je tvrdio da se u Evropi više ne može ratovati... On je ovu knjigu napisao 1910. godine i naravno da je bio u zabludi jer, iako je bio vrlo pametan, nije shvatao da međuzavisnost povećava, a ne smanjuje mogućnost rata. ....Francuska i Nemačka su imale tri rata, jer su bile međuzavisne. Obe strane su se bojale da će druga zloupotrebiti ili pokušati prekinuti krhki odnos preuzimanjem kontrole.... i 1914. označila je početak najštetnijeg tridesetjednogodišnjeg razdoblja čovečanstva. Otprilike 500 miliona ljudi umrlo je između 1914. i 1945. iz političkih razloga. Ne mislim samo na Prvi i Drugi svetski rat, već uključujem i ruski građanski rat, španski građanski rat, veliku ukrajinsku glad i puno drugih događaja. Ova brojka je šokantna.
Amerika je carstvo, zašto Evropa nije jedno?
… Kada je Drugi svetski rat završio 1945., Evropa je postala okupirano područje.Jedan deo okupirali su Sovjeti, a drugi su zauzeli Amerikanci. Sovjeti su vladali drugačije od Amerikanaca, ali niko ne treba imati iluzija: odluke o Evropi nisu se donosile u Rimu, Berlinu ili Parizu nego u Washingtonu i Moskvi. Pitanje rata i mira, te suštinska dilema suvereniteta nije se rešavalo u evropskim gradovima. O njima su odlučivali Rusi u Moskvi i Amerikanci u Washingtonu. Srećom, Evropa je ostala mirna jer je Hladni rat bio sukob koji se potpuno zaledio. Niko nije mogao učiniti nikakve korake i niko se nije mogao pomaknuti.
Godine 1992. Sovjetski Savez se raspao, s dve posledice. Prvo, SAD su ostale jedina supersila. Rusija se izdvojila od sveta..(mada mocna)...nije znala šta bi s tom vlašću i nije je ni želela u određenoj meri, ali istorija zapravo ne mari za ono što ljudi žele. Činjenica je da je SAD imao tu ulogu ( svetske sile). Ono što se naziva američkim stolećem nije dvadeseto stoleće jer je Amerika imala samo malu moć u prvoj polovini. U drugom poluvremenu vodila se hladna, ali krvava borba sa Sovjetima. Gledajući unatrag znamo da su oni dobili bitku, ali ja sam bio tamo i često im ta pobeda nije pričinjavala zadovoljstvo.
Drugo, Evropa je ponovno stekla svoju neyzavisnost i stvorila je savez, Evropsku uniju. Ugovor iz Maastrichta tada je postao stvarnost, kao zrelo rešenje za sprečavanje daljnjih sukoba. Polazilo se od pretpostavke da će ekonomska integracija za sobom povući i političku stabilnost. Ta je pretpostavka sadržavala logiku i činila se istinitom između 1992. i 2008. Zatim se 2008. svet promenio u samo sedam nedelja. Dana 8. avgusta 2008. Rusija je napala Gruziju, ili kako to Rusi gledaju, Gruzija je napala Rusiju. ne znam sigurno. Rusija je napala Gruziju i najavila ponovni ulazak u istoriju. Pretpostavka koja se razvila na kraju Hladnog rata prema kojoj Rusija više nije agresivan akter u globalnoj politici, odjednom je postala lažna. Okupacija Gruzije nije se toliko odnosila na Gruziju, koliko na Ukrajinu, gde se u to vreme odvijala narandžasta revolucija. Rusi su time poslali poruku: Amerika nije u poziciji podržati Gruziju, svog saveznika. Toliko je vredila garancija Amerikanaca. Napali smo prijatelja Amerike, a Amerikanci nisu učinili ništa. Sve se to dogodilo početkom avgusta. Svet nije bio šokiran, ali je to bio početak njegove velike promene. U isto vreme dogodilo se još nešto: Lehman Brothers je bankrotirao, što je izazvalo financijsku krizu. To se pokazalo kao najveća kriza u istoriji EU. Sjedinjene Države doživele su tri takve krize od Drugog svetskog rata: krizu opštinskih obveznica, krizu nacionalnih dugova Trećeg sveta i val bankrota štednih institucija. Amerikancima to nije bilo nepoznato iskustvo. Međutim, Evropljani su se prvi put u životu suočili s financsijskom krizom. Najpre je došlo do bankarske krize, jer su banke kupile izvedene vrednosne papire od Amerike i propale. Evropljani za to uvek krive Ameriku, ali ipak valja istaknuti da su oni, Evropljani kupili vrednosne papire. Ali to nije ono što je tu važno.
Kolaps – Nemačka i Grčka verzija
Dok su SAD pokušavale pronaći rešenje za bankarsku krizu, u Evropi se ona pretvorila u nacionalne bankrote jer je evropska struktura bila fundamentalno nerazumna. Četvrto najveće svetsko gospodarstvo pumpa srce Evrope, izvozilo je 53% BDP-a. Drugim rečima....vlastito stanovništvo moglo je da potroši samo polovinu prihoda, Evropa je bila prisiljena izvoziti drugu polovinu, a kao što smo naučili na primeru Kine 2008. godine, veliki izvoznik jak je onoliko koliko su jaki njegovi kupci.
