среда, 07. децембар 2016.

C.G. Jung: Jobova patnja



Knjiga o Jobu postavlja toga pobožna i čestita čoveka, kojega je Gospodin tako teško unesrećio, na jarko osetljenu pozornicu gde svoj slučaj predstavlja očima i ušima seta. Zapanjujuće je s kojom lakoćom, upravo bezumno, Jahve podeže uticaju jednoga od svojih sinova, sumnjajućoj misli, postavši nesiguran u Jobovu vernost. Zbog svoje osetljivosti i nepoverljivosti sama mogućnost sumnje bila je dostatna da ga razgnevi i potakne onu osobitu dvoličnost koju je već iskazao u edenskom vrtu, kada je prvim roditeljima pokazao stablo spoznaje dobra i zla, istodobno im zabranivši da sa njega jedu. Na taj je način ubrzao Pad, koji očito nikada nije planirao. Slično tome, njegov verni sluga Job bio je podvrgnut okrutnoj moralnom iskušenju , posve bezrazložno i bez ikakve svrhe, premda je Jahve bio uveren u Jobovu vernost i postojanost, a mogao se, dapače, u to uveriti i izvan svake sumnje da se samo utekao vlastitu sveznanju. Zašto je onda uopšte nametnuto iskušenje nemoćnom stvoru i zašto opklada bez uloga s bezobzirnim klevetnikom? Doista, lakoća s kojom Jahve prepušta svoga vernog slugu zloduhu i bez ustručavanja ili milosti ga pušta da padne u ponor telesnih i moralnih  patnji nipošto ne predstavlja prosetljujući postupak. S ljudskoga stajališta, Jahvino je ponašanje toliko gnusno da se moramo zapitati ne postoji li možda iza svega neki skriven motiv. Ima li Jahve neki skriven otpor spram Joba? To bi objasnilo njegovo popuštanje Sotoni. No, šta ima čovek, a da Bog to nema? Zbog svoje malenkosti, neznatnosti i nemoći u odnosu na Svesilnoga, on ima, kao što smo već napomenuli, nešto razvijeniju svest temeljenu na promišljanju o sebi samome. Kako bi preživeo, on uvek mora imati na umu svoju nemoć. Bog nema potrebe za takvim samopropitkivanjem, budući da za njega ne postoji nepremostiva prepreka koja bi ga prisilila na oklevanje i promišljanje sebe samoga. Je li se u Bogu javila misao o tome da je svetlo u čoveku neuporedivo manje, ali koncentrisanije od svetla Jahvina? Takva ljubomora mogla bi objasniti njegovo ponašanje. Bilo bi posve shvatljivo da je takvo neočekivano skretanje od definicije pukoga “stvorenja” izazvalo njegove božanske sumnje. Ljudska su se bića prečesto ponašala protivno pravilima. Čak i njegov pouzdani sluga Job mogao je nešto skrivati u rukavu. ... Odatle Jahvina iznenađujuća spremnost da, uprkos vlastitoj prosudbi, poklekne pred Sotoninim klevetama.

Job je smesta bio lišen svojih stada, sluge su mu bile poklane, sinovi i kćeri pobijeni pijavicom, a on sâm bio je pogođen bolešću i doveden na rub smrti. Kako bi ga se posve lišio spokoja, njegova žena i stari drug okrenuli su se protiv njega, svi redom govoreći pogrešne stvari. Njegova opravdana pritužba nije naišla na odjek kod suca toliko slavljenog zbog svoje pravednosti. Jobovo je pravo odbijeno kako ništa ne bi ometalo Sotoninu igru.

Valja imati na umu da se ovde zlodela brzo izmenjuju: pljačka, ubojstvo, umišljajno nanošenje telesne ozlede i uskraćivanje pravednoga suđenja. To dodatno pogoršava činjenica da Jahve ne pokazuje nikakvu milost ili suosećanje, nego samo bezobzirnost i okrutnost. Nesvesnost ga ne opravdava, budući da je očito prekršio barem tri od deset zapovedi koje je dao na brdu Sinaj. Jobovi drugovi čine sve kako bi produbili njegove moralne patnje – umesto da onome kojeg je Bog perfidno napustio pruže svoju toplu podršku, oni i odviše ljudski – što će reći na najgluplji mogući način – moraliziraju i “snužđuju mu lice”. Tako mu uskraćuju čak i poslednju utehu ljudske saosećajnosti i razumevanja, stoga se ne možemo oteti dojmu da je posedi opšta zavera.

