Ukus ili sposobnost o kojima su govorili Heinichen i Geminiani nije bio lični prioritet nekog određenog izvođača ili kompozitora , pa ni sâmih autora, a čak ni onaj »opšte, obrazovane publike«. Napor i obrazovanje mogu nam svima dati jednak pristup ispravnom stilu, ali ukus jednoga je ukus sviju. O očekivanju da se pruži taj univerzalni ukus, kojim moraju ovladati svi uspešni kompozitori, zavisio je od autoriteta Heinichenova i Geminianijeva udžbenika. Bio je to autoritet koji je pod krinkom klasicizma mogao postati autoritaran. Uzmimo, na primer, Voltaireov članak (s. v. Goût) u 7. svesku Diderotove i D’Alembertove Enciklopedije, objavljen 1757, one iste godine kada je objavljen i Humeov poticajni esej, no koji je, čini se, izražavao pred-humeovsku formulaciju, prema kojoj je l’homme du goût, »čovek od ukusa« (uporedite to s Humeovim »čovekom osećaja« ili »osobe iz porodice« Marquisa de Venoste), izjednačen s connoisseurom (poznavateljem), onim koji poznaje pravila stila kao što gourmet (sladokusac, op. prev.) poznaje pravila kuhinje i stola za ručavanje. »Ako gourmet odmah zapaža i prepoznaje mešavinu dva likera, onda čovek od ukusa (connoisseur) zapaža na prvi pogled mešavinu dva stila« ‒ i, naravno, s tim se ne slaže.26 Pogreška da se tako učini tvori le goût dépravé, iskrivljeni ukus, poznat inače u jednostavnijem obliku kao loš ukus. Kad Voltaire priznaje izraz dobar ukus (le bon goût) onda je to povratno formirana suprotnost lošem ukusu (le mauvais goût), pa je stoga istog značenja kao i ukus (le goût), ali bez kvalifikacije. »Kaže se da nema smisla raspravljati o ukusima«, priznaje Voltaire:
manjkave organe. No nije tome tako s umetnostima; kako su njihove lepote stvarne,
postoji dobar ukus koji ih razabire i loš ukus koji ih ne prepoznaje; a manu duha koja
je uzrokom sumnjivog ukusa često se ispravlja.«27
Ovde Voltaire anticipira Eliota: za njega ukus nije tek stvar individualnog prioriteta, nego pristajanja na prihvaćeni standard. Odatle Voltaire povezuje »dobar ukus« s idejom usavršenog stila ili onoga što su istoričari književnosti krstili klasicizmom:
»Ukus se može pokvariti kod čitave jedne nacije; ova se nesreća obično
zbiva nakon stolećâ savršenosti. Umetnici koji se boje da su imitatori
traže puteve postrance; udaljavaju se od lepe prirode koju su njihovi
prethodnici prigrlili; ima neke zasluge u njihovim naporima; ta zasluga
zakriva njihove mane, a publika zanesena novotarijama trči za njima; no one
joj ubrzo dojade i javljaju se drugi koji čine nove napore da bi se svideli;
oni se još više udaljavaju od prirode nego oni prvi: ukus se gubi, okružuju nas
novotarije koje se jedne za drugima brzo zaboravljaju; publika više ne zna gde
je i uzalud žali za vremenima dobroga ukusa koja se više nikada neće vratiti;
to je odlagalište što ga čuvaju neki dobri dusi daleko od gomile.« 28
zbiva nakon stolećâ savršenosti. Umetnici koji se boje da su imitatori
traže puteve postrance; udaljavaju se od lepe prirode koju su njihovi
prethodnici prigrlili; ima neke zasluge u njihovim naporima; ta zasluga
zakriva njihove mane, a publika zanesena novotarijama trči za njima; no one
joj ubrzo dojade i javljaju se drugi koji čine nove napore da bi se svideli;
oni se još više udaljavaju od prirode nego oni prvi: ukus se gubi, okružuju nas
novotarije koje se jedne za drugima brzo zaboravljaju; publika više ne zna gde
je i uzalud žali za vremenima dobroga ukusa koja se više nikada neće vratiti;
to je odlagalište što ga čuvaju neki dobri dusi daleko od gomile.« 28
Ovaj potpuno aristokratski egzistencijalni pojam »dobroga ukusa«, uvek je na braniku protiv destabilizirajućih inovacija, ne može biti dalje od dobroga ukusa za kojim je težilo građanstvo i čije porello ovde istražujemo. To je presuđujući ukus. Kao još uvek dete 17. veka, Voltaire dogmatski locira svoj izvor u »prirodu«. Urednik Enciklopedije D’Alembert u dodatku Voltaireovu članku donekle modernizuje Voltaireov stav, dodeljujući moć presude »filozofiji«, što barem implicira ljudsko delovanje:
»Tako u stvarima ukusa površna nas filozofija udaljuje od istine, a bolje shvaćena
filozofija nas vraća njoj. Činimo dakle dvostruku nepravdu i književnosti i
filozofiji kad verujemo da si one mogu međusobno nauditi ili se isključivati.
