уторак, 1. мај 2012.

Nassim Nicholas Taleb, O ptičijem perju ( prolog iz Crnog labuda)




crni labud2crni labud3

CRNI LABUD - uticaj krajnje neverovatnog
Prevod
Ana Imširović Đorđević
Ana Ješić
                                     PROLOG
O ptičjem perju
1.
Ljudi u Starom svetu, pre otkrića Australije, bili su ubeđeni da su svi labudovi beli i činilo se da empirijski dokazi sasvim potkrepljuju to uverenje.Prizor prvog crnog labuda možda je bio interesantno iznenađenje za nekolicinu ornitologa (i druge silno zainteresovane za boje ptica), ali to nije poenta ove priče. Ona ilustruje ozbiljnu ograničenost učenja zasnovanog na posmatranju ili iskustvu i krhkost našeg znanja. Samo jedan prizor može da poništi opšti zaključak izveden na osnovu opažanja miliona belih labudova tokom celog milenijuma. Dovoljna je jedna jedina (i, kako sam čuo, prilično ružna) crna ptica.*
Proširiću to filozofsko-logičko zapažanje i zaći u empirijsku stvarnost,onu koja me opseda još od detinjstva.† Ono što ovde nazivamo Crni labud (i pišemo velikim slovom) jeste događaj koji ima sledeće tri odlike:

* Zahvaljujući sve masovnijoj upotrebi mobilnih telefona s kamerama skupio sam veliku kolekciju slika crnih labudova koje su mi čitaoci slali s putovanja. Prošlog Božića dobio sam i sanduk vina Crni labud (nije mi omiljeno), video-zapis (ne gledam video-snimke) i dve knjige. Radije gledam fotografije.

† Za događaje tipa Crni labud (velikim slovom) upotrebio sam logičnu metaforu s crnim labudom (malim slovom), ali ovaj problem ne bi trebalo brkati s logičkim problemom koji postavljaju brojni filozofi. Ovde se ne radi toliko o izuzecima, koliko o ogromnoj ulozi koju ekstremni događaji igraju u mnogim domenima života. Osim toga, logički problem se bavi mogućnošću izuzetka (crnog labuda), a moj se bavi ulogom izuzetnog događaja (Crnog labuda) koji dovodi do male predvidivosti i potrebe za većom otpornošću prema negativnim Crnim labudovima uz izlaganje pozitivnim Crnim labudovima
__________
2.
Prvo, vanredan je po tome što ne spada u domen uobičajenih očekivanja,jer ništa što se zbilo u prošlosti ne može ubedljivo ukazati na to da je on uopšte moguć. Drugo, uticaj mu je ogroman. Treće, i pored toga što je vanredan ljudska priroda nas nagoni da smišljamo naknadna objašnjenja za njegovu pojavu usled čega on postaje objašnjiv i predvidljiv.
Zaustaviću se ovde i sažeti navedeni trojac osobina: retkost, izuzetan značaj i retrospektivna (iako ne i perspektivna) predvidljivost.* Mali broj
Crnih labudova objašnjava gotovo sve u našem svetu, od uspona ideja i religija, dinamike istorijskih događanja, do važnih dešavanja u našim privatnim životima. Još otkako smo izašli iz pleistocena, pre otprilike deset milenijuma, uticaj Crnih labudova se povećavao. Naročito je osnažio tokom industrijske revolucije, kada je svet bivao sve složeniji, dok su uobičajeni događaji, oni koje izučavamo, pretresamo i nastojimo da predvidimo na osnovu čitanja novina, bivali sve nevažniji.
Zamislite samo koliko bi vam u osvit dešavanja 1914. vaše shvatanje sveta pomoglo da pogodite šta će uslediti (ne varajte koristeći objašnjenja koja vam je u glavu usadio dosadni profesor u srednjoj školi). A u slučaju Hitlerovog uspona i novog rata koji je usledio? Ili u slučaju naprasne smrti Istočnog bloka? U predviđanju uspona islamskog fundamentalizma? Ili u slučaju širenja interneta? Ili kraha berze 1987. godine (i još manje očekivanog oporavka)? Prolazni trendovi, epidemije, mode, ideje, novi umetnički pravci i škole – sve to sledi dinamiku Crnih labudova, kao i, doslovno, gotovo sve bitno čega biste se mogli setiti.
Crni labud predstavlja veliku zagonetku upravo zbog te kombinacije male predvidljivosti i ogromnog uticaja. Ali to još nije glavna tema ove knjige. Dodajmo tom fenomenu i činjenicu kako smo skloni da se ponašamo kao da on ne postoji! Ne mislim samo na vas, vašeg rođaka Džoija i mene, nego i na skoro sve „društvene naučnike“ koji već duže od jednog veka delaju u lažnom uverenju da svojim oruđima mogu meriti neizvesnost.
Primena takvih nauka o neizvesnosti na probleme u stvarnom
svetu odista je imala smešne posledice. Imao sam privilegiju da vidim takve slučajeve u sferi finansija i ekonomije. Upitajte nekog brokera da vam definiše „rizik“ i najverovatnije će umesto definicije predložiti koje mere da preduzmete kako biste isključili mogućnost Crnog labuda – a za predviđanje procene ukupnog rizika one nisu ništa vrednije od astrologije (videćemo kako se takve prevare zaogrću intelektualnim plaštom matematike).
* Crni labud je i nešto što je krajnje očekivano a ne desi se. Obratite pažnju na to da je, po pravilu simetrije, zbivanje krajnje neverovatne pojave ekvivalentno nedešavanju krajnje verovatne pojave.

