Pobuna duše

Od mene

“ Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i muziku koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala..."

Tomas Wolf 


__________________________________


Charles Eisenstein

Depresija, teskoba i umor su neizostavni deo procesa metamorfoze koja se odvija na planeti danas, te su jako značajni zbog svetla kojim obasjavaju tranziciju iz starog sveta u novi.
Kada rastući umor ili depresija postanu ozbiljni, te nam se dijagnostifikuje Epstein-Barr ili sindrom hroničnog umora ili hipotireoza ili nedostatak serotonina, tipično osećamo olakšanje i uznemirenost. Uznemirenost: nešto je pogrešno sa mnom. Olakšanje: barem znam da ne umišljam stvari; sada kada imam dijagnozu mogu se izlečiti, a život se može vratiti u normalu. No, naravno, lek za ova stanja je teško pronaći.

Pitanje

Ideja o leku započinje s pitanjem: "Šta je pošlo po zlu?" No postoji još jedan, radikalno drugačiji način gledanja na umor i depresiju koji započinje s pitanjem: "Na šta telo, u svojoj savršenoj mudrosti, reaguje?" Kada bi bio najmudriji izbor za nekoga da bude nesposoban primati energiju za potpuno učestvovanje u životu?

Odgovor nam zuri u lice. Kada naša duša-telo kaže Ne životu, kroz umor ili depresiju, prvo pitanje koje treba pitati jeste: "Je li život onako kako ga živim pravi život za mene u ovom trenutku?" Kada duša-telo govori Ne učestvovanju  u svetu, prva stvar za pitati jeste: "Je li svet onakav kakav mi je predstavljen zaslužio moju punu saradnju?
Šta ako postoji nešto temeljno pogrešno sa svetom, životima i načinom na koji nam se isti nude, te da je povlačenje u sebe jedini zdravi odgovor? Povlačenje, praćeno ponovnim ulaskom u svet, u život, te način bivanja koji je potpuno drugačiji od onoga kojeg smo ostavili iza sebe?

Neizrečeni cilj savremenog života je izgleda živeti što je duže i ugodnije moguće, minimalizovati rizik i maksimalizovati sigurnost. Vidimo ovaj prioritet u obrazovnom ssistemu, koji nas nastoji istrenirati da budemo "kompetitivni" tako da možemo "zaraditi za život". Vidimo ga u zdravstvenom sistemu, gde cilj produženja a života guši bilo kakvo razmatranje o tome je li, ponekad, možda došlo vreme za umreti. Vidimo ga u našem ekonomskom sistemu, koji pretpostavlja da su svi ljudi motivisani "racionalnim ličnim interesom", koji se definiše u vidu novca povezanog sa sigurnošću i preživljavanjem. (Jeste li ikada razmislili o izrazu "cena življenja"?) Po njemu bismo trebali biti praktični, ne idealistični; trebali bismo staviti rad ispred igre. Pitajte nekog zašto radi posao koji mrzi, odgovor će često biti: "Zbog zdravstvenog osiguranja". Drugim rečima, nastavljamo raditi poslove zbog kojih se osećamo mrtvima kako bismo se uverili da ćemo ostati živi. Kada izaberemo zdravstveno osiguranje umesto strasti biramo preživljavanje umesto života.

Na dubokom nivou, kog nazivam nivo duše, ne želimo ništa od toga. Prepoznajemo da smo ovde na Zemlji kako bi odigrali svetu svrhu, te da je većina poslova koji su nam dostupni ispod našeg dostojanstva kao ljudskih bića. No, možda smo previše uplašeni da bismo ostavili naše poslove, naše isplanirane živote, naše zdravstveno osiguranje ili bilo koju drugu sigurnost i udobnost koje smo primili u zamenu za naše božanske darove. Duboko u sebi, prepoznajemo da su ova sigurnost i udobnost zapravo plate robova i žudimo da budemo slobodni.

