среда, 06. јануар 2021.

Ernesto Sabato: Najgore od svega je vrtoglava brzina

 




Ima oko dvesta pedeset miliona napuštene dece koja lutaju ulicama širom sveta.Ta nam deca pripadaju kao naša sopstvena i treba da budu prevashodni motiv naše borbe, i njihova najistinskija vokacija. 





  Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini. Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta. 

 Pri vrtoglavoj brzini ne rađaju plodovi niti ima cvetanja. Svojstven joj je strah, čovek počne da se ponaša kao automat, više ne oseća odgovornost, više nije slobodan, niti prepoznaje druge oko sebe. 

 Srce mi se steže kad vidim ljudska stvorenja u ovom vozu kojim se krećemo vrtoglavom brzinom, isprepadana i nesvesna kuda idu, nesvesna pod kojom zastavom se bije ova bitka za koju se, uostalom, nisu ni opredeljivali.

Atmosfera u Buenos Ajresu se promenila. Muškarci i žene užurbano idu ulicama ne videći jedni druge, a jedino do čega im je stalo jeste da ispune satnicu koja ugrožava njihovu ljudskost. Više nemaju vremena za ćaskanje uz kafu, što je bio jedan od znakova raspoznavanja ovog grada u vreme dok ga još nečoveštvo i prisila nisu pretvorili u pomahnitali megalopolis. Onda kada su majke vodile decu u parkove ili u posetu svojim starcima. Može li biti cvetanja pri ovolikoj brzini? Jedan od ciljeva ove jurnjava izgleda da je produktivnost, ali da li su ovi proizvodi istinski plodovi?  

  Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini; ako živi poput automata biće dokrajčen. Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta.
 

 Na putu smo, ali ne koračamo; nalazimo se u nekom prevoznom sredstvu kojim se krećemo bez zastoja, kao da smo ona nekakvom ogromnom splavu, ili nekom vasionskog gradu, kakvi kažu da će biti jednoga dana. Više se ništa ne kreće brzinom čovečjeg hoda; da li iko od nas više korača polagano? Ali vrtoglava brzina nije samo izvan nas, ona se prenela i na naš um, koji ne prestaje da emituje slike, te radi kao kada čovek daljinskim upravljačem menja televizijske kanale i kao da i on skače s jednog kanala na drugi; a možda je ubrzanje zahvatilo i naše srce, koje već bije ritmom žurbe ne bi li sve brzo prošlo i nestalo. Ova zajednička sudbina predstavlja za ljude veliku šansu, ali ko se usuđuje da iskoči napolje? Više ne umemo ni da se molimo, jer smo izgubili tišinu, ali i vapaj. 

 
Pri vrtoglavoj brzini sve deluje zastrašujuće i ljudi više ne razgovaraju. Ono što jedni drugima kazujemo više su šifre nego reči, više je informacija nego novost. Iščeznuće razgovora guši dogovor među ljudima, a time i mogućnost da sopstveni strah pretvore u pokretačku snagu koja će ga pobediti i pružiti im više slobode. Ali ozbiljan problem je što u ovoj bolesnoj civilizaciji ne samo da postoje eksploatacija i siromaštvo, nego i jedna uzročno-posledična duhovna beda. Ogromna većina ljudi ne želi slobodu, strahuje od nje. Strah je simptom našeg doba. On je toliki da bismo, ukoliko malo zagrebemo po površini, mogli da uočimo panikom zahvaćene ljude koji žive rukovodeći se zahtevnošću rada u velikim gradovima. Zahtevnost je tolika da čovek živi po automatizmu, baca se na posao a da prethodno nije imao mogućnost da izgovori ni jedno hoću niti ijedno neću. 

 Najviše ljudi u službi je neka apstraktne vlasti. Neki od zaposlenih zarađuju više a neki manje. Ali ko je taj slobodni čovek koji donosi odluke? Ovo je jedno od ključnih pitanja koja svi treba sebi da postavljamo sve dok ne začujemo, u sopstvenoj duši, šta je to za šta treba da preuzmemo odgovornost. 