________
3.
(U društvenom smislu to je endemski problem.
              Središnja ideja ove knjige je da smo slepi za slučajnost, posebno za krupne devijacije: Zašto smo mi, bili naučnici ili ne, genijalci ili obični ljudi, skloni da umesto šume vidimo drveće? Zašto se uporno bavimo detaljima, a ne mogućim značajnim i velikim događajima, uprkos očiglednim dokazima o njihovom golemom uticaju? I, ako sledite moju argumentaciju, zašto čitanje novina čak umanjuje vaše znanje o svetu?

          Lako je uvideti da je život kumulativan ishod nekolicine značajnih potresa. Dok sedite u fotelji (ili na barskoj stolici), zaista vam nije teško da utvrdite ulogu Crnih labudova. Izvedite sledeću vežbicu. Razmotrite sopstveni život. Uzmite u obzir značajne događaje, tehnološke promene i izume koji su se desili u vašem okruženju otkad ste se rodili i uporedite sve to s onim što se očekivalo pre nego što su se desili. Koliko ih je bilo predviđeno? Razmislite o svom privatnom životu, recimo o izboru profesije, pronalaženju partnera, preseljenju iz rodne zemlje, izdajama koje ste doživeli, neočekivanim dobicima ili gubicima. Koliko često su se te stvari odvijale po planu?

Ono što ne znate
Po logici Crnog labuda, ono što ne znate je znatno relevantnije od onogašto znate.* Uzmite u obzir da mnoge Crne labudove može da izazove I rasplamsa upravo to što su neočekivani.

Setite se terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine: da je 10. septembra taj rizik bio razumno predvidljiv, ne bi se ni desio. Da je takva mogućnost smatrana vrednom pažnje, nebom iznad kula bliznakinja kružili bi borbeni avioni, vrata na avionima bi bila zaključana i otporna na metke i napad se ne bi ni desio. Možda bi se desilo nešto drugo. Šta?Ne znam.

Nije li čudno kada vidite da se događaj desi upravo zato što nije trebalo da se desi? Kako da se od toga odbranimo? Bilo kakvo saznanje (na primer, da je Njujork laka meta za teroriste) može se obezvrediti ako I vaš neprijatelj zna da vi to znate. Možda je čudno, ali u takvoj strateškoj igri, ono što znate može biti zaista beznačajno*.
* Crni labud je rezultat kolektivnih i individualnih saznajnih ograničenja (ili iskrivljenja),a najviše oslanjanja na znanje; to nije objektivan fenomen. Najgora greška učinjena pri interpretaciji mog Crnog labuda jeste pokušaj da se definiše „objektivan Crni labud“ koji bi u očima svih posmatrača bio istovetan. Za žrtve, događaji od 11. septembra 2001. bili
su Crni labud, ali oni to svakako nisu bili za njihove počinioce. Ova poenta je dodatno razmotrena u Postskriptumu.

