петак, 26. фебруар 2016.

Prekarijat



Šta je to prekarijat ? Prekarijat je sociološka kovanica izvedena iz latinske reči „precarius"
(nestalan, po nečijoj volji) i nastavka preuzetog od reči proletarijat. Reč se odnosi na "ljude koji žive neizvesnom egzistencijom "( Čomski). Većina ovih ljudi ne zna za ovaj novogovorni pojam, niti da su realno najbrojniji deo društva.Ta vojska, sa najvećim postotkom mladih, spremna je raditi bilo šta za niske dnevnice, spremna je na prekovremeni i neplaćeni rad, u bilo kakvim uslovima  samo da osigura egzistencijalnu sigurnost, ne zahteva povišicu niti traži povlastice, ne bori se za svoja prava, ne organizuje se niti je ko organizuje, pasivna je što iz  straha zbog stalne pretnje gubitkom posla a najviše  zbog osećanja potpune  bespomoćnosti.

Kapital je osmislio modele iskorištavanja svih oblika rada i uspeo je da ih institucionalizuje. Menjati
 te sistemski utvrđene odnose gotovo je neizvodljivo; nije dovoljno suprotstavljanje pojedinaca, civilnih društava i aktivista,  tamo gde se zakoni donose sede structure nezainteresovane za promenu,
poslušna birokratija  koja  provodi ono što nalaže ona ( birokratija ) iznad njih , ona koja provodi izlobirane naloge kapitala. Intelektualni suverenitet birokrata-političara sveden je na nulu. To je poslednja kocka u mozaiku birokratskih struktura. To je današnja stvarnost, Hakslijev Vrli novi svet, Orvelova, Kafkina projekcija.

"Verujem da će vladajuća oligarhija pronaći manje naporne i štedljivije načine upravljanja i zadovoljavanja svoje žudnje za moći, i da će ovi načini nalikovati onim koje sam opisao u Vrlom novom svetu. "
Oldous Xaksli


Slede dva teksta, od kojih je drugi intervju sa profesorom Guy Standingom, autorom knjige o ovom fenomenu.







Oni kažu da je to ljubav.
Mi kažemo da je to neplaćeni rad.

Silvija Federiči

Osećaj stalne nesigurnosti snažno obeležava celu jednu generaciju radnika/ca koja nastaje s kraja 80-ih godina proteklog veka i polako prerasta u novu radničku klasu. Za razliku od generacija iz razdoblja socijalne države, kojima su radnička prava i socijalne ugodnosti osiguravali stalno zaposlenje, penziono i zdravstveno osiguranje, osmosatno radno vreme, godišnje odmore, slobodne vikende i sindikalno organiziranje, današnji radnik/ca često može računati na odstustvo svih prava za koje se radnički pokret zdušno borio. Postoje teoretičari/ke koji prekarijat smatraju novom radničkom klasom 21. veka, koja je nastala pod uticajem neoliberalnih struja na tržištu rada. Profesor Standing je definisao prekarijat kao klasu u nastajanju koja će, nakon što se konsoliduje, predstavljati novu opasnu klasu. Standing smatra da je potrebno poduzeti određene mere pre nego se frustracija, koja je osnovno obeležje ove (pseudo) klase, kanališe kroz maligne društvene pojave. Glavna karakteristika prekarnosti je nesigurnost – rad na određeno vreme, povremeni i privremeni rad – i niska ili nikakva radna prava i zaštita. To su sezonski/e radnici/e, radnici/e na crno, slobodnjaci/kinje koji žive od honorara, stručnjaci/stručnjakinje koji rade po projektima. Brojni su prekarni radnici/e u, takoz-vanim, kulturnim i kreativnim industrijama, radnici/e koji/e imaju sigurnosti jer rade u granama koje pokreću razvoj gradova i turizma i rad u njima se smatra intelektualno i društveno prestižnim, ako već ne i finansijski. No, ti su sektori zapravo sedišta prekarnog rada. Dobar deo kulturnih i kreativnih radnika/ca radi samostalno, u udruženjima ili malim agencijama. Njihova se zaposlenost definiše kao nestandardni oblik zaposlenosti, a osnovne karakteristike su joj fleksibilnost, mobilnost, rad po projektima, kratkoročni ugovori, honorarni rad, volonterske i nisko plaćene aktivnosti, pseudozapošljavanje, pseudosamozapošljavanje. U poslednje vreme, sve češće ćete čuti za nekog dizajnera/icu, arhitekta/ icu, fotografa/kinju, novinara/ku, kustosa/kinju, PR stručnjaka/ kinju, copywritera/icu, prevoditelja/icu, teoretičara/ku raznih, uglavnom humanističkih, područja i tako dalje da je freelancer/ka (slobodnjak/slobodnjakinja), što je neretko samo bolji naziv za nezaposlen/a.

