субота, 27. фебруар 2016.

Ferdinand Pessoa, Bankar anarhista


Samo što smo završili večeru. Preda mnom je moj prijatelj bankar, čuveni trgovac i vrsni profiter, pušio sve u šesnaest. Аli, razgovor je zamro među nama. Pokušao sam da ga oživim. Okrenuh se k njemu, uz osmeh.
"Je li istina da ste nekad, tako mi rekoše pre neki dan, bili anarhista?"

"Ne da sam bio. Bio sam i još uvek sam. Nisam se promenio što se toga tiče. Ja jesam anarhista."

"Ovo je dobro! Vi anarhista! U čemu ste ni anarhista? Jedino ako toj reči ne pridajete neko drugo značenje…"
"Drugačije od uobičajenog? Ne, tu reč koristim u pravom smislu."

"Hoćete da kažete, dakle, da ste isti onakav anarhista kakvi su oni iz radničkih organizacija? Znači da između vas i tih podmetača bombi i sindikata nema razlike?"

"Razlike, razlike ima… Sigurno da ima razlike. Аli, nije to što mislite. Vi sumnjate da su moje društvene teorije iste kao njihove?"

"А, shvatam. Vi ste anarhista kada je reč o teoriji, ali u praksi…"

"U praksi sam isti anarhista kao i u teoriji. I što se prakse tiče, veći sam, mnogo sam veći anarhista od tih koje ste citirali. Celi moj život to pokazuje."

"Eh?!"

"Sav moj život to pokazuje, dragi moj. Nikada niste ozbiljno tome posvetili pažnju. Zato vam se čini da govorim gluposti ili da se poigravam s vama."

"O, čoveče, ja ništa ne razumem… Osim ako… ako ne smatrate svoj život haotičnim i antidruštvenim, pa pridajete ovakav smisao anarhizmu…


"Već sam vam rekao da ne. Dakle, rekao sam vam da pod anarhizmom podrazumevam ono što se o njemu uobičajeno misli."


"U redu… I dalje mi nije jasno… O, čoveče, hoćete da kažete da nema razlike između vaših istinski anarhističkih teorija i vašeg života u praksi, ovakav kakav je on sada? Uveravate me da je vaš život potpuno isti kao život običnih anarhista?"


"Ne, nije to. Ono što hoću da kažem jeste da između mojih teorija i života koji živim nema nikakve razlike već daje to potpuno isto. Da živim drugačije od tih tipova iz sindikata i podmetača bombi – to je tačno. Аli, oni žive van granica anarhizma, ja ne. Što se mene tiče, kod mene – bankara, čuvenog trgovca, profitera, ako želite – teorija i praksa su jedno. Vi ste me uporedili sa tim sindikalcima i bombašima da biste mi pokazali da sam drugačiji od njih. I jesam, ali razlika je u ovome: oni (da, oni, a ne ja) jesu anarhisti samo u teoriji, a ja sam i u teoriji i u praksi. Oni su suludi anarhisti, ja sam pametni anarhista. To znači, stari moj, da sam ja pravi anarhista. ( Oni – sindikalci i bombaši (ja sam tamo već bio i izašao sam odatle baš zbog pravog ( anarhizma) – oni su otpad anarhizma, te zentare velike slobodarske doctrine."


"E, pa ovo još ni đavo nije čuo! To je neverovatno! Аli, kako vi mirite vaš život – hoću da kažem, vaš bankarski i poslovni život – sa anarhističkim teorijama? Kako ga mirite ako kažete da pod anarhističkim teorijama podrazumevate isto ono što pod tim podrazumevaju i obični anarhisti? I vi mi čak kažete da ste drugačiji, jer ste veći anarhista od njih, je li to tačno?"


"Baš tako."


"Ništa ne razumem."

"Stvarno želite da znate?"


"Gorim od želje."

Izvadio je ugašenu cigaru iz usta i lagano je zapalio; zurio je u šibicu koja je dogorevala; stavio ju je pažljivo u pepeljaru; zatim je, podigavši glavu, na tren spuštenu, rekao:

"Slušajte. Potekao sam iz naroda, iz radničke porodice iz grada. Nisam imao, kao što možete da pretpostavite, ni uslove niti su mi okolnosti išle na ruku. Jedino su mi zapali zdrav razum i čelična volja. Аli, to je dar prirode koji moje skromno poreklo nije moglo da mi uskrati. Bio sam radnik, radio sam, živeo oskudno. Bio sam, ukratko, ono što i većina u mom okruženju. Ne kažem da sam gladovao, ali sam bio na ivici. Ostalo bih mogao da preskočim, jer to ni u čemu ne bi promenilo ono što je došlo potom, ili što ću vam ispričati, ni to što je bio moj život, ni to što je on sada. Sve u svemu, bio sam običan radnik. Radio sam jer sam morao da radim, ali sam radio najmanje što sam morao. Bio sam, dakle, lukav. Kad god sam mogao, čitao sam, diskutovao i, pošto nisam glup, u meni su se stvorili ogromno nezadovoljstvo i snažan bunt protiv sopstvene sudbine i društvenih uslova koji su je učinili takvom. Već sam vam rekao da je, ruku na srce, moja sudbina mogla da bude mmogo gora nego što je bila, ali u to doba sam sebi ličio na nevoljnika na koga je usud svalio sve nepravde ovoga sveta, posluživši se društvenim zakonima da bi u tome uspeo. Imao sam tad dvadeset, dvadeset jednu najviše – tada sam postao anarhista."

Stao je za trenutak. Nagnuo se prema meni. Produžio je, približivši mi se još malo.

"Uvek sam bio pronicljiv. Obuzeo me je gnev. Želeo sam da razjasnim taj duševni bunt u sebi. Postao sam anarhista pri punoj svesti i volji. Promućurni i ubeđeni anarhista koji sam i do dan-danas ostao."

"A teorija koju danas zastupate ista je kao ona koju ste tada branili?"

"Ista. Anarhistička, istinita teorija je samo jedna. Uvek sam verovao u nju, kao što i danas verujem, videćete već… Dakle, rekao sam vam da, pošto sam po prirodi vispren, postadoh anarhista pri čistoj svesti. A ko je to anarhista? To je onaj koji negoduje zbog nepravde što se rađamo društveno nejednaki – u suštini je to. Odatle potiče, kao što se vidi, bunt protiv društvenih pravila koja tu nejednakost omogućavaju. Ono na šta vam sada ukazujem jeste psihološki put koji vodi ka tome da čovek postane anarhista, a posle ću preći na teorijski deo. Za sada, možete da razumete tu pobunu inteligentnog čoveka u mojim uslovima. Kako on vidi ovaj svet? Neko se rodi kao milionerov sin, koga od kolevke štite od tih nedaća, a nije ih malo, koje se parama mogu zaobići ili ublažiti. Drugi se rodi kao bednik, još jedna usta više da se nahrane, tamo gde usta ne fale. Onaj se rodi kao vojvoda ili markiz i zato ga uvažavaju bez obzira na to šta radi. Neko se rodi kao ja, pa treba da bude čvrst ko koplje da bi ga, u najmanju ruku, smatrali čovekom. Neki se rode u uslovima da mogu da uče, putuju, da se obrazuju, da postanu, da kažemo, pametniji od onih koji su prirodno još inteligentniji. I tako dalje, i tako u svemu. Nepravde majke prirode, ne možemo da ih izbegnemo. Ali, nepravde društva i nepravde zbog društvenih pravila – zašto ih ne bismo izbegli? Prihvatam, nema druog leka, da je neki čovek nadmoćniji od mene jer mu je priroda dala dar, snagu, energiju; ne prihvatam da je on bolji od mene zbog neprirodnih kvaliteta, s kojima nije izašao iz majčine utrobe već ih je dobio na lepe oči čim se pojavio, kao što su bogatstvo, društveni položaj, lagodan život i tako dalje. Bilo je to, dakle, iz protesta protiv shvatanja koja vam upravo opisujem, iz kog je rođen moj anarhizam koji me, već sam vam rekao, drži i danas."

Opet je zastao za trenutak, kao da je mislio kako da nastavi. Pušio je i terao dim polako, na suprotnu stranu od mene. Okrenuo se i hteo da produži. Ja sam ga, ipak, preduhitrio.

"Jedno pitanje, iz radoznalosti. Zašto ste postali baš anarhista? Mogli ste da postanete socijalista ili nešto drugo naprednije što ne bi bila takva krajnost. Sve je to nastalo iz vašeg revolta… Mislim da sve što ste rekli o anarhizmu (i smatram da ta definicija anarhizma stoji) podrazumeva pobunu protiv svih društvenih obrazaca i konvencija, želju i napor da se one ukinu."

