недеља, 19. јул 2020.

FAUST – tragalac za znanjem ili zli čarobnjak

Anton Kaulbach, Faust und Mephisto 
1790- 1887


od renesanse....

   Samu reč ‘renesansa’ odmah povezujemo s čitavim nizom svetlih imena. Možda će nas ponajpre podsetiti na velikane umetnosti poput Giotta, Botticellija, Leonarda, Michelangela, Diirera, Brunelleschija, Donatella, Palladija, Rabelaisa, Ronsarda, Marlowea i Shakespearea. Ili, pak, na pokrovitelje umetnosti kao što su bili Lorenzo de' Medici, Ludovico Sforza ili Gonzage iz Mantove. Podsetiće nas na Borgije, čije se ime uvek vezuje uz intrige i političku moć. Uz renesansu se vezuju i imena moreplovaca, istraživača i konkvistadora poput Vasca da Game, Henrika Moreplovca, Kolumba, Vespuccija, Magellana, Drakea, Ralegha, Cortesa i Pizzara, teologa poput Luthera, Zwinglija, Calvina i Johna Knoxa, te humanističkih pisaca poput Erazma i sir Thomasa Morea. Tu su i vladari koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag u istoriji - Franjo I Francuski, carevi Svetog Rimskog carstva, Karlo V i Rudolf II, Filip II Španjolski, te Henrik VIII i Elizabeta I od Engleske.




      Međutim, iza svih ovih pojedinaca stoji arhetipska figura Fausta, renesansnog maga, sa svojim pozitivnim i negativnim aspektima. U faustovskoj je figuri utelovljen vladajući mentalitet renesanse - njeno glavno nadahnuće, duhovni i moralni (ili amoralni) kontekst i karakter, te obećanja, očekivanja i optimizam koji obeležavaju i opravdavaju njeno delovanje. Umetnici i njihovi pokrovitelji, istraživači i konkvistadori, teolozi, humanisti i svetovni moćnici, svi su oni ustrajali u svojim naporima, nepokolebljivo verujući da time stvaraju bolji, duhovniji svet, u kome će, kao nikada pre, znanje i moć udružiti snage u rađanju novoga čovečanstva. Upravo se u ovoj specifičnoj vezi između znanja i moći najsnažnije očituje figura Fausta ili renesansnog maga. Renesansa će iznedriti Fausta kao vrhovnog arhetipa i paradigmu modernoga zapadnog čoveka, kao vodeći mit u određenju zapadne kulture i civilizacije.

  Na nemačkom jeziku reč »Faust« znači »šaka«; a mnogi savremeni komentatori, smatrajući to dovoljno sugestibilnim, iako ne i posebno značajnim, ne pokazuju preteranu želju ulaziti dublje u poreklo ovoga imena.

  Na latinskom, međutim, »Faustus« znači »sretnik« ili »onaj koji uživa naklonost«. Upravo je to nadimak Simuna Maga, koji se sa svetim Petrom upustio u dvoboj u čudima. Faust je, dakle, kasnija inkarnacija ili avatar Simuna Maga iz XVI veka. Tome u prilog govore brojni detalji. Šimun je, navodno, putovao u pratnji prostitutke za koju je tvrdio da je reinkarnisana, Helena Trojanska. U gotovo svim verzijama priče o Faustu, uključujući Marloweovu i Goetheovu, glavni junak koristi svoje paklene moći kako bi se združio s Heleninim duhom. Neko bi mogao tvrditi kako Faust, barem u Marloweovoj drami, time neizbežno postaje prokletnik, jer njegovo sjedinjavanje s Helenom ujedno znači i sjedinjenje s bestelesnim sukubom, demonskim entitetom. Prema kasnijim komentatorima kao što je Joris-Karl Huysmans, polno združivanje s takvim entitetom - muškim inkubom[1] ili ženskim sukubom[2] - predstavlja tajanstven, neizreciv i neopisivo težak »greh protiv Duha Svetoga«, jedini greh koji, navodno, nikada ne može biti oprošten.

