Umberto Galimberti: Ludilo kao ljudsko stanje

 

 

Srce se okamenilo i izgubilo poverenje u terapeutski karakter što ga komunikacija i društveni odnos poseduju kao svoju specifičnu crtu, a koju svako od nas može proveriti kada se ne oseća dobro.
 

Godine 1978. Franco Basaglia (1924-1980) je uspeo u nakani da se u Italiji donese Zakon 180, koji je propisao zatvaranje duševnih bolnica. Svetska zdravstvena organizacija je 2003. godine tu meru označila kao ”jedan od retkih inovativnih događaja u psihijatriji u svetskim merilima”. No teško bismo pogrešili ako bismo zatvaranje duševnih bolnica smatrali najvećim dometom rada i nastojanja Franca Basaglie. Pogreška bi bila u korist predstavnika zakona, kod kojih se stvari obično odvijaju ovako: nešto se dopusti, u ovom slučaju zatvaranje duševnih bolnica, no potom niko ne brine za ostvarenje načela koja su nadahnula donesenu meru, premda bi ta mera imala biti samo prvi korak na dugom putu što ga valja preći.
 

Franco Basaglia je svoj put utro nizom rasprava napisanih između 1963. i 1979., koje su danas sabrane u knjizi pod naslovom Utopija stvarnosti (L’utopia della realtà). Naspram revolucije koja, kako nas podseća Salvatore Natoli, ima eksplozivan karakter, budući da označava ubrzavanje vremena imajući u vidu drukčiju budućnost, utopija, koja na budućnost gleda s terapeutskom etikom, gde se zla elimini[u racionalnim nadzorom efekata, treba mnogo budućnosti. Basaglina operacija spada u utopijske, a ne u revolucionarne operacije.
 

Zatvaranje duševnih bolnica bilo je, prema Basaglinim projektima, samo prvi korak u smeru društvenog pretresa, ponovnog pregleda društvenih odnosa počevši od kliničke prakse, upravo one kliničke prakse koja je svojevremeno nastala da bi se društvo, zainteresovano pre svega za očuvanje unutra[njeg mira i važećih odnosa moći, zaštitilo pred lošom savešću. Budući da društvo u tu svrhu nije znalo iznaći bolje sredstvo, kliničku je praksu zadužilo da pribavi naučno utemeljenje (pri tadašnjem, vrlo dvosmislenom psihijatrijskom znanju), zbog čega bi se činilo svima prihvatljivo i čak nužno da se luđaci zatvore u četiri zida i debelim zidovima ograde od ostatka društva.
 

Da bi klinička praksa uslužno obavila svoju zadaću, ludilo je proglašeno bolešću koja, da bi mogla biti lečena, treba biti otrgnuta od sveta iz kog izvire, dakle od sveta života što ga je Husserl prvi označio kao Lebenswelt. Tako je započelo zatvaranje u duševne bolnice. O njemu Basaglia kaže:

Ludnica opravdava svoje postojanje time da u njoj neracionalno postaje racionalno. Kad je neko lud i ide u ludnicu, prestaje biti luđak i pretvara se u bolesnika. Postaje racionalno biće, barem u meri u kojoj je bolestan.

Zapravo zatvaranje duševnih bolnica nije bila konačna svrha Basagline operacije, nego samo sredstvo pomoću koga bi se društvo moglo obračunati s nevoljama što ga tako često muče – sa siromaštvom, oskudicom, ovisništvom, isključivanjem i čak delikvencijom, koje se neretko spajaju s ludilom. Luđake, ako su bogati, ne isključuju iz društva. Ako su imovinske koristi ludilom ugrožene, u najboljem im slučaju oduzimaju imovinske interese. Zbog toga, piše Basaglia,

um se ne bavi tim ludilom, nego onim izlučenim, institucionalizovanim, zatvorenim, koje je uvek ludilo siromaštva – koje je u biti siromaštvo, ako se ono drugo ludilo može nastaviti izražavati negde drugde, izvan izlučenosti. Odnos uma prema tom ludilu jest dakle odnos uma prema siromaštvu.

