среда, 02. март 2016.

Jesam li čovek ili kiborg?







"Jesam li čovek zato što sam sastavljena od tkiva ili zato što imam sećanje, iskustva, osećaje, i opet, jesam li manje čovek ako mi srce pokreću aparati, i koliko sam tada manje čovek, i kad uopšte postajem kiborg? " Moja majka je bila kiborg, ja nisam.

Kiborg je kibernetički organizam koji se sastoji od veštačkih i prirodnih delova, ili, kako na to danas najčešće gledamo, organizam koji ima poboljšane sposobnosti zahvaljujući tehnologiji.

Fikcijski kiborzi prikazani su kao spoj organskih i sintetičkih delova, i često zapravo predstavljaju pitanje razlike između čoveka i stroja - u smislu morala, slobodne volje i empatije. Mogu biti prikazani kao vidljivi mehanizmi (npr. Borg iz Zvezdanih staza) ili kao skoro neprimetno različiti od ljudi (Cylonske replike ljudi iz Battlestar Galactice). Često imaju fizičke i/ili psihičke sposobnosti daleko razvijenije od ljudskih. Stvarni kiborzi su češće ljudi koji koriste kibernetičku tehnologiju da poprave ili nadvladaju fizičke i psihičke nedostatke vlastitog tela.

Tipičan primer stvarnog kiborga bio bi, na primer, čovek sa montiranim pacemakerom ili inzulinskom pumpom. Neki teoretičari čak uzimaju kontaktne leće i slušne aparate kao primere poboljšavanja čovekovih sposobnosti upotrebom tehnologije.

Generalno, kiborg je osoba s bioničkim, ili robotskim, implantantima. Neki primeri implantanata:

 
 

Veštačka  noga


Razvijena u laboratorijima Otto Bock HealthCare organizacije,  veštačka noga koristi se kao zamena za ljudsku nogu koja je bila amputirana kao posledica bolesti ili ozlede. Upotrebom senzora, hidraulike i mikroprocesora, C-Leg pomaže u hodanju pokušavajući replicirati korisnikov prirodni hod, kakav je bio pre amputacije. Napaja se pomoću Li-Ionske baterija, koja može trajati do 45 sati.

 

Veštačko srce 


Veštačko srce je prostetički uređaj koji se implantira u telo za nadomeštanje biološkog srca.
Tipovi: TAH - Total Artificial Heart - potpuno zamenjuje ljudsko srce. CAD - Cardiac Assist Device - razlikuje se od TAHa po tome što se pacijentovo srce ne odstranjuje tokom implantacije.

Kiborzi u medicini


U medicini postoje dve vrste kiborga - 'restorative' i 'enhanced'. Restorative tehnologija zamenjuje izgubljene funkcije, organe ili udove. Glavni aspekt restorative kiborgizacije je popravak izgubljenih procesa za povratak na zdravu ili prosečnu razinu funkcionalnosti određenih delova tela. Nema poboljšanja u odnosu na originalne sposobnosti koje su izgubljene. S druge strane, poboljšani (enhanced) kiborg prati princip maksimalne iskoristivosti: maksimalan output (dobivene informacije ili modifikacije) i minimalan input (energija potrošena u procesu). Prema tome, poboljšani kiborg nastoji premašiti normalne sposobnosti ili čak dobiti nove spodobnosti koje pre nije imao.

 
Brain-computer interface

Brain-computer interface, ili BCI, omogućuje direktno povezivanje mozga i vanjskog uređaja. Istraživanje BCI-ja, koji koristi elektrode implantirane direktno u sivu materiju mozga, fokusira se na obnavljanju oštećenog vida kod slepih i pružanju pokretljivosti kod paralizovnih osoba.

Prvi kiborzi na planeti


Ovo može da ide i u tehničke nauke, ali ja ipak biram da postavim temu ovamo. Mnogo tamo ima rafofa, matica, ležaja i druge zanimacije, niko ne bi obratio pažnju na poentu.

Očemu se radi?