Nemačka je bila zainteresovana za posebnu organizaciju EU jer joj je trebala zona slobodne trgovine u koju bi mogla da distribuira polovinu svoje proizvodnje. Za to su bile potrebne dve stvari: zona slobodne trgovine koju je osigurala EU i valuta čija se vrednost može definisati na temelju nemačkih interesa za borbu protiv inflacije i maksimiziranje izvoza. Treće, briselski propisi stvorili su izuzetno komplikovan sistem koji se temelji na 26 različitih fiskalnih sistena, što je izuzetno otežavalo poslovanje preduzeća. Nije bilo Facebooka, Microsofta ili Applea koji su mogli izazvati Siemens.
To ne znači da nije bilo kreativnih stručnjaka koji su radili za niske plate na periferijama Evrope; Mađarski programeri poznati su po tome što su jeftini. Strukturni zahtevi preduzeća snažno su ograničili mogućnosti. To je dovelo do situacije u kojoj je gospodarski razvoj periferija bio potkopan stvarima koje su bile potrebne Nemačkoj i celoj severnoj Evropi. Tako je ova regija ušla u recesiju brže od Nemačke i ubrzo je došlo do situacije da se iz fiskalnih prihoda više ne finansiraju dugovi. Nemci sada kažu da su Grci posudili previše novca, na što Grci odgovaraju da ih je Deutsche Bank 2009., 2010. i 2011. nagovarala na kredite jer su hteli zadržati potražnju na periferiji. Svaka strana ima svoju verziju događaja.
Ono što se konkretno dogodilo je da je stopa nezaposlenosti dosegla 25-28%. Ne samo u Grčkoj nego i drugde, npr. u Španiji i na jugu Italije. Gledajući južnu Italiju, brojke su iste kao tokom američke krize 1930-ih ili u Nemačkoj 1920-ih. To su izuzetno visoke brojke. Oni odražavaju istoriju društvene katastrofe. Kad čujete o otpuštanju javnih službenika u južnoj Evropi, otpuštanja ne uključuju obične ljude. Među njima su lekari, inženjeri i mnogi drugi stručnjaci. Ako ste dobili otkaz u 45. godini života, ali ste dobro kvalifikovan stručnjak, možete reći “pa, dosta je loše, ali imam ušteđevinu i doći će bolja vremena”. To će vam dati ne samo nadu nego i očekivanja. Prava kriza u većini južne Evrope i severne Evrope je da ona traje već sedam godina i da još nema rešenja. U međuvremenu je Financial Times... objavio da špansko gospodarstvo raste dinamično, brže od ostatka Evrope, za 1,5%, dok nezaposlenost pada za 2 ‰.
Tri Evrope
Ovo je poduži govor iz 2017.-te godine u kom Friedman u Mađarskoj objašnjava poziciju Evrope kroz istoriju i do 2017.-te s kratkim osvrtom i na rusko- ukrajinsku situaciju.
Razumevanje šta rat znači u Evropi
...Puno toga opraštamo kulturi, čiji je Mozart deo. Nešto je još uvek vredilo za Evropu u to vreme: nikada nije mogla pobediti samu sebe. Iako je osvojila prirodu i svet, bila je u stalnom građanskom, ratu sama sa sobom. Globalna moć Španaca, Nizozemaca, Francuza i Britanaca je propala i pet stotina godina čovečanstvo je razdirano građanskim ratovima. Ipak, u to vreme ništa nije bilo tako divno kao evropska kultura. Kad se osvrnem na taj period iz 21. stoleća osećam zavist. 1914. Norman Angell objavio je knjigu pod naslovom Velika iluzija, za koju je autor kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir. Taj engleski autor kategorički je tvrdio da se u Evropi više ne može ratovati... On je ovu knjigu napisao 1910. godine i naravno da je bio u zabludi jer, iako je bio vrlo pametan, nije shvatao da međuzavisnost povećava, a ne smanjuje mogućnost rata. ....Francuska i Nemačka su imale tri rata, jer su bile međuzavisne. Obe strane su se bojale da će druga zloupotrebiti ili pokušati prekinuti krhki odnos preuzimanjem kontrole.... i 1914. označila je početak najštetnijeg tridesetjednogodišnjeg razdoblja čovečanstva. Otprilike 500 miliona ljudi umrlo je između 1914. i 1945. iz političkih razloga. Ne mislim samo na Prvi i Drugi svetski rat, već uključujem i ruski građanski rat, španski građanski rat, veliku ukrajinsku glad i puno drugih događaja. Ova brojka je šokantna.
Amerika je carstvo, zašto Evropa nije jedno?
… Kada je Drugi svetski rat završio 1945., Evropa je postala okupirano područje.Jedan deo okupirali su Sovjeti, a drugi su zauzeli Amerikanci. Sovjeti su vladali drugačije od Amerikanaca, ali niko ne treba imati iluzija: odluke o Evropi nisu se donosile u Rimu, Berlinu ili Parizu nego u Washingtonu i Moskvi. Pitanje rata i mira, te suštinska dilema suvereniteta nije se rešavalo u evropskim gradovima. O njima su odlučivali Rusi u Moskvi i Amerikanci u Washingtonu. Srećom, Evropa je ostala mirna jer je Hladni rat bio sukob koji se potpuno zaledio. Niko nije mogao učiniti nikakve korake i niko se nije mogao pomaknuti.