________
4.
To važi za sve rabote. Razmislite koji je „tajni recept“ vrtoglavog uspeha u ugostiteljskom biznisu. Da je poznat i očigledan, neko bi već došao na tu ideju i postala bi opšte mesto. Novi probitačan potez u poslu s restoranima morao bi da se oslanja na ideju koju niko od trenutnih ugostitelja ne bi tako lako smislio. Mora biti donekle neočekivan. Što je uspeh jednog poduhvata manje očekivan, to je manje konkurenata i utoliko
će preduzetnik koji sprovede tu ideju u delo postići veći uspeh. Isto se odnosi na industriju cipela i izdavaštvo – kao i svako drugo preduzetništvo.Isto važi i za naučne teorije – nikoga ne zanima da sluša trivijalnosti. Isplativost jednog poduhvata je, generalno gledano, obrnuto proporcionalna očekivanosti.

Uzmimo pacifički cunami iz decembra 2004. Da je bio očekivan, ne bi prouzrokovao toliku štetu – u pogođenim oblastima bi bilo manje ljudi, jer bi bio aktiviran sistem za rano uzbunjivanje. Ono što znate ne može ozbiljno da vam naškodi.
Stručnjaci i prodavci magle
S obzirom na udeo vanrednih događaja u istorijskoj dinamici, nesposobnost predviđanja vanrednog implicira nesposobnost predviđanja toka istorije.
Ali, mi se ponašamo kao da smo u stanju da predvidimo istorijske događaje ili, što je još gore, kao da smo u stanju da menjamo tok istorije. Pravimo tridesetogodišnje projekcije deficita socijalnog osiguranja i cena
nafte, ne shvatajući kako ne možemo da predvidimo ni šta će s time biti sledećeg leta – naše kumulativne greške u predviđanju političkih i ekonomskih događanja tako su strašne da se moram uštinuti kad god pogledam empirijske podatke jer nisam siguran da li možda sanjam. Ne iznenađuju toliko razmere pogrešnih predviđanja, već to što ih nismo svesni. To je posebno zabrinjavajuće kada se radi o smrtonosnim sukobima: ratovi su
u suštini nepredvidljivi (a mi to ne znamo). Zbog toga što ne razumemo kauzalne odnose između politike i prakse, lako se može desiti da agresivnim neznanjem izazovemo Crne labudove – poput deteta koje se igra izvodeći hemijske eksperimente.
* Ideja o otpornosti: zašto formulišemo teorije koje vode do projekcija i prognoza a ne fokusiramo se na izdržljivost tih teorija i posledice grešaka? Mnogo je lakše nositi se s problemom Crnog labuda ako se usredsredimo na otpornost prema greškama umesto na poboljšavanje predviđanja.
_______
5.
Mi smo nesposobni da predviđamo u oblastima podložnim uticaju
Crnog labuda, a uz to nismo toga svesni, što znači da određeni profesionalci koji veruju da su stručnjaci u stvari to nisu. Sudeći po empirijskim podacima o oblastima kojima se bave, oni o njima ne znaju više od opšte populacije, ali su mnogo bolji naratori – ili, što je gori slučaj, veštiji su u zamazivanju očiju pomoću složenih matematičkih modela. I veća je verovatnoća da nose kravate.

Pošto su Crni labudovi nepredvidljivi, potrebno je da se prilagodimo njihovom postojanju (umesto što naivno pokušavamo da ih predvidimo).
Možemo toliko toga da uradimo ako se usredsredimo na antiznanje, to jest na ono što ne znamo. Između ostalih blagodeti, možete odlučiti da sakupljate Crne labudove na koje se nabasa pukom srećom (one pozitivne) tako što ćete se maksimalno izložiti njihovom uticaju. Odista, u nekim sferama – poput naučnih otkrića i preduzetničkih kapitalnih investicija
– dobitak od nepoznatog je nesrazmerno veliki, pošto tu od retkih događaja obično može malo da se izgubi, a puno da se dobije. Videćemo da,protivno shvatanju društvenih nauka, gotovo ni do jednog otkrića, ni do jedne značajne nove tehnologije, nije došlo po planu i projektu – oni su, naprosto, bili Crni labudovi. Prava strategija za pronalazače i preduzetnike jeste da se manje oslanjaju na detaljno razrađene planove i maksimalno
se usredsrede na kreativno petljanje i prepoznavanje prilika kada
se pojave. Zato se ne slažem sa sledbenicima Marksa i Adama Smita: slobodno tržište ne funkcioniše zato što nagrađuje ili podstiče veštinu, nego zato što dozvoljava ljudima da imaju sreće, zahvaljujući intenzivnim probama i greškama. Dakle, strategija je sledeća: što više petljanja i nastojanja
da se stekne što više prilika za Crne labudove.