U drugoj polovini 20-tog veka lagano se razvijalo polje neuronskih mreža, gde su istraživači učili da pomoću veštačkih neurona, manje ili više uspešno oponašaju rad ljuskog mozga. Veštački neuron može samo po sebi biti deo algoritma u nekom programu, može biti električni čip, ili šta god poželite. Npr. programi za skeniranje teksta koriste jedan tip neuronskih mreža da bi prepoznavali slova. Takođe neuronske mreže mogu uspešno da navode robote između prepreka, prepoznaju glas (na mobilnim telefonima npr.)

Pre par godina neki su se dosetili sledećeg: uzeli su izvestan broj živih nerona pacova, nasadili ih na elektroprovodljivu, ali i hranljivu podlogu, i preko wireless-a je povezali sa malim robotom na dva točka. Rezultat? Prvi spoj mašine i živog bića, reklo bi se kiborg. Ovako pripremljen mozak je u stanju da pokreće robota, izbegava prepreke i sl. Vek trajanja mu je oko 3 meseca. Svaki put kada bi stavili nove ćelije, robot bi se ponašao drugačije. Zanimljivo je da i robot pomalo deluje kao pacov koji se kreće po sobi.

Hoće li u ratove uskoro vojnici kiborzi?

Naučnici smatraju kako bi oružane snage mogle znatno napredovati razvojem neuronauke, piše BBC.

Studija napravljena na Državnoj akademiji nauke u Velikoj Britaniji dokazala je potencijalne dobrobiti za vojsku i policiju ukoliko neuronauka krene u tom smeru.

Predviđaju nove droge koje podižu produktivnost, uspavaju protivnike ili zatvorenike nateraju da "propevaju". U izveštaju studije predlažu se naprave koje bi bile spojene na mozak vojnika, a funkcionisale bi otprilike poput računarskog interfejsa. Tako bi se mozgom moglo kontrolisati oružje, no i veštački udovi.

"Kako čovek može procesuirati slike, poput meta, puno pre nego što je sam svestan toga, oružje koje bi bilo spojeno s mozgom imalo bi mnoge prednosti što se tiče brzine i preciznosti", stoji u izveštaju.

Jedno od gorućih pitanja jest pitanje odgovornosti u slučaju u kojem je čovekov mozak spojen na stroj. "Ako kontrolišeš tu napravu spojenu na mozak i pogodiš krivu metu, ko je kriv za to? Ti ili naprava", pita se kognitivni neuronaučnike Vins Klark.

Dodao je i kako se ne oseća ugodno znajući da bi vojska i policija mogle iskoristiti dostignuća neuronauke u svoje svrhe, jer to znači da bi njegova istraživanja mogla povećati nečiju patnju.

"Linija između pojedinačne odgovornosti i funkcionisanja naprave je nejasna. Gde prestaje čovek, a gde počinje stroj", pita se.
Ministarstvo odbrane još se nije izjasnilo o ovom izveštaju.

Za 20 godina postajemo besmrtni kiborzi.

Jedan američki naučnik tvrdi da bi ljudi mogli postati besmrtni za manje od 20 godina zahvaljujući nanotehnologiji i povećanom razumevanju o funkcionisanju ljudskog tela.

Ray Kurzweil (61), koji je već pre točno predvideo dolazak novih tehnologija, kaže da se naše razumevanje genetike i računalne tehnologije ubrzava neviđenom brzinom.Teoretski, kaže, povećanjem brzine naših spoznaja, nanotehnologija će biti u stanju zameniti mnoge od naših organa za 20 godina. Kurzweil dodaje da, iako se njegove tvrdnje čine neverojatnima, već postoje veštačke gušterače i neuronski implantati.
Kurzweil svoju teoriju naziva Zakonom ubrzanog povratka. "Ja i mnogi drugi naučnici verujemo da ćemo za 20-ak godina imati sve uslove za reprogramiranje softvera iz kamenog doba, da ćemo moći najpre zaustaviti, a onda i preokrenuti proces starenja. A tada će nam nanotehnologija omogućiti da živimo zauvek", piše Kurzweil.
"Na kraju će nanoboti zameniti naše krvne stanice i nastaviti raditi hiljadu puta efikasnije. Za 25 godina moći ćemo sprintati 15 minuta bez udisanja ili satima roniti bez kiseonika", tvrdi.
"Žrtve srčanog udara – koje već danas koriste prednosti široko dostupnih bioničkih srca – mirno će se odvesti do lekara na manji zahvat dok će ih njihovi krvni botovi održavati na životu", predviđa Kurzweil.
"Nanotehnologija će proširiti i naše mentalne sposobnosti do tolikih razmera da ćemo u nekoliko minuta biti u stanju napisati knjigu."
"A poželimo li otići, nanoboti će isključiti naše moždane signale i odvesti nas kamo god poželimo. Virtualni seks će postati uobičajen, a u svakodnevnom životu hologramski likovi će pojavljivati u našem mozgu i objašnjavati šta je šta", kaže Kurzwei.