"Baš tako."


"Zašto ste odabrali tako isključiv obrazac i niste se opredelili za neki drugi… blaži?"


"Evo zašto. O svemu sam razmišljao. Naravno da sam u biltenima koje sam čitao video sve te teorije. Odabrao sam anarhističku teoriju – krajnost, kako dobro rekoste – iz razloga koje ću vam navesti u par reči."

Za tren je bio odsutan. Onda se okrenuo prema meni.

"Pravo zlo, jedino zlo jesu društvena pravila i fikcije koje se nameću prirodnom poretku – sve od porodice do novca, od veroispovesti do države. Čovek se rađa kao muško ili žensko, hoću da kažem, rađa se da bi kao odrastao bio muškarac ili žena; ne rađa se, po pravdi prirode, da bi bio muž, bogat ili siromašan, niti da bi bio katolik ili protestant, Portugalac ili Englez. A sve te stvari su u službi društvenih fikcija. Zašto su te društvene fikcije loše? Jer su ustanovljene i nisu prirodne. Novac je isto toliko loš kao država, a ustrojstvo porodice kao verska učenja. Kada bi postojale druge religije, a ne ove, bile bi istovetno loše, jer bi i one bile ustanovljene, nametale bi se i ometale prirodne zakone. Mada je svaki sistem koji nije čist anarhistički sistem i koji zahteva ukidanje svih utvrđenih pravila i njihovo potpuno nestajanje – takođe nerealan. Uposliti svu našu žudnju, sav naš napor, svu pamet da bismo uspostavili ili doprineli da se začne društvena fikcija umesto neke druge, ista je takva besmislica, ako ne i zločin, jer bi to bilo stvaranje društvenog previranja s ciljem da sve ostane po starom. Ako društvene fikcije smatramo nepravičnim, jer suzbijaju i guše ono prirodno u čoveku, zašto bismo se upinjali da ih zamenjujemo drugim fikcijama, ako tu snagu možemo da upotrebimo da ih potpuno ukinemo? Ovo izgleda ubedljivo. Ali, pretpostavimo da nam zameraju kako to jeste izvodljivo, ali da anarhistički sistem nije ostvarljiv u praksi. Da ispitamo ovaj deo problema. Zašto anarhistički sistem ne bi bio ostvarljiv? Svi mi napredni polazimo od principa da je – iako je današnji sistem nepravičan – moguće da se on zameni drugim pravičnijim sistemom, jer pravda ipak postoji. Kada ne bismo tako razmišljali, ne bismo bili napredni nego malograđani. A odakle dolazi to merilo pravde? Iz prirodnog i istinitog, kao suprotnost društvenim fikcijama i lažnim konvencijama. Jer, ono što je prirodno, to je prirodno u celini, nije samo jedna njegova polovina, četvrtina ili osmina. Eto. Ukratko, ili je ono što je prirodno društveno moguće ili nije moguće. Drugim rečima, ili društvo može da bude prirodno, ili je, u suštini, fikcija koja ne može da bude prirodna ni u kom slučaju. Ako društvo može da bude prirodno, onda bi trebalo da bude anarhističko, odnosno slobodno, jer je to društvo potpuno prirodno. Ako društvo ne može da bude slobodno, ako (iz nekog razloga koji nije bitan) mora da bude izmišljeno, onda od dva zla biramo manje: učinićemo ga unutar te neizbežne fikcije što je moguće prirodnijim, da bi ono bilo pravičnije. Koja je fikcija najprirodnija? Nijedna sama po sebi, jer je izmišljena. Najprirodnija bi, u našem slučaju, bila ona koja najviše liči na prirodnu, koja se oseća kao najprirodnija. A koja najviše liči na prirodnu ili koju osećamo kao najprirodniju? To je ona na koju smo navikli. (Pod prirodnim podrazumevamo ono što je instinktivno; ono što nije instinktivno već u svemu podseća na to – jeste navika. Pušenje nije prirodno, nije instinktivna potreba, ali ako se naviknemo da pušimo, to nam postaje prirodno i počinjemo da ga osećamo kao deo instinkta). Dakle, koja društvena laža i paralaža čini našu naviku? Sadašnji građanski sistem. Zdravorazumski gledano, ili nalazimo da je prirodno društvo moguće i zato zastupamo anarhizam, ili ga smatramo nemogućim i branimo građanski režim. Nema sredine. Razumete?"

"Da, izgleda ubedljivo."


"Još ne u potpunosti. Ima još nešto slično da se razjasni… Složićete se da je anarhistički sistem moguć, ali ne i da je iznebuha ostvarljiv, odnosno da se iz građanskog pređe u slobodno društvo, bez dva-tri međustanja ili vlasti. Ko tako gleda, prihvata anarhističko društvo kao moguće, ali uviđa da je nužno neko stanje prelaska iz građanskog društva u anarhizam. Dakle, pretpostavimo da je tako. Kakvo je to međustanje? Naš cilj je anarhističko, odnosno slobodno društvo. To posredničko stanje jedino bi moglo da bude takvo da pripremi čovečanstvo za slobodno društvo. Priprema je ili materijalna ili, jednostavno, mentalna; ona zahteva niz materijalnih ili društvenih poduhvata koji bi doprineli da se čovečanstvo prilagodi slobodnom društvu; ili je to pak propaganda čiji uticaj postepeno raste i koja bi trebalo da pripremi društvo da je mentalno poželi i prihvati. Da razmotrimo prvi slučaj, postepeno materijalno prilagođavanje čovečanstva slobodnom društvu. Nemoguće je. I više od toga – apsurdno je. Nema materijane adaptacije ukoliko ta stvar već ne postoji. Niko od nas ne može materijalno da se prilagodi društvenom miljeu dvadeset trećeg veka, čak i kada zna da će on doći; a ne može materijalno da se prilagodi, jer dvadeset treći vek i njegov društveni milje još uvek materijalno ne postoje. Na osnovu toga zaključujemo da je na prelasku iz građanskog u slobodno društvo jedino što bi moglo da se prilagodi, razvije ili promeni bilo ono mentalno u njemu – postepena adaptacija duha idejama slobodnog društva. Mada, na pol,u materijalnog prilagođavanja, postoji još jedna mogućnost…


"Pa koliko ima tih mogućnosti!"


"Dragi moj, pametan čovek treba da otkloni sve moguće sumnje u razmišljanju i da ih pobije, pre nego što zasnuje sopstveno učenje. Sve u svemu, ovo je odgovor na ono što ste me pitali…"


"Dobro."


Što se tiče materijalnog prilagođavanja, rekoh, ima još jedna mogućnost. A to je revolucionarna diktatura."

"Kakva sad revolucionarna diktatura?"
 
"Kao što sam vam objasnio, nema materijalnog prilagođavanja nečemu što još ne postoji kao materijalno. Аli, ako bi se nekim iznenadnim pokretom podigla socijalna revolucija, odmah bi se uspostavil diktatura koja bi trebalo da omogući zasnivanje slobodnog društva. Već sada postoji, mada još u povoju, nešto materijalno iz slobodnog društva. Dakle, ta materijalna stvar čemu se čovečanstvo prilagođava već je tu. I to je činjenica kojom bi manguparija koja zastupa diktaturu proletarijata branila svoj stav, kada bi bila kadra da ga obrazloži, odnosno da misli. Taj argumenat je, naravno, moj a ne njihov. To je teškoća koju treba prebroditi… I kao što ćete se uveriti, ta diktatura je lažna. Jedna revolucionarna vlast, kada postoji, kakav god da joj je cilj ili ideja-vodilja, materijalno je samo jedno – revolucionarna vlast. Ta revolucionarna vlast je zapravo ratna diktatura, drugim rečima, despotski vojni režim, jer je društvu ratno stanje nametnuo onaj deo društva koji je revolucijom uzurpirao vlast. Šta to može da iznedri? Iznedriće to da onaj ko se prilagodi vlasti – pošto je ona materijalna, a u isti mah i despotski vojni režim – prilagođava se, dakle, tom despotskom vojnom režimu. Ideja koja je vodila revolucionare ka cilju sasvim je nestala u društvenoj stvarnosti, potpuno zaokupljenoj ratnim fenomenom. Tako, ono što revolucionarna diktatura stvara – a što ona duže traje time će to dobiti potpuniji oblik – jeste ratno društvo diktatorskog soja, dakle vojni despotizam. Čak ne bi moglo ni da bude nešto drugo. Uvek je bilo tako. Ne poznajem istoriju tako dobro, ali ono što znam jeste da se sve u njoj slaže sa ovim što sam rekao; ne bi ni moglo da se ne slaže. Šta su izrodila politička previranja u Rimu? Rimsko carstvo i njegov vojni despotizam. Šta je dala Francuska buržoaska revolucija? Napoleona i njegov vojni despotizam. A videćete šta će da se izlegne iz Ruske revolucije… Čudo koje će decenijama da unazadi ostvarivanje slobodnog društva. A šta biste i mogli da očekujete od tog naroda nepismenjaka i mističara? Najzad, to i nije tema razgovora… Jeste li razumeli moje stavove?
 