Godine 1992. Sovjetski Savez se raspao, s dve posledice. Prvo, SAD su ostale jedina supersila. Rusija se izdvojila od sveta..(mada mocna)...nije znala šta bi s tom vlašću i nije je ni želela u određenoj meri, ali istorija zapravo ne mari za ono što ljudi žele. Činjenica je da je SAD imao tu ulogu ( svetske sile). Ono što se naziva američkim stolećem nije dvadeseto stoleće jer je Amerika imala samo malu moć u prvoj polovini. U drugom poluvremenu vodila se hladna, ali krvava borba sa Sovjetima. Gledajući unatrag znamo da su oni dobili bitku, ali ja sam bio tamo i često im ta pobeda nije pričinjavala zadovoljstvo.
Drugo, Evropa je ponovno stekla svoju neyzavisnost i stvorila je savez, Evropsku uniju. Ugovor iz Maastrichta tada je postao stvarnost, kao zrelo rešenje za sprečavanje daljnjih sukoba. Polazilo se od pretpostavke da će ekonomska integracija za sobom povući i političku stabilnost. Ta je pretpostavka sadržavala logiku i činila se istinitom između 1992. i 2008. Zatim se 2008. svet promenio u samo sedam nedelja. Dana 8. avgusta 2008. Rusija je napala Gruziju, ili kako to Rusi gledaju, Gruzija je napala Rusiju. ne znam sigurno. Rusija je napala Gruziju i najavila ponovni ulazak u istoriju. Pretpostavka koja se razvila na kraju Hladnog rata prema kojoj Rusija više nije agresivan akter u globalnoj politici, odjednom je postala lažna. Okupacija Gruzije nije se toliko odnosila na Gruziju, koliko na Ukrajinu, gde se u to vreme odvijala narandžasta revolucija. Rusi su time poslali poruku: Amerika nije u poziciji podržati Gruziju, svog saveznika. Toliko je vredila garancija Amerikanaca. Napali smo prijatelja Amerike, a Amerikanci nisu učinili ništa. Sve se to dogodilo početkom avgusta. Svet nije bio šokiran, ali je to bio početak njegove velike promene. U isto vreme dogodilo se još nešto: Lehman Brothers je bankrotirao, što je izazvalo financijsku krizu. To se pokazalo kao najveća kriza u istoriji EU. Sjedinjene Države doživele su tri takve krize od Drugog svetskog rata: krizu opštinskih obveznica, krizu nacionalnih dugova Trećeg sveta i val bankrota štednih institucija. Amerikancima to nije bilo nepoznato iskustvo. Međutim, Evropljani su se prvi put u životu suočili s financsijskom krizom. Najpre je došlo do bankarske krize, jer su banke kupile izvedene vrednosne papire od Amerike i propale. Evropljani za to uvek krive Ameriku, ali ipak valja istaknuti da su oni, Evropljani kupili vrednosne papire. Ali to nije ono što je tu važno.
Kolaps – Nemačka i Grčka verzija
Dok su SAD pokušavale pronaći rešenje za bankarsku krizu, u Evropi se ona pretvorila u nacionalne bankrote jer je evropska struktura bila fundamentalno nerazumna. Četvrto najveće svetsko gospodarstvo pumpa srce Evrope, izvozilo je 53% BDP-a. Drugim rečima....vlastito stanovništvo moglo je da potroši samo polovinu prihoda, Evropa je bila prisiljena izvoziti drugu polovinu, a kao što smo naučili na primeru Kine 2008. godine, veliki izvoznik jak je onoliko koliko su jaki njegovi kupci.
Nemačka je bila zainteresovana za posebnu organizaciju EU jer joj je trebala zona slobodne trgovine u koju bi mogla da distribuira polovinu svoje proizvodnje. Za to su bile potrebne dve stvari: zona slobodne trgovine koju je osigurala EU i valuta čija se vrednost može definisati na temelju nemačkih interesa za borbu protiv inflacije i maksimiziranje izvoza. Treće, briselski propisi stvorili su izuzetno komplikovan sistem koji se temelji na 26 različitih fiskalnih sistena, što je izuzetno otežavalo poslovanje preduzeća. Nije bilo Facebooka, Microsofta ili Applea koji su mogli izazvati Siemens.
To ne znači da nije bilo kreativnih stručnjaka koji su radili za niske plate na periferijama Evrope; Mađarski programeri poznati su po tome što su jeftini. Strukturni zahtevi preduzeća snažno su ograničili mogućnosti. To je dovelo do situacije u kojoj je gospodarski razvoj periferija bio potkopan stvarima koje su bile potrebne Nemačkoj i celoj severnoj Evropi. Tako je ova regija ušla u recesiju brže od Nemačke i ubrzo je došlo do situacije da se iz fiskalnih prihoda više ne finansiraju dugovi. Nemci sada kažu da su Grci posudili previše novca, na što Grci odgovaraju da ih je Deutsche Bank 2009., 2010. i 2011. nagovarala na kredite jer su hteli zadržati potražnju na periferiji. Svaka strana ima svoju verziju događaja.
Ono što se konkretno dogodilo je da je stopa nezaposlenosti dosegla 25-28%. Ne samo u Grčkoj nego i drugde, npr. u Španiji i na jugu Italije. Gledajući južnu Italiju, brojke su iste kao tokom američke krize 1930-ih ili u Nemačkoj 1920-ih. To su izuzetno visoke brojke. Oni odražavaju istoriju društvene katastrofe. Kad čujete o otpuštanju javnih službenika u južnoj Evropi, otpuštanja ne uključuju obične ljude. Među njima su lekari, inženjeri i mnogi drugi stručnjaci. Ako ste dobili otkaz u 45. godini života, ali ste dobro kvalifikovan stručnjak, možete reći “pa, dosta je loše, ali imam ušteđevinu i doći će bolja vremena”. To će vam dati ne samo nadu nego i očekivanja. Prava kriza u većini južne Evrope i severne Evrope je da ona traje već sedam godina i da još nema rešenja. U međuvremenu je Financial Times... objavio da špansko gospodarstvo raste dinamično, brže od ostatka Evrope, za 1,5%, dok nezaposlenost pada za 2 ‰.