"Zato se možemo veseliti svetu u kom će ljudi postati kiborzi, s veštačkim žlezdama i organima", zaključuje.

izvor
 
 

                   Dona Haravej, Manifest kiborga


Kiborg je kibernetički organizam, hibrid mašine i organizma, tvorevina društvene realnosti i fikcije. Društvena realnost su živi društveni odnosi, naša najvažnija politička konstrukcija, fikcija koja menja svet. Internacionalni ženski pokreti obrazovali su “žensko iskustvo” koje treba da razotkrije ili da otkrije ovaj krucijalni kolektivni objekt. Ovo iskustvo je fikcija i činjenica najvažnije političke vrste. Oslobađanje počiva na obrazovanju svesnosti, imaginativnom zahvatanju, na opresiji, i dakle, na mogućnosti. Kiborg je stvar fikcije i živog iskustva koje menja ono što se krajem dvadesetog veka, shvata kao “žensko iskustvo”. To je borba na život i smrt, ali granica između naučne fantastike i društvene stvarnosti je optička varka.


Savremena naučna fantastika je puna kiborga – stvorenja koja su istovremeno i animalna i mašine, koja nastanjuju svet i prirodan i veštački. Savremena medicina je takođe puna kiborga, sparivanja između organizma i mašine, shvaćenih kao kodirane sprave u polnom odnosu sa potencijom nepoznatom istoriji seksualnosti. Kiborgov “pol” obnavlja neke od onih predivnih baroknih replika paprati i beskičmenjaka (kakvo lepo organsko preventivno sredstvo protiv heteroseksizma). Repliciranje kiborga nezavisno je od organske reprodukcije. Savremena produkcija liči na san o kolonijalnom delovanju kiborga, san koji čini da noćna mora tejlorizma preraste u idilu. Savremeni rat nije drugo do orgijanje kiborga, za koje se iz američkog vojnog budžeta 1984. potrošilo osamdeset četiri milijarde dolara. Kiborg je fikcija koja iscrtava kartu naše društvene i telesne stvarnosti; on je, takođe, i veoma imaginativan resurs koji sugeriše neka vrlo plodna sparivanja. Biopolitika Mišela Fukoa (Michel Foucault) je tek slabašan predosećaj kiborg politike, jednog veoma otvorenog polja.


Do kasnog dvadesetog veka, našeg doba, mitskog doba, mi smo svi postali himere, izteoretizovani i isfabrikovani hibridi mašine i organizma; ukratko, mi smo kiborzi. Kiborg je naša ontologija; on nam daje našu politiku. Kiborg je kondenzovana slika i imaginacije i materijalne stvarnosti, ta dva povezana centra koja struktuiraju svaku mogućnost istorijske transformacije. U tradiciji “zapadne” nauke i politike – tradiciji rasističkog, muškog kapitalizma; tradiciji progresa; tradiciji aproprijacije prirode kao resursa za proizvodnju kulture; tradiciji reprodukcije sopstva putem refleksije drugog – odnos između organizma i mašine bio je granični rat. Ulog u ovom graničnom ratu bile su teritorije produkcije, reprodukcije i imaginacije. Moja argumentacija ide u prilog uživanju u mešanju tih granica, i odgovornosti u njihovom stvaranju. Inkarnacija kiborga je izvan povesti spasa. Ona, takođe, ne označava period na nekakvom edipalnom kalendaru koji pokušava da zaleči užasan rascep rodova nekom oralnom simbiotičkom utopijom ili post-edipalnom apokalipsom. Kao što to Zoe Sofulis (Zoe Sofoulis) pokazuje u svom spisu o Žaku Lakanu (Jacques Lacan), Melani Klajn (Melanie Klein) i nuklearnoj kulturi, Laklajn, najužasnija čudovišta i verovatno čudovišta od kojih se u svetu kiborga najviše očekuje, otelovljena su u ne-edipalnim pričama sa drugačijom logikom represije, koju treba da razumemo da bismo uopšte opstali.