Saznajmo kako da saznajemo
Iz preteranog bavljenja onim što znamo proističe još jedna naša slična slabost: skloni smo da učimo pojedinosti umesto da usvajamo opšte zakonitosti.
Šta su ljudi naučili iz epizode od 11. septembra? Jesu li uvideli da se neki događaju, usled svoje dinamike, skoro nikako ne mogu predvideti? Nisu. Da li su naučili koja je to greška ugrađena u sistem zdravorazumskog razmišljanja? Nisu. A šta jesu naučili? Naučili su precizna pravila za izbegavanje mogućih islamskih terorista i visokih zgrada. Mnogi me uporno podsećaju kako je važnije da budemo praktični i preduzmemo opipljive korake nego da ispredamo teorije o znanju. Priča o Mažino liniji pokazuje kako smo naučeni da se držimo pojedinačnog. Francuzi su posle
Prvog svetskog rata, duž linije nemačke invazije u tom ratu, izgradili ziD u cilju sprečavanja ponovne invazije – i Hitler ga je (maltene) bez imalo muke zaobišao. Francuzi su izvanredno poznavali istoriju; samo su je učili tako što su se previše bavili pojedinostima. Izrazita praktičnost i opsednutost pojedinostima nije im pomogla da se zaštite.
____________
6.
Mi ne spoznajemo spontano da ne učimo da ne učimo. Problem leži u strukturi našeg uma: mi ne učimo pravila, već činjenice i samo činjenice.Izgleda da ne uviđamo najbolje metapravila (a takvo je pravilo da smo skloni da ne učimo pravila). Strastveno nipodaštavamo apstraktno.
Zašto? Na ovom mestu je neophodno – ujedno, to mi je plan i u ostatku knjige – i da izvrnem konvencionalan način razmišljanja naglavačke I da pokažem koliko je neprimenljiv na naše moderno, kompleksno i sve rekurzivnije okruženje.*

Ali, tu je i jedno dublje pitanje: za šta su stvoreni naši umovi? Čini se kao da imamo pogrešno uputstvo za upotrebu. Izgleda da nisu stvoreni za razmišljanje i introspekciju; da jesu, sada bi nam bilo lakše, ali u tom slučaju danas ne bismo ni bili ovde i ja ne bih sada pričao o tome – jer bi mog pretka nesklonog svetu činjenica, introspektivnog i duboko zamišljenog, pojeo lav, dok bi njegov rođak, nemisleći ali hitriji, odjurio u zaklon.Uzmite u obzir da razmišljanje troši vreme i generalno predstavlja znatno traćenje energije, kao i to da su naši preci duže od sto miliona godina živeli kao nemisleći sisari, te da mozak koristimo tek delić naše istorije, i to na stvari isuviše periferne da bi bile značajne. Dokazi upućuju na to da razmišljamo mnogo manje nego što smo uvereni da je to slučaj – osim, naravno, kada razmišljamo o tome

Nova vrsta nezahvalnosti

Tužno je setiti se svih onih ljudi prema kojima se istorija ponela nepravedno. Recimo, ukletih pesnika poput Edgara Alana Poa ili Artura Remboa koji su u društvu najpre bili prezreni a kasnije obožavani pa su se našli i u školskim programima (ima čak i škola koje nose imena negdašnjih srednjoškolskih propaliteta).
* Rekurzivno ovde znači da u svetu u kome živimo ima sve više povratnih sprega. One uzrokuju događaje koji onda uzrokuju nove događaje (recimo, ljudi kupuju knjigu zato što su je drugi kupili), pokrećući tako lavine i arbitrarne i nepredvidljive planetarne ishode tipa „pobednik dobija sve“. Živimo u svetu prebrzog toka informacija koji dodatno ubrzava takve epidemije. Isto tako, događaji se mogu desiti zato što nije trebalo da se dese.
(Naša intuicija je stvorena za okruženje u kome je splet uzroka i posledica jednostavniji i u kome je tok informacija sporiji). U doba pleistocena nije preovlađivao takav tip slučajnosti, pošto je socioekonomski život tada bio znatno jednostavniji.