"Savršeno."


"Razumete da sam došao do ovakvog zaključka: cilj – anarhističko društvo, slobodno društvo; način – preobražaj građanskog u slobodno društvo bez tranzicije. Ovaj preobražaj treba da bude pripremljen i omogućen snažnom, detaljnom i pitkom propagandom, koja bi svim duhovima bila dostupna i koja bi sve prepreke prevalila. Jasno je da reč “propaganda” ne koristim samo doslovno već pod njom podrazumevam sve: neposrednu ili indirektnu akciju, ukoliko može da doprinese slobodnom društvu i oslabi otpor koji bi da ga osujeti. Na taj način, socijalna revolucija, kada bi došlo vreme, nemajući prepreke pred sobom, bila bi nagla, jednostavna i ne bi morala da uspostavlja nikakvu revolucionarnu diktaturu, jer ne bi imala kome da se suprotstavlja. Ovo ne bi moglo da se izvede na taj način ako bi anarhizam bio neostvarljiv; a ako je anarhizam neostvarljiv, onda je jedino opravdano i pravično društvo – građansko društvo.

"Eto vam zašto i kako postah anarhista, i zašto odbijam druge, manje radikalne društvene doktrine, kao neozbiljne i suprotne prirodi. Hajde sad da nastavim priču."

 Zapalio je šibicu i sporo prineo pla-men cigari. Usredsredio se i produžio:

"Bilo je i drugih momaka koji su mislili kao ja. Većinom su bili radnici, ali je bilo I par drugih; spajalo nas je siromaštvo i to, ako se dobro sećam, što nismo bili glupi. Želeli smo da se obrazujemo, da učimo, i istovremeno da vršimo propagandu, da zagovaramo naše ideje. Želeli smo i za nas i za druge – za celo čovečanstvo – novo društvo, teslimljeno svih predrasuda koje ljude čine veštački nejednakim i nameću im podređenost, patnju i teskobu, koje im mati priroda nije namenila. Što se mene tiče, ono što sam čitao, potvrđivalo je moje stavove. Pročitao sam skoro sve anarhističke knjige. U to vreme je bilo sijaset sličnih jeftinih knjiga. Odlazio sam na skupove i slušao govore ondašnjih propagandista. Svaka knjiga i svaki govor još više su me uveravali u ispravnost i pravičnost mojih ideja. Ono što sam onda mislio – ponavljam vam, prijatelju – jeste ono što i danas mislim; jedina razlika je što sam onda to samo mislio, a danas tako i radim."


"Svakako, jasno mi je kako ste postali takav anarhista i potpuno razumem da ste to i ranije bili. Ne treba i dalje da me uveravate u to. Ono što me zbunjuje jeste kako ste iz svega toga izašli kao bankar… Kako ste, na kraju, postali bankar… Mada, već nagađam."

"Ma ne nagađate ništa… Znam šta hoćete da kažete… Oslanjate se na činjenice koje ste upravo čuli, mislite da sam anarhizam smatrao neostvarljivim i da sam zato, kao što rekoh, jedino opravdano i pravično društvo video u građanskom društvu, zar ne?"


"Pa, manje-više tako…"

"Аli, kako bi to moglo da bude, kada vam od početka razgovora ponavljam da sam anarhista, da to nisam samo bio nego da sam to i dan-danas? Da sam postao bankar i trgovac zbog toga što vi mislite, onda ne bih bio anarhista već malograđanin."


"Pa, u pravu ste… Onda kako, dođavola? Hajde, kažite…"


"Rekoh vam već da sam uvek bio bistar i energičan. To su mi prirodne vrline, nisu mi ih prineli u kolevku (ako sam je uopšte imao), sam sam ih doneo u nju. E tako. Smatrao sam da je neizdrživo da budem anarhista pasivac, koji će samo da sluša govore i da o njima razglaba s prijateljima. Ne, nešto je trebalo da se uradi! Da se radi i bori za notlačene i za žrtve društvenih konvencija! Rešio sam da se žrtvujem za tu ideju, ako mi se ukaže prilika. Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da budem od koristi toj slobodarskoj ideji. Napravio sam nacrt plana akcije. Šta želi anarhista? Slobodu – slobodu za sebe i za druge, za celo čovečanstvo. Želi da bude oslobođen uticaja ili pritiska društvenih fikcija; da bude slobodan kao kada se prvi put pojavio na ovom svetu od majke rođen, baš kako bi trebalo da bude po pravdi. Ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… Ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. Te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. Trebalo ih je uništiti… Ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva. Jer, proces uništenja fikcija društva može da doprinese stvaranju slobode, kao što može da ustanovi razne druge socijalne fikcije, podjednako loše jer su isto tako izmišljene. Tu je trebalo voditi računa. Trebalo je utanačiti tok delovanja, bio on buran ili ne (jer je sve opravdano u borbi protiv društvenih nepravdi), da bi se doprinelo uništenju socijalnih fikcija, a da se pritom ne osujeti stvaranje buduće slobode, već da se, ukoliko je moguće, počne sa stvaranjem nečega iz čega bi prava buduća sloboda tek trebalo da izraste. Jasno je da je ta sloboda, koja treba da pazi da ne ugrožava, u stvari ona buduća sloboda, danas zvana sloboda potlačenih društvenim fikcijama. Očigledno je da ne treba da pazimo da ne narušavamo “slobodu” moćnika, dobrostojećih, svih koji predstavljaju društvene fikcije i od njih imaju koristi. To nije prava sloboda već sloboda da se drugi tiranizuju, što je oprečno istinskoj slobodi. Protiv te nazovi slobode trebalo bi najžešće da se borimo i da je osujećujemo. Čini mi se da je ovo sada jasno…


"Potpuno. Nastavite…"
 
"Za koga anarhista želi slobodu? Za celo čovečanstvo. Na koji način može da osvoji slobodu za čitavo čovečanstvo? Potpunim uništenjem društvenih fikcija. A kako je moguće potpuno uništiti društvene fikcije? Već sam vam predočio objašnjenje, kada sam vam, na vaše pitanje, obrazložio druge napredne sisteme i zašto sam bio i još uvek sam anarhista… Da li se sećate mog zaključka?

"Sećam se."


"Jedna žestoka, sirova, brišuća društvena revolucija, koja bi učinila da društvo u skoku pređe iz građanskog u slobodno društvo. Ta društvena revolucija bi trebalo da bude pripremljena pregornim i upornim radom, neposrednim i posrednim delovanjem, spremna da sve duhove pripremi za dolazak slobodnog društva i da oslabi, do besvesnog stanja, sav otpor buržoazije. Izvinite što vam ponavljam razloge koji neizbežno vode do ovog zaključka koji leži unutar anarhizma; već sam obrazložio i već ste ih razumeli."


"Da."


"Najbolja bi bila svetska revolucija, istovremena u svim krajevima sveta, ili barem u onim važnim krajevima sveta; a ako se ne da, onda zahvatajući svaku naciju munjevito i bez ostatka, šireći se iz jednog u drugi kraj. Vrlo dobro. Šta sam ja mogao da uradim u tu svrhu? Nisam mogao sam da izvedem svetsku revoluciju, čak ni u zemlji u kojoj sam bio. Ono što sam mogao bilo je da svojski radim na pripremi te revolucije. Već sam vam objasnio kako: boreći se svim sredstvima protiv društvenih fikcija; nikada ne prekidajući borbu niti propagandu slobodnog društva, odnosno buduće slobode i sadašnje slobode potlačenih – stvarajući, ukoliko je moguće, nešto što bi bila buduća sloboda."

Rasterao je dim i, posle kratkog predaha, nastavio.