Odricanje izborenih i zajamčenih prava tumači se danas globalno kao jedino rešenje, iako je zapravo deo problema, štaviše: njegova srž. Kome danas nešto znači osmosatni radni dan, plaćeni prekovremeni sati, stalni radni odnos, topli obrok i naknada za prevoz. (Dean Duda: Radnički zapisi iz podzemlja)

Medijska teoretičarka Marie-Luise Angerer tipičnog radnika/ cu u kreativnom sektoru opisuje kao osobu između 25 i 30 go-dina, obrazovanu, veštu, fleksibilnu, psihički jaku, nezavisnu, nevenčanu, mobilnu i spremnu za svaku poslovnu priliku. Poslodavcima/teljkama odgovara da je što više slobodne radne snage; posao uglavnom obavljaju dobro jer ga inače ne bi imali, i to po ceni koja je manja nego rad stalno zaposlenih, a još im ne moraju plaćati ni penziono i zdravstveno osiguranje.

Radnici svake godine britanskim poslodavcima daruju 29 milijardi funta besplatnog rada tako da što im ovi jednostavno ne plaćaju prekovremene sate. Taj višak vrednosti cedi se iz radnika tržišnom disciplinom – pretnjom nezaposlenošću ili smanjenim izgledima za napredovanje. Prekarijat svih zemalja odriče se naplate odrađenog samo da bi mogao uživati u ekskluzivnoj povlastici vlastite prekarnosti. Solidarnost neko mora organizovati, rekli su svojevremeno čelnici jednog sindikata, i pogodili meritum stvari. Trebaju nam drukčiji sindikati, čuje se sve glasnije s različitih strana. (Dean Duda: Radnički zapisi iz podzemlja)

Početkom 20. veka, veliki akcenat se stavio na nauku o upravljanju kako bi se povećala produktivnost radnika/ca, osiguravajući njihovu podređenost upravljačkim strukturama. Poslodavci/ teljke su koristili/e različite mehanizme kako bi zadržali stabilnu, dobro organizovani i poslušnu radnu snagu. Rad je razbijen na niz pojedinačnih, merljivih zadataka i radnik/ca je iz ljudskog bića polako pretvoren/a u radnika/cu krojenog prema potrebama poslodavca/teljki. Stručnost obrtnika/ca zamenjena je predvidljivim, rutiniranim zadacima industrijskog radnika/ce. Poslodavac/teljka investira u radnik/cu krojenog/u po njegovim/ njenim potrebama i ciljano pokušava zadržati tog radnika/cu na zadacima gde pokazuje najviše produktivnosti. Smanjenjem fluktuacije radne snage, povećava se produktivnost i dugoročno se može uštedeti mnogo novca. Poslodavci/ke su naučili/e kako uključiti organizirano radništvo kao partnera/icu u kontinuiranom procesu unapređivanja produktivnosti.

Raspad ovog korporativnoga sistema, kao posledica duge i burne krize iz 1970-ih godina, doveo je do temeljne transformacijom rada. Postoje tvrdnje kako je postfordistički kapitalizam pokazao pojačanu tendenciju raskida s dugoročnim oblicima zapošljavanja, zbog toga što su menadžeri/ce i ad-ministratori/ce bili/e u potrazi za fleksibilnijom proizvodnjom. Sve se više poslova, posebno u uslužnom sektoru, od hotelijerstva i ugostiteljstva do čišćenja i kancelarijskih poslova nižeg ranga, ugovara s firmama koje zapošljavaju radnike/ce na povremenoj i privremenoj osnovi. Pozicije koje su nekada držali radnici/e zaposleni/e na puno radno vreme, sada preuzimaju radnici/e zaposleni/e preko ugovora na određeno koji se produžuje svakih nekoliko meseci.
Ovakav proces stvara dinamično rastući sloj radnika/ca koji/a je, iako često visokoobrazovan/a, izložen/a manjku sigurnosti i perspektive, i koji/a od fragmentiranog poslovnog i društvenog života stvara nestalne načine egzistencije. Radi se o vrlo individualističkoj klasi-u-nastajanju, koju karakteriše minimum korporativne odanosti i tek labava solidarnost unutar grupe. Njihova društvenost, barem u zemljama kapitalističkoga centra, poprima formu umrežavanja, koje počiva na društvenim medijima, pre negoli u zajednicama zastarelih oblika radničkog života. Oni su ti koji su se pobunili u antikapitalističkim i studentskim protestima, te okupacijama javnih prostora.

Mnogi analitičari/ke koji/e u svom radu polaze od marksističke perspektive, otvoreno odbacuju tvrdnju da se rađa nova klasa, obrazlažući da se stabilnost zaposlenja nije smanjila onako kako tvrde neki teoretičari/ke (Standing), ali radna snaga zaposlena na neodređeno se nastavila širiti, osobito u najdinamičnijim uslužnim sektorima koje teoretičari/ke prekarijata proglašavaju glavnim poljem unutar kojega se privremeni rad širi. Kevin Doogan ističe da teorija tržišta rada, koja daje prioritet nestandardnim oblicima zapošljavanja - povremenom zaposlenju, zaposlenju sa skraćenim radnim vremenom, privremenom zaposlenju itd. - u istu kategoriju grupiše niz različitih vrsta rada, isključivo na temelju onoga što one nisu. Doogan kroz statističke podatke iznosi tvrdnju da se stopa nezaposlenosti smanjuje kroz nove vidove zaposlenja.