 Nije posve jasno zašto su Jobove muke i božanska oklada iznenada prekinute. Besmislena se patnja mogla nastaviti sve do Jobove smrti. Međutim, valja nam obratiti pozornost na pozadinu dešavanja. Naime, moguće je da je iz te pozadine izronilo nešto kao kompenzacija za Jobove nezaslužene jade – nešto spram čega Jahve, čak i da je za to znao, nije mogao ostati ravnodušan. Bez Jahvina znanja i protivno njegovim nakanama, izmučeni, premda nedužni Job tiho se uzdignuo do vrhunske spoznaje Boga koju ni Bog sâm o sebi nije posedovao. Da se Jahve utekao svome sveznanju, Job ne bi stekao tu prednost. Dapače, mnogo se toga također ne bi zbilo.

Job uviđa Božju unutarnju antinomiju, i u svetlu toga otkrića njegovo znanje doseže božansku numinoznost. Mogli bismo pretpostaviti da mogućnost za to leži u čovekovoj “bogolikosti” koju nipošto ne semo tražiti u ljudskoj morfologiji. Sâm Jahve spečio je taj pestup zabranivši pravljenje slika. Ustrajan u iznošenju svoga slučaja pred Boga i bez ikakve nade da će biti saslušan, Job je čvrsto ostao pri svome stvorivši tako upravo onu prepreku koja je prinudila Boga da razotkrije svoju istinsku prirodu. U tome dramatičnom klimaksu Jahve naglo prekida svoju okrutnu igru mačke i miša. No, ako je ko očekivao da će se njegov gnev sada okrenuti protiv klevetnika, grdno se razočarao. Jahve i ne pomišlja na to da svoga odmetnutog sina pozove neka položi račun, niti mu pada na pamet da objašnjenjem svojih postupaka Jobu pruži barem moralnu zadovoljštinu. Umesto toga, jezdeći na olujama i gromovima svoje svemoći, on se prezrivo obraća ljudskome crvu ečima: Ko je taj koji rečima bezumnim zamračuje božansku promisao?"

 U svetlu navedenih Jahvinih reči moramo se zapitati: Ko zamračuje koji promisao? Jedino što je ovde mračno jeste razlog zbog kojeg se Jahve kladio sa Sotonom. Job nipošto nije taj koji je nešto pomutio, a ponajmanje promisao, jer tome nema ni spomena u onome što sledi. Koliko možemo videti, oklada ne sadrži nikakav “promisao”, osim ako sâm Jahve nije ponukao Sotonu u cilju uzdizanja Joba. Naravno, sve je to moralo biti predviđeno u sveznanju, te se reč “promisao” možda odnosi na večno i apsolutno znanje. Ako je tome tako, Jahvino se ponašanje čini još nelogičnijim i posve neshvatljivim, budući da je o tome mogao prosvetliti Joba, što bi naposletku bilo pravedno i pravično. Takav scenarij stoga držim neverovatnim.

Čije su reči bezumne? Pretpostavljam da Jahve ne misli na reči Jobovih drugova, nego kori Joba. No, u čemu je Jobova krivnja? Jedino za što ga se moglo kriviti je njegov nepopravljiv optimizam i vera u božansku pravdu. U tome je pogrešio, što dokazuju i Jahvine reči. Bog ne želi biti pravedan; on se tek razbacuje silom. Job to nikako nije mogao prihvatiti, jer je Boga držao moralnim bićem. Nikada nije sumnjao u Božju silu, ali se s druge strane nadao i milosti. Međutim, već je ispravio svoju pogrešku ustanovivši Božju proturečnost, čime je ujedno prepoznao i Božju pravednost i dobrotu. Teško je, stoga, govoriti o nedostatku uvida.