_____________
7.
Avaj, ta priznanja su došla malo prekasno kako bi im dala serotoninski podsticaj da se izvuku iz svojih nemilih pozicija ili
postignu bolji uspeh u ljubavnom životu. Ali postoje heroji prema kojima je istorija ispala još nepravednija – to je vrlo tužna kategorija onih za čije junaštvo i ne znamo, a koji su nam spasavali živote i pomagali da izbegnemo katastrofe. Oni ne ostavljaju traga za sobom i čak nisu ni svesni svog doprinosa. Sećamo se onih mučenika što su umrli za cilj koji nam je
poznat, ali nikada onih, ništa manje zaslužnih, što su doprineli cilju koga nikada nismo ni postali svesni – upravo zahvaljujući njihovom uspešnom doprinosu. Naša nezahvalnost prema ukletim pesnicima bleda je senka te druge vrste nezahvalnosti. To je kudikamo podmuklija nezahvalnost jer izaziva osećanje beskorisnosti kod neznanog junaka. Ilustrovaću to sledećim
misaonim eksperimentom.
Pretpostavimo da zakonodavac, hrabar, uticajan, mudar, uporan, vizionar, uspe da donese zakon obavezujući za sve avio '-kompanije koji se mora ispuniti do 10. septembra 2001; on propisuje da vrata svih pilotskih kabina moraju biti stalno zaključana i blindirana (što će mnogo koštati avio-kompanije koje se bore za opstanak) – za slučaj da teroristi odluče da upotrebe avione za napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku. znam da je ovo suludo, ali radi se samo o misaonom eksperimentu (svestan sam da zakonodavac koji je pametan, hrabar, vizionar i istrajan možda i ne postoji; ali u tome je poenta misaonog eksperimenta). Zakonske mere nisu popularne među zaposlenima u avio-kompanijama, pošto im komplikuju život. Ali takva bi sigurno sprečila da se desi ono što se desilo 11. septembra.
Osobi koja bi nametnula zaključavanje pilotskih kabina ne bi dizali spomenike po javnim trgovima. Njen doprinos ne bi bio ni ukratko pomenut, čak ni u čitulji: „Džo Smit, čijom zaslugom smo izbegli katastrofu 11. septembra, umro je od komplikacija oboljenja jetre“. Reakcija javnosti na meru koja deluje tako izlišno i rastrošno bi, uz zdušnu podršku pilota, mogla da dovede i do toga da dobije otkaz. Vox clamantis in deserto.*
Povući će se s posla deprimiran, osećajući se krajnje neuspešno. Umreće u ubeđenju da nije uradio ništa korisno. Želeo bih da mogu da mu odem na sahranu, ali, čitaoče, ja ne znam ko je on. Priznanje ipak može mnogo da znači. Verujte mi, priznanje ipak daje pravu injekciju serotonina, čak i onima koji žarko izjavljuju kako ne veruju u društveno priznanje i da odvajaju rad od plodova rada. A vidite kako je nagrađen neznani junak:
čak i njegov hormonski sistem pridružuje se uroti protiv njega
*Vox clamantis in deserto – lat. glas vapijućeg u pustinji – reči iz Svetog pisma. Danas se ta izreka upotrebljava kad se želi reći da neko nešto uzaludno radi ili upozorava na nešto, ostajući usamljen u tome. (Prim. prev.)
__________
8.
Sada se ponovo prisetite događaja od 11. septembra. Ko je, naposletku,dobio društveno priznanje? Oni koje ste videli u medijima, na televiziji,kako izvode herojska dela, kao i oni koje ste videli kako se trude da ostave utisak na vas da izvode herojska dela. U ovu drugu kategoriju spadaju ljudi poput Ričarda Grasoa, upravnika njujorške berze, koji je „spasio berzu“ i
za taj doprinos dobio ogroman bonus (u iznosu od nekoliko hiljada prosečnih plata). A trebalo je samo da objavi na televiziji početak rada berze– na televiziji koja je, kao što ćemo videti, nosilac nepravednog tretmana i značajan uzrok slepila za Crne labudove.
Ko će biti nagrađen: onaj guverner centralne banke koji izbegne recesiju ili onaj koji „ispravi“ greške svojih prethodnika i bude na tom položaju za vreme ekonomskog oporavka? Čiji je doprinos vredniji: političara koji izbegne rat ili onog koji započne novi (i bude dovoljno srećan da ga dobije)?