Kiborg je stvorenje u post-rodnom društvu; on nije natovaren biseksualnošću, pre-edipalnom simbiozom, neotuđenim radom, i drugim zavođenjima na ideju organske celine putem konačne aproprijacije svih snaga njenih delova u jedno više jedinstvo. U izvesnom smislu, kiborg nema priču o poreklu u zapadnom smislu – što je vrhunska ironija budući da je kiborg, takođe, užasno apokaliptični telos eskalirajuće dominacije koju nad Zapadom ima apstraktna individuacija, sopstvo razrešeno svake zavisnosti, čovek u prostoru. Priča o poreklu u zapadnom humanističkom smislu zavisi od mita o izvornom jedinstvu, punoći, blaženstvu i užasu koji predstavlja falička majka od koje sva ljudska bića moraju da se odvoje, što je zadatak kako individualnog tako i istorijskog razvoja; to su dva, blizanačka, moćna mita za nas najsnažnije upisana u psihoanalizu i marksizam. Hilari Klajn (Hilary Klein) je dokazivala da se i marksizam i psoihoanaliza, u svojim pojmovima rada, individuacije i formiranja roda, zasnivaju na zapletu izvornog jedinstva iz koga zatim moraju biti produkovane razlike koje se upisuju u dramu eskalirajuće dominacije žene/prirode. Kiborg preskače taj korak izvornog jedinstva, identifikacije s prirodom u zapadnom smislu. To je njegovo veliko obećanje koje može voditi podrivanju njegove teleologije.

Kiborg je odlučno posvećen parcijalnosti, ironiji, intimnosti i perverziji. On je opozicion, utopičan, i potpuno je lišen nevinosti. Više nestrukturiran polaritetom javnog i privatnog, kiborg definiše tehnološki polis delimično zasnovan na revoluciji društvenih odnosa u oikosu, kućanstvu. Priroda i kultura su nanovo načinjene; više niko ne može da bude sredstvo aproprijacije ili inkorporacije drugog. U svetu kiborga vladaju odnosi kojima se celina oblikuje iz delova, uključujući i odnose polariteta i hijerarhijske dominacije. Za razliku od Frankenštajnovog čudovišta, kiborg ne očekuje da će ga spasiti otac ponovnim stvaranjem vrta; tj. uspostavom heteroseksualnog parenja koje se obavlja u dovršenoj celini, gradu ili kosmosu. Kiborg ne sanja o zajednici zasnovanoj na modelu organske porodice, samo bez edipalnog projekta. Kiborg ne bi prepoznao Eden; on nije načinjen od blata i ne može da sanja o povratku u prašinu. Možda zato iščekujem da vidim da li će kiborzi moći da subvertuju apokalipsu povratka u nuklearnu prašinu u maničnoj kompulziji. Kiborzi nisu puni poštovanja; oni ne pamte kosmos. Oprezni su prema holizmu, ali potrebne su im veze – čini se da imaju prirodni osećaj za ujedinjeni politički front, ali bez liderske partije. Glavna nevolja sa kiborzima je što su oni nelegitimni potomci militarizma i patrijarhalnog kapitalizma, da ne spominjemo državni socijalizam. Ali, nelegitimni potomci često su krajnje neverni svom poreklu. Osim toga, njihovi očevi ionako nemaju suštinu.