Tri Evrope
Razlike u interesima tri Evrope su očite. Nemačka, Austrija i Češka žive u jednoj stvarnosti. Južna Evropa živi u potpuno drugačijoj stvarnosti. Potpuno je drugačije biti južni Italijan nego biti Nemac u Frankfurtu.To naravno ne znači da su Nemci zli, ili da su Italijani dobri. Vrlo jednostavno, to je odraz političkog fenomena: neizvedivosti sadašnje strukture Evropske unije. I naravno, tu je i treći kraj, naš, vaš kraj,( Madjarska) gde ljudi žive svoje živote okrenuti istoku, radujući se onome što dolazi iza brda. S druge strane, Nemci očito imaju mnogo važnijeg posla od rata s Rusima.
Južni Evropljani pokušavaju pronaći rešenje, ali ne znaju gde ga tražiti. Posledično, imamo tri različita pogleda na to od čega se sastoji Evropa. Problem se u svakoj zemlji drugačije tretira. Verujem, a o tome sam i pisao, da je odluka premijera Viktora Orbána u vezi s kreditnom krizom dobra projekcija onoga što će verovnici nametnuti Evropi. Vrlo jednostavno, rekao je: “Ja sam premijer Mađarske, a ne ministar EU. Naši građani ne mogu otplaćivati hipotekarne kredite po tečaju koji je dosegla forinta. Ne želim da naši građani izgube svoje domove. Shodno tome, kao država imamo predlog: vraćamo određeni iznos u HUF ili ne vraćamo ništa. Razmislite o tome, nazovite me ujutro i recite mi šta mislite.” Orbánov čin je cenjen jer se dogodio više-manje istovremeno s kiparskom katastrofom. Pod pritiskom Nemačke, na Cipru su zamrznuti svi bankovni računi iznad 100.000 eura. To je prilično veliki iznos, ali je bolno za Rusiju ako je to sve ruski novac, a bolno je i za Britance koji tamo drže svu svoju ušteđevinu s namerom da je iskoriste na Cipru kako bi dočekali godine mirovine... S jedne strane , imali smo primer Cipra koji je izazvao socijalnu katastrofu, a s druge strane imali smo Orbána koji je shvatio ono što mnogi na periferiji ne razumeju: ako si dužan milijarde dolara ti diktiraš. Ako ste dužni samo sto dolara, drugi će vam diktirati. Tu je lekciju vrlo dobro naučila i grčka stranka Syriza.
Raznolikost Evrope je zaboravljena
No, povratak nacionalizma još je važniji evropski fenomen. Važnije je ne u smislu ekstremno desnih stranaka ili radikalno levih stranaka nego u sledećem smislu: kada predsednik Francuske Hollande razgovara s nemačkom kancelarkom, onda to nije razgovor između dva evropska političara; predsednik Francuske razgovara s nemačkom kancelarkom, zastupajući interese vlastite zemlje. Ako to ne učini, izgubiće sledeće izbore. Evropski političari kao članovi skupine ministara koji zajedno s onima iz drugih zemalja rade na stabilizaciji Evrope sve više gube svoje pozicije. Mnogo toga lošeg se može reći o nedavno nastalim radikalnim strankama, ali jednostavno bih rekao sledeće: Evropa ne funkcioniše. Neki tvrde da bi to moglo funkcionisati.
Moj odgovor je: učinite to. Sedam godina je prošlo, vreme je da se problem reši. Naravno, nije problem u tome što oni o tome nisu razmišljali ili što u Bruxellesu ne postoji think-tank koji bi mogao izraditi studiju. Pravi problem je ekstremno prepoznavanje da su Nemačka i Grčka različite. Problem je što se u entuzijazmu i uzbuđenju koji su pratili uspostavu Evropske unije, zajedničke valute i standarda zaboravilo na raznolikost Evrope. Položaj Grčke jednostavno ne dopušta održavanje tečaja eura. Država poput Nemačke nije u stanju održavati valutu čija je cena u Grčkoj. Bilo bi nerazumno pretpostaviti da bi sve države članice trebale koristiti zajedničku valutu s fiksnim tečajem, dok su porezne stope izrazito različite i kontrolisu ih nacionalne vlade.
Stogodišnje taktike – Šta Putin želi postići?
Dok je Evropa slabila, bilo je neizbežno da se Rusija vrati kao aktivni sudionik. Ono što se dogodilo u Kijevu duga je priča. Jesu li Amerikanci finansirali demonstrante? Apsolutno. Činili su to vrlo otvoreno.
Putinova optužba, prema kojoj je Amerika organizovala prosteste, tačna je utoliko što su Amerikanci bili uključeni. Ali Amerika ne može pokrenuti revoluciju. Dali su samo novac. Revolucija je zahtevala pravi očaj u Ukrajini. ...ako pogledamo Ukrajinu, Rusi su u svemu pogrešili. Naravno da su imali vrlo jasan motiv. Ta linija ( ukrajinska) simbolizuje osnovu evropskog poluostrva. Na zapadu je poluostrvo koje je s obe strane okružen vodom. Na istoku je Rusija. Baltičke države već su članice NATO-a; Sankt Peterburg, koji je nekada bio 1100 milja udaljen od NATO-a, udaljen je samo stotinjak milja. Belorusija… Šta reći.