Sve što pripada ne samo našem načinu poimanja nego i našem načinu osećanja pravo
je područje filozofije: bilo bi stoga nerazumno prognati ga na nebesa i ograničiti na
sistem sveta kao kad bi želeli sprečiti pesništvo da ne govori o bozima i ljubavi.
I kako bi pravi filozofski duh mogao biti suprotstavljen dobrome ukusu? On mu je
naprotiv najjača podrška, jer se taj duh sastoji u vraćanju svega njegovim istinskim
načelima, priznavanju da svaka umetnost ima svoju vlastitu prirodu, svako stanje duše
svoj vlastiti karakter, svaka stvar svoj vlastiti kolorit – jednom rečju da ne valja kršiti
I kako bi pravi filozofski duh mogao biti suprotstavljen dobrome ukusu? On mu je
naprotiv najjača podrška, jer se taj duh sastoji u vraćanju svega njegovim istinskim
načelima, priznavanju da svaka umetnost ima svoju vlastitu prirodu, svako stanje duše
svoj vlastiti karakter, svaka stvar svoj vlastiti kolorit – jednom rečju da ne valja kršiti
granice ikojega žanra.«29
Ovi citati iscrpljuju sve reference na dobar ukus (le bon goût; pre nego na nemodifi ciran ukus – goût) u Enciklopediji. Dodatak prideva ne menja značenje; »dobar ukus« ovde se ne razlikuje od posve jednostavnog »ukusa«, osećaja za ono što je prikladno, a što je Haydn prepoznao kao Mozartovu oznaku izabranosti. Francuski filozofi locirali su uzrok diskriminacije ne u opažajućem subjektu nego u zapaženom predmetu, shvaćenom prema »njegovoj osobitoj prirodi« čiji je presudilac filozofija. Prema njima, da bi se zadobio ukus valja se podvrći autoritetu. Postalo je zadatkom čitave nove čete mislilaca pojam ukusa emancipovati od vanjskog autoriteta, no istovremeno ostati veran ideji njegove univerzalnosti ili njegovog statusa, što je Kant nazvao sensus communis, »zdrav razum« u značenju »ideje zajedničkog osetila«.30 Ovo je zahtevalo ponešto maštovito balansiranje.
IV.
Kantovo je rešenje bila pretpostavka da je ukus subjektivan utoliko što se nije ticao svojstava predmetâ nego ugode ili neugode mislećih subjekata;31 ili, kako je on to formulisao: »Dati određen objektivan princip ukusa … naprosto je nemoguće, jer onda to ne bi bio sud ukusa«. 32 Pa ipak, te su reakcije bile idealno univerzalne, jer su proizlazile iz sposobnosti koju poseduju ljudi, samo ljudi i svi ljudi.33 Prema Kantovim pažljivim odredbama svi imaju ukus i svi imaju isti ukus. Stoga on mora uživati »zahtev na subjektivnu opštost« – ono što danas nazivamo intersubjektivnošću.34
Dokaz o univerzalnosti valja potražiti u konsenzusu koji se može razabrati uprkos velikoj raznolikosti u ukusima koji pogađaju prigodnog promatrača. Za Humea, sve to čini neophodnim tražiti ili ustanoviti »Standard Ukusa: pravilo prema kom razni osećaji ljudi mogu biti usklađeni; ili barem pružiti odluku potvrđujući jedan i osuđujući drugi osećaj«.35 Problem prosvetiteljskih teorija o univerzalnom ukusu bio je problem koji su predstavile netipične osobe, ljudi s očito normalnom nadarenošću, koji se uprkos tome nisu slagali s intersubjektivnim koncenzusom. Je li moguće govoriti o »krivom« ukusu, čak i ako, kao što smatra Kant (i s čim se, čini se, svako slaže ko započinje s Humeom), »sud ukusa nije … sud spoznaje«, pa ga se prema tome ne može smatrati stvarnim?36 Ako može postojati krivi ukus, onda može postojati i loš ukus; a ako postoji loš ukus, onda može postojati i normativni dobar ukus, kojemu se može težiti. Time se približavamo bîti našega problema.