"Dakle, prijatelju moj, upregnuo sam svu svoju pamet u akciju. Raditi za budućnost – u redu, mislio sam; raditi da bi drugi bili slobodni – tako treba. A šta je sa mnom? Jesam li ja niko? Da sam bio hrišćanin, radio bih, srećan, za dobrobit drugih, jer bi me na nebu čekala nagrada; ali da sam bio hrišćanin, ne bih bio anarhista, jer bi te nejednakosti bile nebitne u našem kratkotrajnom životu; bile bi samo stanje našeg dokazivanja, koje bismo nadoknadili u potonjem, večnom životu. Аli, ja ne bejah hrišćanin, kao što nisam ni danas, pa sam se pitao: za koga bih se ja to žrtvovao u svemu tome? I pre svega, zašto bih se žrtvovao? Skolili bi me ponekad trenuci sumnje; vi razumete da je to bilo opravdano… Ja sam materijalista, razmišljao sam, nemam drugog života do ovog; zašto bih se mučio društvenim nejednakostima, propagandama i ostalim pričama, kada mnogo više mogu da uživam i da se zabavljam ako se ne bavim time? Ko ima samo ovaj život, ne veruje u večni život, ko priznaje samo zakone Prirode, ko se opire državi jer ona nije prirodna, braku, jer je neprirodan, novcu jer ni on nije prirodan, svim društvenim fikcijama, jer ni one nisu prirodne, zašto onda svim silama brani čovekoljublje i žrtvovanje za druge i za čovečanstvo, kada altruizam i žrtvovanje takođe nisu prirodni? Da, isti rezon koji mi govori da se čovek ne rađa da bi se oženio, niti da bi bio Portugalac, bogat ili siromašan, isti rezon mi govori da se čovek ne rađa da bi bio solidaran već da bi bio sam; dakle, suprotno od altruiste i solidarca – krajnji samoljubac. Nadmudrivao sam se sam sa sobom oko ovog pitanja. Vidi ti, govorio sam sebi, mi se rađamo kao pripadnici ljudskog roda i zato imamo obavezu da budemo solidarni s drugim ljudima. Ali, da li je ideja o dužnosti prirodna? Odakle potiče ta zamisao o dužnosti? Ako me ta ideja o dužnosti obavezuje da žrtvujem svoje blagostanje, ugodnost, instinkt za održanjem i druge prirodne instinkte, u čemu bi se razlikovao čin ove ideje od čina bilo koje druge društvene fikcije, koja u nama budi istovetan osećaj? Iako u početku oprečna prirodnom egoizmu, ova ideja o dužnosti, o ljudskoj solidarnosti, mogla bi da bude prirodna ako bi u sebi imala egoističnu nadoknadu, jer bi u tom slučaju tom egoizmu pružala kompenzaciju i, na kraju krajeva, ipak mu se ne bi suprotstavljala. Žrtvovati zadovoljstvo, jednostavno ga žrtvovati, nije prirodno; žrtvovati neko zadovoljstvo zbog drugog, to je već u samoj Prirodi: u redu je da se između dve prirodne stvari, kada već ne mogu da se imaju obe, odabere jedna. E pa koja samoživa ili prirodna kompenzacija može da mi pruži posvećenost pitanju slobodnog društva i buduće ljudske sreće? Samo svest o izvršenoj dužnosti, o pregoru u najbolje svrhe. I nijedna od tih stvari nije sebična nadoknada niti samozadovoljstvo već je to užitak nastao iz fikcije, kao što je užitak činjenica da ste neizmerno bogati ili da ste rođeni u povlašćenom društvenom soju. Priznajem vam, stari moj, da sam pokatkad bio neverni Toma… Osećao sam se kao nevernik, izdajnik sopstvenog učenja… Ali sam ubrzo sve prevazišao. Ideja pravde je bila tu, u meni, mislio sam. Ona je za mene bila prirodna. Osećao sam da postoji viša dužnost od brige za ličnu sudbinu, te nastavih da se borim za svoju ideju.
Čini mi se da tom odlukom niste pokazali veliku mudrost… Niste rešili problem… Pustili ste da vama zavlada sentimentalnost…


"Dabome. Ali, ono što vam sada pričam jeste kako sam postao anarhista, kako sam to ostao i danas. Verno ću vam obrazložiti sve nedoumice i teškoće koje sam imao i kako sam ih savladao. Slažem se da sam u tom trenutku pobedio logiku dušom a ne razumom. Ali, morate da shvatite da sam kasnije, kada sam svesno spoznao anarhističku doktrinu, sve te teškoće, tada bez racionalnog odgovora, u celosti savladao."


"Zanimljivo…"


"Pa da. Evo da vam nastavim priču. Imao sam taj problem, ali u svakom slučaju sam ga rešio, kao što rekoh. Odmah zatim, stigla me je još jedna misaona poteškoća, koja me je prilično zbunila. Bilo bi u redu, hajde da kažemo, da sam bio spreman da se žrtvujem bez ikakve lične nadoknade, odnosno bez ikakve istinski prirodne nadoknade. Ali, pretpostavimo da buduće društvo nije marilo za ono čemu sam težio i da nikada ne bi ni moglo da bude slobodno. Kog đavola bih se ja onda žrtvovao? Hajde da se žrvtujem za neku ideju u kojoj nema lične koristi, da ništa od toga nemam; ali da se žrtvujem i da pritom nemam nikakvu garanciju da će ono za šta se borim ikada biti i da sama ideja neće imati ništa od tog mog zalaganja, e to bi bila kap u punoj čaši… Odmah da vam kažem da sam rešio problem  istim sentimentalnim putem kojim sam rešio i onu prvu teškoću; a opet, upotrebio sam i logiku, kao što sam je automatski upregnuo i onda kada sam potpuno postao svestan svog anarhizma… Videćete već… Od tog doba potiče i par mojih naivnih nazovi mudrolija: „Vršio sam svoju dužnost zbog budućnosti, neka budućnost ispuni svoju dužnost zbog mene…” Tako nekako… Izložio sam taj zaključak ili, pre će biti, zaključke, saborcima i svi su se složili sa mnom. Bili su saglasni da treba da se ide napred i da se sve učini za slobodno društvo. Istina, nekolicina, oni najbistriji, bila je malo poljuljana mojim izlaganjem, ne zato što su bili protiv nego zato što nikada do tada stvari nisu videli tako jasno… Ali, ipak su se svi složili… Svi smo se udružili da iznesemo veliku društvenu revoluciju, da se iznedri slobodno društvo, bilo da nam budućnost to donese ili ne! Napravili smo grupu, sve pravi ljudi, pa počesmo propagandu – veliku, naravno, u okviru granica koje smo imali. I dugo smo se, često praćeni velikim poteškoćama, borili za naš anarhistički ideal."

Ovde se bankar na duže ućuta. Nije zapalio cigaru koja je opet bila dogorela. Na tren se osmehnuo i, kao neko ko je dokučio nešto važno, upiljio se u mene i nastavio, svežijim glasom, naglašavajući reči.

"U to vreme, rodilo se nešto novo. Kažem “u to vreme”, misleći na sledeće. Hoću da kažem da sam, posle nekoliko meseci propagande primetio novi problem, krupniji od svih, veoma ozbiljan problem… Sećate se, zar ne, onog što sam rigoroznim razmišljanjem utvrdio da bi trebalo da bude proces delovanja anarhista? Jedan proces ili procesi koji doprinose ukidanju društvenih fikcija, a da pritom ne zaustave stvaranje slobodnog društva, odnosno da ne zatome tu jedvaslobodicu potlačenih društvenim fikcijama; proces koji bi, budući moguć, proklijao u nekakvu mladicu buduće slobode… Tako dakle: pošto sam taj kriterijum zacrtao, nikada ga više nisam napustio… U vreme naše propagande, o kojoj vam pričam, otkrio sam nešto. U grupi propagandista, bilo nas je oko četrdesetak, ako ne grešim, desilo se ovo: stvorila se tiranija."

"Čuj, stvorila se tiranija. Kako?"


"Ovako… Neki su hteli da se nametnu drugima i da oni vode glavnu reč. Ne kažem da su to radili u ozbiljnim stvarima, čak i nije bilo tu nekih ozbiljnih stvari u kojima bi to činili. Ali, činjenica je da se to dešavalo svakodnevno, ne samo što se tiče propagande nego i u običnim životnim situacijama. Jedni su bezosećajno hteli da vladaju, drugi da im sluguju. Neki su postali glavešine jer su se nametnuli, drugi jer su bili vešti. To se ogledalo u najobičnijim stvarima. Na primer: dvojica bi zajedno išli ulicom, došli bi do njenog kraja, jedan je hteo da ide desno, drugi levo – i jedan i drugi su bili ubeđeni da su u pravu. Ali, ovaj za levo bi kazao: “Idemo ovuda”; drugi bi pošteno odvratio: “Ne mogu, čoveče, moram ovuda”, iz ovog ili onog razloga… Ali, na kraju, protiv svoje volje i ubeđenja, i drugi bi skrenuo levo… Jednom bi to bilo jer bi ga onaj ubedio, drugi put jer je ovaj navalio, treći put opet iz nekog nesuvislog razloga… Dakle, nikad nije bilo zdravorazumski već su uvek i to nametanje i ta pokornost bili nasumični, instinktivni… Kao u ovom prostom slučaju, tako i u svemu drugom, od najobičnijih do najsloženijih situacija… Jel’ vidite u čemu je stvar?"


