петак, 11. новембар 2016.

QUO VADIS, HOMINE?

Quo vadis, Gabor Urban, 2015


U prošlom milenijumu odigrale su se dve velike tehničke revolucije. Do njih su dovela otkrića parne mašine (Džeams Vat, 1736-1819) i polifaznog sistema proizvođenja, prenošenja i korišćenja električne energije (Nikola Tesla, 1856-1943). Zatim je na scenu stupila nuklearna energija, oslobođena u vihoru Drugog svetskog rata (Enriko Fermi, Čikago, decembar 1942.). Dve atomske bombe bačene na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki avgusta 1945. najavile su čovečanstvu mogućnost bliske apokalipse. Dok je ranijih milenijuma smak sveta mogao da bude izazvan samo gromadnim nebeskim telima, tokom  poslednjih šesdeset godina čovek je ovladao takvim moćima da sam može da sudi životu na planeti, da ga zatre u vremenu merenom danima, nedeljama ili mesecima. Njegov prst sad stoji na nuklearnom “obaraču”, a nova još strašnija oružja on dalje razvija.

Deluje zaprepašćujuće da se moderna civilizacija našla u takvom položaju posle 20. veka, veka grandioznih prodora nauke zahvaljujući  kojima je čovek premostio krajnje međe realnog sveta,  izgradio jedinstveni misaoni most između elementarnih čestica i Svemira. U čudesnoj slici sveta koju je čovek spoznao, on je sebi ostao najveća  nepoznanica i kazna.



Izgleda da je veliki nemački matematičar Karl Gustav Jakobi (1804-1851) pogrešio kada je iskazao veru u to da je osnovni cilj nauke da oplemeni ljudski duh. Taj cilj u novijem dobu sigurno nije ostvaren. Vreme prošlo i sadašnje pružaju nam brojna svedočanstva o zloupotrebama nauke. Procep između čovekovog misaonog i duhovnog razvoja sve više se širi i ne vidi se kraj takvog toka stvari. U našem vremenu ne ističe se nijedan značajniji mislilac, filozof humanista koji se bavi ovim problemom, tako da on “zvanično” ne postoji.

Urušavanje antičkih ideala o harmoniji u odnosu čoveka prema ljudima i Prirodi odvija se sve brže i brže u  postojećem svetu usmerenom ka osvajanju materijalnih dobara, postizanju ekonomske, političke i vojne premoći. Cena ovakve orijentacije savremenog društva postala je već preteška ne samo za ljudski rod, već i za planetu Zemlju.

Četiri pramaterije Starih Grka: zemlja, vazduh, vatra i voda, nesumnjivo neophodne za život, u kratkom razdoblju su u visokom stepenu degradirane i/ili postale nedostatne čoveku i ostalim živim bićima na Zemlji. U mnogim velikim gradovima vazduh je veoma zagađen, a voda nije za piće. Dobar deo tla je kontaminiran teškim metalima, štetnim organskim materijama ili je učinjen neupotrebivim za obradu i život na njemu. “Nuklearne vatre” su za sobom već ostavile toliku količinu radioaktivnog otpada (aktivnosti veće od 1023 bekerela) da njegova radioaktivnost premašuje zbir prirodne radioaktivnosti Zemljine atmosfere, hidrosfere i tla do dubine od nekoliko desetina metara!

Pored stalne degradacije čovekove životne sredine, do koje dovodi nezasito potrošačko društvo, povremeno se izvode suludi eksperimenti i dejstva na Zemlji, najčešće vojne prirode. Pomenuću samo nekoliko: probe nuklearnog oružja, eksplozije nuklearnih bombi u Van Alenovom Zemljinom magnetnom prstenu (odmah po njegovom otkriću!), pregrevanje slojeva jonosfere  mikrotalasnim zračenjem (američko oružje HAARP za “rat zvezda”) i dejstvovanje municijom sa osiromašenim uranijumom. U magacinima velikih sila odložene su nebrojne tone višekomponentnih nervnih bojnih otrova, kojima će se, skoro je izvesno, uskoro pridružiti još opasniji proizvodi genetičkog inžinjerstva sa svojstvima selektivnog delovanja na izabrane protivnike! To je, razume se, samo ono što je šire poznato. A šta još postoji što mi ne znamo!?

Uveliko se radi na globalnoj kontroli ljudske svesti i mišljenja putem propagande, nametanja određenog načina života, a i korišćenjem tehničkih sredstava (HAARP i sl.). Već se nazire polarizacija sveta na mali broj zemalja sa veoma imućnim i dugovečnim ljudima, koji će vladati planetom (“soft ware” čovečanstva!) i onih drugih sa brojnim siromašnim i kratkovečnim ljudima (“hard ware”), koji će biti potrebni moćnicima kao najamni radnici i onda kada budu postojali inteligentni roboti.

Čovek našeg doba ne samo da je upoznao osnovno ustrojstvo realnog sveta, već i mnoge njegove fine detalje, zatim sile koje njim vladaju, kao i njegovu genezu. U mnogim pojedinačnim slučajevima, bilo u strukturi stvari ili u prirodnim pojavama otkriva se postojanje čiste harmonije ili, pak, haosa, a negde se  njihovo dejstva prožimaju. Tako predanje kaže da je Demokrit smatrao čoveka produktom igre nužnosti i slučajnosti. Međutim, na naše zaprepašćenje svuda, kao u slučaju harmonije, tako i haosa, otkrivamo “prisustvo” matematike! Otud nam se neminovno nameće pitanje zbog čega ona na tako čudesan način objašnjava postojeće strukture i zbivanja u Prirodi? Nesumnjivo, nameće nam se zaključak da postoji nešto dublje iza svega što još nismo ili nikada nećemo dokučiti.