Sada želim da ukažem na tri ključna sloma granice, koja i čine mogućom ovu političko-fantastičnu analizu. U kasnom dvadesetom veku u naučnoj kulturi Sjedinjenih Država, granica između ljudskog i životinjskog je u potpunosti dokinuta. Poslednja uporišta nesvodivosti su zagađena, ako već nisu pretvorena u zabavne parkove – jezik, upotreba oruđa, društveno ponašanje, mentalni događaji, ništa zaista ubedljivo ne osigurava razdvajanje ljudskog od životinjskog. A mnogi ljudi više ne osećaju ni potrebu za takvim razdvajanjem; u stvari, mnoge oblasti feminističke kulture potvrđuju užitak u povezivanju čoveka sa drugim živim bićima. Pokreti za prava životinja nisu iracionalna poricanja čovekove jedinstvenosti; oni su jasna uviđanja veze koja postoji duž sumnjivog jaza između prirode i kulture. Biologija i evolucionistička teorija su više od dva veka istovremeno proizvodile moderne organizme kao objekte saznanja i svodile granicu između ljudi i životinja na bledi trag, ponovo kliširan u ideološkoj borbi ili stručnim raspravama između života i društvene nauke. U ovim okvirima protiv učenja modernog hrišćanskog kreacionizma trebalo bi se boriti kao protiv oblika zlostavljanja dece.

Biološki određena ideologija tek je jedna od pozicija otvorenih u naučnoj kulturi za dokazivanje značaja ljudske animalnosti. Ostalo je još mnogo prostora radikalno politički orijentisanim ljudima da nastoje da zadobiju značenja pređene granice. Kiborg se pojavljuje u mitu tačno na onom mestu gde je granica između čoveka i životinje prekoračena. Daleko od toga da upućuju na odvajanje čoveka od drugih živih bića, kiborzi signaliziraju uznemirujuća i ugodno tesna povezivanja između njih. Bestijalnost je u ovom krugu bračne razmene zadobila novi status.

Druga poljuljana distinkcija je ona između životinjskog-ljudskog (organizma) i mašine. Pre-kibernetičke mašine mogle su se progoniti; u mašini se uvek nalazio čitav spektar utvara. Ovaj dualizam strukturirao je dijalog između materijalizma i idealizma koga je uspostavio potomak dijalektike, nazvan duh ili povest, već prema ukusu. Ali, u osnovi, mašine nisu bile samo-pokrećuće, samo-označavajuće, autonomne. Nisu mogle da ostvare san muškarca, samo su mogle da mu se narugaju. One nisu bile muškarac, tvorac samog sebe, nego tek karikature ovog maskulinističkog reproduktivnog sna. Bilo je paranoidno misliti da sa njima stvari stoje drugačije. Danas više nismo tako sigurni. Mašine kasnog dvadesetog veka učinile su sasvim nejasnom granicu između prirodnog i veštačkog, duha i tela, samo-razvoja i spoljašnjeg oblikovanja, kao i mnoge druge razlike koje su se obično primenjivale na organizme i mašine. Naše mašine su uznemirujuće žive, a mi sami smo zastrašujuće inertni.

Tehnološka determinacija je samo jedan ideološki prostor otvoren novim shvatanjem mašine i organizma kao kodiranih tekstova kojima stupamo u igru pisanja i čitanja sveta. Marksističke i socijalističke feministkinje osudile su “tekstualizaciju” svega u poststrukturalističkoj, postmodernističkoj teoriji zbog njenog utopičnog neuvažavanja živih odnosa dominacije koja utemeljuje “igru” arbitrarnog čitanja. Zasigurno je istina da postmodernističke strategije, poput mog mita o kiborgu, subvertuju mirijade organskih celina ( na primer poemu, primitivnu kulturu, biološki organizam). Ukratko, izvesnost onoga što se shvata kao priroda – izvor uvida i obećanje nevinosti – je podrivena, verovatno fatalno. Izgubljeno je transcendentno ovlašćenje za tumačenje, a sa njim i ontologija na kojoj se temeljila “zapadna” epistemologija. Ali, alternativa nije cinizam ili gubitak vere, tj. neka verzija apstraktnog postojanja, poput opisa tehnološkog determinizma koji “mašinom” uništava “čoveka”, ili “tekstom” “smislenu političku delatnost”. Radikalno pitanje je ko će biti kiborzi; odgovori su stvar opstanka. I šimpanze i artefakti imaju politiku, zašto ne bismo i mi?