Siromaštvo je najlakše nadzirati i kontrolisati, ako ga utišamo kao siromaštvo i pustimo govoriti samo u obliku bolesti. Ako se dakle kliničko znanje daje na raspolaganje društvu, koje se ne želi baviti svojim nevoljama, nastoji Basaglia učiniti suprotno: želi postići da društvo prihvati ludilo, tu figuru što ga je uvek uznemiravala. Basaglia o ludilu kaže da je

ljudsko stanje (condizione umana). Postoji u nama i isto je tako prisutno kao što je prisutan i um. Problem je u tomu da bi društvo, ako bi se htelo smatrati civilizovanim, moralo prihvatati kako um tako i ludilo, no ono zapravo nalaže nauci, psihijatriji, da ludilo prevede u bolest, kako bi ga eliminisalo. Ludnica tu pronalazi svoj razlog postojanja.
 

Kad je Philippe Pinel 1793. godine u Parizu ustanovio prvu duševnu bolnicu i u skladu s načelom da luđaka nije moguće izjednačiti sa zločincem oslobodio luđake iz zatvora, on nije imao takve namere. Time se psihijatrija već od svojega rođenja predstavila kao nauka čovekova oslobođenja. No takva je bila samo kratko vreme, jer iz zatvora puštenog luđaka smesta su zatvorili u drugi zatvor imenovan duševna bolnica. Tim danom započinje kalvarija luđaka i procvat psihijatrije. Pregled istorije psihijatrije razotkriva nam imena velikih psihijatara, dočim za luđake ostaju samo nalepnice: histerija, astenija, manija, depresija, shizofrenija. Istorija  psihijatrije, kaže Basaglia, jest istorija psihijatara, a ne istorija bolesnika.

No jesu li depresija, manija, shizofrenija istinske bolesti kao čir, virusni hepatitis, rak? Ili se pak doživljaj shizofrenije veoma razlikuje od pojedinca do pojedinca i  veoma je ovisan o ličnoj istoriji, tako da različite zgode i simptome nipošto ne možemo označiti istim imenom?

U revnosti da se kao naučna grana pridruži medicinskoj nauci, psihijatrija je bez krzmanja zanemarila ”subjektivnost” luđaka i ”objektivizirala” ih pred licem jedinstvene, zaštićene subjektivnosti – lekareve. No je li moguće verovati da bi luđaka bilo moguće izlečiti, dakle ponovno uspostaviti njegovu ličnost, ako mu tu subjektivnost institucija odriče? Očito ne.

Kad je Franco Basaglia prihvatio načelo jednakosti između bolesnika i lekara, otkrio je da postaje luđakom čovek s kojim je moguće uspostaviti odnose samo ako mu priznaju njegovu subjektivnost. Otkrio je i da luđak ne treba samo lečenje, nego i ljudski odnos sa svojim lekarom, realno rešenje za svoje preživljavanje, novac, porodicui sve što inače treba i lekar koji ga leči. Ukratko:

Bolesnik nije samo bolesnik, nego čovek sa svim svojim ljudskim potrebama.

Kad s luđakom postupamo kao s čovekom, piše Basaglia, on ne predstavlja više bolest, nego krizu, životnu, egzistencijalnu, društvenu, porodičnu krizu. Ta postaje stalna i definitivna ako luđaka, koji se izgubio u svetu, otrgnemo od sveta i više ili manje za stalno zatvorimo ga u ne-svet koji se naziva duševnom bolnicom.

Duševna patnja možda uopšte nije bolest, nego nešto što bi se preko noći moglo dogoditi svakome. Svi se možemo naći na milost i nemilost prepušteni nenadziranim mislima, osećajima i čuvstvima, potopljeni u strahovito crno svetlo što smo ga navikli imenovati rečju koja titra između pesničke, genijalne i patološke – ludilo. Ako je istina da to stanje nipošto nije rezervisano isključivo za luđake, da obično nije trajno i definitivno, nego da je pre jednokratna i repetitivna međuigra i da postaje trajno i definitivno samo ako se ne leči, tada nije moguće niti zamisliti da ćemo problem duševne patnje moći rešiti ako čoveka koji pati lečimo tako da ga zatvorimo u prostor zatvoren i lišen sveta koji se naziva duševnom bolnicom.

Tako je Franco Basaglia najpre u Gorici (Gorizia), a potom u Trstu započeo oglede s otvaranjem duševnih bolnica. Slično je učinio Eugenio Borgna u Novari, gde su ”luđaci” u primerenoj pratnji mogli izaći iza zidova, neizvesno se i nekako zbunjeno kretati po gradu, popiti kafu u baru, ući u crkve, kupovati štogod na tržnici, obratiti se kome (najčešće bez odaziva), ukratko upoznati se s koordinatama zajedničkog sveta iz kojega ih je ludilo izlučilo privremeno, a duševna bolnica konačno.