Najinventivniji pokušaj objašnjenja krivog ukusa unutar univerzalističke teorije ukusa može se naći u Uvodu poznatog dela Edmunda Burkea "Filozofsko istraživanje o poreklu naših ideja o sublimnom i lepom " (Philosophical Enquiry into the Origin of Our Ideas of the Sublime and Beautiful), prvi put objavljenog 1757, one iste plodne godine u kojoj su objavljeni i sedmi svezak francuske Enciklopedije i Humeov esej o ukusu. Nakon što je definisao ukus kao »onu sposobnost ili one sposobnosti uma koje se nalaze pod delovanjem ili koje tvore sud o delima mašte i elegantnih umjetnosti«,37 Burke se pozvao na razlikovanje koje je John Locke napravio između duhovitosti i prosudbe.38 »Gospodin Locke«, pisao je, »vrlo ispravno i fino razmatra duhovitost kao uglavnom upućenost u traženje sličnosti; istovremeno, on primećuje da je posao prosudbe više traženje razlika« (str. 17); i, kao što je poznato iz iskustva, duhovitost je puno više ugodan posao, baš kao što je primećivanje sličnosti stvar neposrednog osećaja, dok sposobnost razlikovanja zahteva stručnost i duhovni napor. Burke stoga razmatra misao da je, s obzirom na to da je ukus prosudba, njegova primena manje ili više tačna, zavisno ne toliko o onome što naziva »vrhovnim načelom ljudi«, nego pre »o superiornom znanju« u smislu širokog poznavanja (str. 19).
To je ključan potez. Jednom nakon što pretpostavimo da ukus nije jednostavna ideja nego spoj osećajnosti i znanja, iz toga sledi da nedostatak ukusa može biti rezultat pomanjkanja u bilo kojoj od te dve kategorije. »Iz manjka [osećajnosti]«, piše Burke, »proizlazi pomanjkanje ukusa«, što će reći nesposobnost da se izrazi bilo kakva prosudba; dok »slabost u [znanju] tvori krivi ili loš [ukus]« (str. 22).Ovaj odlomak, istovremeno s Voltaireovom natuknicom u Enciklopediji, ali i delo novog naraštaja mislilaca, po mojem je znanju najranije priznanje ideje da može postojati nešto kao loš ukus što se razlikuje od pomanjkanja ukusa.
Posledice ovoga pronalaska ogromne su i pogubne; a Burke nije pred njima ustuknuo, što mu se upisuje u dobro. On priznaje da, ako »uzrok krivoga ukusa« jest »manjak prosudbe«, onda kriva procena umetničkih dela;
»može proizaći iz prirodne slabosti u razumevanju … ili, što je mnogo češći slučaj,
može proizlaziti iz … neznanja, nepažljivosti, predrasude, naglosti, lakoumnosti,
nepopustljivosti, ukratko iz svih onih strasti i svih onih mana koje izopačuju prosudbu
i u drugim stvarima, i ne manje tvore pristranost i u ovom rafiniranijem i elegantnijem području« (str. 23).
No, ako se »loš ili krivi ukus« može smatrati simptomom poroka ili izopačenosti, širom se otvaraju vrata zloupotrebi. Burke to prepoznaje u jednom posebno sadržajnom odlomku koji opširnije govori o jednom drugom svojstvu – naime, da diskriminacija pre umanjuje nego što pojačava užitak, jer smanjuje broj predmeta iz kojih možemo bezazleno postizati zadovoljstvo.