Iako nije nužno nesiguran, rad na skraćeno radno vreme, kao dio širega obrasca podzaposlenost svakako je u porastu. Potrebno je spomenuti i studentsku komponentu prekarijata. Doogan naglašava kako je rast studentskoga tržišta rada u razvijenim kapitalističkim društvima, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama, jedan od najznačajnijih procesa u poslednjih nekoliko decenija. Studenti/ce u Sjedinjenim Američkim Državama u proseku rade 21 sat sedmično. Ova vrsta nisko plaćene, nesigurne radne snage postala je ključna za strategije zapošljavanja velikih poslovnih sektora, posebno supermarketa i teleprodaje. Nesigurnosti zaposlenja pridodana je finansijskoj nesigurnosti. Gomilanje ogromnih dugova domaćinstava u godinama pre kreditne krize bilo je popraćeno kolapsom privatne štednje. Pored toga, kako Standing ističe, službeni podaci lako mogu zaseniti pravi opseg upotrebe prekarnoga rada. Crna tržišta rada, osobito migrantskog rada, deluju izvan direktnog nadzora države.

Globalni je trend da migrantski/e radnici/e postaju ogromna rezerva prekarne radne snage. Ovo je jedan od najsnažnijih Stand-ingovih argumenta. Takav trend rezultat je politički nametnutih barijera mobilnosti radne snage, i to ne samo na međunarodnom nivou nego i na domaćem tržištu. U Narodnoj Republici Kini, ruralnim migrantima/cama nije dopušteno stalno boraviti u gradovima

Prekarnost je ugrađena u neoliberalni kapitalizam, u kojem rast počiva na finansijskome riziku i zaduženosti, u kojem su tržišta rada oslabljena, a socijalne zaštite povučene, u kojem države podižu barijere kako bi određene skupine radnika/ca lišile građanskih prava, i u kojem poriv za pronalaženjem novih područja akumulacije rezultira ograđivanjima, izvlaštenjima i urbanizacijom bez zapošljavanja. Osim toga, gore opisani pomak u načinu proizvodnje nije posve neutemeljen. Ubrzani prelazak s proizvodnje na uslužne delatnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu u 1980-ima nesumnjivo je bio povezan s klasno osveštenim napadima na bastione organizovanog radništva, a time i na razne oblike zaštićenosti koje su sindikati osiguravali. Dok se širenje privremenoga i povremenoga rada u zemljama OECD-a može doimati preterano naglašavanim, širenje tih oblika celim svetom značajno je. Preseljenja proizvodnih pogona pojedinih sektora na globalni Jug nije bilo zanemarivo, čak i ako su poslodavci/teljke bili/e skloni/e preuveličavati takve trendove kako bi povećali produktivnost radne snage.

Standing tvrdi da se prekarijat sve više povećava te da sada obuhvata sve, od sezonskih radnika/ca na moru pa do diplomiranih informatičara/ke koji žive iluziju samozaposlenja kroz masovno pokretanje start up firmi. Iako su trenutno neorganizirani/e i nepovezani/e, prekarijat će s vremenom pronaći zajednički glas, predviđa Standing, jer se radna prava 20. veka više ne mogu garantovati ni primenjivati, no to ne znači da zaposleni/e trebaju biti bez ikakve zaštite. Standing primećuje i da se članovi/ ce prekarijata (što je inače reč francuskog porekla, kojom su se opisivali sezonski radnici/e) drugačije odnose prema radu - on ih ne definiše kao osobe, nego ga gledaju kao sredstvo prema cilju.

Jednostavan shematski prikaz klasa, ispripovedan iz ove perspektive, odvijao bi se na sledeći način; ukoliko ste deo radničke klase, reprodukujete sistem tako da svoju radnu snagu prodajete kao robu kapitalistu/kinji, nekome ko poseduje određena sredstva za proizvodnju, te dopuštate kapitalistima/kinjama da iz te razmjene izvuku višak - profit. Ako ste kapitalist/kinja, reprodukujete sistem kupovinom kapitalne imovine, njezinim spajanjem s radnom snagom koju također kupujete i plasiranjem na taj način proizvedene robe za prodaju na tržištu. Ako ste uspešan/a kapitalist/kinja, ostvarićete veći udeo proizvedenog viška negoli u slučaju da to niste, no sve dok ulažete svoj novac kako biste ostvarili taj višak - vi ste kapitalist/kinja.

Prekarijat je veoma teško klasifikovati jer je zahvatio sve segmente radničke klase. Ako bismo ga pokušali klasifikovati na najopštiji način, dobili bismo sledeće podkategorije:

Niskoobrazovani/e radnici/e: Besperspektivni/e pripadnici/e marginalizovanih skupina (imigranti/ce) koji/e nisu stekli/e visoko obrazovanje i na tržištu rada mogu ponuditi svoju fizičku snagu. Vrlo često su trajno nezaposleni/e ili ako su zaposleni/e rade na određeno vreme, nemaju nikakve povlastice, nisu kreditno sposobni/e, bezperspektivni/e su i degradirani/e u društvu. Bez vizije o budućnosti i bez osećaja solidarnosti s drugim ljudima. Profesor Standing kao za primer daje gomilu mladih ljudi koji su u Londonu radili velike nerede 2011. godine, koji nisu imali nikakve političke zahteve, već su ih pokrenuli kako bi pokrali trgovine. Standig smatra da je ta solidarnost namerno iskorenjena iz mlađih generacija.