U grad nisu mogli izaći oni koje je boravak u duševnoj bolnici ponizio na pred-ljudski stupanj, oni koje je depresija ovila u mrak i nepopravljivo im obeležila lica, a ni bolesnici, zbunjeni od bludnji, odveć bogatih i odveć živahnih, da bi ponovno mogli sklopiti stvarnost, uvaljeni u lake maštarije, koji stvaraju fantazijski svet kao nadomeštaj za realni iz kojega su ih isključili. Izlaz nisu dobili ni opsednuti manijom, koju je Platon imenovao božanskom, a koja se oduvek izražavala u povezanosti s prorocima, a zatvorena u duševnim bolnicama poprimala je neljudske, pokadšto pred-ljudske crte.

Ako se čovek rodio da bi bivstvovao u svetu, kako kaže Martin Heidegger, je li onda doista moguće verovati da je moguće čoveka, kad ga zahvati vihor ludila (bilo u nijemom obliku kao depresija, bilo u bučnom kao manija) zaštititi tako da ga definitivno izlučimo iz sveta? Zar mu tako ne oduzimamo mogućnost da organizuje svet, a time i jedinu istinsku mogućnost da prakticira um?

Tako su od tridesetih godina XX. veka učili Ludwig Binswanger i Eugène Minkowski u Švicarskoj, a sledećih godina Ronald Laing i David Cooper u Engleskoj, Gilles Deleuze i Michel Foucault u Francuskoj, Danilo Cargnello, Bruno Callieri i Eugenio Borgna u Italiji, gde nikada nisu dodelili univerzitetsku katedru nijednom predstavniku toj, duševnim bolnicama i upotrebi  psihofarmaka suprotstavljenoj, psihijatrijskoj struji. Na to je jednoga dana Franco Basaglia otvorio krletku duševne bolnice. To je verovatno uradio u jedinom gradu u kojem je duševnu bolnicu bilo moguće otvoriti – u Trstu.

Trst je zapravo malo austrijski, malo slovenski, malo hrvatski, malo talijanski. Trst je grad budućnosti, ako hoćete, grad koji je navikao živeti sa strancem i dakle sa stranim, onim što imenujemo ludim. Danas se ”luđaci” mirno šeću Trstom, istodobno sa starijima. Stariji na stanovit način razmišljaju slično kao i ”luđaci”, i u gradu ih je puno, kao i stranaca, koji donose sa sobom drukčije viđenje sveta, čudno ili strano za te krajeve, pa ipak ne toliko čudno, ako su ljudi manje kruti i ako nauče vrlinu obično zvanu ”tolerancija”.

Ako je Franco Basaglia sanjao da bi klinika jednom mogla postati laboratorij za nove oblike društvenih odnosa, danas ne bismo mogli doživeti krutije buđenje, budući da moramo priznati posvemašnju dominaciju organicističke psihijatrije, da ne govorimo o psihijatrijskoj genetici. Otkrićima nauke i njihovim lekovima nije moguće ništa predbaciti sve dok čovek, uključujući tamne meandre njegove duševnosti, ne postane običan laboratorij u kojem nauka dokazuju svoje hipoteze.

Čini se da doživljava brodolom Basaglina utopija da lečenje treba postati laboratorij za uspostavu ”humanih”, a ne ”opredmećenih” odnosa među ljudima – pomoću po čitavoj zemlji raspoređenih službi za duševno zdravlje, skupina za suživot, nastanjenih u zajedničkim boravištima, uz sudelovanje učitelja, odgojitelja, pratitelja, motiviranih sudionika. Doživljava brodolom Basaglina zamisao, premda prema podacima Svetske zdravstvene organizacije na Zapadu svaki peti adolescent pati od duševnih smetnji, a do godine 2020. će se broj neuropsihijatrijskih smetnji povećati za više od pedeset posto. Postaće jedan od pet najčešćih uzročnika bolesti, radne nesposobnosti i smrti.