 Smatram da treba da pružimo otpor: ovo je bila moja deviza. Ali se danas često pitam na koji način treba oživotvoriti ovu reč. Ranije, kada je život bio manje težak, pod otporom bih podrazumevao nekakav čin junaštva, kao što je odbijanje da se i dalje vozimo ovim vozom koji nas vodi u ludilo i nesreću. Može li čovek da traži od ljudi koji žive vrtoglavom brzinom da se pobune? Može li se od ljudi i žena u mojoj zemlji zahtevati da odbiju da žive u ovom divljem kapitalizmu ako čovek zna da oni izdržavaju svoju decu, svoje roditelje? Ako ja na njima takva odgovornost, kako čovek da traži na napuste takav način života? 




 Situacija se toliko promenila da treba ponovo, i detaljno, da razmotrimo šta podrazumevamo pod pružanjem otpora. Na to ne umem da vam odgovorim. Ukoliko bih imao odgovor na to pitanje, bio bih nešto poput Vojske Spasa, ili bih, kao oni verski fanatici – koji možda veruju u predskazanje – na sav glas izvikivao odgovor po ćoškovima ulica, sa žurbom s kakvom se postupa kada nas samo nekoliko metara deli od katastrofe. Ali, slutim da je ono što želim da vam poručim ovim pismom mnogo manje izuzetno, mnogo skromnije, nešto što bi bilo verovanje u čudo. Nešto što bi odgovaralo ovoj noći koju preživljavamo, možda tek nekakva sreća, nešto što bi pomoglo da se naša nada održi u životu. 

 Nedaće savremenog života, nezaposlenost i prenaseljenost dovele su do toga da se čovek ozbiljno zabrine za stvari koje se tiču ekonomije. I kao što je u ratu životna dilema da li je biti bolje vojnik na bojnom polju ili ranjenik u nekoj bolnici, u našim zemljama, za bezbroj ljudi, život se svodi na to da li će čovek imati stalno zaposlenje ili će biti izopšten. Veliki je osećaj napuštenosti koji se širi gradovima; velika usamljenost kakvu je iskusio prvobitni čovek jedna je od tragedija vrtoglavog življenja i delotvornosti. 

 Prva tragedija koja hitno treba da bude zaustavljena jeste čovekovo potcenjivanje sebe samoga, što je korak koji prethodi potčinjavanju i omasovljenju. Danas čovek sebe ne doživljava kao grešno biće, on sebe vidi kao zupčanik, što je tragičnije i još gore. A ta profanacija jedino može biti zaustavljena tako što se svako od nas uputiti pogled ka drugom čoveku, ne da bi procenio domet njegove lične uspešnosti niti da bi analizirao bilo koji od njegovih postupaka. Jedan zagrljaj može da nam pruži zadovoljstvo što pripadamo jednom velikom delu, u koje smo svi uključeni. 

 Ako bismo, uprkos strahu koji nas paralizuje, obnovili veru u čoveka, ubeđen sam da bismo bili kadri da pobedimo strah koji nas koči stvarajući od nas kukavice. Ja sam godinama živeo u okolnostima u kojima mi je život bio ugrožen. Da li sam se bojao? Dabome, bojao sam se do ludila, ali nisam mogao nazad. Da nije bilo mojih drugova, sirotog naroda sa kojim sam već bio sklopio ugovor, sigurno bih sve napustio. Čovek nema smelosti kada je sam i izolovan, ali je ima ako se toliko udubio u stvarnost drugih ljudi da mu više nema povratka. Kada sam radio u Komisiji CONADEP[1], noću sam sanjao užasne snove u kojima su mučenjima, naspram kojih bi ja pre izabrao smrt, bile podvrgnute osobe koje sam najviše voleo na svetu. Neustrašiv u snu, potom bih se budio izmučen i ne znajući šta dalje da radim, ali nekoliko časova kasnije nisam mogao da odbijem da saslušam one koji su molili da ih primim. Nisam mogao, bilo bi neprihvatljivo da kažem ne roditeljima čija su deca, istinski, bila izmasakrirana. 




