Spekuliše se bez kraja i konca o haosu u kome bi Amerika i svet mogli da se nađu (ili ne nađu) nakon što Donald Tramp 20. januara bude inaugurisan za predsednika. Niko ne zna koliko toga u njegovoj proklamovanoj agendi je „za istinski“, a koliko političko poziranje pred biračkom bazom, demonstracija moći pred neprijateljima, ili deo pregovaračke strategije vis-à-vis Kongresa i brojnih stranih prijatelja i rivala. Ali koliko god se hvalisao i koliko god njegovi sledbenici želeli da kreiraju alternativne realnosti, Tramp nije u stanju da poništi zakone aritmetike, kao što će verovatno pokušati u predstojećim sedmicama, kad bude dostignut limit zaduživanja federalne države.
Državni deficit predstavlja razliku između godišnjih prihoda i rashoda, a nacionalni dug je zbir deficita nagomilanih tokom godina. Ove činjenice imaju realne političke implikacije, jer Sjedinjene Države imaju propisani plafon zaduživanja: zakonom se određuje do kog nivoa mogu da se zadužuju. Dženet Jelen, odlazeći sekretar za finansije, 28. decembra je izdala zvanično saopštenje kojim se najavljuje da će taj limit biti dostignut „između 14. i 23. januara“.
Preduzimanjem „vanrednih“ mera, Džo Bajden bi problem mogao da prevali na dolazeću Trampovu administraciju, kao oproštajni dar kojim bi uzvratio na Trampovo odbijanje da prihvati dogovor ranije postignut u Kongresu (u čemu je imao podršku Ilona Maska); a Tramp bi možda mogao da odloži trenutak suočavanja s istinom, ali samo nakratko. S mesečnim fiskalnim deficitom koji je u novembru dostigao 367 milijardi dolara i prosečnim mesečnim fiskalnim deficitom od 150 milijardi tokom 2024, neće proći puno vremena pre nego što trenutni plafon zaduživanja bude probijen. Nekih 110 milijardi dolara pridodatih božićnjem dogovoru za potrebe saniranja posledica prirodnih katastrofa i vanrednih situacija zadatak s kojim će se suočiti nova administracija neće učiniti ništa lakšim. U međuvremenu, ekstremisti u Republikanskoj partiji insistiraju da se plafon ne podiže, što znači da će deficit morati da bude eliminisan u potpunosti.
Ako Tramp ne može da republikance ujedini oko ovoga, biće mu potrebna podrška jednog broja demokrata, do koje bi mogao postizanjem novog sporazuma o limitu zaduživanja i budućim deficitima. Ali zašto bi demokrate pristale da podižu plafon zaduživanja ako bi jedino što bi se time postiglo bilo da Trampu omogući da Maska i druge oligarhe za podršku koju su mu dali nagradi masivnim i nepravednim kresanjem poreza?
Sva ta politička trgovina oko deficita i zaduživanja samo je jedan ugao budžetske trileme s kojom će se Tramp suočiti odmah po preuzimanju dužnosti. Drugi ugao predstavlja poreska politika. Ako postoji jedna stvar kojoj su Tramp i njegovi pajtaši istinski posvećeni, onda je to snižavanje poreza koje plaćaju korporacije i milijarderi. Njihov osnovni „princip“ je da učine permamentnim bezobzirna privremena smanjenja poreza koja je Tramp podržao tokom prvog mandata (od kojih mnoga ističu na kraju 2025.), te da dodatno smanje poreze koje plaćaju američke korporacije. Većina procena nagoveštava da bi se sprovođenjem takvih mera nacionalni dug uvećao za 7.500 milijardi dolara, mada Komitet za odgovorni savezni budžet (neprofitna i politički neutralna organizacija specijalizovana za praćenje budžetske politike, sa sedištem u Vašingtonu, prim.) procenjuje da bi taj iznos maksimalno mogao da bude i dvostruko viši.
Naravno, Trampova administracija će obećati čudesan privredni rast, ponavljajući staru bajku o tome kako smanjenja poreza sama sebe otplaćuju. Na stranu to što se tako nešto nikad nije dogodilo – ni posle smanjenja poreza 2017, ni nakon što je administracija Ronalda Regana poreze smanjila osamdesetih godina. Štaviše, očekuje se da će desetogodišnji trošak poreske politike prve Trampove administracije dostići 1.900 milijardi dolara. Polazeći s te tačke, trebalo bi biti fiskalni Hudini – ili demonstrirati dosad neviđeni nivo budžetskog nepoštenja – da bi se 7.500 milijardi svelo na nula dolara.
Ovo nas dovodi do trećeg ugla pomenute trileme: smanjenja potrošnje. Dobro je poznato da najveći deo potrošnje savezne države nije discrecionog tipa; ta potrošnja usmerena je ka programima poput socijalnog osiguranja, a izdvajanja u te svrhe čak ni većina republikanaca nipošto ne bi da redukuje. Povrh toga, gotovo polovina diskrecione potrošnje odlazi na odbranu – još jedan budžetski segment koji je republikancima prirastao srcu. To znači da na raspolaganju ostaje samo oko 750 milijardi dolara za diskrecionu potrošnju koja nije usmerena za odbranu. Da bi se deficit eliminisao, Tramp bi morao da ukine sve diskrecione vladine programe mimo onih koji se tiču odbrane – ne samo ministarstvo obrazovanja, već i nacionalne parkove, kao i agencije zadužene za unutrašnju bezbednost koje su Trampovoj administraciji potrebne za sprovođenje mera njegove nemilosrdne anti-imigrantske politike. A čak i u tom slučaju bi, i pre smanjenja poreza, završio bi s rupom od 1.000 milijardi dolara na godišnjem nivou, što postaje matematički nemoguće ukoliko samo nekoliko republikanskih kongresmena održi obećanje da granica deficita neće biti povećana.
Istovremeno, Tramp od Evropljana zahteva da svoja izdvajanja za odbranu povećaju na pet odsto bruto društvenog proizvoda. A ako bi SAD, koje trenutno za odbranu izdvajaju 3,1 odsto BDP-a, učinile isto (vrhunska hipokrizija bi bila postupiti drugačije od onog što se traži od drugih), to bi izdvajanja uvećalo za oko 600 milijardi dolara.
Kompromis republikanaca i demokrata je, naravno, i dalje moguć. To bi podrazumevalo progresivnu poresku reformu (sistem u kome oni koji više zarađuju plaćaju i veće poreze) i mere kojima bi se ojačali državni programi koji su odigrali tako važnu ulogu u životima miliona Amerikanaca. To ne bi zadovoljilo poreske jastrebove ili oligarhe okupljene oko Trampa, ali superbogatima državni programi nisu potrebni (ili barem oni tako veruju), pa što ih onda ne isključiti iz ovog procesa?
S obzirom na dosadašnja iskustva s Trampom, takav kompromis neće biti lako postići. Uslediće haos, kao što smo već mogli da vidimo kada je na nekoliko dana pred Božić umalo došlo do blokade savezne države. Izlaz koji je u tom trenutku nađen bio je da se rešavanje problema odloži za vreme kad Tramp bude u Beloj kući. Ali kom rešenju će se pribeći kad se problem ponovo nametne?
Stotine miliona života i imetaka zavisiće od toga koliko će bezbolno i brzo ova komplikovana situacija biti razrešena. Tramp i njegove pristalice možda priželjkuju da čitav svet okrenu naglavačke, ali prvo u red moraju da dovedu vlastitu kuću. A uopšte nije jasno kako to nameravaju da učine.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
Нема коментара:
Постави коментар