Pablo Neruda, Da imam manje savesti mogao sam postati sveštenik

U susret Božiću ...

Gradeći svoje brodove, ljudi su želeli da ukrase svoje pramce dajući im neki viši smisao. Nekad davno, na svoje lađe stavljali su figure ptica, totemskih letačica i mitskih životinja izrezanih u drvetu.

Kasnije, u devetnaestom veku, za brodove što su se koristili u lovu na kitove klesali su figure simboličnih karaktera: polunage boginje ili republikanske matrone sa frigijskim kapama.

Ja imam pramčane figure s muškim i ženskim likovima.

Najmanja i najdragocenija, koju je Salvadro Aljende toliko puta pokušao da mi preotme, zove se Marija Seleste. Pripadala je jednoj omanjoj francuskoj lađi, koja je verovatno plovila samo vodama Sene. Tamne je boje, istesana u hrastovom drvetu; nakon tolikih godina i putovanja, zanavek je potamnela.

To je sićušna žena koja izgleda kao da leti, sa znacima vetra urezanim u njene lepe haljine Drugog carstva. Iznad rupica na obrazima, gipsane oči gledaju prema horizontu. I premda može zvučati neverovatno, te oči plaču tokom zime, svake godine.

Niko to ne ume da objasni. U nagorelom i ispucalom drvetu verovatno postoji pukotina u kojoj se skuplja vlaga. Ali činjenica je da te francuske oči zimi plaču i da ja svake godine vidim kako se svetlucave suze slivaju niz majušno lice Marije Seleste.

Možda se neko religijsko osećanje probudi u čoveku pred takvim figurama, bile one hrišćanske ili paganske.

Jedna od tih pramačnih figura, koja predstavlja veoma krupnu ženu velikih oblih dojki, odmarala se od svojih plovidbi u mom vrtu, pokraj mora.

To mi je najdraži ukras. Podseća me na jedno prohujalo vreme: na velike jedrenjake što su krstarili i preplovljavali sedam mora.

Pre nekog vremena, otkrio sam da žene seljaka kleče i pale sveće pred ovom robusnom paganskom figurom. Jedva sam uspeo da ubedim te žene da to nije figura device niti neke boginje.

Da je ona boginja samo za mene, boginja mora i daljina. Ali, iako je ta visoka i ponosita figura likom umnogome podsećala na Gabrijelu Mistral, morao sam da ubeđujem vernice da ne pripisuju takvu preuzvišenost i čistotu liku žene-moreplovca, koja je preplovila najgrešnija mora naše grešne planete.

Od tada sam je uklonio iz vrta, i sada se nalazi bliže meni, kraj kamina.

Verujem da se u toj epizodi krije suština i srž svih religija. Tu su idol, vernici i ja, koji bih, samo da imam manje savesti, lako mogao da postanem sveštenik, čudotvorac, eksploatator straha, primitivnog idolopoklonstva za kojima na izvestan način žude zaostala i bogobojažljiva ljudska bića.

A onda se sagradi crkva, misterija se iskiti likovnom umetnošću, i zatim na scenu stupa dogma, o kojoj se ne raspravlja.

Posao je sklopljen.

Sveštenici već vekovima, kroz različite obrede i na različitim jezicima, prodaju komad neba uz sve pogodnosti: vodu, električnu energiju, vrhunsku televiziju, čistu savest i tako dalje. Neverovatno je da to boravište, u kojem stanuje zastrašujuće biće po imenu bog, nikada niko nije video, a ono ipak nastavlja da se prodaje uz sve veći rast cene kubnog metra nebeskog vazduha ili božje zemlje.

Odmalena sam se protivio tom večno nevidljivom kraljevstvu i neshvatljivim postupcima najrazličitijih bogova.

U Americi su prirodne katastrofe veoma česte. Ovde geologija nije završila svoj posao. Vulkani i dalje izbacuju vatru kroz svoje goleme čeljusti, more se često preliva preko svojih ivica i „nadolazećim plimskim talasom“ prodire u naseljene oblasti, uništavajući čitave naseobine, usmrćujući ljudska bića i životinje.