Ukrajina: tamo su Rusi uništili Wehrmacht. Tu su ih potpuno uništili. Ovo je tampon koji garantuje njihovu sigurnost. Ne bi ga se odrekli, kao što ni Amerika ne može vratiti Teksas Meksiku. Neće se dogoditi. Ali ni oni ga ne mogu ponovno osvojiti. Nastup ruskih obaveštajaca u Kijevu bio je jadan. Nisu mogli pokrenuti ustanak, a nisu ga mogli ni nositi, hteli su sve pripremiti - izgubili su ili su bili neiskusni, ko će ga znati. Pokušali su s ustankom na istoku, do kojeg nije došlo i onda su poslali vojsku (i mi smo poslali vojsku, svi su poslali vojsku), a na kraju su Rusi bili prisiljeni stati. Važno je imati na umu jer ako neko u regiji kaže KGB ili FSB, ljudi pomisle na legendarni efikasan mehanizam. Taj mehanizam tamo nije bio tako efikasan kao drugde. Gledajući događaje iz ugla Amerike, od 1914. godine primenjuje se strategija stara stotinu godina. Sjedinjene Države intervenisu u Evropi kad god se neka država želi domoći vlasti.
To se dogodilo u Nemačkoj, kao i u Rusiji. Tokom Prvog svetskog rata poslali smo milionsku vojsku u Francusku nakon pada cara. U Drugom svetskom ratu okupirali smo Evropu 1944. u zadnji čas (sve ostalo je bilo preliminarno) i ucestvovali u razaranju Nemačke. Tokom Hladnog rata naučili smo da je kasnije pridruživanje gore nego ranije. Dakle, u Hladnom ratu ponovno smo se suočili s njima. Ipak je to bio isti rat: odnos Rusije i Nemačke. Hladni rat odnosio se na odnos te dve država.
Nije važno jesu li Rusi bili uspešni ili neuspešni u Ukrajini. Sjedinjene Države su odgovorile. Imali su umerene odgovore; ne u obliku neočekivanog vazdusnog napada ili nečeg sličnog jer se čuvaju za mesta gde im se ništa ne može učiniti, kao u Iraku. Umesto toga SAD je odlučila postaviti opremu u Poljskoj, Rumuniji i baltičkim državama u preventivne svrhe.
San i stvarnost na periferijama Europe
Józef Piłsudski, utemeljitelj moderne Poljske došao je na ideju Intermariuma: saveza od Baltičkog do Crnog mora. Nikada se nije dogodilo, između dva rata, ali sada će se dogoditi. Savezništvo Poljske, Rumunije i SAD-a je istinsko i duboko. Ne verujem da će biti rata. Ne znam hoće li se Rusi vratiti u Ukrajinu. No, ono što znam jest da će se sada podvući crta. Druga linija u tampon zoni periferija. Pitanje je šta će učiniti Mađarska.
Mađari su vrlo razborito pretpostavili da su Rusi blizu, u Evropi je haos i Amerikanci ionako neće doći. I ja bih isto mislio da sam premijer. No, Rusi nisu blizu, Amerikanci dolaze, a haos u Evropi i dalje traje. Evropski ekonomski haos pretvara se u NATO haos. Vojni savez čine vojske. Brojne zemlje članice NATO-a nemaju stvarnu vojsku, ali vole posećivati koktele u Bruxellesu. Vrlo ugodan provod.
Međutim, SAD svojim bilateralnim ugovorima čini ono što je oduvek činile u Evropi: zauzimaju odbrambenu poziciju. U međuvremenu, čini se da Rusi upućuju svakakve pretnje i obećanja dok ih uništavaju fluktuacije cena nafte.
Ova će regija uvek ostati granična regija. Područje koje treba osvojiti s obe strane. A ja govorim o povratku nacionalizma u Evropu. Španci slede španske interese, a čak i Škoti nameravaju slediti svoje interese. Isto rade i Katalonci. Ne samo zemlje, nego i regije unutar zemalja žele učiniti isto. Ovo je Evropa koju sada doživljavamo. Kad razgovaram s Evropljanima, uvek kažu da bi se hteli vratiti uobičajenom životu. Razdoblje od 1992. do 2008. bilo je nenormalno. Bilo je to prekrasno i izvanredno razdoblje, ali nije bilo normalno za Evropu. Evropljani veruju da ga mogu beskonačno produžiti, ali to ne mogu učiniti. Velika je zbrka u dve velike evropske institucije, EU i NATO. Rusi su slabi. Ipak, nemojmo zaboraviti: slaba Rusija može biti najgora Rusija.
Prvi korak nacionalne sigurnosti je zaštititi sebe. Mađarska je mala zemlja i mora biti deo saveza. Taj se savez sada razvija i jako se nadam da ćete mu se pridružiti.