"Vidim. Ali, šta je, kog đavola, čudno u tome? To je sve prirodno da prirodnije biti ne može!"


"Pa hajde da mućnemo glavom. Hoću da uočite da je sve to suprotno anarhističkoj doktrini. Obratite pažnju, sve se ovo događalo u maloj grupi, bez nekog velikog značaja i uticaja, u grupi kojoj nije bila poverena nikakva važna odluka niti bitna akcija. Takođe zapažate da je u igri bila grupa ljudi koja se udružila da bi učinila sve što može u svrhu anarhizma – da bi pobedila, koliko je moguće, društvene fikcije, te stvorila, opet u granicama mogućeg, slobodu budućnosti. Jeste li shvatili ove dve stavke?

"Shvatio sam."


"E sad, vidite dobro šta ovo znači… Mala grupa poštenih ljudi (stavljam ruku u vatru da su bili pošteni!), stvorena da bi agitovala za slobodu, jedino pozitivno i opipljivo što je za par meseci stvorila jeste – unutarnja tiranija. A ta tiranija… Nije ta tiranija nikla iz akcije društvenih fikcija, što bi, iako žalosno, bilo donekle opravdano kod drugih ljudi, a najmanje oprošteno nama koji smo se borili protiv tih fikcija; bilo kako bilo, živeli smo usred društva utemeljenog na tim fikcijama, te nije bila isključivo naša greška što nismo mogli da pobegnemo od njegovog delovanja. Pa čak nije ni to. Nego, oni što su vladali, koji su činili po svom, nisu to radili zbog para ili zbog društvenog položaja, niti zbog bilo kakvog ćara fiktivne prirode; činili su to zbog neke vrste akta izvan društvenih fikcija. Hoću da kažem da je ta tiranija, u odnosu na društvene fikcije, bila novi soj tiranije. Nametnuli su je ljudi koji su već u klici bili ugnjeteni društvenim fikcijama. A povrh svega, dizgine tiranije bile su u rukama ljudi sa časnim namerama da unište tiraniju i iznedre slobodu. Sada bacite pogled na slučaj neke veće grupe, mnogo uticajnije, koja se bavi važnim pitanjima i donosi presudne odluke. Omogućite toj grupi da se bori, kao naša grupa, za uređenje slobodnog društva. Recite mi sad, da li nazirete, s tim jarmom izmešanih tiranija, nekakvo društvo koje bi ličilo na slobodno društvo ili neko čovečanstvo koje bi bilo dostojno sebe…"


"Pa to me baš golica…"


"Golica vas, zar ne? А tu čuče i sporedne cake, podjednako golicave… Na primer, pomoćna tiranija…"


"Molim?"


"Pomoćna tiranija. Bilo je među nama onih koji su, umesto da se nametnu drugima, suprotno od toga, pomagali svakome kome su mogli. Izgleda kao da je suprotno od ove tiranije, jel da? Аli nije, isto je. To je ta ista nova tiranija. I isto ide protiv anarhističkih principa."


"Čuj ovo! Kako?"

"Pomagati nekome, dragi prijatelju, znači smatrati ga nesposobnim; ako taj neko nije nesposoban, onda će da postane ili da se smatra takvim, a to je u prvom slučaju tiranija, a u drugom prezir. U prvom slučaju se ograničava sloboda drugog čoveka, a u drugom se polazi od principa, možda i nesvesno, da je taj drugi čovek vredan prezira i nedostojan slobode, odnosno nije kadar da prihvati tu slobodu. Hajde da se vratimo na naš slučaj… Uviđate kako je ovaj potez bio težak. Neka i radimo za buduće društvo bez očekivanja da će ono da nas nagradi ili, rizikujući, da će ono ikada nastati. Sve to još i nekako. Ali, kap koja preliva čašu jeste misao da radimo za buduću slobodu, a stvaramo, u stvari, novu tiraniju, onu koju sami vršimo, mi potlačeni, jedni nad drugima. E to je ono što ne može…Počeo sam da razmišljam. Nešto je tu škripalo, nešto nije bilo kako treba. Imali smo dobre ideje, pouzdanu doktrinu, da li to znači da nam je metod bio loš? Sigurno, ali gde, nađavola, da nađem grešku? Malo je falilo da poludim od razmišljanja. A onda, jednog dana, iznenada, kako to uvek biva, našao sam rešenje. Bio je to veliki dan za moju anarhističku teoriju, dan kada sam otkrio, da tako kažem, metod anarhizma."

Za trenutak me je pogledao, mada kao kroz mene, pa nastavio istim glasom.

"Mislio sam: imamo novu tiraniju, koja nije nikla iz društvenih fikcija. Odakle je, onda, potekla? Da li je nastala iz prirodnih kvaliteta? Ako jeste, onda adeuš, zbogom slobodno društvo! Ako je društvo u kome su jedino prirodni kvaliteti one vrline sa kojima se ljudi rađaju, koje duguju Prirodi, i nad kojima nisu vlasnici – ako je društvo u kome deluju samo ti kvaliteti zapravo samo gomila tiranija, ko će hteti da pomeri mali prst da bi doprineo ostvarivanju tog društva? Između ove i one tiranije, bolje da ostanemo na ovoj koju poznajemo, na nju smo navikli i manje će nas boleti nego što bi nas bolela nova tiranija, sa svim tiranskim svojstvima koja bi došla ravno iz Prirode – protiv nje ne bi bilo moguće buniti se, kao što je bezizgledno buniti se protiv smrti ili protiv činjenice da ste rođeni niski, a vi biste želeli da ste zelen bor. Već sam dokazao da, ako iz nekog razloga, nije moguće dosegnuti anarhističko društvo, onda je najprirodnije društvo umesto njega – građansko društvo. Ali, da li bi ta tiranija, nastala među nama, zaista ponikla iz prirodnih sposobnosti? Šta su, uopšte, prirodne sposobnosti? To su stepen inteligencije, mašte, volje i tako dalje, sa čim se neko rađa – naravno, na mentalnom polju, jer su fizičke prirodne sposobnosti drugo pitanje. Ako jedan čovek vlada drugim čovekom, bez nekog razloga poteklog iz društvenih fikcija, onda je sigurno da su njegove prirodne sposobnosti veće od sposobnosti onog kojim vlada. On njime vlada pomoću svojih prirodnih sposobnosti. Ali, moramo da se zapitamo da li je to korišćenje prirodnih kvaliteta istinsko? Drugim rečima, da li je prirodno? Šta je prirodno korišćenje naših prirodnih mogućnosti? To je kada ono služi prirodnim ciljevima naše ličnosti. Pa da li je vladati nekim prirodna težnja ličnosti? Može da bude i postoji slučaj kada je to izvesno – kada nam je taj neko neprijatelj. Za anarhistu je, naravno, neprijatelj svako ko je predstavnik društvenih fikcija i dotičnih tiranija. I niko više, jer ostali ljudi su isti kao on, pa su mu oni prirodni saborci. Sad vidite da tiranija koja se uspostavljala među nama nije bila takva; ta tiranija je sprovođena nad ljudima koji su isti kao mi, nad našim prirodnim drugovima, u stvari našim dvostrukim drugovima, jer smo bili ujedinjeni istim idealom. Zaključak: ta naša tiranija, ako nije potekla iz društvenih fikcija, takođe nije potekla od prirodnih sposobnosti; nastala je zbog pogrešne primene i izopačenosti prirodnih kvaliteta. A šta je bio izvor te izopačenosti? Jedna od ove dve stvari: ili je čovek prirodno zao, te su zato sve prirodne sposobnosti prirodno nastrane, ili je ta nastranost posledica duge izloženosti čovečanstva miljeu društvenih fikcija, koje su iznedrile tiraniju, u kojoj se najprirodnije korišćenje prirodnih sposobnosti preobražava u istinktivno tiransko. Od ovih dveju pretpostavki, koja je bila prava? Bilo je nemoguće zadovoljiti naučnu, odnosno logičku prirodu viđenja. Razumu ovde nije bilo mesta, jer on poštuje istorijski ili naučni red, a zavisi od poznavanja činjenica. Ni nauka nam tu ne pomaže, jer gde god dosegnemo pogledom u prošlost, vidimo čoveka koji je izložen ovom ili onom sistemu društvene tiranije i zato uvek u stanju koje nam ne dopušta da istražimo kakav je čovek koji boravi u savršeno čistim i prirodnim okolnostima. Budući da nismo kadri da precizno odredimo problem, moramo da sednemo na tas gde preteže veća verovatnoća, a to je druga hipoteza. Suvislije je pretpostaviti da preduga izloženost čovečanstva društvenim fikcijama – stvoriteljkama tiranije – čini da se čovek, u stvari, rađa sa izopačenim prirodnim sposobnostima da tiranizuje bližnjeg (čak i onaj koji tome ne teži), nego pretpostaviti da se prirodne sposobnosti prirodno izopačuju, što na izvestan način predstavlja protivrečnost. Zato se mislilac opredeljuje, kao što sam se i ja opredelio, gotovo potpuno uveren, za drugu mogućnost. Jedno je, dakle, sigurno… U sadašnjim društvenim uslovima nemoguće je da grupa ljudi koja zajedno radi, koliko god imali dobre namere i koliko god nastojali da savladaju društvene fikcije i izbore se za slobodu, ne podlegne tiraniji, onoj novoj tiraniji koju sami stvaraju – dodatak društvenim fikcijama, i da u praksi ne pokvare sve ono što bi u teoriji želeli, čak i vlastite ideje koje žele da ostvare. Šta onda da se radi? Vrlo je prosto… Svi treba da radimo za istu svrhu, ali odvojeno.