»Prosudba se uglavnom koristi za bacanje kamena smutnje na put mašte, za rasipanje prizora njezinih čarolija i za čvrsto vezivanje za neugodan jaram našega razuma: jer gotovo jedini užitak koji ljudi imaju u boljem procenjivanju od drugih sastoji se u nekoj vrsti svesnoga ponosa i nadmoći koja proizlazi iz ispravnog mišljenja; no tada je to nedirektan užitak, odnosno užitak koji ne potiče neposredno iz predmeta koji se razmatra« (str. 24).
Najinventivniji pokušaj objašnjenja krivog ukusa unutar univerzalističke teorije ukusa može se naći u Uvodu poznatog dela Edmunda Burkea "Filozofsko istraživanje o poreklu naših ideja o sublimnom i lepom " (Philosophical Enquiry into the Origin of Our Ideas of the Sublime and Beautiful), prvi put objavljenog 1757, one iste plodne godine u kojoj su objavljeni i sedmi svezak francuske Enciklopedije i Humeov esej o ukusu. Nakon što je definisao ukus kao »onu sposobnost ili one sposobnosti uma koje se nalaze pod delovanjem ili koje tvore sud o delima mašte i elegantnih umjetnosti«,37 Burke se pozvao na razlikovanje koje je John Locke napravio između duhovitosti i prosudbe.38 »Gospodin Locke«, pisao je, »vrlo ispravno i fino razmatra duhovitost kao uglavnom upućenost u traženje sličnosti; istovremeno, on primećuje da je posao prosudbe više traženje razlika« (str. 17); i, kao što je poznato iz iskustva, duhovitost je puno više ugodan posao, baš kao što je primećivanje sličnosti stvar neposrednog osećaja, dok sposobnost razlikovanja zahteva stručnost i duhovni napor. Burke stoga razmatra misao da je, s obzirom na to da je ukus prosudba, njegova primena manje ili više tačna, zavisno ne toliko o onome što naziva »vrhovnim načelom ljudi«, nego pre »o superiornom znanju« u smislu širokog poznavanja (str. 19).
To je ključan potez. Jednom nakon što pretpostavimo da ukus nije jednostavna ideja nego spoj osećajnosti i znanja, iz toga sledi da nedostatak ukusa može biti rezultat pomanjkanja u bilo kojoj od te dve kategorije. »Iz manjka [osećajnosti]«, piše Burke, »proizlazi pomanjkanje ukusa«, što će reći nesposobnost da se izrazi bilo kakva prosudba; dok »slabost u [znanju] tvori krivi ili loš [ukus]« (str. 22).Ovaj odlomak, istovremeno s Voltaireovom natuknicom u Enciklopediji, ali i delo novog naraštaja mislilaca, po mojem je znanju najranije priznanje ideje da može postojati nešto kao loš ukus što se razlikuje od pomanjkanja ukusa.
Posledice ovoga pronalaska ogromne su i pogubne; a Burke nije pred njima ustuknuo, što mu se upisuje u dobro. On priznaje da, ako »uzrok krivoga ukusa« jest »manjak prosudbe«, onda kriva procena umetničkih dela;
»može proizaći iz prirodne slabosti u razumevanju … ili, što je mnogo češći slučaj,
može proizlaziti iz … neznanja, nepažljivosti, predrasude, naglosti, lakoumnosti,
nepopustljivosti, ukratko iz svih onih strasti i svih onih mana koje izopačuju prosudbu
i u drugim stvarima, i ne manje tvore pristranost i u ovom rafiniranijem i elegantnijem području« (str. 23).
No, ako se »loš ili krivi ukus« može smatrati simptomom poroka ili izopačenosti, širom se otvaraju vrata zloupotrebi. Burke to prepoznaje u jednom posebno sadržajnom odlomku koji opširnije govori o jednom drugom svojstvu – naime, da diskriminacija pre umanjuje nego što pojačava užitak, jer smanjuje broj predmeta iz kojih možemo bezazleno postizati zadovoljstvo.
»Prosudba se uglavnom koristi za bacanje kamena smutnje na put mašte, za rasipanje prizora njezinih čarolija i za čvrsto vezivanje za neugodan jaram našega razuma: jer gotovo jedini užitak koji ljudi imaju u boljem procenjivanju od drugih sastoji se u nekoj vrsti svesnoga ponosa i nadmoći koja proizlazi iz ispravnog mišljenja; no tada je to nedirektan užitak, odnosno užitak koji ne potiče neposredno iz predmeta koji se razmatra« (str. 24).