Južni Evropljani pokušavaju pronaći rešenje, ali ne znaju gde ga tražiti. Posledično, imamo tri različita pogleda na to od čega se sastoji Evropa. Problem se u svakoj zemlji drugačije tretira. Verujem, a o tome sam i pisao, da je odluka premijera Viktora Orbána u vezi s kreditnom krizom dobra projekcija onoga što će verovnici nametnuti Evropi. Vrlo jednostavno, rekao je: “Ja sam premijer Mađarske, a ne ministar EU. Naši građani ne mogu otplaćivati hipotekarne kredite po tečaju koji je dosegla forinta. Ne želim da naši građani izgube svoje domove. Shodno tome, kao država imamo predlog: vraćamo određeni iznos u HUF ili ne vraćamo ništa. Razmislite o tome, nazovite me ujutro i recite mi šta mislite.” Orbánov čin je cenjen jer se dogodio više-manje istovremeno s kiparskom katastrofom. Pod pritiskom Nemačke, na Cipru su zamrznuti svi bankovni računi iznad 100.000 eura. To je prilično veliki iznos, ali je bolno za Rusiju ako je to sve ruski novac, a bolno je i za Britance koji tamo drže svu svoju ušteđevinu s namerom da je iskoriste na Cipru kako bi dočekali godine mirovine... S jedne strane , imali smo primer Cipra koji je izazvao socijalnu katastrofu, a s druge strane imali smo Orbána koji je shvatio ono što mnogi na periferiji ne razumeju: ako si dužan milijarde dolara ti diktiraš. Ako ste dužni samo sto dolara, drugi će vam diktirati. Tu je lekciju vrlo dobro naučila i grčka stranka Syriza.
Raznolikost Evrope je zaboravljena
No, povratak nacionalizma još je važniji evropski fenomen. Važnije je ne u smislu ekstremno desnih stranaka ili radikalno levih stranaka nego u sledećem smislu: kada predsednik Francuske Hollande razgovara s nemačkom kancelarkom, onda to nije razgovor između dva evropska političara; predsednik Francuske razgovara s nemačkom kancelarkom, zastupajući interese vlastite zemlje. Ako to ne učini, izgubiće sledeće izbore. Evropski političari kao članovi skupine ministara koji zajedno s onima iz drugih zemalja rade na stabilizaciji Evrope sve više gube svoje pozicije. Mnogo toga lošeg se može reći o nedavno nastalim radikalnim strankama, ali jednostavno bih rekao sledeće: Evropa ne funkcioniše. Neki tvrde da bi to moglo funkcionisati.
Moj odgovor je: učinite to. Sedam godina je prošlo, vreme je da se problem reši. Naravno, nije problem u tome što oni o tome nisu razmišljali ili što u Bruxellesu ne postoji think-tank koji bi mogao izraditi studiju. Pravi problem je ekstremno prepoznavanje da su Nemačka i Grčka različite. Problem je što se u entuzijazmu i uzbuđenju koji su pratili uspostavu Evropske unije, zajedničke valute i standarda zaboravilo na raznolikost Evrope. Položaj Grčke jednostavno ne dopušta održavanje tečaja eura. Država poput Nemačke nije u stanju održavati valutu čija je cena u Grčkoj. Bilo bi nerazumno pretpostaviti da bi sve države članice trebale koristiti zajedničku valutu s fiksnim tečajem, dok su porezne stope izrazito različite i kontrolisu ih nacionalne vlade.
Stogodišnje taktike – Šta Putin želi postići?
Dok je Evropa slabila, bilo je neizbežno da se Rusija vrati kao aktivni sudionik. Ono što se dogodilo u Kijevu duga je priča. Jesu li Amerikanci finansirali demonstrante? Apsolutno. Činili su to vrlo otvoreno.
Putinova optužba, prema kojoj je Amerika organizovala prosteste, tačna je utoliko što su Amerikanci bili uključeni. Ali Amerika ne može pokrenuti revoluciju. Dali su samo novac. Revolucija je zahtevala pravi očaj u Ukrajini. ...ako pogledamo Ukrajinu, Rusi su u svemu pogrešili. Naravno da su imali vrlo jasan motiv. Ta linija ( ukrajinska) simbolizuje osnovu evropskog poluostrva. Na zapadu je poluostrvo koje je s obe strane okružen vodom. Na istoku je Rusija. Baltičke države već su članice NATO-a; Sankt Peterburg, koji je nekada bio 1100 milja udaljen od NATO-a, udaljen je samo stotinjak milja. Belorusija… Šta reći.
Ukrajina: tamo su Rusi uništili Wehrmacht. Tu su ih potpuno uništili. Ovo je tampon koji garantuje njihovu sigurnost. Ne bi ga se odrekli, kao što ni Amerika ne može vratiti Teksas Meksiku. Neće se dogoditi. Ali ni oni ga ne mogu ponovno osvojiti. Nastup ruskih obaveštajaca u Kijevu bio je jadan. Nisu mogli pokrenuti ustanak, a nisu ga mogli ni nositi, hteli su sve pripremiti - izgubili su ili su bili neiskusni, ko će ga znati. Pokušali su s ustankom na istoku, do kojeg nije došlo i onda su poslali vojsku (i mi smo poslali vojsku, svi su poslali vojsku), a na kraju su Rusi bili prisiljeni stati. Važno je imati na umu jer ako neko u regiji kaže KGB ili FSB, ljudi pomisle na legendarni efikasan mehanizam. Taj mehanizam tamo nije bio tako efikasan kao drugde. Gledajući događaje iz ugla Amerike, od 1914. godine primenjuje se strategija stara stotinu godina. Sjedinjene Države intervenisu u Evropi kad god se neka država želi domoći vlasti.