       Iako su ga uskoro zavile legende, čini se kako je zaista postojala istorijska osoba poznata kao Faust. Najraniji zapis koji se na njega odnosi bilo je pismo iz 1507. godine koje je napisao alhemičar i hermetički filozof Tritemius, a koje se danas čuva u vatikanskoj biblioteci. U poruci upućenoj Johannesu Virdungu von Hassfurtu, astrologu i hermetičaru na dvoru rajnskog elektora palatina u Heidel-bergu, Tritemius izveštava da je:


‘’...taj čovek, o kojem si mi pisao [sic], Georgius Sabellicus, koji se usuđuje nazivati najvećim od nekromanata, najobičniji brbljavac i lutalica ... javno govori o stvarima koje su odvratne i protivne učenjima Svete Crkve ... Magister Georgius Sabellicus, Faustus (Dr. Johann Georg Faust - pronounced /faʊst/; c. 1480 – c. 1540), junior, nadahnuće nekromanata, astrolog, drugi mag, hiromant, koji poseduje sposobnost divinacije koristeći se uzvišenim mestima i vatrom, a drugi je u veštini divinacije vodom... navodno je izjavio ... kako Hristova čuda nisu vredna tolikoga divljenja, te da on sam može činiti jednake stvari kao i Hrist... stigao je u Kreuznach, i ... obećao još izvrsnije stvari, držeći kako je u alhemiji prevazišao sve prethodne majstore, te da može razumeti i ispuniti sve ljudske želje. U međuvremenu, ispraznilo se učiteljsko mesto ... na koje je postavljen prema preporuci Franza von Sickingena, činovnika tvoga vladara i čoveka vrlo sklonog okultnom. S najgorim zločinačkim namerama uskoro je počeo zavoditi dečake, a kada su njegova dela konačno razotkrivena, izbegao je kazni davši se u beg...’’




       Tritemiusovi su komentari zanimljivi iz više razloga. Osim Fausta, ona svedoče o hermetičkim interesima Franza von Sickingena. Sickingen, blizak prijatelj Ulricha von Huttena, bio je jedan od najmoćnijih Slobodnih vitezova Carstva i jedan od vođa takozvane Viteške pobune protiv carske vlasti. Poput Fausta, i on će kasnije oduševiti Goethea i odigrati središnju ulogu u Goetheovoj drami Gotz von Berlichingen koja opisuje Pobunu vitezova.

       Što se, pak, samoga Fausta tiče, Tritemiusov nam opis pruža prilično jadnu sliku. Umesto veličanstvenog meštra - čarobnjaka, ovde je izronio tek sitni šarlatan i pederast. Jasno je, međutim, da je Tritemius uočio vezu između Georgiusa Sabellicusa i biblijskoga lika Šimuna Maga. Nalazimo se čak u iskušenju da postavimo pitanje nema li sam naziv »Faustus« poreklo u Tritemiusovu prezrivom i ciničnom odbacivanju Sabellicusa kao »Faustusa juniora... drugoga maga ...« - drugim rečima, kao bledu imitaciju i travestiju biblijskog čarobnjaka.

       U svakom slučaju, i bez obzira na to dolazi li od Tritemiusa ili, pak, od samoga Georgiusa Sabellicusa (Fausta), ime je ostalo, a jednako tako i Tritemiusovo mišljenje o njemu. Nijedan od kasnijih zapisa, koji se odnose na istorijskog Fausta, ne spominje ga u posebno laskavom svetlu. U pismu iz 3. oktobra, 1513. godine, neki Conrad Mutianus Rufus tvrdi kako je upoznao Fausta, »pukoga hvalisavca i budalu«, čuvši ga kako »brblja u jednoj krčmi...» 12. februara, 1520. godine, Faust se očigledno nalazio u Bambergu, gde je izradio astrološku kartu za gradskoga biskupa, prijatelja Ulricha von Huttena. Biskupove knjige sadrže podatak o iznosu isplaćenom »doktoru Faustu, filozofu«, za izradu horoskopa. 17. juna, 1528., jedan je pisar iz Ingolstadta zabeležio prisutnost »doktora Jorga Faustusa von Heidelberga«, koji je, ubrzo nakon toga bio prognan iz grada.