Obrazovani/e: Završene visoke škole, pametni/e i naprednih stavova, ali frustrirani/e jer žive u društvu koje im ne pruža nikakvu šansu, karijeru ili sigurnost pa ni osećaj pripadanja. Ta kategorija se oseća potpuno napušteno od društva i ne vide nikakvo rešenje od politički prestavnika/ca.

Nekadašnja radna klasa: Nekadašnji pripadnici/e radničke klase koji/e su deindustrijalizacijom izgubili/e posao i teško preživljavaju. Standing ovu kategoriju smatra potencijalnom opasnošću upravo zbog toga što ih frustracija i osjećaj nepravde čine lako zapaljivima i metama ekstremnih neofašističkih poli-tika, koje ih huškaju protiv imigranata/ica jer im, navodno, kradu poslove mada su baš imigranti/ce česte žrtve prekarnog rada.

Generacija Y: Generacija mladih ljudi rođenih od 1980-e do 2000-te koji je u početku bio samo marketinški koncep, a postala je stvarnost. Po nekolicini sociologa/ginja može se reći da se radi o novoj generacijskoj strukturi u kojoj se većina ljudi može klasno strukturirati ovisno o godini rođenja. A ova generacija se automatski kategorizuje u klasu prekarijata. Velika većina mladih u Evropi je nezaposlena, a jedino ima se nude stručna osposobljavanja i stažiranja koja su im jedina šansa da jednog dana, možda u tridesetima, dobiju stalno zaposlenje.

Imigranti/ce: Pokušavajući da nađu prividnu sigurnost pristaju na odsustvo svih prava u nadi da će u bližoj budućnosti poboljšati svoj status. Nažalost, pored silnih napora da se status nakon određenog vremena poboljša ostaju zarobljeni/e u bespravnom vakumu prekarijata.

Žene: Frustrirajuća je pozicija žene u prekarskom pravnom sistemu nezaštite radnika/ca. Prema nekim istraživanjima, uslovljene su da odustanu od osnovnih prava za koja su se teškom borbom izborila. Vrlo često žena koja se ostvarila kao majka, na savremenom tržištu rada bude ocenjena kao nepoželjana radnica. Još apsurdnija je pozicija žene koja bi, prema poslodavčevoj/poslodavateljkinoj proceni mogla u skorije vreme osnovati porodicu, i koja je samo zbog toga markira kao nepoželjna radnica.

Rad ljubavi: Važno je prepoznati da kada govorimo o kućnom radu, ne govorimo o poslu poput drugih poslova, već o sveprožimajućoj manipulaciji, o najsuptilnijem i najmistifikovanijem nasilju koje je kapitalizam ikad počinio nad bilo kojim delom radničke klase. Istina je da je u kapitalizmu svaki radnik/ca manipulisan/a i eksploatisan/a i da je njegov/njen odnos prema kapitalu potpuno mistifikovan. Nadnica odaje utisak poštenog dogovora: radiš i plaćen si za to, dakle, ti i gazda ste jednaki; dok u stvarnosti nadnica ne samo da ne predstavlja isplatu za rad već prikriva sav neplaćen rad koji ide u profit. Ali nadnica makar prepoznaje radnika kao radnika i omogućava pogodbe i borbu oko i protiv uslova i visine nadnice, uslova i količine rada. Imati nadnicu znači biti deo društvenog ugovora, i nema sumnje šta to znači: radiš, ne zato što to voliš, ili zato što je to prirodno, već zato što je to jedini uslov pod kojim ti je dozvoljeno da živiš. Međutim, koliko god da si eksploatisan, ti nisi taj rad. Danas si poštar, sutra si taksista. Jedino što se računa je koliko moraš da radiš i koliko novca možeš da dobiješ.

izvor





Intervju sa  autorom knjige Prekarijat , Guy Standingom, profesorom Razvojnih studija na School of Oriental and African Studies Univerziteta u Londonu.



To su i sakupljači boca i radnici na minimalcu, ali i mladi obrazovani prezaduženi ljudi kojima su krediti stvorili iluziju života u blagostanju, što se u trenutku može rasplinuti.
Pedesetak kilometara od Firenze, u slatkom Figline Valdarnu, mestašcu koje živi opuštenim letnim životom, a okružen je golemim dizajnerskim outletima pa se na cesti nižu upadljivi znakovi: Dolce&Gabbana - 500 metara levo, Trussardi - 2 kilometra i na kraju The Mall, crno stakleno zdanje nalik krematoriju u kojemu Prada prodaje staru kolekciju na 70-postotnom sniženju, letne mesece provodi Guy Standing, jedan od najzanimljivijih intelektualaca današnjice, engleski profesor sa Univeryiteta Bath. Član je britanske Akademije društvenih nauka,, objavio je više od 20 knjiga i predaje kolegij globalizacije i ekonomske sigurnosti.