To se dogodilo u Nemačkoj, kao i u Rusiji. Tokom Prvog svetskog rata poslali smo milionsku vojsku u Francusku nakon pada cara. U Drugom svetskom ratu okupirali smo Evropu 1944. u zadnji čas (sve ostalo je bilo preliminarno) i ucestvovali u razaranju Nemačke. Tokom Hladnog rata naučili smo da je kasnije pridruživanje gore nego ranije. Dakle, u Hladnom ratu ponovno smo se suočili s njima. Ipak je to bio isti rat: odnos Rusije i Nemačke. Hladni rat odnosio se na odnos te dve država.
Nije važno jesu li Rusi bili uspešni ili neuspešni u Ukrajini. Sjedinjene Države su odgovorile. Imali su umerene odgovore; ne u obliku neočekivanog vazdusnog napada ili nečeg sličnog jer se čuvaju za mesta gde im se ništa ne može učiniti, kao u Iraku. Umesto toga SAD je odlučila postaviti opremu u Poljskoj, Rumuniji i baltičkim državama u preventivne svrhe.
San i stvarnost na periferijama Europe
Józef Piłsudski, utemeljitelj moderne Poljske došao je na ideju Intermariuma: saveza od Baltičkog do Crnog mora. Nikada se nije dogodilo, između dva rata, ali sada će se dogoditi. Savezništvo Poljske, Rumunije i SAD-a je istinsko i duboko. Ne verujem da će biti rata. Ne znam hoće li se Rusi vratiti u Ukrajinu. No, ono što znam jest da će se sada podvući crta. Druga linija u tampon zoni periferija. Pitanje je šta će učiniti Mađarska.
Mađari su vrlo razborito pretpostavili da su Rusi blizu, u Evropi je haos i Amerikanci ionako neće doći. I ja bih isto mislio da sam premijer. No, Rusi nisu blizu, Amerikanci dolaze, a haos u Evropi i dalje traje. Evropski ekonomski haos pretvara se u NATO haos. Vojni savez čine vojske. Brojne zemlje članice NATO-a nemaju stvarnu vojsku, ali vole posećivati koktele u Bruxellesu. Vrlo ugodan provod.
Međutim, SAD svojim bilateralnim ugovorima čini ono što je oduvek činile u Evropi: zauzimaju odbrambenu poziciju. U međuvremenu, čini se da Rusi upućuju svakakve pretnje i obećanja dok ih uništavaju fluktuacije cena nafte.
Ova će regija uvek ostati granična regija. Područje koje treba osvojiti s obe strane. A ja govorim o povratku nacionalizma u Evropu. Španci slede španske interese, a čak i Škoti nameravaju slediti svoje interese. Isto rade i Katalonci. Ne samo zemlje, nego i regije unutar zemalja žele učiniti isto. Ovo je Evropa koju sada doživljavamo. Kad razgovaram s Evropljanima, uvek kažu da bi se hteli vratiti uobičajenom životu. Razdoblje od 1992. do 2008. bilo je nenormalno. Bilo je to prekrasno i izvanredno razdoblje, ali nije bilo normalno za Evropu. Evropljani veruju da ga mogu beskonačno produžiti, ali to ne mogu učiniti. Velika je zbrka u dve velike evropske institucije, EU i NATO. Rusi su slabi. Ipak, nemojmo zaboraviti: slaba Rusija može biti najgora Rusija.
Prvi korak nacionalne sigurnosti je zaštititi sebe. Mađarska je mala zemlja i mora biti deo saveza. Taj se savez sada razvija i jako se nadam da ćete mu se pridružiti.
Prognoze
Da li ce se ukrajinski- ruski prosiriti na Evropu
Friedman nije nepogrešiv. Godine 1991. napisao je knjigu predviđajući da će Japan ući u rat sa SAD-om u sledećih nekoliko godina ('The Coming War with Japan'). Naravno, ništa se nije dogodilo. To ga nije sprečilo da napiše još jednu knjigu predviđanja. 'Dugi procvat' ( 2000-te) u kojoj je predviđao da smo na pola puta kroz 40-godišnje razdoblje neviđenog gospodarskog rasta koji će trajati do 2020. Umesto toga, svet ubrzo klatio na rubu najgore depresije od 1930-tih.
Prognoziranje je u principu neizvesna rabota pa ipak se od njega ne odustaje. Jedna stvar koja je zajednička svim ovim pokušajima političkih i ekonomskih predviđanja, piše na tu temu Dr Matthew Ashton , jeste odbijanje da se u prognoze ukalkulišu nepredvidivi događaji koji znaju da potpuno okrenu svet oko svoje osi i dovedu u pitanje naše najosnovnije pretpostavke. Pad Berlinskog zida dogodio se uprkos tome što hiljade političkih analitičara, naučnika nisu videli da će se to dogoditi. Jednako tako, svet je bio potpuno nespreman za događaje 11.septembra.Dodala bih najnoviji primer - Finska i Švedska odlučile su se pridružiti NATO-u – nešto što je pre samo godinu dana bilo nezamislivo.
Nužno je, takođe, napomenuti da se Fridmanov geopolitički pristup u velikoj meri temelji na principima utemeljitelja geopolitike (Kjellen, Haushofer, MacKinder) koji su objašnjavali istoriju sukoba polazeći od ideje prostora ( borbe za prostor) stavljajući u prvi red teritorije i geografske položaje ( granice, prostorne mreže, prirodne resursie itd.). Te se teorije danas čine zastarelima; međutim, neki od tih metoda-analiza ostale su i danas itekako relevantne za objašnjenje vanjske politike država i njihove unutarnje organizacije. Tokom ovog rata dnevno smo slušali naše domaće analitičare koji su se koristili istim metodama.