U pitanju je ista izokrenuta logika s kojom smo se susreli razmatrajućivrednost onoga što ne znamo. Opšte je poznato da je potrebnije sprečiti nego lečiti, ali čin prevencije retko biva nagrađen. Mi slavimo one čija imena ostaju zapamćena u istorijskim knjigama, na račun onih kojih u našim knjigama nema. Ljudska rasa nije samo površna (što može biti donekle izlečivo), ona je i veoma nepravedna.
Život je vrlo neuobiča jen

Ovo je knjiga o neizvesnosti; vašem autoru, redak događaj je jednak neizvesnosti.Moja tvrdnja da pre svega treba da proučavamo retke i ekstremne događaje kako bismo shvatili one obične možda zvuči preterano – ali odmah ću je razjasniti. Postoje dva moguća pristupa. Prvi se odnosi na odbacivanje vanrednog i usmeravanje na „normalno“. Istraživač ostavlja
„vanrednosti“ po strani i izučava uobičajene slučajeve. U drugom pristupu za razumevanje fenomena prvo je potrebno uzeti u obzir ekstremne slučajeve, naročito ako imaju izvanredan kumulativni učinak, kao Crni labud.
Ja ne marim mnogo za uobičajeno. Želite li da steknete sliku o prijateljevom temperamentu, moralnosti ili eleganciji, potrebno je da ga vidite na delu u ekstremnim situacijama, ne u redovnim uslovima ušuškanosti u svakodnevni život. Možete li da ocenite koliko je kriminalac opasan na osnovu onoga što radi tokom jednog običnog dana? Možemo li da izučavamo zdravlje bez poznavanja pogubnih bolesti i epidemija? Zaista, normalno je često nevažno.
_________
9.
Gotovo sve u društvenom životu posledica je retkih šokova i skokova od ogromnog uticaja; a istovremeno, sve što se u društvenom životu izučava usmereno je na normalno, posebno s primenom metoda zaključivanja pomoću zvonaste krive, koje vam ne kažu gotovo ništa. Zašto? Zato što ova kriva zanemaruje velike devijacije, ne može s njima da se nosi, a ipak nas ostavlja u uverenju da smo savladali neizvesnost. Njen nadimak u ovoj knjizi biće VIP – velika intelektualna prevara.
Platon i štreberi
Na početku pobune Jevreja u prvom veku naše ere, njihov bes je dobrim delom bio izazvan upiranjem Rimljana da u jevrejski hram u Jerusalimu postave kip Kaligule, u zamenu za stavljanje statue jevrejskog boga Jahvea u rimske hramove. Rimljani nisu shvatali da je za Jevreje (i kasnije levantske monoteiste) bog nešto apstraktno, sveobuhvatno, što nema nikakve veze s antro-pomorfnom, previše ljudskom predstavom koju su Rimljani
vezivali za reč deus. Problem je bio u tome što jevrejski bog nije bio prikladan za simbolički prikaz. Isto tako, ono što mnogi imenuju i podrazumevaju kao nepoznato, neverovatno ili neizvesno, ja shvatam drugačije.To nije konkretna i precizna kategorija znanja, jedno štreberski određenopolje, već upravo suprotno – to je nedostatak (i ograničenje) znanja. To je
izravna suprotnost znanju i trebalo bi da naučimo da izbegavamo upotrebu termina koji se odnose na znanje za opisivanje njegove suprotnosti.
Ono što nazivam platonizmom, po idejama (i ličnosti) filozofa Platona,jeste naša tendencija da brkamo mapu i realan teren, da se fokusiramo na čiste i dobro definisane forme, bilo da su to objekti poput trougla ili društveni pojmovi, kao što su utopije (društva izgrađena po kakvom smislenom planu) ili čak i nacionalnost. Kada takve ideje i krute konstrukcije nasele naš um, dajemo im prednost nad manje elegantnim stvarima,
onim čija je struktura haotičnija i manje čvrsta (ideja koju ću dalje razrađivati tokom cele knjige).