      Dokumenti govore kako se Faust, pre nego je bio isteran, predstavljao kao vitez Reda sv. Ivana, i zapovednik jednog od ivanovskih samostana na granici austrijske Karintije. Navodi se kako je bio sklon astrološkim prognozama kao, na primer, ona prema kojoj se proroci rađaju kada se Sunce i Jupiter nađu u istoj konstelaciji. Faust se spominje kao »Georgius Faustus Helmstet (ensis)«. Helmstet, selo kraj Heidelberga, pokazalo se kao mogući trag za savremenoga istraživača, Franka Barona. Baron je u arhivima heidelberškoga Univerziteta tražio podatke o studentima iz Helmsteta i pronašao nekog »Georgiusa Helmstettera«, koji je na Heidelbergu studirao od 1483. do 1487. godine. Među šezdeset i sedmoricom studenata upisanih u isto vreme, bio je jedan od dvojice koji su odbili otkriti svoje porodično ime. Diplomirao je godine 1484., a magistarsku je titulu stekao 1. marta, 1487. Ovo je, dakle, jedina informacija o poreklu istorijskog Fausta, koja sama po sebi ne govori mnogo.

      U maju 1532., četiri godine nakon izgona iz Ingolstadta, Faust se pojavio u Nurembergu. Gradski arhivi sadrže zapis izjave koju je potpisao zamenik burgomeistera( gradonačelnika, prim. autora bloga ) : »Siguran prolazak doktoru Faustu, velikom sodomiti i praktičaru crne magije ... odbija se«.

      Godine 1534., rođak Ulricha von Huttena, Filip von Hutten, takođe poznat kao Felipe de Urre, krenuo je sa španskom ekspedicijom u Novi Svet. On će kasnije nestati u divljinama Orinoca, u jalovoj potrazi za legendarnim izgubljenim gradom Manoa. U jednom od svojih poslednjih pisama, odaslanih iz današnje Venecuele početkom 1540., izvestio je kako su se reči »filozofa Fausta obistinile, jer nas je snašla loša godina«. Ovo bi značilo da je Filip, ili neko blizak njemu, pre polaska ekspedicije zatražio savet od Fausta.

        Poslednji zabeleženi spomen o istoriskom Faustu ujedno je i jedan od najkraćih, ali i jedan od najškakljivijih i najizazovnijih. Tokom 1534., mesijanska je sekta holandskih anabaptista preuzela vlast u Munsteru. Proglasivši grad novim Jeruzalemom, a svoga vođu »kraljem Siona«[3], dali su se u neobuzdane seksualne orgije praćene ubistvima, očekujući neizbežnu i skoru apokalipsu. Strahujući od anabaptističkih ustanaka na severu Nemačke, te u Holandiji i Flandriji, lokalni su moćnici skupili vojsku i početkom 1535. godine opkolili Munster. 25. juna grad je konačno pao, a istoga je dana bila zabežena i Faustova prisutnost. Nema, međutim, spomena o tome u kome je svojstvu Faust učestvovao  u tamošnjim zbivanjima; je li se nalazio među braniteljima ili napadačima. Isto tako nema spomena o tome što se s njim dogodilo posle, ili, ako se nalazio među braniteljima, kako je pobegao. Veruje se da je umro pre 1539., ali je tačan datum njegove smrti nepoznat.



      To je, otprilike, sve što se može pouzdano reći o istoriskom Faustu.

      Prema Franku Baronu, njegov navodni sporazum ili ugovor s Đavolm, proizlazi prvenstveno od Martina Luthera:

’Uticaj Martina Luthera najvažniji je činilac u nastanku legende o Faustu. Na samome početku, još za života istorijskog Fausta, Luther je prvi put proglasio čarobnjaka Fausta bliskim đavoljim saradnikom, a ta će saradnja biti osnovni element gotovo svih priča napisanih nakon Faustove smrti’’.

      Izgleda da je Luter prihvatio razlikovanje - prvi put ustanovljeno u Srednjem veku, a kasnije prihvaćeno i od strane hermetičara poput Fičina, Pica i Reuchlina - između božanske i prirodne magije s jedne strane, i sitnoga čarobnjaštva, nekromantije i vradžbina s druge. Nije, međutim, zabeleženo da je Luter izražavao neprijateljstvo prema svojim uglednim savremenicima kao što je, na primer, bio Agripa. No, osoba Fausta, onakva kakva izranja iz istoriskih zapisa, s te bi strane mogla biti predmetom sasvim opravdanih napada. Za Lutera je svaka magija koja proizlazi iz delovanja takve osobe mogla biti samo sotonske prirode. Tako se četrdesetih godina XVI veka, Faustov primer često spominjao kao opomena u luteranskim propovedima. Jedna od njih izravno ga je usporedila sa Šimunom Magom: ‘’Šimun Mag želio je odleteti u nebesa, ali Petar je molio za njegov pad ... Isto je u Veneciji pokušao i Faust. No, i on se žalosno obrušio na zemlju.’’