Friedman je ovaj stari pristup proširio, reklo bi se ipak nedovoljno. Geoplotičari tek odnednavno, takoreći ovih par zadnjih godina, skreću pažnju na bitan uticaj sukoba kulura, religija, posebno na nove tehnologije, gubitak državotvornih ingerencija u korist korporacija, globalnih centara moći i sl.
Upravo je ukrajinsko-ruski "rat"uneo promene koje su se ispostavile ključnim. On označava prekretnicu u evropskoj istoriji od većeg značaja od bilo kog trenutka od pada Berlinskog zida 1989. a verovatno, još dalje od kraja Drugog svetskog rata. Friedman uglavnom ostaje čvrsto vezan za stratečku politiku blokova ( uz geografiju) i to se mora imati na umu kao što se moraju na umu imati nepredvidivi događaji koje je spomenuo dr Ashton, a o kojima je svojevremeno pisao Nassim Taleb,
Friedman nije nepogrešiv. Godine 1991. napisao je knjigu predviđajući da će Japan ući u rat sa SAD-om u sledećih nekoliko godina ('The Coming War with Japan'). Naravno, ništa se nije dogodilo. To ga nije sprečilo da napiše još jednu knjigu predviđanja. 'Dugi procvat' ( 2000-te) u kojoj je predviđao da smo na pola puta kroz 40-godišnje razdoblje neviđenog gospodarskog rasta koji će trajati do 2020. Umesto toga, svet ubrzo klatio na rubu najgore depresije od 1930-tih.
Prognoziranje je u principu neizvesna rabota pa ipak se od njega ne odustaje. Jedna stvar koja je zajednička svim ovim pokušajima političkih i ekonomskih predviđanja, piše na tu temu Dr Matthew Ashton , jeste odbijanje da se u prognoze ukalkulišu nepredvidivi događaji koji znaju da potpuno okrenu svet oko svoje osi i dovedu u pitanje naše najosnovnije pretpostavke. Pad Berlinskog zida dogodio se uprkos tome što hiljade političkih analitičara, naučnika nisu videli da će se to dogoditi. Jednako tako, svet je bio potpuno nespreman za događaje 11.septembra.Dodala bih najnoviji primer - Finska i Švedska odlučile su se pridružiti NATO-u – nešto što je pre samo godinu dana bilo nezamislivo.
Nužno je, takođe, napomenuti da se Fridmanov geopolitički pristup u velikoj meri temelji na principima utemeljitelja geopolitike (Kjellen, Haushofer, MacKinder) koji su objašnjavali istoriju sukoba polazeći od ideje prostora ( borbe za prostor) stavljajući u prvi red teritorije i geografske položaje ( granice, prostorne mreže, prirodne resursie itd.). Te se teorije danas čine zastarelima; međutim, neki od tih metoda-analiza ostale su i danas itekako relevantne za objašnjenje vanjske politike država i njihove unutarnje organizacije. Tokom ovog rata dnevno smo slušali naše domaće analitičare koji su se koristili istim metodama.
Friedman je ovaj stari pristup proširio, reklo bi se ipak nedovoljno. Geoplotičari tek odnednavno, takoreći ovih par zadnjih godina, skreću pažnju na bitan uticaj sukoba kulura, religija, posebno na nove tehnologije, gubitak državotvornih ingerencija u korist korporacija, globalnih centara moći i sl.
Upravo je ukrajinsko-ruski "rat"uneo promene koje su se ispostavile ključnim. On označava prekretnicu u evropskoj istoriji od većeg značaja od bilo kog trenutka od pada Berlinskog zida 1989. a verovatno, još dalje od kraja Drugog svetskog rata. Friedman uglavnom ostaje čvrsto vezan za stratečku politiku blokova ( uz geografiju) i to se mora imati na umu kao što se moraju na umu imati nepredvidivi događaji koje je spomenuo dr Ashton, a o kojima je svojevremeno pisao Nassim Taleb,
________________
1. Prema enciklopedijskim podacima Fridman je diplomirao na City College of New York ( diploma političkih nauka), doktorirao je na Univerzitetu Cornell na temu državna uprava. Po struci je, dakle, politikolog. Tokom karijere specijalizovao se na području geopolitike. 1996. je osnovao Stratfor , privatnu obaveštajnu firmu sa sedisštem u Austinu, Texas koja se bavila i dugorocčnim prognoziranjem. Bio je izvršni direktor i glavni obaveštajni službenik. 2015.te je dao ostavku i te iste godine osnovao novu firmu, Geopolitical Futures ( www.geopoliticalfutures.com).
1 коментар:
Onaj tvoj kreten potpisao sporazum sa Zelenim, dve milijarde evra vojne pomoći ove godine, dalju pomoć u odbrani u narednih 10 godina, obezbeđivanje protivvazdušne odbrane i artiljerije, sa posebnim naglaskom na jačanju ukrajinskog vazduhoplovstva.
Uz Holandiju je Estonija, Kanada izgleda i ovaj moj, Makron. Kao da do sada nisu bili svi oni, ceo NATO. Ovo je kao 1930-te, ako ne i pred sam rat.
Vidimo se ili van Evrope, na sigurnom ili svi na nebu.
Z.
Постави коментар