Profesora Standinga sva ta dizajnerska raskoš oko njegova malog talijanskog doma ne zanima. On je heroj radničke klase, ideolog prekarijata, nove, besne, ljutite većine koja u 21. veku živi bez perspektive, suočena sa celebrity-kulturom u kojoj mali broj bogatih i slavnih ostalima pred nosom maše svojim milijardama.
Svetska distribucija pravde muči profesora Standinga. I on je potekao iz radničke klase. I na nju je ponosan. Sve ono što se događa danas u svetu predvideo je i opisao u kapitalnoj knjizi “Prekarijat, nova opasna klasa”. To je postala Biblija onih koji u Španiji, Grčkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Irskoj... osećaju da je sistem u kom žive nepravedan i da ga treba menjati.
Ako prepišemo definiciju, prekarnost je termin kojim se opisuje činjenica da je danas veliki deo stanovništva subjekt fleksibilne eksploatacije ili “fleksoplotacije” (niske i nesigurne plate, nesigurno radno mesto, neredoviti prihodi itd.) i egzistencijalnog prekarijata (visok rizik društvenog isključenja zbog niskih primanja, visoki troškovi života itd.). Ovi uslovi prekarijata utiču na sve oblike rada koji se tiču servisne ekonomije u užem smislu i celokupnog stanovništva u širem smislu, ali posebno pogađaju omladinu, žene i imigrante. Je li Marksov proletarijat u 21. veku postao Standingovim prekarijatom?

“Mrzim kad moram nekom reći: jesam li vam rekao”, kaže mi Standing dok prevrće neke papire i vadi ih iz fascikla. Redovni saradnik Guardiana uvek nešto piše.

“Ali, pre dva meseca dobio sam od jednih nemačkih novina poziv da napišem kolumnu o prekarijatu i o onome što će se s njim događati. Napisao sam da će uslediti nemiri u Londonu. Sad moram menjati tekst jer ga moram prilagoditi činjenici da su se neredi već dogodili, a oni ga nisu objavili tokom leta, želeći s njim započeti uvodnu temu jeseni.”

-Možemo li početi? - pitam.

- Smeta li vam buka? Hoće li diktafon uhvatiti glasove?

-Da, trebalo bi biti u redu - odgovaram jer je buka u talijanskom kafiću prilična.

- Jer, prekarijat je upravo vezan uz javne prostore. Jedno od njegovih obeležja i jest da se ljudi koji pripadaju prekarijatu koriste javnim prostorima i u njima se druže. Vlade sada nastoje ograničiti taj javni prostor za obične ljude; zatvaraju parkove, zatvaraju pubove, zatvaraju javne biblioteke, čak i javne toalete. U Manchesteru su sada, u sklopu mera štednje, ukinuli 900 od ukupno 1000 javnih WC-a. Ako to radite da biste smanjili troškove, onda te ljude stavljate u svojevrsne kaveze. Zašto prekarijat živi u javnim prostorima? Zato što su im kuće i stanovi skučeni, loše opremljeni i bolje im je što manje boraviti u njima. Oni trebaju te javne prostore jer se tamo druže, uče, socijaliziraju. A država im sve to zatvara pred nosom.

U čemu vi vidite uzroke londonskih nereda?

- Stvarno mrzim predviđati loše stvari, ali u knjizi sam celo jedno poglavlje posvetio nečemu što se zove politika iz pakla. Ako se vlasti ne suoče s problemima, s besom i s pitanjima koje prekarijat postavlja, slede neredi.

Dobro, pre nego li krenemo s dubljom analizom, recite ko su sve ljudi koji spadaju u klasu prekarijata? Ko su oni i šts im je zajedničko?

- Postoji nekoliko različitih kategorija: to su ljudi koji nemaju visoko obrazovanje i dolaze iz klasične radničke klase, rade - ako rade - na određeno vreme i ne mogu ostvarivati nikakve povlastice. Nisu kreditno sposobni, nemaju perspektivu i degradirani su. Oni uopšte ne razmišljaju o budućnosti i nemaju odnos saosećanja i solidarnosti s drugim ljudima. Odnosno, oni će iskoristiti priliku da nešto uzmu drugima ako je budu imali, na primer, ako vide da je neko razlupao izlog trgovine, oni će ući u uzeti nešto iz nje jer se osećaju iskorišteno od sistemna i zapravo ne mare za druge ljude. Ta solidarnost je namerno iskorenjena.
Zatim, tu su ljudi koji su obrazovani, koji su završili visoke škole, koji su vrlo pametni i napredni, ali su frustrirani jer žive u društvu za koje misle da im ne pruža nikakvu šansu, nikakvu karijeru, nikakvu sigurnost pa ni osećaj pripadanja. Oni neće uzeti robu iz trgovine, ali se osećaju kao da su napušteni od svih, kao očajnici. Ne vide da im politički predstavnici nude ikakvo rešenje. No, mi u Evropi se moramo bojati treće i najopasnije skupine prekarijata - to su oni koji su otpadnici stare radničke klase i oni koji slušaju sirene neofašista. Njima ti neofašisti govore: vi ste toliko slabi i uništeni zbog stranaca, zbog useljenika, zbog muslimana, zbog onih koji su drukčiji od vas. Morate ih izbaciti! Zajedno, sve ove grupe su nova, opasna klasa.