  Hoću da kažem da nisam mogao da ih odbijem jer sam već bio unutar te priče. Tako to biva, čovek se ohrabri da priđe tuđem bolu, i život postaje jedan apsolut. Ali, najčešće se dešava da se, mi, ljudi, čak ne približujemo ni pragu onoga što se dešava u svetu, onoga što se događa svima, i onda gubimo mogućnost da nešto preduzmemo, da umremo mirne savesti, ostajući pripitomljeni poslušnici jednog društva koje ne poštuje ljudsko dostojanstvo. Mnogo je onih koji smatraju da je bolje ne mešati se, jer ideali uvek bivaju okaljani kao što se platonske ljubavi prljaju fizičkim dodirom. Verovatno tu ima neke istine, ali nas ljudske rane dozivaju. 

 To, međutim, zahteva stvaranje, nešto novo u odnosu na ono što sada preživljavamo, a stvaralaštvo je moguće tek u slobodi i duboko je vezano za smisao odgovornosti, to je sila koja pobeđuje strah. Čovek postmodernizma okovan je udobnostima koje mu obezbeđuje tehnika, i često se ne usuđuje da se prepusti dubokim iskustvima kao što su ljubav i solidarnost. Paradoksalno je, međutim, to što će ljudsko biće da se spase tek ako svoj život stavi na kocku za drugog čoveka, za svoga bližnjega, za svoga komšiju, za napuštenu decu koja po ulicama drhte od studeni, na vetrometini, nemajući zaštitu kakvu njihove godine iziskuju, što će nositi kao živu ranu do kraja života. 

 Ima oko dvesta pedeset miliona napuštene dece koja lutaju ulicama širom sveta.  

 Ta nam deca pripadaju kao naša sopstvena i treba da budu prevashodni motiv naše borbe, i njihova najistinskija vokacija. 

 Iz našeg odnosa prema tim siročićima može da nastane drugačiji način življenja, u kojem bi okrenutost sebi samima bila skandal, u kojem bi čovek mogao da otkrije i stvori jedan drugačiji svet. Istorija je najveći zbir grešaka, ratova, progona, mučenja i nepravdi, ali se, istovremeno, ili upravo zbog toga, milioni muškaraca i žena žrtvuju negujući one najbespomoćnije. Ti ljudi otelotvoruju otpor. 

  Ono što sada treba videti, štono veli Kami, jeste da li je njihova žrtva jalova ili plodotvorna, i ove je pitanje koje treba postaviti u svakom srcu, sa ozbiljnošću kakvu zahtevaju odsudni časovi. U toj odlučnosti prepoznaćemo mesto na kojem je svako od nas pozvan da pruži otpor; stvoriće se tada prostori slobode koji će moći da nam otvore do ovog časa neslućene horizonte. To je taj most, taj prelaz preko kojeg ćemo morati da pređemo. Ne možemo ostati vezani za prošlost niti možemo uživati gledajući u ponor. U ovom ćorsokaku u koji smo danas zapali, obnova čoveka i sveta ukazuje nam se ne kao jedan od mogućih izbora, već kao nešto tako neodložno kao što je rođenje deteta kada za to kucne čas. 

 Ljudi upravo u samim kriznim situacijama pronalaze snagu da ih prebrode. To su dokazali toliki muškarci i žene koji su se, imajući kao jedino sredstvo čvrstinu i hrabrost, izborili pobeđujući krvave tiranije na ovom našem kontinentu. Ljudsko stvorenje ume od prepreka da načini nove puteve jer je životu, da bi se obnovio, dovoljan prostor koliki pruža jedna pukotina. Pri tome je najvažnije da ne dozvolimo da se uguši ono što se može održati u životu. Da odbranimo, kao što su to herojski činili potlačeni narodi, tradiciju koja nam kazuje kolika je svetinja čovek. Da ne dozvolimo da nam izmakne draž malih trenutaka slobode u kojima možemo da uživamo: zajedničko sedenje za stolom sa dragim prijateljima, pružanje pomoći bespomoćnima, duge šetnje kroz šumu, zahvalnost koju osetimo u nekom zagrljaju. 

 Nekakav čin hrabrosti kao što je uskakanje u kuću koju je zahvatio požar. To nisu racionalni postupci, i ne treba ni da budu, jer ono što će da nas spase jeste ljubav. 

  „Otpor“ Str. 93-100, Plato, Beograd. 

  sa španskog: Slavica Kojić  

 Naslov originala: La Resistencia  

 za Stanje stvari priredio: Miroslav Zdravković

Нема коментара:

Постави коментар