Pobuna duše

Dakle, duša pruža otpor. U strahu od donošenja svesnog izbora o udaljavanju od života roba, taj izbor donosimo nesvesno. Ne možemo više prikupiti energiju kako bismo išli kroz iscrpljujuća kretanja. Odigravamo ovo povlačenje iz života kroz raznolike načine. Mogli bismo aktivirati virus Epstein-Barr u našim telima, ili mononukleozu, ili neki drugi vektor kroničnog umora. Mogli bismo zaustaviti proizvodnju serotonina u mozgu. Neki ljudi idu drukčijim putem, spaljujući višak životne energije u vatrama zavisnosti. U svakom slučaju, na neki način odbijamo učestvovatii. Udaljavamo se od nečasnog saučesništva u svetu koji je pošao po zlu. Odbijamo davati svoje božanske darove u svrhu veličanja takvog sveta.

Iz ovog razloga konvencionalni pristup rešavanju ovog problema s ciljem povratka normalnom životu neće funkcionisati. Može nakratko delovati, ali telo će pronaći druge načine za pružiti otpor. Ako podignete nivoe serotonina pomoću antidepresiva, mozak će srezati broj serotoninskih receptora, razmišljajući u svojoj mudrosti: "Hej, ne bih se trebao osećati dobro u vezi života kakvog sada živim". Na kraju, uvek postoji samoubistvo - zajedničko krajnje odredište farmaceutskih režima koji nas nastoje učiniti sretnima s nečim što šteti našoj pravoj svrsi i biću. Možete samo neko vreme prisiljavati sebe da živite u pogrešnosti. Kada se pobuna duše potiskuje predugo, može eksplodirati u krvavoj revoluciji. Značajno, u sve školske pucnjave u zadnjih 10-ak godina bile su umešane osobe koje koriste lekove protiv depresije. U baš sve! Za uvid u delić rezultata farmaceutskog režima kontrole zbog kojih ćete širom otvoriti čeljust u čuđenju pregledajte ovu kompilaciju slučajeva samoubistava/ubistava u koje su umešani antidepresivi. Moja čeljust se zasigurno otvorila do kraja.

1970-ih godina disidenti u Sovjetskom savezu su često bili hospitalizovni u mentalnim ustanovama gde su im davani lekovi slični onima s kojima se danas leči depresija. Vlasti su sledile logiku da si sigurno lud ako si nesretan u socijalističkoj radničkoj utopiji. Kada ljudi koji se bave lečenjem depresije dobiju status i prestiž od tog sistema s kojim njihovi pacijenti nisu zadovoljni, teško da će podržati temeljnu ispravnost pacijentova povlačenja iz života.
Sistem mora biti ispravan - na kraju krajeva on potvrđuje moj profesionalni status - prema tome problem mora biti u tebi.

Nažalost, "holistički" pristupi nisu drugačiji, sve dok negiraju mudrost pobune tela. U onim trenucima kada naizgled funkcionišu to se obično događa jer se preklapaju s nekom drugom promenom. Kada neko izađe van i pronađe pomoć, ili napravi radikalnu izmenu modaliteta, to funkcioniše kao ritualna komunikacija s nesvesnim umom o pravoj životnoj promeni. Rituali imaju moć učiniti svesne odluke stvarnima nesvesnom umu. Oni mogu biti deo procesa vraćanja naše moći natrag u naše ruke.

Susreo sam mnogo ljudi koji imaju veliko saosećanje i osetljivost, ljude koji bi sebe opisali "svesnima" ili "duhovnima", koji su se borili sa sindromom hroničnog umora, depresijom, smanjenim radom štitne žlezde, i tako dalje. Ovo su ljudi koji su došli do prekretnice u svojim životima, gde su postali fizički nesposobni živeti stari život u starom svetu. To je zbog toga što je svet, koji nam je predstavljen kao normalan i prihvatljiv, sve samo ne to. Ovaj svet je monstruozan. Imamo planet koji je u bolovima. Ako mene trebate da vas u to uverim, ako niste svesni uništavanja šuma, oceana, močvarnih područja, kultura, tla, zdravlja, lepote, dostojanstva, te duha koji je temelj Sistema u kome živimo, tada vam nemam ništa reći. Obraćam se vama samo ako verujete da je nešto duboko pogrešno s načinom na koji živimo na ovoj planeti.

