Miserere ( Miserere mei, Deus) - Psalm 50

 MISERERE

     Miserere je biblijski naziv najpoznatije molitve na tekst najčešće korištenog Davidovog pokajničkog psalma (50. / 51. psalm)  psalma o grehu i milosti, hvalospevu oprosta. 

    Da prvo otkrijemo otkuda razlike u numeraciji psalama 50 ili 51? Ukupan broj psalama je jedan jedini - 150 psalama, ali u tradiciji Septuaginte/Vulgate, 9. i 10. hebrejski psalam tvori jedan, stoga, počevši od 11-tog, psalmi koji slede imaju manji broj nego u hebrejskoj numeraciji. 11=10,12=11, 51= 50). 

Molitva oprosta greha

                            "Evo grešan sam već začet" (r. 7). 

  Greh je izdaja Boga a molitvom se Bogu ispoveda greh i obznanjuje svest o grehu.

NSP: PSALAM 50:1-4 

1 Smiluj mi se, Bože, po milosti svojoj.

Po velikom milosrđu svome izbriši prestupe moje.

2 Potpuno me operi od prestupa moga,

i očisti me od greha moga.

3 jer ja znam prestupe svoje,

i greh je moj stalno preda mnom.

4 Tebi, tebi sam zgrešio,

učinio sam ono što je zlo u očima tvojim,

a ti si pravedan kada govoriš,

i čist kada sudiš.

Ako  čovek prizna svoj greh, Bog je spreman da mu oprosti (drugi deo psalma - up. stihove 12-19). U psalmu je istaknuto biblijsko značenje greha - greh nije shvaćen samo kao lični već pre svega kao teološki: 

                            “Tebi, samom tebi ja sam zgrešio” (Ps 50,6). 

Psalmist duboko želi da intimno zajedništvo koje je imao sa Bogom i koje je oštećeno njegovih grehom, bude obnovljeno Božjom ljubavlju i milošću. Molitva ne završava božijom osudom, već božijim milosrđem - pozivom na pročišćenje i oprostom. U oprostu je na jednostavan nacin prikazana bit slavljenja Boga - zbog beskrajne veličine njegove milosti .  

    50. psalm  se moli ili peva u raznim prilikama u bogosluženju, najčešće u verskoj službi koja se održava tri dana pre Uskrsa. Miserere je prva reč psalma, to jest naziv - miserere (" smiluj se ") latinskog teksta (50. psalam u Vulgati). U upotrebi je, takođe, puni naziv - miserere mei ("smiluj mi se") i, ređe, miserere mei Deus ("smiluj mi se, Bože"). 

      Miserere je i muzičko delo napisano na tekst ovog psalma koje se izvodilo i izvodi u crkvama. Danas je ovo delo čest deo programa koncerata.

            Zucchero & Luciano Pavarotti - Miserere (Royal Albert Hall 2004)

                          

Najpoznatije muzičko delo Miserere mei, Deus komponovao  je katolički sveštenik Gregorio Alegri negde 1630-ih za hor Sikstinske kapele. 

      Iako se danas Alegrijev Miserere smatra jednim od najpopularnijih i najčešće zabeleženih aranžmana kasne renesansne epohe, dugi niz godina, zbog papskog dekreta, ako je neko želeo da ga čuje, morao je da ide u Vatikan. Mnogi ugledni izvori  navode da je kazna za ignorisanje zabrane kopiranja ove muzike podrazumevala ekskomunikaciju iz katoličke crkve. Ne postoji  nijedan primarni dokument koji sadrži zvaničnu papsku odluku o zabrani. S druge strane poznato  je da su postojale različite verzije  tokom moratorijuma i da niko nije ekskomuniciran. Dakle, ne može se dokumentovati zabrana kopiranja muzike, mada ima previše izjava da je bilo tako i da je zabrana  trajala skoro vek i po.  

partitura 

      Prema sličnim izvorima  bilo je dozvoljeno da se Miserere javno izvodi samo u dva određena dana tokom Strašne nedelje (nedelja pre Uskrsa) - Velika sreda i Veliki petak (obično nazvan Tenebrae —tama— iz Lukinog evanđelja, 23:44: 'i bila je tama po svoj zemlji'). Sve ovo, u kombinaciji sa vrhunskom akustikom Sikstinske kapele i čuvenim papskim horom, dovelo je do mistifikacije Alegrijeve izvedbe ovog psalma. Navodno su ljudi iz celog sveta dolazili u Rim samo da bi čuli izvedbu. 

   Mistifikacija se nastavljala navodima da je Vatikan dugi niz godina odbijao da  izda kopiju notnog zapisa.  U vezi sa kopijama, do sredine osamnaestog veka, spominju se tri imena : kralj Portugala, poznati kompozitor i katolički fratar Đovani Batista Martini i car Leopold I. 