Treća razlika je podskup druge: granica između fizičkog i nefizičkog za nas je veoma neprecizna. Popularni priručnici iz fizike koji razmatraju kvantnu teoriju i načelo nemogućnosti predodređivanja su neka vrsta popularnog naučnog ekvivalenta Harlekinovoj romansi koja označava radikalnu promenu u američkoj beloj heteroseksualnosti: oni sve shvataju pogrešno, ali su uvek na pravoj strani. Moderne mašine su suštinski mikroelektronične sprave: one su svuda, i one su nevidljive. Moderna mašinerija je nepoštovani skorojevićki bog, koji se podsmeva Očevoj jedinstvenosti i spiritualnosti. Silikonski čip je površina za pisanje; upisuje se u molekularne skale koje ometa jedino atomska buka, krajnja interferencija nuklearnih brazdi. Pisanje, moć, tehnologija, to su stari partneri u zapadnoj priči o poreklu civilizacije, ali je minijaturizacija promenila naše iskustvo o mehanizmu. Ispostavilo se da je minijaturizacija postupak povezan sa moći; malo nije toliko lepo koliko je, pre svega, opasno, kao što je to slučaj sa krstarećim raketama.

Uporedimo televizore iz pedesetih ili novinarske kamere iz sedamdesetih sa televizorima okačenim za zglob, ili video kamerama veličine šake koje se sada reklamiraju. Naše najbolje mašine napravljene su od sunčevog sjaja; one su sve svetle i čiste jer nisu ništa drugo do signali, elektromagnetski talasi, deo spektra, i zato su ove mašine nadasve male, pokretne – stvar koja je u Detroitu i Singapuru uzrok ogromne ljudske patnje. Ljudi nigde nisu toliko blizu nečemu tako fluidnom i materijalnom i neprozirnom. Kiborzi su etar, kvintesencija.

Tako moj mit o kiborgu govori o transgresiji granica, potentnim fuzijama i opasnim mogućnostima koje bi progresivni ljudi mogli istražiti kao deo neophodnog političkog rada. Jedna od mojih premisa je da većina socijalistički i feministički orijentisanih Amerikanaca uočava produbljeni dualizam između duha i tela, životinje i mašine, idealizma i materijalizma u društvenim praksama, simboličkim formulacijama i fizičkim artefaktima povezanim sa “visokom tehnologijom” i naučnom kulturom. Od Čoveka jedne dimenzije (Marcuse) do Smrti prirode (Merchant), analitička sredstva koja su razvili zastupnici progresa insistirala su na nužnoj dominaciji tehnike i pozivala nas na zamišljeno organsko telo koje bi moglo da integriše naš otpor. Moja druga premisa je da potreba za ujedinjavanjem ljudi koji pokušavaju da se odupru svetskom intenziviranju dominacije tehnike nikada nije bila akutnija. Pa ipak, laki perverzni okret perspektive mogao bi nas bolje pripremiti za zadobijanje značenja kao i drugih oblika moći i užitka u tehnološki posredovanom društvu.