Anksiozni "poremećaji"

Sindrom koji je povezan s ovim obuhvata razne "poremećaje" "nedostatka pažnje" i anksioznosti (oprostite mi, ne mogu napisati ove reči bez ironičnih navodnika) koji odražavaju nesvesno znanje da nešto nije u redu ovde. Anksioznost (teskoba), poput svih emocija, ima svoju prirodnu funkciju. Recimo da ste ostavili lonac na upaljenom štednjaku i malo kasnije imate osećaj da ste nešto zaboravili, ali se jednostavno ne možete setiti šta. Ne možete se mirno opustiti. Nešto vas muči, nešto je pogrešno. Subliminalno pritom osećate dim. Počnete biti opsednuti: jesam li ostavio vodu da teče? Jesam li zaboravio platiti ratu kredita? Anksioznost vas drži budnim i pažljivim, ne da vam da se opustite, drži vaš um u mnoštvu misli, u brizi. No, to je dobro. To je ono što će vam spasiti život. Na kraju shvatite - kuća gori! - i anksioznost se pretvori u paniku, a zatim u delovanje.

Tako da ako patite od anksioznosti, možda uopšte ni nemate "poremećaj" - možda kuća stvarno gori. Anksioznost je jednostavno emocija koja odgovara na - "Nešto je opasno pogrešno, a ja ne znam šta". To postaje poremećaj samo ako zapravo nema ničeg opasno pogrešnog. "Ništa nije pogrešno, samo ti" je poruka koju vam daje svaka terapija kada vas pokušava popraviti. Ne slažem se s tom porukom. Problem nije u vama. Imate vrlo dobar razlog da budete anksiozni. Anksioznost drži deo vaše pažnje podalje od vaših zadataka poliranja srebra dok vam kuća gori, sviranja violine dok Titanic tone. Nažalost, pogrešnost koju osećate bi mogla biti izvan dosega razumevanja psihijatra koji vas leči, koji onda zaključi da problem mora biti u vašem mozgu.

Slično tome, Poremećaj nedostatka pažnje [Attention Deficit Disorder - ADD, op. prev.] ili Poremećaj nedostatka pažnje s hiperaktivnošću (ADHD), i moj omiljeni, Poremećaj prkošenja i suprotstavljanja [Oppositional Defiant Disorder - ODD, op. prev.] su poremećaji samo ako verujemo da su stvari koje se predstavljaju našoj pažnji vredne obraćanja pažnje na njih. Ne možemo sebi priznati, bez da dovedemo u pitanje celu građevinu našeg obrazovnog sistema, da bi moglo biti potpuno zdravo za 10-godišnjaka da ne sedi mirno 6 sati u učionici učeći o razlomcima i Vascou da Gami. Možda sadašnja generacija dece, koju neki zovu Indigo deca, jednostavno ima nižu toleranciju za školske ciljeve konformizma, poslušnosti, vanjske motivacije, ispravnih i pogrešnih odgovora, kvantifikacije izvedbe, pravila i zvona, ocena i izveštaja o ocenama, te trajnih dosijea o učenicima. I onda pokušavamo pojačati njihovu pažnju sa stimulantima i potčiniti njihovu herojsku intuitivnu pobunu protiv mašine koja uništava duh.

Dok pišem o "pogrešnosti" protiv koje se svi bunimo, mogu čuti neke čitaoce  kako pitaju: "A šta o metafizičkom principu da je 'sve dobro'?" Samo se opustite, rekli su mi, nema pogrešnog, sve je deo božanskog plana. Vi to vidite kao pogrešno zbog vaše ograničene ljudske perspektive. Sve je ovo ovde samo u svrhu našeg razvoja. Rat: daje ljudima sjajne prilike da naprave herojske izbore i reše se loše karme. Život je predivan Charles, zašto ga moraš prikazati pogrešnim?

Žao mi je, ali obično je takvo razmišljanje samo smirivanje savesti. Ako je sve to dobro, tada je to tako samo zato što to vidimo i doživljavamo užasno pogrešno. Opažanje nepravednosti nas potiče da je ispravimo.