Odgovor na Jahvin gnev je, dakle, sledeći: Jahve je taj koji zamračuje vlastitu promisao i koji ne poseduje uvid. Obrušava se na Joba i krivi ga za vlastita zlodela: čoveku nije dopušteno o njemu imati mišljenje, a ponajmanje  uvid koji ni sâm ne poseduje.  Sedamdeset jednim stihom on proglašava svoju stvaralačku moć ispaćenoj žrtvi koja sedi u pepelu, grebe svoje rane krhotinama i puna joj je kapa nadljudskoga nasilja. Jobu odista nije potrebna daljnja prezentacija te moći. Jahve je u svome sveznanju mogao znati koliko su neprimereni bili njegovi pokušaji zastrašivanja u takvoj situaciji. Lako je mogao videti da Job i dalje čvrsto veruje u njegovu svemoć te da u nju nikada nije posumnjao ili se poljuljao u svojoj odanosti. Sve u svemu, on je do te mere neosjetljiv za Jobovu situaciju da ne možemo ne posumnjati u neki skriven motiv koji mu je važniji: Job je tek pozornica unutarnjega dijalektičkog procesa u samome Bogu. Iživljavanje na Jobu promašuje svaku svrhu i cilj, te je razvidno da je Bog zapravo posve zaokupljen sobom. Prenaglašavanje Božje svemoći i veličine nema nikakva smisla u odnosu na Joba, kojemu svakako nisu potrebna daljnja uveravanja, dok ono postaje razumljivo kada je posredi slušalac koji u njih sumnja. Ta “sumnjajuća misao” je Sotona, koji se po završetku svoje opake meštrije vratio u očinska njedra kako bi onde nastavio svoju podrivačku delatnost. Jahve je morao uvideti da je Jobova odanost ostala nepoljuljana i da je Sotona izgubio opkladu. Također je morao uvideti da je, prihvaćajući tu okladu, učinio sve što je bilo u njegovoj moći kako bi svoga vernog slugu naterao da poklekne, ne ustežući se čak ni od čitava niza zločina. Pa ipak, u njemu se ne začinje kajanje, a osobito ne moralni zazor, nego mračna misao koja propitkuje njegovu svemoć. Na to je osobito osetljiv, jer “sila” je izvanredan argument. No, sveznanje zna da se silom ništa ne postiže. Spomenuta misao odnosi se, naravno, na veoma neugodnu činjenicu da se Jahve dao zbuniti od Sotone. Tu svoju slabost Jahve nije posve osvestio, budući da prema Sotoni pokazuje izvanrednu snošljivost i obzirnost. Sotonina je spletka očito hotimice zanemarena na Jobovu štetu.

Srećom, dok su se zla nizala, Job je ustanovio da niko nije spomenuo njegovo pravo. Nadalje, shvatio je da je potezanje toga pitanja u danom trenutku bilo posve izlišno, budući da Jahve, zaokupljen svojim poslovima, očito nije pokazivao ni najmanje zanimanje za njegov slučaj. Sotona je, takoreći, morao nestati iz priče, stoga je bilo najbolje baciti sumnju na Joba kao čoveka podrivačkih ideja. Problem je tako prebačen na drugi kolosek, a epizoda sa Sotonom zaboravljena i zakopana u nesvesnom. Promatraču nije posve jasno zašto se predstava vrhunaravne sile uprizoruje za Joba, kada je ona dovoljno veličanstvena i dojmljiva da bi uverila i širu publiku, a povrh svega samoga Jahvea, u njegovu nenadvladivu moć. Ne znamo uviđa li Job da Jahve takvim ponašanjem vrši nasilje nad vlastitim sveznanjem, no njegova ćutnja i pokornost ostavljaju brojne mogućnosti otvorenima. Job nema drugoga izbora nego povući svoj zahtev za pravdom, stoga odgovara rečima navedenima na početku: “Rukom ću svoja zatisnuti usta.”

U njega nema ni traga mentalnoj rezervaciji – zapravo, njegov odgovor odstranjuje svaku sumnju u potpunu i bespogovornu pokornost božanskoj sili. I najsitničaviji tiranin bi s time bio zadovoljan i siguran da se njegov sluga – pa makar od samoga straha, ako ne zbog neupitne odanosti – neće još dugo usuditi ni pomisliti na nešto što se gospodaru ne bi svidelo. Veoma je čudno da Jahve takvo što ne primećuje. On je posve slep za Joba i njegovu nevolju. Čini se kao da umesto Joba ima drugoga neprijatelja, nekoga moćnijeg i vrednijeg izazova. To je očito iz njegova dvaput ponovljena poziva: Bokove svoje opaši k’o junak: ja ću te pitat’, a ti me pouči.

Valjalo bi nam odabrati upravo groteskne primere kako bismo ilustrovali nesrazmer između dva protivnika. Jahve u Jobu vidi nešto što ne bismo pripisali čoveku, nego Bogu, odnosno jednakost po moći, zbog čega je okupio celu svoju silnu mašineriju i paradirao njome pred neprijateljem. Jahve je Jobu pokazao svoju sumnjičavu stranu koja mu je odvratna jer je njegova i koja ga smerno i kritički motri. On je se boji, jer jedino sučeljavanje s nečim zastrašujućim dopušta uvid u nečiju snagu, domišljatost, hrabrost, nepobedivost, itd. Ali, kakve to sve ima veze s Jobom? Vredi li lavu plašiti miša?

Iz: Odgovor Jobu, prevela Julijana Štrok, Fabula nova, Zagreb, 2007

Нема коментара:

Постави коментар