Zašto su opasni? Na što su sve spremni?

- Još nisu ujedinjeni, ali to je pitanje vremena. Nisu ujedinjeni jer su nesigurni i smatraju se nedostojnima, ljudima bez vrednosti. No, sve ove slike koje vide, svi ovi protesti koji se događaju po svetu daju im nadu da ljudi kao oni imaju pravo i hrabrost da kažu da je dosta i da žele dostojno živeti. Globalizacija ih je uništila jer je ona otvorila svetsku ekonomiju i tržišnim takmičenjem slomila radnu snagu. Odjednom ste imali radnika na bacanje! Milijardu Kineza, milijardu Indijaca, stotinu miliona Vijetnamaca... koji su spremni raditi za jednu tridesetinu plate evropskog radnika. I time ste ga uništili. Evropska radnička klasa pala je na kolena. Gazde su im rekle: moraćete prihvatiti manje plate. I tu su evropske vlade napravila faustovsku pogodbu.

U čemu se ona sastoji?

- Kad se tržište otvorilo, ljudi na vlasti znali su što će se dogoditi, da će plate pasti. Ako bi pale naglo, odmah bi došlo do protesta i političari bi otišli s vlasti. Umesto toga, napravili su pogodbu s bankama, s financijskim sektorom. Ljudi su počeli puno lakše dobijati kredite, počeli su kupovati, prividno su počeli osećati neke povlastice. No, to je sve bilo veštački . Krediti su trebali odgoditi propast i prividno neutralizirati smanjivanje plata. Dvadeset godina ta je konstrukcija funkcionisala, mada je svima bilo jasno da se mora slomiti. Mogli ste dobiti kredit, a da niste bili za to sposobni, i počeli ste gomilati dugove. Isto je radila i država. To nije moglo trajati večno. Počela je financijska kriza i odjednom se svet morao suočiti s činjenicom da vlade u SAD-u i Evropi imaju toliko dugova da moraju početi dramatično rezati sve izdatke. I ko to plaća? Financijski kapital? Naravno da ne. Prekarijat.

Od 2008. prekarijat u svim evropskim zemljama sluša isto: morate stegnuti remen, smanjit ćemo izdatke za zdravstvo, za školstvo, za socijalu, za javne parkove, za vrtiće, za javne WC-e! I tu smo danas. Na prelomnici. Stvarnost je strašna jer vlade levog centra i vlade desnog centra potpuno se jednako ponašaju i one su ovu krizu pospešile i ubrzale te uništile celu jednu klasu. Politička neodgovornost s kojom smo suočeni tragična je i većinu nas trebala bi ozbiljno ljutiti. Istovremeno je klasa superbogataša debelo zaštićena od svega, a oni su ujedno i politički i financijski sponzori ovih na vlasti. Njih nije briga što se događa u Londonu jer su  na svojim jahtama u Cannesu ili u brdima u Davosu.
Ljudi koji plaćaju ceh su prekarijat.
No, od 2008. prekarijat raste i snaži.

Imaju li oni svoje političke predstavnike? Kako klasični predstavnici vlasti gledaju na prekarijat? Kao na pobunu najnižih društvenih slojeva?
                                              
- Ne, i ovde priča postaje uzbudljiva. U marksističkim kategorijama, prekarijat je klasa u nastajanju, još nije klasa za sebe. Razume nesigurnost, besna je, ali nema osećaj da ima pravo glasa. U prošlosti, ta je faza bila vrlo slična onome što smo imali pre nastanka klasične industrijske klase. Mi smo trenutačno svedoci prekarijata u nastajanju.
Nedavno sam bio u Rimu i predstavljao sam knjigu. Na kraju predavanja prišla mi je skupina ljudi i pozvala me da dođem posetiti njihovo naselje jer su oni rimski prekarijat. Odveli su me tamo. Bile su to barake u kojima su živele stotine skvotera. Bilo ih je svih boja kože i životnih priča i svi oni su imali jedno zajedničko - bili su svesni da nisu deo društva. To su ljudi koji nose plastične vreće i kopaju po kontejnerima. No, njihova energija bila je takva da se mogla osetiti. Počeli su se organizovati. Početkom septembra u Milanu održaće se konferencija i najava štrajka prekarijata Italije. Prekarijat se organizuje i očito je da postaje svestan svoje snage. Političari ih se već boje. U Italiji ih nazivaju “najvećim zlom Italije, najgorim slojem Italije”. A to govore korumpirani političari koji su pokrali vlastitu zemlju, oni koji su zaista najgori predstavnici svoje države. Mladi Talijani žele posao i priliku da pristojno žive, ne žele korupciju i neofašizam koji im servira Berlusconi.