    Car Leopolda je, čini se,   delo čuo tokom posete Vatikanu negde krajem 1600-ih.  Oduševljen  iskoristio je svoj uticaj da ubedi papu da mu da kopiju notnog zapisa. Zatim je sazvao najbolje pevače koje je imao na raspolaganju i dogovorio izvođenje dela u Carskoj kapeli u Beču. Po svemu sudeći, rezultat je bio slab i dosadan. Ovo je navodno dovelo do toga da je car poverovao da je prevaren, tj. da je dobio pogrešnu kopiju muzike.  Poslat je kurir u Vatikan sa prituzbom. Uznemiren nepoštovanjem njegovih naređenja, papa je otpustio maestra di Kapelu koji je Leopoldu prosledio kopiju.  

      Kako se ispostavilo, Leopoldu je zaista poslata originalna kopija notnog zapisa. Međutim, tokom godina papski hor je originalnom delu dodao mnogo ukrasa koji se nisu uneli u  notni zapis. Priča kaže da je maestro di Kapela nakon objašnjenja  vraćen u sluzbu. ( abbellimenti—ukrasi pevaca nikada nisu zapisivani već su se jednostavno prenosili s izvođača na izvođača).  Bez obzira da li su detalji ove  priče tačni ili ne,  Leopoldova kopija Misererea postoji, i to je neka vrsta potvrde o izdavanju kopije. 

                               

                                                     VIRTUELNA POSETA KAPELI 

    Za mnoge nainterenatniji deo istorije ovog komada je 1770. godina kada je 14-godišnji Mocart sa svojim ocem bio na turneji po Italiji. Po dolasku u Rim, Mocart je prisustvovao Svetoj sredi Tenebre, tokom koje je čuo Mizerera u celosti. Kasnije tog dana, Mocart, koji se već smatrao muzičkim čudom, prepisao  po sećanju čitavo 15-minutno delo.  Navodno je Mocart prisustvovao još jednom nastupu te nedelje,  na Veliki petak,  da bi komad  čuo ponovo.

  Za razliku od drugih kopija iz tog vremena  Mocartova je  sadržavala mnoštvo ukrasa koje je koristio hor a koji su bili od suštinskog značaja za izvođenje a nisu se nalazili  u originalnoj muzici Allegrija.

   Mocartova kopija, nažalost, nije sačuvana. Ne zna se zasigurno da li je kopija Mocarta izgubljena  ili je i ona samo jos jedan mit kome je mogao da kumuje Mocartov otac, poznat po hvalisanju.  Ali postoje podaci koji idu u prilog postojanju kopije. Naime, ubrzo nakon što je ispisao Miserere. Mocart je  bio na jednoj zabavi sa svojim ocem.  U jednom trenutku se Leopold pohvalio gostima da je njegov sin ispisao legendarni komad.  Prisutni su bili skeptični.  Pomenutoj zabavi prisustvovao je muzičar po imenu Kristoferi, koji  je bio član papskog  hora. Nakon što je pregledao kopiju koju je napravio Mocart, navodno je potvrdio da je reprodukcija verna.

  Muzikolozi smatraju da je Mocart lako mogao zapisati komad jer isti ima  dosta ponavljajućih delova.  U pitanju je takozvani 'falsobordone' – komad pisan je  za devet pevača, podeljenih u dva hora od pet i četiri muškarca. U  Psalmu 50.  jednoglasni napevi izmenjuju se s jednostavnim višeglasnim razradama. Horovi su bili smešteni na određenoj udaljenosti jedan od drugog u prostoru,  simulirana je jednostavna nebeska igra pitanja i odgovora. Sve vrlo, vrlo jednostavno, pitko, meditativno. 

      Mora se imati na umu da moderne verzije nisu one koje je transkribovao Mocart.  Ono što sada zovemo Miserere,  ukrašena je verzija skromnog originala. Uostalom,  tada je bio običaj da kompozitor napiše što jednostavniju osnovu  koju bi pevači mogli ukrašavati prema ukusu. Usput, Allegri je do savršenstva ovladao kompozicijama tog tipa. On je učio kompoziciju  kod Nanina, učenika legendarnog Palestrine.

--------------

Falsobordone 

Paride Grassi, ceremonijal majstor Lava X., u svom dnevniku izveštava o vesti da je 1514. Papinski hor prvi put otpevao psalam 50 u "falsobordone" na kraju Jutrenja tame .

Autor muzike ovog "eksperimenta" nije poznat zbog gubitka najstarijih dnevnika Sikstinske kapele u požaru. Godine 1517. Costanzo Festa (oko 1490. - 1545.) ušao je u Papinski hor kao pevač i odmah je komponovao Miserere koji predstavlja, zajedno s gore spomenutim autorom "izvor" svih kasnijih "falsobordone" Misererea - izmenjujuća dva hora od pet i četiri glasa, između stihova pesme. Autori koji su potom komponovali na isti stil su Luigi Dentice, Francisco Guerrero, Teofilo Gargari, Giovanni Francesco i Felice Anerio, Sante Naldini, Giovanni Pierluigi da Palestrina, Ruggero Giovannelli i na kraju Gregorio Allegri ….