       Tako se šezdesetih godina XVI veka proširila legenda o Faustu kao »đavoljem šuraku«. Međutim, njegovo je ime - Georgius ili Georg - iz razloga koji ostaju nepoznati, bilo zamenjeno imenom Johannes. Upravo se kao Džon (John), engleskoj varijanti imena Johannes, on pojavljuje u Marloweovoj drami iz 1593. Godine 1562., navodnu je biografiju »Johannesa Faustusa« napisao i objavio Philipp Melanchthon, jedan od Lutherovih najvatrenijih štićenika. Ona je naišla na izvanredan odjek u popularnoj kulturi, doživevši devet izdanja u sledećih četrdeset godina. Ustvari, do kraja XVI veka u opticaju je bilo više od četrnaest izdanja priče o Faustu. Određeni su elementi, koje je u ovu priču uneo sam Melanchthon, uskoro postali standardima. Tako je, na primer, Fausta redovno posećivao demonski Mefistofeles, u liku crnoga psa. Zbog ovoga će, kako ćemo kasnije videti, u popularnoj predaji Faust često biti izjednačavan s Agrippom.

      U svim ranim verzijama priče o Faustu - onima iz XVI i XVII veka - samoga Fausta neizbežno sustiže zla sudbina. Čak se i Marlowe, samoproglašeni ateist, osetio obaveznim u svojoj publici izazvati religiozne osećaje i opisati glavnog junaka kao beznadnog prokletnika. Moralna je poruka sasvim jasna - sporazum s takozvanim ‘’nečistim silama’’ neizbežno vodi u propast. Međutim, u pozadini ove moralizacije leži mnogo opasniji podtekst, koji odražava crkveno - i, uopšte, hršćansko - neprijateljstvo protiv učenosti.

      Nije sporazum s Đavolom ono što vodi Fausta u prokletstvo, niti je to njegova želja za moći. U svim verzijama priče o Faustu, uključujući i kasniju Marloweovu i Goetheovu, glavni je junak vođen i motivisan, jednostavno, željom za znanjem. Ova ga želja u hršćanskim očima stigmatizira kao ‘zlog’. Iz nje proizlazi sporazum s Đavolom, dok je moć više-manje usputna posledica toga sporazuma. S hršćanskog je stanovišta svako znanje, ukoliko nije usklađeno s ustanovljenom crkvenom dogmom, suštinski zlo - čije je poreklo u oblasti paklenog ‘Iskušavatelja’, koji je prvi put u Rajskom vrtu naveo Evu da proba plod Drveta. Prema judeo-hršćanskoj predaji, izgon Adama i Eve iz izvorne čistoće posledica je probanja ploda s Drveta Znanja. Priča o Faustu, barem u svojim hršćanskim varijantama, odražava antipatiju s kojom je crkvena ortodoksija gledala na znanje. Ništa toliko rečito ne opisuje u kojim je razmerama hršćanstvo ne samo zahtevalo monopol na učenost, već i jačalo svoju moć držeći svoje sledbenike u zastrašujućem neznanju.

      Kakvi god bili prestupi istorijskog Fausta, greh legendarnog ili mitskog Fausta bio je sasvim drukčije prirode. U očima Crkve, on je proglašen krivim zbog svoje žeđi za znanjem i nastojanja da pronađe način na koji će je utoliti. Potraga za ovim sredstvima svakako leži izvan domena čistoga hršćanskog učenja, stoga ona neizbežno nosi predznak infernalnog.

       U kasnijim oblicima priče o Faustu - a svakako u Geteovoj verziji - ovoga tragača za znanjem ne sustiže uvek tako zla kob. U stvari, on biva oslobođen svake moralne i teološke krivice. Zaista, Goetheov Faust na kraju biva ne samo otkupljen, već i uzdignut do statusa Prometejske figure. Sva njegova nastojanja usmerena su ka jednome cilju, a to je, prema Geteu, izranjanje svesti. Čak ni u istorijskoj stvarnosti nisu svi prototipi Fausta bili prokletnici. Štaviše, oni koji su trpeli zbog svoje potrage trpeli su u rukama ljudskih, a ne božanskih posrednika.

Izvor: M.Baigent & R.Leight - “Eliksir I kamen”

izvor 



Нема коментара:

Постави коментар