"Odvojeno?!"


"Da, jeste li pratili moje argumente?"


"Jesam."


"Zar ne mislite da je logičan, da je ovaj zaključak ključan?"


"Mislim, mislim. Ono što mi nije baš jasno…"


"Sad ću da vam objasnim… Rekao sam vam da svi radimo za isti cilj, ali odvojeno. Radeći za isti  anarhistički cilj, svako od nas sopstvenim naporom doprinosi uništenju društvenih fikcija, što nam je konačni cilj, i takođe doprinosi stvaranju slobodnog društva budućnosti; radeći odvojeno, nećemo biti kadri ni na koji način da stvorimo novu tiraniju, jer niko neće biti vlastan nad drugima i neće moći, dominirajući, da ograničava drugima slobodu niti da je uguši. Radeći odvojeno za isti anarhistički cilj, dvostruko smo u prednosti – jedna je zajednički napor, a druga nestvaranje nove tiranije. Nastavljamo moralno ujedinjeni i radimo na istovetan način za isti cilj: i dalje smo anarhisti, jer svako od nas teži slobodnom društvu; ali ne postajemo ni voljno ni nevoljno izdajnici naše ideje, niti smo u mogućnosti da se u izdajnike preobratimo, zato što nismo pod pogubnim uticajem društvenih fikcija već radimo izolovano, u duhu nasleđa koje nam je Priroda podarila. Ova taktika odnosi se na ono što ja zovem vreme pripreme za socijalnu revoluciju. Pošto se naruše buržujske odbrambene snage, a društvo dovede u stanje da mora da prihvati anarhističku doktrinu, na korak blizu da kroči u društvenu revoluciju i završni udar, e tada ne može da se nastavi odvojeno delovanje anarhista. Ali, u tom trenutku, slobodno društvo će virtuelno već stići – stvari će biti drugačije. Taktika koju vam objašnjavam odnosi se samo na delovanje anarhista u srcu građanskog društva, kao što je bila grupa kojoj sam ja pripadao. Eto, to bi bio pravi anarhistički proces! Zajedno smo bili luk i voda i još smo sami sebe tiranisali i uništavali, sve skupa s našim teorijama. Ni razdvojeni nismo bili bogzna šta, ali barem nismo gušili slobodu niti stvarali novu tiraniju. To što smo postigli, ipak je vredno, jer nije bilo nepravde ni gubitka. Uz to, radeći ovako razdvojeni, naučili smo da verujemo sebi i da se ne oslanjamo na druge. Tako smo postali slobodniji već na početku, a pripremali smo se za budućnost i lično i kao primer drugima. Bio sam presrećan zbog ovog otkrića. Odmah sam ga saopštio  drugovima… Jedan od retkih trenutaka u mom životu kada sam ispao budala. Zamislite koliko sam bio opčinjen svojim otkrićem da sam očekivao da se oni slože!


"Nisu se složili, naravno…"


"Sablaznili su se! Odbili su, prijatelju, odbili! S gnušanjem! Manje-više, svi su protestvovali! Nije to trebalo da se desi! To je bilo da ne veruješ! Аli, niko nije rekao kako bi trebalo da bude. Obrazlagao sam i diskutovao, a kao odgovor na argumente dobijao sam sve same splačine od iskaza, kao kad ministri u skupštini izlažu, a nemaju odgovore… Tada sam shvatio s kakvim sam se beštijama i zentarama uhvatio u kolo! Skinuli su maske. Ta zbirodija je bila stvorena za roblje. Hteli su da budu anarhisti na tuđ račun. Hteli su slobodu, ali da je drugi izvojuju za njih, pa da im je tutnu u ruke, kao da kralj daruje titulu! Skoro svi su bili takvi, vucibatine."

"Da li ste se naljutili?"

"Šta naljutio! Razjario sam se! Razgoropadio! Malo je falilo da se pobijem sa njima. I odlučio sam da ih napustim. Izolovao sam se. Smučilo mi se celo to stado, eto šta! Gotovo sam izgubio veru u anarhizam. Hteo sam sve da batalim. Ali, nekoliko dana kasnije, dođoh sebi. Shvatio sam da pravi anarhista treba da bude iznad ovakvih svađa. Nisu hteli da budu anarhisti? Ja ću da budem! Hteli su samo da se igraju oslobodilaca? Ja nisam bio za te igre. Nisu imali snage da se bore ukoliko nisu bili stisnuti rame uz rame, a onda su stvarali među sobom novi vid tiranije protiv koje su se navodno borili? Pa neka budale rade to ako hoće, kad ne umeju drugo. Zato da budem buržuj, ne dolazi u obzir. Smatralo se da, u pravom anarhizmu, svako treba da se bori vlastitim snagama za slobodu i protiv društvenih fikcija. Odlučio sam da to, dakle, činim sopstvenim snagama. Niko nije hteo da me sledi na pravom putu anarhizma? Onda ću da ga sledim sam. Boriću se protiv svih društvenih fikcija svojim načinom, verom, bez moralne podrške mojih dojučerašnjih saboraca. Ne mislim da je to bilo neko plemenito ili herojsko delo. Samo je bilo prirodno. Аko je trebalo da put sledim samostalno, odvojen od drugih, niko mi više neće biti potreban. Dovoljan mi je moj ideal. Na tim principina i okol-nostima zasnovao sam odluku da se borim protiv svih društvenih fikcija.

Vatreno je govorio, te je na tren stao. Onda je produžio mirnijim glasom.