 

 

 

 

Šta činiti? Da pogođene pošaljemo u ludnice ili da im radije pomognemo ponovno uspostaviti odnos sa svetom? Duševna bolnica taj odnos definitivno prekida, a službe za duševno zdravlje im ga, takve kakve jesu, zbog nemara, nehajnosti, bezbrižnosti, pa i zbog straha društva od različitosti, koju personificiraju pojave imigranata, ovisnika, beskućnika, izopćenika, ne jamče. Zbog lošeg delovanja tih službi, Basaglia se bojao povratka duševnih bolnica i najavio ga je. Unatoč tomu, njegova mu je utopijska, nevizionarska priroda dopustila sledeću izjavu:

Važno je bilo dokazati da nemoguće postaje moguće. Pre deset, petnaest godina, nije bilo moguće zamisliti da bismo mogli zatvoriti duševnu bolnicu. Duševne bolnice će se možda vratiti, takve kao pre i još više odvojene od sveta, to ne znam, u svakom slučaju smo dokazali da je ludom čoveku moguće pomoći drukčije, i naše je svedočanstvo bitno. Ne verujem da bi bila pobeda već dobijena, jer se neka pobuda primila. Značajno je nešto drugo: da danas znamo što je moguće učiniti. Manjina poput nas u svojoj slabosti ne može pobediti, jer vlast je ta koja svagda pobeđuje. U najboljem slučaju, možemo uveravati. U trenutku kada postanemo uverljivi, pobeđujemo, to jest izazivamo preobrazbu koju je inače teško dosegnuti.

Basaglia je savršeno znao da nije dovoljno zatvoriti psihijatrijske ustanove i prestati sa spaljivanjem života među zidovima, s tim tihim holokaustom u ime znanosti, ako želimo dosegnuti da društvo prevrednuje svoj odnos prema različitim figurama ludila i prema patnji uopšteno. Valja dodati da je psihijatrijsko lečenje postalo u našim danima puno zahtevnije: nekako je više aseptično i čak čišće, i zbog toga puno invazivnije nego što je svojevremeno to bila institucija duševne bolnice.

Danas je uistinu ugroženo društvo kao totalna institucija u kojem previše pojedinaca svakim danom pomaže sebi tabletama kako bi bolje kontrolisali svoje raspoloženje. Hemiji daju prednost pred društvenim odnosima, dok ne postanu hemijski roboti. Kadri su dosegnuti zahtevane rezultate, a njihove su se duše našle u gluhoj tišini. O tome je u jednoj raspravi pisao psihijatar Franco Rotelli, koji je preuzeo nasleđe Franca Basaglie.

Molekularna biologija i neurofiziologija biće itekako sposobne, neurološke će nam nauka moći jako puno reći o mozgu, mnogo će nam reći genetika. No o nečemu nam sve te nauke neće nikada moći ništa reći: o etici, to jest o načinu na koji ljudi odlučuju uspostaviti društveni ugovor, o vrednotama i uporišnim tačkama, na koje se oslanjaju, kad se odlučuju za odnose s drugima. Mislim da bi Franco Basaglia to bio kadar: pitanje je znao postaviti na najvišem nivou. Počeo je naime s etikom, jer je hteo ponovno otvoriti problem bolesti, medicine, odnosa, počevši s jezgrom same etike, s vrednotama, s načinom kako institucije konkretno organiziraju te vrednote, ostvaruju ih i daju im konkretno lice.

To je bio Basaglin projekat. Zatvaranje duševnih bolnica imao je biti samo jedan od manjih koraka, u ovom slučaju na ograničenom području duševnih bolesti. Uz te bi korake od društva zahtevali da se prestane bojati različitosti koju ugošćuje i koju bi, u tom ili onom obliku, moralo sve više ugošćavati. No naše je društvo očito sve više osetljivo za odnose moći i sve manje na odnose pomoći. Možda zaštita drugačijih, ludih i ostalih slabijih pojedinaca, kojoj je ozračje sedamdesetih bilo naklonjeno, a što je dovelo do zatvaranja duševnih bolnica, u našoj kulturi više ne slovi kao ideal.

No ne nudi li upravo takav pogled ugodan teren da se ludilo i očaj, koji ga svagda prati, još više rašire? Srce se okamenilo i izgubilo poverenje u terapeutski karakter što ga komunikacija i društveni odnos poseduju kao svoju specifičnu crtu, a koju svako od nas može proveriti kada se ne oseća dobro.
 

Preveo s talijanskog Mario Kopić, Libreto

[Umberto Galimberti, I miti del nostro tempo, Milano: Feltrinelli, 2013, str. 197-204.]