Upravo zbog platonizma mi mislimo da shvatamo više nego što uistinu shvatamo. Ali to nije uvek tako. Ja ne kažem da platonističke forme ne postoje. Modeli i konstrukcije, te intelektualne mape stvarnosti, nisu uvek pogrešni; pogrešni su samo u pojedinim specifičnim slučajevima primene na stvarnost. Poteškoća je u sledećem: a) što ne znate unapred (već tek
naknadno) gde mapa greši, i b) što te greške mogu da imaju ozbiljne posledice.Ti modeli su poput potencijalno korisnih lekova koji imaju malobrojne i nepredvidljive ali vrlo ozbiljne nuspojave.
__________
10.
Ograničenje platonizma je ona eksplozivna granica na kojoj se platonistički način razmišljanja susreće s haotičnom stvarnošću, gde jaz između onoga što znate i onoga što mislite da znate postaje opasno veliki. Upravo tu nastaje Crni labud.

Predosadno da bi se o tome pisalo

Filmski režiser Lukino Viskonti vodio je računa, bar tako kažu, o tome da kada glumci pokažu na zatvorenu kutiju u kojoj se navodno nalaze dragulji, u njoj zaista budu pravi dragulji. To je verovatno efikasan način da se glumci podstaknu na uverljivost, ali mislim da su Viskontijevi razlozi poticali i iz čistog smisla za estetiku i autentičnost – možda mu nije bilo u redu da zavarava gledaoca.
Ovo je esej koji izražava jednu osnovnu ideju; nije nikakvo recikliranje niti prepakivanje tuđih misli. Esej je u načelu impulsivna meditacija, a ne naučni izveštaj. Zato se izvinjavam ako u ovoj knjizi preskačem par očiglednih tema, iz uverenja da bi ono o čemu je meni predosadno da pišem i čitaocu moglo biti odviše dosadno da čita (takođe, izbegavanje dosadnog
može pomoći i da se proseje nebitno).

Priča ništa ne košta. Neko ko je pohađao previše predavanja iz filozofije (ili možda nedovoljno) mogao bi staviti primedbu da prizor Crnog labuda ne poništava teoriju da su svi labudovi beli, pošto ta crna ptica tehnički gledano i nije labud, jer je belina suštinska odlika labuda. Odista, oni koji previše čitaju Vitgenštajna (i pisanija o pisanijima o Vitgenštajnu) mogu
imati utisak da su jezički problemi važni. Sigurno jesu važni za napredovanje i ugled na odseku za filozofiju, ali mi, praktičari i donosioci odluka u stvarnom svetu, tako nešto ostavljamo za vikend. Kao što objašnjavam u poglavlju“Neizvesnost lažnog“, takvi fini detalji, uprkos znatnoj intelektualnojprivlačnosti, nemaju nikakve ozbiljne implikacije od ponedeljka do petka, za razliku od supstancijalnijih (ali zanemarenih) pitanja. Ljudi
u učionicama koji se ne suočavaju često sa situacijama u kojima treba doneti odluku u uslovima neizvesnosti, ne shvataju šta je važno a šta ne– čak ni oni koji izučavaju neizvesnost (ili naročito oni koji izučavaju neizvesnost). Ono što zovem praksom neizvesnosti može biti piraterija,robne špekulacije, profesionalno kockanje, rad u nekim ograncima mafije ili pak obično preduzetništvo. Stoga grmim protiv sterilnog skepticizma,
onog s kojim ne možemo uraditi ništa, kao i protiv prekomerno teoretskih jezičkih problema koji su dobar deo moderne filozofije učinili veoma irelevantnom za, kako se to podrugljivo naziva, širu javnost.
________
11.
(U prošlosti, bila ona dobra ili loša, retki filozofi koji nisu mogli sami da se izdržavaju zavisili su od podrške mecene. Današnji akademici apstraktnih disciplina zavise od mišljenja kolega, bez spoljnih provera, uz povremene patološke ispade pretvaranja međusobnih rasprava u uskogruda i razmetljiva nadmetanja
u dokazivanju veštine. Kakvi god bili nedostaci starog sistema,
makar je osiguravao nekakve standarde relevantnosti).