"Ovo je ratno stanje, mislio sam, to između mene i društvenih fikcija. U redu, šta mogu da učinim protiv društvenih fikcija? Radim sam da ne bih ni na koji način doprineo stvaranju tiranije. Kako mogu samostalno da učestvujem u pripremi društvene revolucije i u pripremi čovečanstva za slobodno društvo? Treba da izaberem jedan od dva procesa koji postoje, ukoliko ne budem mogao da koristim oba. А ta dva procesa posredno su delovanje – dakle propaganda i direktno delovanje svake vrste. Prvo sam mislio na posredno delovanje, na propagandu. Kakvu propagandu sam mogao da vršim sam? Na stranu propaganda koja se sporadično obavlja u razgovorima sa ovim ili onim i koja služi za svaku priliku; ono što sam želeo da znam jeste da li je ta indirektna akcija bila put kojim sam mogao da krenem i energično i uspešno obavljam svoju anarhističku aktivnost. Bilo mi je odmah jasno da ne mogu. Niti sam bio govornik niti pisac. Hoću da kažem, bio sam sposoban da govorim javno kada je trebalo i da napišem članak za časopis; ono što sam želeo da dokučim jeste da li je moja narav u propagandnom delovanju bilo koje vrste mogla da postigne izuzetnije rezultate za anarhističku ideju nego da se angažovala u nekoj drugoj oblasti. Ipak je akcija uvek svrsishodnija od propagande, osim za osobe vrhunski talentovane za propagandu kao što su veliki govornici, kadri da naelektrišu i namame mnoštvo, ili veliki pisci koji knjigama očaravaju i ubeđuju. Nisam bio uveren da sam tog kalibra, pa što da se kitim tuđim perjem. I kao što sam vam rekao, niti sam bio rođen kao govornik niti kao pisac. Batalio sam zato ideju indirektne akcije kao puta kojim je trebalo da krenem u anarhističkom delovanju. Bio sam primoran da izaberem neposredno delovanje, drugim rečima, napor primenjen u realnom životu. Nisu mi bili potrebni klikeri za razmišljanje već akcija. Hajde onda, neka bude. Trebalo je da u praktičan život uvedem akciju anarhiste koju sam vam razjasnio, a to je tući se s društvenim fikcijama ne stvarajući novo tiranstvo, ohrabrujući odmah, ako je moguće, nešto što bi bilo izdanak buduće slobode. Kako to, dođavola, izgleda u stvarnosti? Pa šta znači boriti se u životu ? To znači rat, ništa manje nego rat. Kako se ratuje s društvenim fikcijama? Pre svega, kako se uopšte ratuje? Kako se pobeđuje neprijatelj? Na jedan ili na drugi način: ili ga ubiješ, dakle uništiš; ili ga zarobiš, odnosno pokoriš i onesposobiš. Da uništim društvene fikcije nisam mogao; njih je jedino mogla da sravni socijalna revolucija. Do tog koraka, društvene fikcije su jedino mogle da budu poljuljane, za mrvu pomerene; ali da budu uništene, mogle su samo dolaskom slobodnog društva i potpunim porazom buržujskog sistema. Najviše što sam mogao da učinim u tom smislu bilo je da srubim, da doslovce ubijem ovog ili onog klasnog predstavnika buržujskog društva. Razmotrio sam to pitanje i shvatio da je to glupost. Zamislite da sam ubio par ili tuce predstavnika tiranije društvenih fikcija… Kakav bi bio ishod? Da li bi se te društvene fikcije uzdrmale? Ne bi. Društvene fikcije nisu neka politička situacija koja je u rukama nekolicine ili čak u rukama samo jednog čoveka. Zlo u društvenim fikcijama jesu one same, u kompletu, a ne u pojedincima koji ih predstavljaju, osim ako oni ne predstavljaju same te fikcije. A zatim, napad na društveni red uvek izaziva reakciju; ne samo što sve ostaje po starom nego se često i pogoršava. I uz to, zamislite, što je vrlo moguće da se desi, da me posle tog atentata uhapse, da me stave u haps i likvidiraju ovako ili onako. Pretpostavimo da sam već tad lišio života tuce kapitalista. Kuda sve to vodi? S mojom likvidacijom, čak i ako to ne bi bila smrt već večni zatvor ili zatočeništvo, anarhistička ideja bi izgubila jednog borca. A dvanaest kapitalista koje sam sravnio sa zemljom ne bi bilo dvanaest izgubljenih elemenata buržujskog društva, jer sastavni elementi tog društva nisu borbene već potpuno pasivne duše; bitka se ne bije sa članovima tog građanskog društva već sa kompletom društvenih fikcija na kome se to društvo zasniva. Sad, društvene fikcije nisu ljudi u koje može da se puca. Razumete? Nisam bio vojnik koji ubija tuce vojnika protivničke vojske. Bio sam kao vojnik koji ubija dvanaest civila iz naroda protivničke vojske. Ubijanje bi bilo besmisleno, jer se njime ne bi odstranio nije-dan protivnik… Na taj način nisam mogao da razmišljam o uništenju društvenih fikcija ni u potpunosti ni delimično. Trebalo je, dakle, da ih ujarmim, da ih pobedim pokoravanjem i onesposobim za delovanje."

Iznebuha je upro kažiprst u mene.

" To sam i uradio!

Spustio je prst i nastavio.

"Hteo sam da dokonam koja je bila najvažnija društvena fikcija, jer je to bila prva kojoj je valjalo zategnuti dizgine. U naše doba, to je svakako novac. Kako da zauzdam novac ili, tačnije, silu i tiraniju novca? Tako što ću da postanem nezavistan od novca i njegove sile, da se postavim iznad njegovog uticaja i da ga ograničim, bar kada je reč o meni. Da umanjim njegov uticaj na mene, razumete? Jer, ja sam bio taj ko se borio: da sam suzio uticaj novca kod svih ljudi, to ne bi značilo da sam ga ograničio već uništio, jer bi onda svi stavili tačku na fikciju para. A ja sam već dokazao da jedna društvena fikcija može da bude uništena samo socijalnom revolucijom, svrgnuta samo sa ostalim fikcijama u padu buržujskog sistema. Kako sam mogao da se postavim iznad novca? Najjednostavnije je bilo da se povučem iz polja njegovog delovanja – civilizacije, da odem u divljinu, pa da jedem korenje, pijem vodu sa izvora, hodam kao od majke rođen i živim kao životinja. Ali, to ne bi značilo boriti se protiv društvene fikcije, čak i kada bih mogao tako da živim. To bi značilo pobeći i ne boriti se. U stvari, ko se skriva od borbe, nije pobeđen, ali moralno jeste, jer se nije ni borio. Taj proces je morao da bude nešto drugo – proces borbe a ne bežanja. Kako da zavladam novcem boreći se protiv njega? Kako da se zaštitim od njegovog uticaja i tiranije? Bio je moguć samo jedan proces – obezbediti novac u dovoljnoj količini kako ne bih osetio njegov uticaj; i što ga više budem imao, manje ću trpeti njegov uticaj. U tom trenutku mi se sve razbistrilo. Svom snagom ubeđenog anarhiste i logikom lucidnog čoveka, zakoračio sam u aktuelnu poslovnu i bankarsku fazu svog anarhizma, prijatelju."

Kratko je predahnuo pre novog naleta strasti obrazlaganja. Onda je nastavio, opet vatreno.


"Da li se sećate onih logičkih zavrzlama koje sam vam opisao, a koje su me skolile na početku karijere svesnog anarhiste? I onog što sam vam rekao: da sam ih tada sve rešio veštački, osećanjima a ne logikom? I vi ste tada dobro primetili da ih nisam rešio logikom…"

"Sećam se…."


"A da li se sećate da sam vam kasnije kazao, kada sam najzad shvatio istinski anarhistički proces, da sam te zavrzlame odjednom rešio logikom?"


"Da."


"Vidite kako se sve razvilo… Problem je bio u tome što nije prirodno raditi nešto, šta god da je, bez prirodne nadoknade, odnosno egoistične nadoknade; i nije prirodno da stremimo nečemu bez saznanja da će naš cilj biti ostvaren. Bile su tu dve teškoće i evo kako su se prelomile u procesu anarhističkog delovanja, a razum me je uverio da je to delovanje jedino pravo… Pošto me je proces učinio bogatim, uspeo sam, znači, da ostvarim egoistično zadovoljenje. A pošto sam postao žilaviji od snage novca, zapravo sam ga se rešio i na taj način postao slobodan, što znači da je anarhistički proces težnje za slobodom bio ostvaren. Živim slobodu koja je samo za mene, to je istina. Ali, kao što sam vam dokazao, sloboda za mase moguća je pomoću svrgavanja društvenih fikcija socijalnom revolucijom, što ja nisam kadar sam da izvedem. To konkretno znači da ako težim slobodi – imaću slobodu. Ostvarujem moguću slobodu, a ne onu nedostižnu, jer što ne mogu – ne mogu… Neka sad zanemarimo razum koji ovaj anarhistički proces određuje kao jedini pravi. Sama činjenica da taj proces automatski rešava logičke prepreke na koje bilo koji anarhistički proces nailazi, dovoljna je da potvrdi da je takav proces jedini pravi. Taj proces sam, dakle, sledio. Sav sam se dao u poduhvat da, bogateći se, zavladam fikcijom novca. Uspeo sam. Trebalo je vremena, jer je borba bila žestoka, ali je vredelo. Izbegavam da vam pričam kakav je bio moj poslovni i bankarski život. Ta priča bi, čak, mogla da bude i zanimljiva, naročito u nekim detaljima, ali nije vredno truda. Radio sam, borio se, zaradio pare; još predanije sam se bacio na rad, još žešće se borio, još više zaradio. Najzad sam se namlatio para. Nisam se libio da upotrebim neophodna sredstva, priznajem, prijatelju. Služio sam se čime sam mogao – profitiranjem, finansijskom obmanom, varao konkurenciju. Šta?! Pa borio sam se protiv najgnusnijih i najneprirodnijih društvenih fikcija, jel’ trebalo da se obazirem na metode?! Ja sam se tukao za slobodu, nisam mogao da se osvrćem na oružje kojim je trebalo da porazim tiranstvo. Anarhista-zvekan koji baca bombe i puca svestan je da je ubica i vrlo dobro zna da mu njegovi metodi neće doneti smrtnu kaznu. Taj zločinački napada nemoralnost, jer veruje da ta nemoralnost zaslužuje da bude uništena zločinom. Njegov postupak je nedotupavan, jer je takav postupak, kao što sam vam već pokazao, pogrešan i štetan kao anarhistički postupak; ali što se tiče morala njegovog postupka, tu se ipak taj postupak pokazuje kao inteligentan. S druge strane, moj metod je bio valjan i njime sam se kao anarhista zakonski služio, kako bih se što više obogatio. Uspeo sam da dosegnem granice sna jednog bistrog i veštog anarhiste. Danas sam slobodan. Činim šta mi je volja, unutar mogućeg. Moj anarhistički kredo je bio sloboda: eto, osvojio sam je, dobro, slobodu koju je u našem nesavršenom društvu bilo moguće osvojiti. Želeo sam da pobedim društvene snage; i uspeo sam, odnosno pobedio sam ih.