-------------

     Šta je od svega u vezi Alegrijevog komada tačno ne zna se. Teško je utvrditi mnoge detalje ovih priča. Ali ono što je 100% proverljiva činjenica je da je vest o ovoj navodno izuzetno tačnoj a neovlaštenoj kopiji Mizerera na kraju stigla do pape Klementa.  Papa je potom pozvao mladog kompozitora u Rim dok je ovaj putovao kroz Napulj. Papa je bio impresioniran muzičkom sposobnošću i inicijativom mladog kompozitora i umesto pokude tj. ekskomuniciranja, papa je Mocarta odlikovao Viteškim ordenom Zlatne ostruge. I ovaj podatak, možda, daje verodostojnost ideji da je Mocartova kopija dela morala biti prilično tačna, jer je papa mogao da proveri, a verovatno i jeste, kvalitet kopije sa svojim maestrom di Kapelom pre nego što mu je dodelio takvu čast.

       Čini se da je ovo viteštvo bilo nešto na šta je Mocart bio izuzetno ponosan, uključujući često nošenje medalje koja je dolazila uz proglašenje vitezom. Takođe je potpisao svoje ime Ševalije de Mocart. Međutim, u pismu svom ocu iz oktobra 1777. godine, 21-godišnji Mocart otkriva da je tokom koncerta na kojem su prisustvovali razni plemići, nosio žig svog papskog viteštva i da su mu se plemići rugali zbog toga, nakon čega izgleda da je prestao da ga nosi i da se potpisuje titulom. 

      U svakom slučaju, impresioniran Mocartom ili shvativši da vec postoje transkripcije dela, Papa Klement  je ukinuo zabranu u vezi sa kopijama,  učinivši delo  dostupno masama. 

    Naravno,  izvođenje papskog hora bilo je jedinstveno. Dugo potom, skoro jedan vek,  originalna, vatikanska verzija pesme ostala je nešto što se moglo čuti samo u Vatikanu. Tek 1840. godine, kada je katolički sveštenik po imenu Pietro Alfieri objavio ulepšanu verziju Misererea, svet je konačno dobio ono što se smatra pribliznom notnom transkripcijom pesme iz hora kapele.

M

VISOKI C 

 Mnogi ljudi  više vole čuti  'top C' verziju, bez obtzira što ona nije autentična .  

      Uz Allegrija, to jest papski hor, bezbrojni bezimeni pevači oblikovali su delo tokom  vremena.  Karakterističan, riskantan visoki C za pevače, po kome je delo poznato, a koga peva usamljeni glas, datira od kasnije, najverovatnije iz 1880. Ostali stavci potiču iz 1771. (Britneyina verzija) ili iz 1930. 

      1831. godine dolazimo do uloge Feliksa Mendelsona u stvaranju verzije sa visokim C. Mendelson je te godine odlučio da napravi sopstvenu transkripciju Misererea a prema verziji koju je čuo. Ta verzija je  pevana  za četvrtinu tona više. Ovo ne bi imalo velike posledice na kasnije izvedbe da nije bilo nevine greške napravljene 50 godina kasnije. Kada je 1880. sastavljano prvo izdanje Groveovog rečnika muzike i muzičara, mali deo Mendelsonove više transkripcije slučajno je ubačen u odlomak Miserere koji je korišćen za ilustraciju članka. Ova greška je zatim reprodukovana u raznim izdanjima tokom sledećeg veka, da bi na kraju postala prihvaćena verzija. I rezultat je najpoznatiji i verovatno najdirljiviji odlomak dela — prelepi vrh C koji je pevao solista visokih tonova, najviša nota koja se nalazi u čitavom horskom repertoaru. 

*

2015 hor Sikstinske kapele snimio je za Deutche Grammophon (Cantate Domino. Papski hor) "izvornu" verziju Allegrijeva Miserere prema Sikstinskom kodeksu" iz 1661. koja se čuva u Vatikanskoj apostolskoj biblioteci ( fond Sikstinske kapele, broj rukopisa 205-206, odnosno ff. 50v-56; 54v-60 ).

     Dakle, kad god danas čujete Alegrijev Miserere, setite se koliko ste sretni - sretni što su Mocartovi izabrali dobro vreme za posetu Rimu, sretni što  je Mendelson prepisao neku od transkripcija za  četvrtinu, i sretni što je jedan od Groveovih ranih urednika imao trenutni pad koncentracije.

Miserere- tekstovi molitve ( Psalm 50./51)

Pomiluj me, Bože  ( pravoslavni)

Smiluj mi se Bože, (katolički)