Ipak, mada prekarijat nije tako jednoslojan, politička elita nastoji te ljude predstaviti kao “prljave, ružne, zle”, društveni otpad koji je spreman na pljačku i palež. Trebaju li se obični, “normalni”, ako ih tako možemo nazvati, ljudi bojati prekarijata i njegovih akcija? Postoji li opasnost da zavlada anarhija ili ulica? Zašto bi najniži sloj poštedeo one koji su malo iznad njih na društvenoj ljestvici?

- To nije pametna politika. Zbog toga će tenzije samo rasti. Prekarijat time neće biti zaustavljen. Pogledajte Grčku. Tamošnji prekarijat je već organizovn, na ulici je. I indignadosi iz Španije su na ulici. Vi u Hrvatskoj, mi u Engleskoj ili sada u Italiji, mi sutra možemo biti na ulici. Živimo u strašno nesigurnim vremenima u kojima je sve ono loše vrlo moguće, bojimo se. Ima nas puno koji se osećamo da smo na prelomnici. Dovoljna je sitnica, neki događaj, porast švajcarskog franka na primer, da postanete prekarijat. Niko nije izolovan. Na prekarijat ne smete gledati kao na šljam. Oni nisu šljam. To su ljudi kao što smo mi. Kad govorim studentima o tome, oni shvataju što im želim reći. Razumeju da žive u svetu koji im neće puno ponuditi. Oni neće imati pristojan, lagodan, fini život, kao što su ga imali njihovi roditelji. Neće sretno odgajati unuke za 50 godina u kućici koju su sami sebi bez muke osigurali. Nekada smo se radovali budućnosti, a sada smo na nju ljuti. Tužni smo. Prekarijata se ne treba plašiti, nego treba biti svestan te klase i saosećati s njom. To smo izgubili. Saosećanje je nestalo. Otuđeni smo. Mislimo da moj problem nije vaš. Ali, kako prekarijat bude jači, shvatićemo da i mi možemo biti do njih i da zato moramo sasećati s tim ljudima. Srednja klasa i bogati, oni se boje lumpenprekarijata i trebaju ga se bojati. Ugrađuju sigurnosne kamere, imaju zaštitare za svoju decu jer se boje što bi im rulja mogla učiniti ako vide da nose skupu odeću ili izlaze iz skupog automobila.

Ima li prekarijat ideologiju? Jesu li oni politički organizovani?

- Ideologija je uvek opasna reč, ali prekarijat zapravo počiva na idejama Francuske revolucije, na idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ove će se ideje ponovno osmisliti i realizovati sada, u 21. veku. Uništili smo slobode, nismo jednaki, nismo solidarni. No, prekarijat će to promeniti. Jedna od najgorih posledica u neoliberalizmu jest upravo ta da je osiromašena većina ućutkana. Oni nemaju nikakva prava, nikakve slobode, nemaju glas. Kriminalizovali smo niže slojeve društva. Srednjoj klasi i bogatima takvi ljudi smetaju. Ne žele ih ni gledati i izoluju ih. Odlučuju u njihovo ime, a da ih niko ništa ne pita. Sve to zaogrnuto je u veo demokracije. Istovremeno, imamo toliko neravnopravnosti u raspodeli bogatstva da nikada u istoriji, otkada je statistike, nije bilo takvih nejednakosti. I mi sebe zovemo modernim društvom?! Neravnopravnost su namerno proizveli tvorci neoliberalizma jer nejednakost stimulše rast. No, nakon nekog vremena nejednakost stvara i ono što smo videli na ulicama Londona jer je to manifest nepravde.

Vi ste jedan od inicijatora organizacije koja traži pravednost u raspodeli bogatstva: i to ne da svaki građanin ima pravo na minimalac, nego na “osnovni dohodak” od kojega može pristojno živeti. Tu vašu inicijativu prihvatio je bivši brazilski predsednik Lula i danas u Brazilu oko 50 miliona ljudi ima takvu vrstu prihoda. No, je li realno da se i druge zemlje povedu za tim primerom? Zapravo, pitam vas je li to radikalno?

- To bi trebalo biti temeljno ljudsko pravo. To i prekarijat traži, a ja se ovim bavim poslednjih 25 godina. Dugo vremena bio sam suočen s tim da su ljudi mislili da se radi o ludim idealistima, ali sada i ostali shvataju da je to moguće. Zemlje stvaraju bogatstvo, i bilo bi pravedno da imate neki udeo od njega jer ste vi i vaši preci radili za tu zemlju, generacije pre vas dale su svoj doprinos i vi ćete svojim radom dati doprinos generacijama koje dolaze. Mi danas zaista ne znamo je li razvoju više dao moj deda ili vaš i bas zbog toga, jer ne znamo, svi imamo pravo na neku vrstu socijalne dividende koju nam država treba omogućiti. Radi se o skromnim iznosima, ali o velikom civilizacijskom napretku. Ako imate društvo u kome su ljudi sigurni i ne boje se što im sutra nosi, tek onda ćete imati ljude koji tom društvu pripadaju, koji su solidarni, koji su produktivni i altruistični. To će prekarijat izneti na svojim plećima, takvu jednu vrstu reforme. Da sam vam pre 15 godina rekao da će 50 miliona ljudi u Brazilu primati taj temeljni dohodak, nasmejali biste mi se. Ali, danas je to stvarnost. I proširiće se dalje. Nisam zbog toga socijalista. Infantilno je lepiti političke etikete.