Svejedno, bilo bi ignorantno i besplodno osuđivati one koji ništa ne vide kao pogrešno, koji, nesvesni činjenica o destrukciji, misle da je sve u redu. Postoji prirodni proces buđenja, u kojem prvo nastavljamo punom brzinom učestvovati u svetu, verovati u njega, tražiti načine da doprinesemo čovečanstvu. Nakon nekog vremena, susretnemo se s nečim što je neporecivo pogrešno, možda nepodnošljiva nepravda ili ozbiljan zdravstveni problem ili tragedija. Naša prva reakcija je pomisliti da je to izolovan problem, koji se može popraviti uz malo truda, unutar sistema koji je zdrav. No kada ga pokušavamo popraviti, otkrivamo sve dublje i dublje nivoe pogrešnosti. Trulež se širi, vidimo da nikakva nepravda, nikakav užas ne može ostati u izolaciji. Vidimo da nestali disidenti u Južnoj Americi, dečja radna snaga u Pakistanu, potpuno posečene šume Amazonije, su svi blisko povezani u grotesknoj tapiseriji koja uključuje svaki aspekt savremenog života. Shvatamo da su problemi preveliki da bi se popravili. Pozvani smo da živimo na potpuno drugačiji način, počevši s našim najtemeljnijim vrednostima i prioritetima.

Svi mi prolazimo kroz taj proces, ponavljajući, u raznim stvarnostima naših života; svi delovi procesa su ispravni i potrebni. Faza punog učestvovanja je faza rasta u kojoj razvijamo talente koji će kasnije biti upotrebljeni na vrlo drugačiji način. Faza kada pokušavate popraviti, izdržati, povojničiti se u životu koji ne funkcioniše je faza sazrevanja u kojoj se razvijaju kvalitete strpljenja, odlučnosti i snage. Faza otkrivanja sveobuhvatne prirode problema je obično faza očaja, ali ne mora biti. U ispravnom obliku bi trebala biti faza odmora, mirnoće, povlačenja u sebe, pripremanja za pritiskanje. Ovo pritiskanje je poput pritiskanja pri rađanju. Krize u našim životima se poklope i gurnu nas u novi život, u novo bivanje koje teško možemo zamisliti da postoji, samo smo čuli priče o tome, jeku, a možda čak i spoznali deliće toga tu i tamo, kroz milost primili kratak uvid.

Ako ste usred ovog procesa i ako sarađujete s njim, ne morate patiti. Mogu vam ponuditi dve stvari. Prva je da verujete u sebe. Verujte svojem nagonu za povlačenjem u sebe čak i kada vam milion poruka govori: "Svet je u redu, šta s tobom nije u redu? Živi prema programu." Verujte svom urođenom uverenju da ste ovde na Zemlji za nešto čudesno, čak i kada vam je hiljadu razočaranje reklo da ste obični. Verujte svom idealizmu koji izvire iz dubine vašeg večno dečijeg srca, koje kaže da je moguć daleko lepši svet nego ovaj. Verujte svom nestrpljenju koje kaže "dovoljno dobro" nije dovoljno dobro. Nemojte označiti svoje plemenito odbijanje učestvovanja  kao lenost i nemojte ga medikalizovati kao bolest. Vaše herojsko telo je napravilo tek nekoliko žrtvi koje služe vašem rastu.

Druga stvar koju vam mogu ponuditi je karta. Putovanje koje sam opisao nije uvek linearno, možete se povremeno naći kako ponovno posećujete raniji teritorij. Kada pronađete pravi život, kada pronađete pravo izražavanje vaše nadarenosti, primićete nepogrešiv signal. Osećaćete se uzbuđenima i živima. Mnogi ljudi pre vas su krenuli na ovo putovanje, i još mnogi će vas slediti u vremenima koja će doći. Jer stari svet se raspada, a krize koje potiču putovanje se okupljaju u nama. Uskoro će mnogi ljudi slediti puteve kojima smo pionirski pošli. Svako putovanje je jedinstveno, ali sva dele iste osnovne dinamike koje sam opisao. Kada prođete kroz to, te shvatite potrebu i ispravnost svake od tih faza, bićete spremni pomagati drugima da također prođu kroz porod. Vaše stanje, sve te godine, pripremale su vas za ovo. Pripremilo vas je kako bi vi olakšali prolazak onih koji će slediti. Sve kroz što ste prošli, svaki delić očaja, bio je potreban kako bi vas iskovalo u iscelitelja i vodiča. Potreba je velika. Vreme se bliži.

izvor