Mocart i Miserere mei, Deus

Miserere mei, Deus (doslovno, "smiluj mi se, Bože"), je delo kompozitora katoličkog sveštenika Gregorio Allegri napisana na tekst 51 Psalma 1630 godine.

Iako se danas Miserere smatra jednim od najpopularnijih dela iz kasne renesanse, dugi niz godina, zbog papinog dekreta, izvodilo se jedino u Vatikanu u Sikstinskoj kapeli u nedelji dana pre Uskrsa ( sredu i Veliki petak).Ta mistična zabrana u kombinaciji sa superiornom akustikom Sikstinske kapele i nenadmašnim papskim horom dala je komadu neviđen značaj, zbog čega su ljudi iz celog sveta dolazili da ga čuju.

Ne postoji originalni službeni dokumenat dekreta Pape Urbana VIII, (ili nekog drugog sveštenog lica ) Zabrana kopiranja trajala je gotovo vek i po. Prema renomiranim izvorima ( jedan od njih su kazivanja Mocartovog oca ) kazna za nepoštivanje zabrane bila je ekskomunikacija iz crkve. Međutim postoje sačuvane razne verzije načinjene u vreme moratorija bez da je iko bio ekskomuniciran .


Do sredine XVIII veka kopiju originala posedovala su samo trojica ljudi, kralj Portugala, kompozitor i katolički fratar Giovanni Battista Martini i car Leopold I.
Za Leopolda je vezana priča da je se oduševio komadom kada ga je čuo u Vatikanu.  Iskoristivši svoj uticaj uspeo je da dobije kopiju  nakon čega je okupio najbolje pevače sa namerom da se delo izvede  u Carskoj kapeli u Beču. Po svemu sudeći, Leopold nije bio oduševljen rezultatom. U uverenju da nije dobio orginalni materijal on je poslao izaslanika u Vatikan tražeči lično od pape objašnjenje. Papa je, sa svoje strane, bio vidno uznemiren zbog nepoštovanja njegovih naredbi te je brzo smenio Maestra di Cappella koji se usudio da da kopiju.

Kako se ispostavilo, Leopold je dobio original dela, ali je slušao drugačiju izvedbu. Naime hor je tokom godina izvedbi dodao mnoge ukrase. Nakon objašnjenja dirigent je vraćen. Da li je ova priča u celini tačna ne zna se tek Leopoldova kopija Miserere  pohranjena je u Bečkoj Imperial biblioteci.

Sve ovo nas dovodi do 1770 kada je 14-godišnji Mozart je na turneji po Italiji sa svojim ocem.
Nakon dolaska u Rim, otac i sin prisustvuju izvedbi Miserere Sikstinskoj kapeli. Mozart, koji se već smatra muzičkim čudom po sećanju zapisuje celo petnaesto minutno delo. On ponovo odlazi te nedelje na drugu izvedbu. Postoji priča da je poneo prvu zapisanu verziju da bi je na licu mesta ispravio. Otac je naravno znao za zabranu ali je impresioniran sinovljevim zapisom. U u pismu supruzi od April 14, 1770 piše :

Ti si često čula za čuveno delo Miserere u Rimu – koje je tako cenjeno da je svim izvođačima zabranjeno pod pretnjom kazne ekskomunikacijom da kopiraju i daju nekome jedan jedini deo . Ali mi to već imamo. Wolfgang ga je napisao i mi ćemo ga poslati pismom u Salzburg i potrebno je da mi budemo tamo zbog izvođenja. Zbog toga što je to tajna Rima mi ne želimo da to dopadne u druge ruke.





U suprotnosti sa drugim verzijama iz tog vremena Mocartova je imala mnogo više dekorativnih dodataka  što je bilo od fundamentalnog značaja za atraktivnu izvednu Vatikanskog hora, Ostaje nejasno u kojoj je meri Mocartov zapis bio precizna kopija izvedbe hora koju je Mocart čuo. Original njegovog zapisa je nažalost izgubljen i obzirom da je njegov otac jedini svedok tog zapisa moguće je da je u pitanju njegovo hvalisanje. Međutim istoričari koji podržavaju ideju o perfektnoj transkripciji dela, oslanjajući se na kasniji zapis, primećuju da je transkripcija u suštini, posebno u prvim minutama, iznenađujuće tačna.

Pitanje tačnosti proteže se kroz nekoliko istorijskih zapisa . U jednom od tih se spominje da je kratko nakon turneje po Italiji Mozart bio na zabavi sa svojim ocem kada je u toku razgovora spomenut mitsko delo Miserere. Otac se odmah pohvalio kako je njegov sin uspeo da ga po sećanju zapiše u šta su neki od prisutnih gostiju posumnjali. Međutim, po priči, u grupi se našao i muzičar po imenu Christoferi, koji je bio član papskog hora. Nakon pregleda Mocartovog zapisa on je navodno potvrdio da je bio veran original.

Druga priča se odnosi na engleskog istoričara muzike dr Charles Burney-a kome je Mozart dao (ili prodao) njegovu transkripciju a koju je ovaj objavio  1771.godine. Međutim istinitost izvora ove transkripcije je pod znakom pitanja. Kako god ta verzija ne odgovara izvedbi papskog hora. Nedostaju joj izmene koje su tipične za njihovu praksu. Ukoliko je to zaista Mocartova verzija onda bi sledio zaključak da njegov zapis nije bio tako fenomenalno precizan. U vezi ovog istoričara pominje se i njegov susret sa jednim od tri osobe koje su bile u posedu kopija originala Misererea, naime sa Giovanni Martinijem sa kojim je kontakt imao sam Mocart. Ne veruje se da je Martini dozvolio Burney da kopira delo, a što se tiče Mocarta, ako ga je video, to bi značilo da mu je pre transkripcije  bio dostupan originalni notni materijal .
Kako god jedina čvrsta činjenica je da je vest o neovlaštenoj a preciznoj Mozartovoj transkripciji stigla do pape Klementa XIV. Neki istoričari su pretpostavili da je možda Mocartov otac napisao pismo papi. Međutim u pismima koji su do nedavno držani u strogoj tajnosti u Vatikanskoj arhivi u jednom se napominje da je papa obavešten od jedne osobe koja ima “titulu” u svom imenu. Istoričari veruju da je reč o Leopoldu I.

Papa je potom pozvao mladog kompozitora u Rim. Iako ga je mislio ekskomunicirati impresioniran njegovim muzičkim sposobnostima on ga je nagradio zlatnim viteškim ordenom di Ordine dello Speron d'oro
Po mnogima je to možda najčvršći dokaz dobre transkripcije. Jer za verovati je da je papa pre dodele takvae časti proverio primerak rada sa Maestrom di Cappella.

Mocart je bio jako ponosan na orden, često ga je nosio pa se čak počeo potpisivati kao Chevalier de Mozart. Iz jednom pisma ocu iz 1977 godine, čini se da je 21-nogodišnji Mocart prestao sa tom praksom nakon izrugivanja na jednom koncertu.

Nakon susreta sa Mocartom papa je povukao zabranu. 1840 katolički sveštenik po imenu Pietro Alfieri objavio je verziju Vatikanske izvedbe.