Prevela s engleskog Branka Arsić
izvor
 

10 коментара:

  1. Анониман02. март 2016. 18:10

    Granica je um, mozes biti lisen nekog dela tela, ali dok imas slobodan i samosvestan um, ti si ljudsko bice.
    Z.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман03. март 2016. 01:59

      Drugar šta će biti kada prenesemo um u mašinu?
      Šta je sa retardiranim koljačima neslobodnog, nesamosvesnog uma? Jesu li oni ljudska bića ili životinje. Darvin bi se složio da su stopostotni animalci.
      Pedja

      Избриши


    2. Broh je odnos prema čoveku u koncentracionom logoru označio kao " smeće koje još stenje". Tako nekako "koljači" gledaju na svoje žrtve.Nije to neslobodan i nesamosvestan um, nego bolestan za koju je,ukoliko je pojava omasovljena, kriva politika koja je dovela do raspada elementarnih vrednosti. Retardiranost mislim da takože nije,već bespogovorno robovanje koje naravno izgleda retardirano. Zna se šta sleduje neispunjenju u totalitarnom sistemu, smrt, otud je takvo ponašanje kod jednog dela ujedno borba za vlastiti opstanak.Idejni tvorci, vođe,su gotovo mitske ličnosti, ili bar obuzete mitskim projekcijama ( religijskim, političkim )koje su pokazale da imaju snažnu masovno-psihološku moć.
      A um u mašini, haha..šta tek reći za to. Ako se um prenese u mašinu ovakav kakav jeste, I ako nastavi takav da živi, ni to " čoveku" neće pomoći da se oslobodi svoje biološke predodređenosti. A šta će biti, ko zna.
      Избриши

      Избриши
    3. Анониман06. март 2016. 12:03

      Да наука пали пожар то видимо сви. Па ипак ће Планета томе доакати, иначе збогом Свете !
      Ј.Б.

      Избриши
    4. Анониман08. март 2016. 21:25

      Pitanje je glasilo:jesam li? Jesmo,sve dok..Sta ce biti? Tehnološka revolucija je neminovna,treba imati uvid u sveze cinjenice da bi se dao priblizan odgovor.Većina ljudi i ne razmislja o daljoj buducnosti,lideri korporacija moraju onoliko koliko im treba kako bi mogli da planiraju.Problem je sto ni oni nemaju uvid u stanje i mogucnosti tako da samo retki pojedinci idu u korak sa vremenom menjajuci iz temelja nacin razmisljanja, npr. Elon Musk i sl.
      A ti Peda pisi malo vise o bioekskluzivama a ne lupetaj o glupostima.
      Z.

      Избриши
    5. haha...pala prozivka, odavno se niste uhvatili, onako muški.
      Dragi Z,činjenice su neprikosnovene i pomalo tužne, ukoliko smo nostalgično okrenuti prošlosti ( znam da je idealizujemo),čoveku prirode, mozgu divljaka, što ono reče jedan od antropologa ne sećam se tačno koji.
      Budućnost je potpuno neizvesna ( mada su je opisali u svim varijantama )pa je strah od nje pojmljiv jer, uprkos neizvesnosti jedno je izvesno, ovakvih kakvi smo neće nas biti.
      I zato je najbolje, a radi sopstvenog mira u ovo malo života živeti u iluziji, ili još bolje, kao što promovišu Bodrijar - Sioran bez onih starih, otrcanih želja o besmrtnosti, nekom drugom svetu a tome i smislu, već s mišlju o besmislu. Onda se možemo igrati, kako kaže Bodrijar,bez razmišljanja o konačnom odredištu, jer, ako ćemo pravo jedan mali život može postati promašaj ako se optereti tom mišlju.
      Dakle, šta će biti, biti će.
      pozdrav

      Избриши
    6. J.B.
      Možda ste u pravu, vraća nam se sve na kvadrat,samo je pitanje ko će biti zadnji na potezu, priroda ili mi.

      Избриши
  2. Анониман03. март 2016. 19:10

    Sretan sam što neću doživeti ta vremena.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман10. март 2016. 20:59

      Previše je nove tehnologije, previše informacija, tako da je nemoguće steći uvid u celinu. Nemam pojma dokle se stiglo, naslućujem da u svemu mora da bude izvesnog nereda. Treba to uzeti u obzir, znači ne zaboraviti na sve to govoreći kako će u svakom slučaju biti dobro. Napreduje se, sve je bolje i bolje, tehnika je sve savršenija itd. ali, istovremeno je i sve gore.
      pesnik u prolazu

      Избриши