Zemljotresi potresaju našu zemlju, sravnjujući kompletne gradove. Reke se iz petnih žila trude da pokažu svoju nesalomivost, i u mojoj zemlji samo su dve plovne.

Veliki požari gutaju planine i u pepeo pretvaraju opojne prašume.

U svim tim katastrofama stradaju samo siromašni, zaboravljeni ljudi, bespomoćni muškarci, žene i deca.To su ljudi kojima je Isus držao propovedi. A ipak, hrišćanski, bog nema mnogo veze s njima. Živi na nekom drugom mestu. Živi u kućama koje ne pogađaju zemljotresi, koje ne gutaju požari, niti ih odnose poplave. Izgleda da bog živi u kućama bogatih.

Odmalena mi je teško da shvatim ta praktična pitanja religije. Kao što nisam uspevao da shvatim teološke misterije. Takođe nisam razumeo zašto bog iskaljuje bes na sopstvenim vernim pristalicama i sledbenicima. Moju zemlju je pogodio požar u jednoj crkvi, koji se dogodio pre stotinu godina u srcu prestonice. Vrata su se od vreline stegla još više i nisu se otvorila čak ni kad su vernici hrupili na njih pokušavajući da izađu napolje. Nije ih otvorio ni bog, iako se sve to dogodilo usred mise. Tamo je, na licu mesta, stradalo više od hiljadu revnosnih katolika.

Takvi požari u crkvama bili su česta pojava u celoj Americi. Uglavnom su u pitanju bile male crkvice, sagrađene od drveta. Niko ne preživi, čak ni sveštenik koji drži misu. Kako to objasniti?

A nisam video ni smisao u onom neprekidnom nametanju obaveze da se veruje „verom ugljara“, kako je govorio Paskal. Crkva čoveku iznad glave vitla Damoklovim mačem.

Pakao je kazna za one koji ne veruju. Ali zbog čega? Logički posmatrano, razumevanje bi imalo božansko poreklo, prema religijskim učenjima, i nemoguće je da neko bude obavezan da veruje u nešto što ne razume, a svakako takav uspeh ili neuspeh ne mogu biti razlog za nagradu ili kaznu. Jasno je da nedokučivo božanskih postupaka počiva na sistemu prevare i potcenjivanja ljudskog zdravog rasuđivanja.

Bilo kako bilo, nemoguće je pojmiti da neprekidno klanjanje božanstvima, svojevoljna poniznost i sve ono na čemu počiva smisao molitvi može imati bilo kakvog uticaja na božanske odluke. Takve stvari su nepojmljive, a molitve se izgovaraju i ponavljaju mehanički. Postale su formule koje se ne zasnivaju na istini.

U njihovom izobličavanju, neki religijski sistemi zamenili su te molitve lišene smisla mehanizmima koji čak isključuju razmišljanje ili reči: kuglice što se okreću i molitvene krunice što neosetno kliza kroz prste.

Svedoci smo događaja s neizmernim posledicama koji su se pre pet vekova zbili u drvenoj Americi. U ime katoličke religije, španski osvajači porušili su hiljadugodišnje statue drevnih bogova Amerike, koji su, opet, autohtonim i teokratskim oligarhijama služili za eksploataciju primitivnih Amerikanaca.

Osvajači su, uz pomoć sveštenika španske religije, razorili hramove, spalili biblioteke s neprocenjivim bogatstom, rukopise izuzetne vrednosti, besomučno prolivajući krv potlačenog življa.

Osvajački pohod dobio je značenje verskog rata. Udruživši do kraja krst i mač, napali su i uništili stara carstva i pastoralna plemena, izvanredne kulture. Samo je jedan kaluđer, jer je humanizam mnogo puta stigao do manastira, otac Las Kasas podigao glas p rotiv pokolja. Ali i njega su progonile i pobedile sila i Crkva.

Crkva je, na svom dugom putu, ipak imala jednu nespornu zaslugu: žrtvujući narod, sagradila je hramove koji u najvećem broju slučajeva predstavljaju vrhunska dela neuništivog sjaja. Prevazišla je političku moć našeg doba samom činjenicom što je, zarad stvaranja vrhunskih dela slikarstva, pozivala ne najgore slikare i vajare, već najkreativnije i najbolje. Čak i u današnje vreme, veliki Anri Matis je, na zahtev francuske crkve, izradio prelepu dekoraciju kapele u Vansu. Stare ruske ikone, po mom ličnom mišljenju, spadaju u najzanimljivija dela koja je čovečanstvo iznedrilo.