Filozofkinja Edna Ulman-Margalit je otkrila nedoslednost u ovoj knjizi i zamolila me da opravdam zašto koristim baš metaforu Crnog labuda za opisivanje nepoznatog, apstraktnog i neodređenog nepoznatog – i belih gavranova, ružičastih slonova ili stanovnika pred istrebljenjem na udaljenoj planeti koja kruži orbitom Tau Cetija.* Zaista me je uhvatila na delu.
Kontradikcija odista postoji; ova knjiga jeste priča, jer sam pre za to da koristim upravo priče za ilustraciju naše lakovernosti prema pričama I naše sklonosti opasnom narativnom sažimanju.†
Da biste zamenili jednu priču, potrebna vam je druga priča. Metafore i priče su (avaj) daleko moćnije od ideja; a i lakše ih je zapamtiti i zabavnije čitati. Ako sam se namerio na ono što nazivam narativnim disciplinama, najbolje oružje mi je naracija.
Ideje dolaze i prolaze, priče ostaju.
Zaključak

Zver na koju sam se ustremio u ovoj knjizi nije samo zvonasta kriva, ni statističar koji sam sebe zavarava, niti platonistički učenjak kome su potrebne teorije da se zamajava. To je poriv da se usredsredimo na ono što po nama ima smisla. Život na ovoj planeti danas zahteva mnogo više imaginacije nego što je mi po prirodi imamo. Nama manjka imaginacije i gušimo je i u drugima.

Primetićete da se u ovoj knjizi ne oslanjam na zversku metodu prikupljanja selektivnih potkrepljujućih dokaza. Iz razloga koje objašnjavam u poglavlju 5, to preterivanje s primerima nazivam naivnim empirizmom – jer nizanje anegdota odabranih tako da potkrepljuju neku priču ne predstavlja dokaz.

* Tau Ceti – zvezda u sazvežđu Cetus. (Prim. prev.)
† Metafora crnog labuda uopšte nije novijeg datuma – iako se obično pripisuje Poperu,
Milu, Hjumu i drugima, ja sam je odabrao zato što korespondira s antičkom idejom o
retkoj ptici. Rimski pesnik Juvenal govori o „ptici retkoj poput crnog labuda“ – rara
avis in terris nigroque simillima cygno.

___________
12.
Svako ko traži potvrde priče pronaći će ih dovoljno da zavara sam sebe – a bez sumnje i svoje kolege.* Ideja o Crnom labudu
zasniva se na strukturi slučajnosti u empirijskoj stvarnosti.

Da sumiram: ja u ovom (ličnom) eseju stavljam glavu na panj iznoseći tvrdnju, protivnu mnogim našim misaonim navikama, da našim svetom dominira ekstremno, nepoznato i vrlo neverovatno (neverovatno po merilima našeg trenutnog znanja) – a da mi, istovremeno, provodimo vreme ćaskajući o sitnicama, usredsređeni na ono što je poznato i što se ponavlja.To ukazuje na potrebu da se kao polazište uzmu ekstremni događaji,umesto što se tretiraju kao izuzeci koji se guraju pod tepih. Takođe iznosim još smeliju (i još iritantniju) tvrdnju da će, uprkos napretku i širenju našeg znanja – ili možda upravo zbog tog napretka i širenja – budućnost biti sve manje predvidljiva, a čini se kako su se i ljudska priroda i društvene „nauke“ urotile da to sakriju od nas.

fonarhiva  iz arhive
                             Božo Stojanović
                         prikaz knjige Crni labud  
Original  PDF  
SONY DSC

2 коментара:

  1. Анониман5. мај 2012. 18:43

    Kreacije rukovodećih oligarhijskih timova su predvidljiva.Umesto da mislimo i povezujemo stvari mi se pravimo blesavi i stvaramo misterije i pišemo crne labudove.

    ОдговориИзбриши
  2. Pozdravljam,

    i ne mogu da odolim a da ne prokomentarišem. svet je predvidljiv, samo ne znam ko ima moć da sabere sve informacije u sadašnjem trenutku koje će dovesti do nekog događaja.Mi nismo ti. Mi smo nesposobni da predvidimo.Zbog crnih labudova ili ko zna čega sve ne,nije ni važno.

    ОдговориИзбриши