Moglo bi se očekivati da prekarijat predstavlja neka nova levica, sindikati... Zašto oni nisu zauzeli to mesto? U krajnjoj liniji, doneli bi im glasove?

- Levicu je uništio laburizam. Socijaldemokrati su pogrešili jer su stavili rad na pijedesetal i počeli su štititi smo one koji su radili u klasičnim poslovima. Oni koji nisu bili produktivni, ostavljeni su po strani, zanemareni. Tu je bila zamka. Žene su zanemarene i njihov se rad sistemski ignorisao, njihov doprinos i sve ono što rade kao žene i majke, sve je to odbačeno, sve se to smatralo normalnim, ali nije društveno honorisano. Rad nije samo produktivnost. Soijaldemokrati su smatrali da je zapošljavanje najvažnije. No, onda su plate postale previsoke i oni su prvi upali u klopku faustovske pogodbe. Morali su zadržati radnike, zadržati glasove, a nisu više to bili u stanju. Time su osnažili prekarijat. Levica je izgubila integritet, svoje saosećanje i poštenje i postala je politički manipulator koji želi samo glasove. To im se dogodilo u Velikoj Britaniji, u SAD-u, u Nemačkoj. Levica se mora vratiti svojim vrednostima, mora ponovno imati snagu za povratak na sveto trojstvo francuske revolucije i pravo moderno, ravnopravno društvo. Ne smemo se bojati. Ne treba nam promena ni parole koje je izgovarao Obama, treba nam hrabrost. Ako ne postanemo bolji svet, onda se bojim da ćemo dobiti novi fašizam. Čovek koji je nakon paleži u Londonu uzeo bočicu vode iz trgovine koja je bila razbijena dobio je šest meseci zatvora po hitnom postupku. Izračunajte koliko bi onda samo brojni političari koji su ukrali goleme svote novca trebali godina, da ne kažem vekove, provesti u zatvoru? Tačno mogu zamisliti kakvu bi parodiju na to napravili Monty Pythonovci...  
Elita radi šta želi. Pljačka, uzima i gura nas prema dnu. One koji nisu toliko bogati kao oni, ne želi ni videti. Nažalost, u Evropi nas je sve više takvih. Svakoga dana prekarijata je sve više. Nisam siguran da trebamo biti sretni zbog te masovnosti. Ali, na kraju će ta nova opasna klasa promeniti svet, to je sigurno. Mrzim kad moram reći: “Jesam li vam govorio?” Prekarijat će se u punoj snazi pokazati već ove jeseni.

Možemo li to nazvati revolucijom?

- Ne u starom smislu te reči, nije to klasična revolucija. To je više revolucija svesti. Prekarijat je svestan da može menjati stvari. U Grčkoj i Španiji svesni su toga. Znaju svoju snagu. Ja sam proživeo 1968. s revolucijom kao student, štrajkovao  sam protiv rata u Vijetnamu, i pripadam tradiciji koja ima svoje uporište u evropskoj kulturi. Učio sam da su ljudi jednaki, da su ravnopravni, da trebamo živeti u zajednici i da trebamo misliti o drugima, da trebamo napredak. Moja generacija osetila je trenutak, te 1968. godine, što znači sloboda i kako se bolje društvo može ostvarivati. Možda je to deo neke moje boemske naravi, ali celi život se zalažem za to bolje društvo. Nasledili smo neke vrednosti na koje trebamo biti ponosni, koje trebamo nadograđivati, a ne uništavati.

Bisera Fabrio 
Foto: Darko Tomaš
izvor

1 коментар:

  1. Ljudi sa dna društvene lestvice nisu tamo po izboru, ili zbog lenjosti i nesposobnosti, već zbog stanja društva. Boljitka nema ni na vidiku, biće sve gore jer je ljudi sve više. Nema tog društvenog uređenja koji može da donese suštinsko poboljšanje višku populacije.Zato danas intelektualci sa diplomom u đepu peru suđe, bave se molerajem i sličnim fizičkim poslovima, zato što je stručnjaka (?)previše, ostale radne snage premalo.Plaćamo cenu zbog sniženih kriterija i nefunkcionalno postavljenog obrazovanja. Fakultet za organizaciju,čemu takva i slične gluposti.Kada se smanji nivo očekivanja ( prekomernih i neosnovanih apetita) mnogi će biti spremniji za praktične poslove nižeg reda i zadovoljniji, vrhunskih stručnjaci će lakše dobiti posao, specijalizovanih za niže poslove takođe.Danas svako radi sve. Sve to uz preduslov smanjenja birokratskog aparata.
    XXX

    ОдговориИзбриши