VII, VIII deo
_________________________
26 »… si le gourmet sent & reconnoît promptement le mélange de deux liqueurs, l’homme de goût,
le connoisseur, verra d’un coup ‒ d’oeil prompt le mélange de deux styles« (Encyclopédie, VII: 761, online na: htt p://artfl srv02.uchicago.edu/cgi-bin/philologic/getobject.pl?c.6:1331:1.encyclopedie0513).
27 »On dit qu’il ne faut point disputer des goûts, & on a raison quand il n’est question que du goût sensuel, … parce qu’on ne peut corriger un défaut d’organes. Il n’en est pas de même dans les Arts; comme ils ont des beautés réelles, il y a un bon goût qui les discerne, & un mauvais goût qui les ignore; & on corrige souvent le défaut d’esprit qui donne un goût de travers.« (Encyclopédie, VII: 761.)
28 »Le goût peut se gâter chez une nation; ce malheur arrive d’ordinaire après les siecles de perfection. Les artistes craignant d’être imitateurs, cherchent des routes écartées; ils s’é oignent de la belle nature que leurs prédécesseurs ont saisie: il y a du mérite dans leurs eff orts; ce mérite couvre leurs défauts, le public amoureux des nouveautés, court après eux; il s’en dégoûte bientôt, & il en paroit d’autres qui font de nouveaux eff orts pour plaire; ils s’éloignent de la nature encore plus que les premiers: le goût se perd, on est entouré de nouveautés qui sont rapidement eff acées les unes par les autres; le public ne sait plus
où il en est, & il regrett e en vain le siècle du bon goût qui ne peut plus revenir; c’est un dépôt que quelques bons esprits conservent alors loin de la foule.« (Encyclopédie, VII: 761.)
29 »Ainsi dans les matieres de goût, une demi philosophie nous écarte du vrai, & une philosophie mieux entendue nous y ramene. C’est donc faire une double injure aux Belles-Lett res & à la Philosophie, que de croire qu’elles puissent réciproquement se nuire ou s’exclure. Tout ce qui appartient non seulement à notre maniere de concevoir, mais encore à notre maniere de sentir, est le vrai domaine de la Philosophie: il seroit aussi déraisonnable de la reléguer dans les cieux & de la restraindre au système du monde, que de vouloir borner la Poésie à ne parler que des dieux & de l’amour. Et comment le veritable esprit philosophique seroit-il oppose au bon goût? Il en est au contraire le plus ferme appui, puisque cet esprit consiste à remonter en tout aux vrais principes, à reconnoître que chaque art a sa nature propre, chaque situation de l’ame son caractere, chaque chose son coloris, en un mot à ne point confondre les limites de chaque genre.« (Encyclopédie, VII: 769.)
30 Immanuel KANT: Kritika moći suđenja, prev. na hrvatski Viktor D. Sonnenfeld, red. Danko Grlić,
Zagreb: Naprijed, 1976, 129.
31 Ibid., 37-38.
32 Ibid., 177.
33 Ibid., 44.
34 Ibid., 46.
35 David HUME: Of the Standard of Taste, Selected Essays, 136. Da takav standard postoji, Hume domišljato zaključuje iz trajnosti estetičkih sudova kad se usporede sa naučnim i filozofskim teorijama. Racionalno konstruisane teorije opovrgavaju njihovi naslednici, dok »istiniti izrazi strasti i prirode nakon malo vremena sigurno zadobijaju javno odobravanje, koje zauvek zadržavaju. … Ciceronova apstraktna filozofija izgubila je svoj uticaj, ali vatrenost njegova govorništva još je uviek predmetom našega divljenja« (str. 148-49).
36 I. KANT: Kritika moći suđenja,37
37 Edmund BURKE: On the Sublime, French Revolution, itd. Harvard Classics, Charles W. Eliot (ur.), sv. XXIV; New York: P. F. Collier and Son, 1909, 13. U tekstu će se dalje navoditi stranice iz tog izdanja.
38 Ovo razlikovanje donosi se u XI. poglavlju Lockeova traktata, naslovljenom »Of Discerning, and Other Operations of the Mind« (O razlikovanju i drugim operacijama uma)
Нема коментара:
Постави коментар