Još Starim Grcima harmonija koja je sreće u pojavnom delu Prirode privlačila je veliku pažnju. U geometriji oblika, nebeskim sferama  koje “sviraju “, umetničkim  delima velikih majstora oni su otkrivali “božanski poredak”, za koji, kao i za haos, mi danas raspolažemo još većim obiljem primera. Bacimo samo pogled na strukturu mikrosveta, koja nas svojom “šarom” neodoljivo podseća na pirotski ćilim naših baka.




Ne manje uspehe od onih postignutih u objašnjenju ustrojstva materije čovek je postigao i u otkrivanju njenog postanja – genezi. Nastajanje vreme-prostora, pojava prirodnih sila i nastajanje elementarnih čestica neposredno po Velikoj eksploziji predstavljaju prve akorde “svemirske simfonije”, koja po novijin nalazima traje već 13,7 milijardi godina. Sledeća slika stvaranja sveta, pored toka događaja, pokazuje nam i neverovatnu granicu do koje doseže naše današnje teorijsko znanje (grubo do 10-43 sekunde). Zahvaljujući istraživanjima pomoću akceleratora naelektrisanih čestica i izučavanjima nisko i visokoenergetskog zračenja koja dospevaju iz kosmosa, prikupljen je obilan činjenični materijal o dešavanjima u Svemiru u vrlo kratkom vremenu po Velikoj eksploziji (engl. Big bang).

Iz svega ovoga mogli bismo da zaključimo da je čovek svojim umom ovladao “beskrajima” prostora i vremena. On je otkrio  da  tri prirodne sile: gravitaciona, elektroslaba i jaka sila oblikuju nama poznati svet i bolje upoznao daleke zvezde i galaksije od samoga sebe.

U relativno kratkom vremenu intelektualnog sazrevanja naša civilizacija je došla do brojnih spoznaja, tako da njoj sada ne nedostaje znanje, već mudrost. Postojeći tok stvari – globalizacija i sve veća podela na bogate i siromašne, moćne i nemoćne, razaraju “kolektivno biće” naše planete – ljudski rod, i dovode u pitanje sam smisao čovekovog života.

U poslednje vreme u nauci se stvara neplodno tlo za velike ideje i  humanistička pregnuća. Sve više su na ceni usko specijalizovani stručnjaci koji se idealno uklapaju u turbokapitalističke proizvodne strukture. Zato i najveća otkrića do kojih može doći, kao što bi, na primer, bilo otkriće funkcionisanja ljudske svesti, bude strah od zloupotreba i nehumanih primena.

Još je Nikola Tesla “tražio” više svetlosti, dobrote i samilosti.  Da li se svest o potrebi za tim može razviti u  školi sutrašnjice, koja bi znatno veću pažnju morala da obrati humanističkim vrednostima? Za rešavanje problema novijeg doba atomista Pavle Savić polagao je nadu u moć ljudskog razuma. Na drugoj strani, biolog Petar Martinović iskazao je veru u buđenje  instinkta opstanka ljudskog roda pred neposrednom katastrofom.

Teško je predvideti dalji tok zbivanja, da li će doći do skorog osvešćenja čoveka ili ne. Vreme neumitno teče, bat globalizacije postaje sve jači – nikakve promene na bolje ne ukazuju se na vidiku. Eto  dovoljnog  razloga koji bi sve nas trebalo da podstakne na razmišljanje i akciju pre nego što letalni virus profita završi svoj ludi ples.

Opšta prevaga materijalnog nad duhovnim vodi zloćudnom raskolu čovekovog bića.  Nauka, umetnost i religija u našem vremenu poprimaju disproporcionalno male vrednosti u odnosu na materijalnu dobit. Tako novac u svetu u kome živimo postaje osnovni cilj i vrednosni aršin.  Njime se ne može steći duševni mir, pobuditi plemenita osećanja i rešiti problem suočavanja sa neumitnim krajem života. Zato se moramo okrenuti spoznaji sebe, humanističkim učenjima, umetnosti i nepresušnim vrelima duhovnosti iz naše bogate prošlosti.

Prof. dr Vladimir Ajdačić
izvor
 

6 коментара:

  1. Одговори
    1. Radim, radim...ponekada i ja stignem da popijem kafu.
      poz.

      Избриши
    2. Ne mogu da letim kroz vreme i zamišljam čin uništenja. Neću ga dočekati,kraj, hehe...Smanji gas,gde žuriš?
      pedja

      Избриши
    3. Žurim da uhvatim svaki sekund, da ne propustim ni jedan dašak lepote, u meni i oko mene.Razumeš? Ne, ti ne letiš, ne umeš ili nećeš? Šteta.

      Избриши
    4. Zvučiš čudno, čudovito, misteriozno, čak sablasno, ali to je ipak istina, treba leteti, sa tobom svakako.
      pedja

      Избриши
    5. Šteta,dakako. Čekam odgovor, a njega nema.
      pedja

      Избриши