Ali to je već druga tema i drugi odnos vrednosti i verovatno suptilan način privlačenja velikog broja ljudi raznim verovanjima. Pribegavalo se i najboljoj muzici drevnih epoha.

U svojoj pesmi „Brod“, želeo sam da prikažem panoramu čovečansta u aktuelnoj fazi kapitalizma. To je kratka pesma, u kojoj kroz poeziju protestujem zbog činjenice što je društvena nepravda, po svemu sudeći, prihvaćena kao neizbežna i nepromenljiva pojava.

Ovom „Brodu“, ovoj lađi na kojoj su nejednakosti i patnje primetne i sasvim očigledne, da ne potone i ostane takva kakva jeste mnogo je pomogla religija, odnosno religije.

Ne mogu da raspredam i produbljujem, filozofski niti istorijski, celokupan religijski proces.

Moj zadatak kao pesnika jeste da se osvrnem na njen doprinos zaostalosti i unazađivanju i da podstaknem nadu, mogućnosti i radost ljudskog društva.

Živeo ceo svet, osim komunista

… Prošlo je nekoliko godina otkako sam pristupio Partiji… Zadovoljan sam… Komunisti su dobra porodica… Očeličeni su i srca su im neustrašiva… Gde sve nisu bili premlaćivani… Batine behu namenjene isključivo njima… Živela filozofija s dimom, ali bez kostura… Živeo pas koji laje i ujeda, živeli bludni astrolozi, živela pornografija, živeo cinizam, živela prevrtljivost, živeo ceo svet, osim komunista… Živeli pojasevi nevinosti, živeli konzervativci koji svoje ideološke noge ne opraše već pet vekova… Živele vaške bednih naseobina, živela besplatna zajednička septička jama, živeo anarhokapitalizam, živeo Rilke, živeo Andre Žid s njegovim koridončićima (zbirka eseja pod nazivom „Kordon“, čuvenog fancuskog pisca Andrea Žida, prim.prev.), živeo svakovrsni misticizam… Sve je kako treba… Svi su junaci… Sve novine moraju da izlaze… Svi mogu sve da objavljuju, osim komunista… Svi političari moraju da uđu u Santo Domingo bez lanaca… Svi treba da slave smrt krvnika Truhilja, osim onih koji su se protiv njega najneustrašivije borili. Živeo karneval, poslednji dani karnevala… Ima dovoljno maski za sve… Maski hrišćanskog idealiste, maski ekstremnih levičara, maski blagorodnih dama i milosrdnih matrona… Ali, oprez, ne dozvolite pristup komunistima… Dobro zaključajte vrata… Ne dajte se prevariti… Oni nemaju prava ni na šta… Pozabavimo se subjektivnošću, suštinom čovekovom, suštinom suštine… Tako ćemo svi biti zadovoljni… Mi smo slobodni… Kako je sloboda veličanstvena!…Oni je ne poštuju, ne poznaju je… Sloboda bavljenja suštinom… Suštinom suštinskog…

… Tako prođe nekoliko poslednjih godina… Prođe džez, stiže soul, koprcamo se u postulatima apstraktnog slikarstva, uzdrmao nas je i ubio rat… Na ovoj strani sve je ostalo isto… Ili možda više nije isto?… Nakon tolikih razgovora o duhu i tolikih udaraca po glavi, nešto je krenulo po zlu… Velikom zlu… Računice su nam se pobrkale… Narodi su se organizovali… Usledile su gerilske borbe i štrajkovi… Kuba i Čile su krenule putem nezavisnosti… Mnogi muškarci i žene pevali su Internacionalu… Kako je to čudno… Kako onespokojavajuće… Sada je pevaju na kineskom, na bugarskom, na američkom španskom… Trebalo bi hitno nešto preduzeti… Treba to zabraniti… Treba više govoriti o duhu… Još više veličati slobodan svet… Treba podeliti više udaraca… Treba dati više dolara… Ovo ne sme da se nastavi…

izvor