"Čekajte, čekajte, rekoh. Sve ovo lepo zvuči, ali nešto ste prevideli. Uslovi vašeg delovanja, kako ste dokazali, nisu bili samo stvaranje slobode nego i nestvaranje tiranije. A vi ste stvorili tiraniju, kao profiter, bankar i nezajažljivi finansijer, izvinite, ali sami ste rekli da ste stvorili tiraniju. I to istu takvu kakvu bi stvorio bilo koji drugi predstavnik društvenih fikcija protiv kojih se borite."


"Ne, stari moj, grešite. Nisam ja stvorio tiraniju. Tiranija, koja može da bude rezultat mog delovanja u borbi protiv društvenih fikcija, ne polazi od mene i zato je nisam ja stvorio. Ona boravi u društvenim fikcijama i ja je nisam sjedinio sa ostalim fikcijama. Ta tiranija je sama tiranija društvenih fikcija i ja nisam mogao da uništim niti da probam da to učinim. Po stoti put vam ponavljam: samo socijalna revolucija može da spreči društvene fikcije; do tada, savršena anarhistička akcija, kao što je moja, jedino može da pokori društvene fikcije i to na nivou anarhiste koji to sprovodi u delo, jer taj proces ne dozvoljava širi obim vladanja društvenim fikcijama. Nije reč o tome da se spreči stvaranje već postojeće tiranije, već da se ne dozvoli da nastane ona nova tiranija,još nepostojeća. Radeći zajedno, anarhisti utiču jedni na druge, kao što vam ispričah, i tako među sobom stvaraju, nezavisno od društvenih fikcija, tiraniju. To je ta nova tiranija. Tu ja nisam stvorio. Ne bih ni mogao da je stvorim zbog samih uslova mog delovanja. Ne, prijatelju, ja sam samo stvorio slobodu.Jednog sam oslobodio. Sebe samog. Jer mi taj moj postupak, kao što sam vam izložio, jedini pravi anarhistički postupak, nije dozvolio da oslobodim više njih. Koga sam mogao da oslobodim, oslobodio sam."


"Dobro… Slažem se. Ali, vidite, ovaj argumenat gotovo da navodi ljude da poveruju da nijedan zastupnik društvenih fikcija ne sprovodi tiraniju."

"I ne sprovodi. Tiranija je u fikcijama, a ne u ljudima koji je otelovljuju. Oni su, da tako kažem, sredstva kojima se fikcije služe da bi tiranisale svet, kao što je nož alat za ubicu. Vi sigurno ne mislite da bismo odstranjujući noževe, odstranili ubice. Čujte… Smaknite sve kapitaliste sveta, ne uništavajući kapital. Kapital će već sledećeg jutra, u šakama drugih i na njihov način, nastaviti svoju tiraniju. Sravnite, ne kapitaliste, nego kapital; koliko će kapitalista ostati? Razumete?"


"Pa, imate pravo."


"Za ime boga, najviše za šta biste mogli da me optužite jeste da sam jedva nešto uvećao, ali jedva, tiraniju društvenih fikcija. Taj argumenat je besmislen jer, kao što sam vam rekao, tiranija koju nije trebalo da stvaram i koju nisam ni stvorio jeste ona druga tiranija. Ali, i tu postoji slaba tačka: vi, s istim rezonom, možete da optužite generala koji prekida odbranu svoje zemlje jer procenjuje kako bi žrtvovao prevelik broj vojnika da bi pobedio. Ko ide u rat, i dobija i gubi. Cilj je ispred svega, ostalo…"


"U redu… Ali, vidite ovu stvar… Pravi anarhista želi slobodu ne samo za sebe već i za druge… Čini mi se da on želi slobodu za celo čovečanstvo…"


"Bez sumnje. Аli, ja sam vam već rekao ono što sam naučio kroz onaj jedini pravi anarhistički proces – svako treba sam da se izbori za svoju slobodu. Ja sam sebe oslobodio, izvršio sam svoju dužnost istovremeno i prema sebi i prema slobodi. Zašto ostali, moji drugovi, nisu učinili isto? Nisam ih sprečavao u tome. Bio bi zločin da sam ih ometao u tome. Nisam ih sputavao skrivanjem istinskog anarhističkog procesa već sam, čim sam ga otkrio, odmah jasno izneo svima. Sam proces me je omeo da učinim više. Šta sam mogao više da uradim? Da ih nateram da me slede? Čak i da sam to mogao, ne bih to radio, jer bih im oduzimao slobodu, a to bi bilo protiv mojih anarhističkih principa. Da im pomognem? Iz istog razloga ni to nisam mogao. Nikada nikome nisam pomagao niti pomažem, jer je to, budući ograničavanje slobode drugog, takođe protiv mojih principa. Vi me optužujete za nešto što je bilo preko mojih mogućnosti. Zašto kritikujete mene, kad sam oslobodio onoliko ljudi koliko sam mogao? Zašto pre ne kritikujete one koji nisu ispunili svoje dužnosti?"


"Shvatio sam. Ali, da li ti ljudi nisu uradili ono što ste vi učinili, zato što su bili manje inteligentni od vas, manje uporni ili…

"Ah, prijatelju moj, te stvari su prirodne nejednakosti, a ne društvene… Anarhizam sa tim nema veze. Stepen inteligencije ili volje neke osobe zavisi od njega i od Prirode; društvene fikcije se tu ne upliću. Postoje prirodne sposobnosti, već sam vam rekao, koje mogu da se izopače usled duge izloženosti čovečanstva društvenim fikcijama; ali izopačenost se ne ogleda u nivou sposobnosti koji je potpuno od Prirode dat, nego u primeni sposobnosti. Nedostatak inteligencije ili volje nema nikakve veze s korišćenjem tih sposobnosti već samo sa njihovom nedovoljnom količinom. Zato vam kažem: sve su to apsolutno prirodne nejednakosti i nema toga ko je nad njima vlastan, niti postoje društvene promene koje bi mogle da ih izmene, kao što ja ne mogu da postanem dugajlija ili vi kratkonog… Osim ako…Osim ako, kao u slučaju tih tipova, nasledna izopačenost prirodnih sposobnosti ne ide dotle da ugrožava jezgro vlastitog temperamenta… Dakle, neko se rađa da bude rob, to muje od prirode, te je nesposoban za bilo kakav napor koji teži slobodi… Ali, u tom slučaju, kakve veze oni imaju sa slobodnim društvom ili sa slobodom? Ako se neko rodi da bude rob, sloboda bi za njega, kao suprotnost njegovoj naravi, bila tiranstvo."

Nastade kratak predah. Bankar se naprasno nasmeja.

"Vi ste pravi anarhista. U svakom slučaju, zabavno je da, posle svega što sam čuo, uporedim vaš anarhizam sa učenjem koje zagovaraju ovi današnji anarhisti…"

"Prijatelju, već sam vam rekao, dokazao sam i sada vam ponavljam… Razlika je samo u ovome: oni su anarhisti-teoretičari, a ja sam praktični teoretičar; oni su anarhisti-mističari, a ja sam naučni anarhista; oni su pritvorni anarhisti, a ja sam anarhista borac i oslobodilac… Oni su nazovi anarhisti a ja sam anarhista."

I tu ustadosmo od stola.

Kraj


1 коментар: