Bizmark i naše vreme (1) – strast prema moći

Žan – Pol Bled

Najpre u istoriju ulazi kao otac nemačkog ujedinjenja i osnivač Drugog Rajha koji je proglašen 18. januara 1871, u Galeriji ogledala u Versaju. Stavio je tačku na podelu koja je bila vekovima poznata u germanskom narodu. Ali ova prosta konstatacija nije dovoljna. Generacije istoričara ne prestaju da raspravljaju o načinu na koji je Bizmark uspeo da postigne ujedinjenje i posledicama koje su iz toga proistekle.

 

 

Ujedinjenje je rezultat tri rata protiv Danske (1864), Austrije (1866), i Francuske (1870-1871). Dakle, ono je proisteklo iz diplomatske akcije i vojnih pobeda, a nije izglasano u skupštini. Nemački narodi nisu učesnici ove velike promene, čak iako su podržavali sa pravom vatrenošću francusko-nemački rat tokom poslednje etape.

Bizmark je takođe vodio mnogobrojne bitke na unutrašnjem planu. Pošto je bio zadužen za prusku politiku od septembra 1862, odmah dolazi u sukob sa liberalima i kako bi ih porazio čak zloupotrebljava i Ustav. No, ovaj konzervativac starog kova ne poznaje samo upotrebu sile. Služi se i suptilnijim metodama. Kako bi pobedio liberalizam, podjednako dobro zna da pribegne i svojim sopstvenim receptima, i još bolje, on ga usmerava ulevo pomoću demokratskog oružja, kada postaje branilac izbora sa opštim pravom glasa.

Da li možemo uostalom tvrditi da Bizmark, što se tiče nemačkog pitanja, vodi konzervativnu politiku? On najpre zloupotrebljava načelo zakonitosti. To je smisao koji treba dati aneksijama država kojima je uvećao Prusku 1866. A zatim osnivanjem Nemačkog carstva dovodi do kraja Vestfalijsku Nemačku i u potpunosti uzdrmava evropski poredak.

 

 

Onda, treba li priznati da je Bizmark bio i revolucionar? Ne može se ograničiti ni njegova politika, kao ni njegova ličnost u okvir pojednostavljenog objašnjenja. One radije imaju crtu ambivalentnosti. Ovaj talenat da ujedini i da pomiri suprotnosti je već iznenađivao njegove savremenike, dotle da ga je Fridrih Vilhelm IV nazivao „crvenim reakcionarom“. Upravo tu neobičnu vezu istoričar Lotar Gal želi da naglasi kada ga naziva, izvrćući termine, „belim revolucionarom“. Neki, razumevajući drugačije ovu dualnost, takođe veruju da mogu da otkriju bonapartističke crte u njegovim metodama i delu.

Iskreno govoreći, svako pitanje nam otkriva još drugih. Uošte nije diskutabilno da je nemačko ujedinjenje delo Pruske. Ali, postavivši ovu tvrdnju, ostaje da se zapitamo da nije ova nova Nemačka prosto proširenje Pruske ili upravo suprotno, nije li nju Nemačka apsorbovala. Drugo pitanje se tiče granica Rajha. Opredelivši se za Malu Nemačku, tj. potisnuvši Austriju iz germanske celine, Bizmark je ostavio više miliona Nemaca izvan ujedinjenja. U početku, to isključivanje nije imalo ozbiljne posledice. Ali, ako bi Habsburška monarhija nestala sa političke karte Evrope, rizikovala bi da se pretvori u tempiranu bombu.
 

 

 

Tim pre nije lako definisati Bizmarkovo vođenje politike. Otkriće da Bizmark nije bio demokrata ne vodi daleko. On sigurno poseduje prirodni autoritet, i na neki način, ta tendencija se vremenom još više ističe. Iako je autoritaran, on ipak nije autokrata. Njegova strast prema moći ga ne odvodi u uspostavljanje diktature, čak iako tokom četiri godine vlada na granicama Ustava. Carstvu je dat takav ustav po kome podjednaku vlast imaju i suveren i kancelar, ali ostavlja i veliko manevarsko polje poslanicima Rajhstaga. I to toliko da je Bizmark ponekad dolazio u iskušenje da ga poništi, što naravno nije nikada uradio. Osim toga, bizmarkijansko carstvo dobija oblik federalne države. Federalizam koji nije samo fasada, pošto u raspodeli nadležnosti između Rajha i država, oni zadržavaju velike moći.

 

 

 

 

Spoljašnja politika koju je Bizmark vodio posle 1871. je druga tema za analiziranje. Pošto je Rajh naglo postao centar evropskog sistema, postavlja se pitanje da li je on postavio temelje jedne ekspanzionističke i imperijalističke politike? A isto tako i da li je opravdanije razmatrati da nije njegova diplomatska umešnost bila najpre inspirisana brigom ka učvršćivanju prethodnih dobitaka?

Priča se ne završava ni njegovim odlaskom a ni njegovom smrću. Najpre zato što delo jednog velikana nadživljuje tvorca veoma dugo posle njegovog nestanka. Kao što je i Fridrih II pre njega, tako i Bizmark veoma rano postaje objekat obožavanja. Kao i u slučaju velikog kralja, i ovaj naravno doživljava pokušaje prisvajanja njegovog dela i ličnosti. Pitanje se neizbežno vraća: da li povezuje direktna linija Bizmarka sa Vilhelmom II, i kasnije sa Hitlerom? Kao u slučaju Fridriha, Hitler se često pozivao posthumno na Bizmarkovo nasleđe. Međutim, oni koji dolaze kasnije nisu uvek i naslednici.

.

Granice jedne nove Evrope

 

Kada mladi Oto Eduard Leopold fon Bizmark dolazi na svet 1. aprila 1815. godine, na porodičnom imanju u Šenhauzenu, u srcu Brandenburške pokrajine, na desnoj obali reke Elbe, Evropa i Nemačka izlaze iz dvadeset trogodišnjeg perioda protkanog ratovima i potresima koji su im promenili izgled.

 

 

 

Epizoda od „Napoleonovih sto dana“ ne dovodi u pitanje odluke koje su doneli Napoleonovi pobednici na kongresu u Beču. Još bolje od toga, nekoliko dana pre Vaterloa, nemačke države su se iznova organizovale. I pored mnogobrojnih napada kojima je takav poredak izložen, on se u osnovi održava sve do 1848. Upravo u takvoj Nemačkoj Bizmark odrasta, a kasnije i obrazuje svoju prvu vojsku.

 

Posle traumatične ere Napoleonove vladavine, pregovarači na Bečkom kongresu su iscrtali granice jedne nove Evrope u kojoj nijedna od postojećih sila ne bi bila u stanju sa sigurnošću da osigura sebi prevlast. Poznati državnik Meternih se zalagao da postavi takav sistem koji se zasniva na principu ravnoteže. A da bi to postigao, sebi je dao izvesne slobode što se tiče načela zakonitosti, koji je ipak predstavljen kao drugi stub novog evropskog poretka. Niti je davao prednost nacionalnim pretenzijama koje su se pojavile u nekim državama tokom borbe protiv Napoleonove Francuske.

Upravo je to slučaj sa Nemačkom. Patriotski zanos koji je podržavao oslobodilački rat iz 1813. nije mogao odmah da se politički ostvari, jer su vladari u njega sumnjali. Težnja za ujedinjenjem nije zadovoljena. Plan barona Štajna za obnovu carstva nije prihvaćen. Zahtevi liberala imaju istu sudbinu. Jedino neke južne države (Baden, Virtemberg, Bavarska, Hese-Darmštat) su dobile upravljanje inspirisano francuskom Ustavnom poveljom. Svuda drugde prevladava „front“ odbijanja. U Pruskoj, Fridrih Vilhelm III, zaboravivši na prethodno data obećanja, uzdržava se od proglašavanja ustava.

 

 

 

Iako ujedinjenje Nemačke nije bilo na dnevnom redu, njen način organizacije je zanimao prinčeve i njihove ministre. Kao plod ovih pregovora, Nemačka konfederacija (Deutscher Bund) smenjuje Sveto rimsko carstvo i ujedinjuje trideset i devet država pod predsedništvom austrijskog cara. Sam sistem je prost i teži regulisanju njihovog odnosa. Dogovor se zasniva na poštovanju suverenosti ugovornih strana. Kao primer ovog principa je da svaku državu predstavlja po jedan ambasador na federalnoj skupštini u Frankfurtu.

 

 

Nemačka konfederacija priznaje prvenstvo Austrije, takav status kojim se prihvata nasleđe iz prošlosti i koji određuje aktuelni odnos snaga na germanskom prostoru. Ovaj status ne briše austro-prusku dualnost urezanu u srce nemačke istorije još od sukoba između Fridriha II i Marije Tereze u prethodnom stoleću. Ako je i približila ove dve monarhije, sama borba protiv Napoleona nije nimalo umanjila njihovo razilaženje. Svestan pretnje, Meternih očekuje od Nemačke konfederacije da ona kontroliše i zadrži prusku moć. Sem toga, ta konzervativna solidarnost u odnosu na liberalizam treba takođe da teži takvom cilju. Meternih veoma brzo ukazuje na tu opasnost kako bi zadržao Prusku da ne popusti iskušenju emancipacije. Mere koje su donete na konfederalnom nivou 1819. u Karlsbadu, kako bi se suzbio liberalni pokret takođe imaju tu svrhu. Međutim, nije sigurno da je takva politika dovoljna da zadrži uzdizanje Pruske.

 

 

 

Treba priznati da kraljevstvo Hoencolerna ima jake adute. Pruska je donekle uspela da nadomesti svoj demografski deficit u odnosu na Austriju. Nesumnjivo je populacija dunavske monarhije tri puta brojnija. Ali, ako samo uzmemo u obzir teritorije koje su u Nemačkoj konfederaciji, onda se ta razlika značajno smanjuje. U ovom delu Austrije 1815. živi skoro devet i po miliona stanovnika u odnosu na nešto malo više od osam miliona u Pruskoj. Povrh toga se ova prednost menja ako se uzmu u obzir samo Nemci, i to pet miliona u austrijskim zemljama protiv skoro osam miliona u Pruskoj. Ove brojke pokazuju suštinsku činjenicu: Nemci su u manjini u Austrijskom carstvu gde ih ima jedva nešto više od 20 odsto populacije, dok taj procenat dostiže 90 odsto u Pruskoj. Ubrzo će postati jasno da jednoj multinacionalnoj Austriji može da se suprotstavi jedna Pruska većinski nemačka. Ovaj argument će biti veoma značajan kada se dve države budu sukobile za preimućstvo u Nemačkoj.

.

Prusko školstvo postaje uzor

 

Kao posledica prisajedinjenja Donje Saksonije, a naročito velikog dela Rajnske oblasti i Vestfalije, pruska populacija se jednostavno udvostručila.

 

 

 

Posledice ovih aneksija i na teritorijalnom i na demografskom planu su isto tako političke. Već je značajna i sama činjenica što se kraljevstvo uvećava velikim brojem katolika ulaskom Rajnske oblasti i Vestfalije pod prusku suverenost, a s obzirom da su obeležene dugom francuskom prisutnošću, ove teritorije su otvorenije uticaju liberala. Još jedna važna stvar je ta da samim tim što se pozicionirala u Rajnskoj oblasti, Pruska stoji ubuduće naspram Francuske. Čuvajući stražu protiv takve sile koja joj postaje „nasleđeni neprijatelj“, prihvata nacionalnu misiju, i tako još više jača svoj prestiž. Tokom krize u 1840. dolazi do eksplozije antifrancuskih osećanja, čemu svedoče mnogobrojne patriotske pesme, među kojima i Wacht am Rhein, što potvrđuje njen status najboljeg branioca nemačke nacije.

 

 

 

 

S druge strane, sledeći tu logiku u Pruskoj ne dolazi do očekivane reakcije. Zakočio ju je duh reforme neodvojive od administracije još od vladavine Fridriha Velikog. Ako i slabi, ona ne nestaje, čak i posle smrti Hardenberga 1822. godine, poslednjeg oca pruskog uzdizanja posle poraza kod Jene. Dakle, potpuna kontrola još nije ustanovljena. Fridrih Vilhelm III ipak ne zadržava status quo, iako nikad ne prihvata ustavni princip. U osam kraljevskih provincija su osnovani sabori (Landtage) gde su predstavljeni razni suštinski interesi pruskog društva. Fridrih Vilhelm u tome ne vidi nikakav ustupak liberalizmu. Za razliku od sabora austrijskih zemalja, sa značajnim izuzetkom Mađarske, gde jača centralna vlast, njihovi pruski homolozi raspolažu sa velikim rasponom delovanja iako ograničenim, što je veoma dobro prihvaćeno u pruskom društvu.

 

Pruska čak i prethodi nekim odlukama donetim u Karlsbadu. Sistem školovanja i studiranja, ponos moderne Pruske, koje je delo Vilhelma fon Humbolta, postaje model za ostatak Nemačke. Pruski univerziteti nastavljaju da privlače velika imena iz sveta filozofije i nauke. Najpoznatiji primer je Georg Fridrih Hegel, koji dolazi posle Fihtea na univerzitet u Berlinu 1818.

 

 

 

Pruska najzad preuzima vođstvo u ekonomskoj modernizaciji Nemačke. Najpre 1818. uklanja carinske granice koje su odvajale Rajnsku Prusku od ostatka kraljevstva. Udarivši ovaj temelj, ona preduzima proširenje te carinske unije do krajnjih granica Nemačke. To je i ostvareno 1834. sa stvaranjem Zollvereina, koji objedinjuje većinu država Nemačke konfederacije. Izvan ostaju samo hanzeatski gradovi, Hanover, a naročito Austrija, gde Meternih nije uspeo da ubedi industrijalce u prednost ulaska u ovakvo zajedničko tržište pre nego što je i postojalo ime za to. Pošto se Beč sam ogradio od ove nove unije, Pruska zadaje dvostruki udarac.

 

 

 

 

Stvaranje ovog širokog unutrašnjeg tržišta, podjednako potpomognuto uvođenjem i unapređenjem značajne železničke mreže, dovodi do podsticanja pruske ekonomije. Industrijska revolucija u Nemačkoj dobija elan tek četrdesetih godina XIX veka, ali Pruska ima značajan adut u Rurskoj oblasti. Ona će pogurati razvoj ekonomske moći zahvaljujući posedovanju jednog od najbitnijih ležišta uglja, čija eksploatacija počinje upravo tokom te decenije. Na ovom polju se takođe javlja još veći jaz sa Austrijom, i to u korist Pruske. I to nije sve. Pokrećući Zollverein, bez austrijske monarhije, ona je stvorila prvobitnu formu nemačkog ujedinjenja u okviru Male Nemačke. Na duže staze, pa čak i na kraće, ovaj uspeh bi mogao da prethodi drugim. Kako ne pomisliti zaista, da ovako povezana ekonomska solidarnost neće pripremiti teren za buduću političku?

.

Dva lica pruske elite
 

„Od svoje najranije mladosti sam se osećao kao stranac u kući svojih roditelja, i nikada se tu nisam zaista osećao kao kod svoje kuće.“

Ovako se Bizmark poverio svom budućem tastu 1847, čime nam otkriva jednu dominantnu crtu njegovog karaktera. Kako u privatnom, tako i u političkom životu, Bizmark je usamljenik, koliko po prirodi toliko i po izboru. Kao rezultat često veoma mučnog školovanja, ovakav odnos prema usamljenosti počinje da se ispoljava još od njegovog detinjstva.

 

 

 

Bizmarkovi roditelji ujedinjuju dva lica pruske elite, koje su se tokom istorije uobličile na tom prostoru. Loza Bizmarkovih teče još iz XIII veka, što će reći mnogo pre Hoencolerna u Brandenburškoj pokrajini. Opravdano ponosni na svoju dugu istoriju, koja pothranjuje snažan, nezavisni duh, vezan nepokolebljivom vernošću za kralja. I kod Bizmarkovih se odražavala dvojnost osećanja, tako čestoj u junkerskoj sredini, koja je davala i nastavila da daje pruskoj monarhiji kadrove za vojsku a jednim delom i za visoku administraciju. Otovi pradeda i deda su odličan primer, obojica oficiri, pri čemu je prvi dao i svoj život tokom prvog rata u Šleziji. S druge strane, Bizmarkov otac Ferdinand fon Bizmark je sam odlučio da napusti armiju 1795. i da se povuče na porodično imanje u Šenhauzenu gde vodi život seoskog plemića. Iako poštovana, ipak se Bizmarkova porodica mnogo ne ističe. U plemićkoj hijerarhiji zauzima skromno mesto, a njena genealogija ne ukazuje ni na velike vojskovođe, ni ministre, niti funkcionere višeg ranga. Bizmarkovi i dalje ostaju van prvih krugova pruske aristokratije. Treba dočekati 1865. i izuzetne okolnosti kako bi Oto primio titulu grofa.

 

 

 

 

Vilhelmina Menken, Bizmarkova majka, dolazi iz sredine koja je nosilac potpuno druge tradicije. Junkeri ustupaju mesto „kulturnoj buržoaziji“. Iz ove nasledne linije brojimo mnoge naučnike, univerzitetske profesore, a naročito Anastasijusa Ludviga Menkena, Vilhelmininog oca, koji pošto je započeo karijeru pokraj Fridriha II, ju je završio kao šef kabineta Fridriha Vilhelma III. Vilhelmina je odrasla u potpuno drugačijoj sredini od one u kojoj je živeo njen muž. Odgajana je uz lekcije prosvetiteljstva (Aufklärung), koje je obeležilo jedan deo pruske administracije.

 

 

Ovu dualnost ne treba shvatiti kao lošu bračnu vezu. Od poslednjih decenija XVIII veka obe ove grupe su počele da se približavaju i da grade međusobne veze. Dakle, ovaj brak je samo slika jednog mnogo šireg društvenog fenomena. Njegova neobičnost je više u spoju dve po temperamentu različite ličnosti, često potpuno suprotnih interesovanja, gde se kasnije Vilhelmina pokazuje kao dominantija strana. Vilhelmina nije bila ljubitelj seoskog života. Ona uspeva da ubedi Ferdinanda 1822. da porodica ubuduće provodi jedan deo godine u Berlinu, u kome pronalazi aktivnosti više po njenom ukusu. S druge strane, ima velike ambicije za svoju decu, starijeg sina Bernarda, rođenog 1810, i mlađeg Ota, kome namenjuje visoke pozicije u administraciji ili u diplomatiji. Sa sedam godina upisuje Ota na Berlinski institut Plaman. Ova ustanova se u svojim počecima oslanjala na pedagoške principe Pestalocija, od kojih se vremenom udaljila. Umesto da se radi na intelektualnom razvoju dece, njima se ubuduće sve više usađuje ukus za tzv. „drill“, vojnu disciplinu na pruski način. Bizmark će zadržati bolne uspomene iz godina provedenih u ovom „zatvoru“, u kome su učenici morali da ustaju u šest sati ujutru i da rade najmanje dvanaest sati dnevno uz skromne obroke. Od 1827. do 1830. nastavlja školovanje u gimnaziji „Fridrih Vilhelm“, a zatim u gimnaziji Graue Kloster (evangelistička gimnazija) gde dobija 1832. godine stepen svršenog maturanta gimnazije, zadovoljavajući se potrebnim minimumom za dobijanje cenjene diplome Abitur. Iako nije briljirao, Bizmark sebe opisuje kao „normalan proizvod našeg obrazovanja“, a time treba razumeti da u skladu sa samim vremenom, sebe naziva „panteistom“ a intelektualno bliskim republikanskim idejama. Ne treba iz ovoga zaključiti da je Bizmark bio blizak studentima koji su 1832. učestvovali u slavlju u Hambahu, noseći trobojne zastave, crno-crveno-zlatne, nemačkih liberalista. Veran porodičnoj tradiciji, on prihvata vrednosti pruske monarhije, i izražava veliki prezir prema svim istorijskim ličnostima koje su se okretale protiv autoriteta. Brut i Viljem Tel ga užasavaju.

 

.

Strast prema istoriji

 

Mladi Bizmark je utoliko više sklon da pokaže neprijateljstvo prema ovom sistemu obrazovanja koje povezuje sa majkom.Kasnije će objasniti: „Dok sam bio mali, mrzeo sam je“, i ne treba ni za trenutak posumnjati u iskrenost ove izjave, koliko je to bilo izuzetno. Toliko je bio kivan na nju da je odbacivao sve što dolazi od nje. Drugim rečima, mnoge će se stvari odlučiti tokom ovog razvojnog perioda u kome ulazi u unutrašnji sukob sa njom. Suprotno seoskoj i šumskoj sredini, sa kojom se već prirodno nalazi u harmoniji, veoma brzo oseća averziju prema gradu u kome ga je majka primoravala da boravi po nekoliko meseci godišnje. Iz ovih godina gaji i veoma živu ogorčenost prema profesorima. Veoma rano počinje da oseća netrpeljivost prema njima, koji su u njegovim očima sinonim za aroganciju i osrednjost. Nikad neće prestati da im upućuje otrovne strele. Birokrate, u kojima nalazi duh Menkena, se takođe nalaze na njegovoj listi neomiljenih osoba. Sva ova ogorčenost hrani glavnu srdžbu koju okreće protiv majke. Nikada joj neće oprostiti hladnoću s kojom se ophodila prema njemu: „Moja majka je bila lepa žena,“ zapisaće kasnije, „veoma oštroumna i inteligentna, ali skoro potpuno lišena onoga što Berlinci zovu „srce“. Često sam imao utisak da je bila stroga i hladna prema meni.“

 

 

I kao suprotnost majčinom svetu, Oto se prirodno okreće ka svom ocu. Ne u smislu da bi on bio njegov uzor. Nije mogla da mu promakne očeva slabost u odnosu na majku, razočarenje koje će u njemu ostaviti dubok trag. Ali od oca oseća toplinu koju mu majka uskraćuje. I ma kakve god da su mu mane, otac za njega predstavlja oličenje zemlje i junkera sa kojima se mladi Bizmark identifikuje.Bizmark nastavlja studije na univerzitetu, najpre u Getingenu, a zatim i u Berlinu. Kao glavni predmet uzima prava, sasvim normalan izbor s obzirom da se sprema za karijeru u administraciji. Nastavljajući u tom pravcu, on nikako nije uzoran student. To je period malo razuzdanijeg života gde se rad vrednuje manje od pijanki i duela. Sledstveno tome, Bizmark se ne pokazuje baš revnostan na predavanjima, koja ponekad drže renomirani profesori kao npr. pravnik Fridrih Karl fon Savinji ili istoričar Leopold fon Ranke, tada tek na početku svoje karijere. Umesto da se tamo dosađuje, Bizmark više voli da potraži pomoć od privatnih učitelja prilikom pripremanja ispita. Treba priznati da mu je metod efikasan: i pored tako doziranog truda uspeva da dobije diplomu koja potvrđuje kraj studija i koja će mu služiti kao ulaznica u administrativni svet. Jedini put kada pravi izuzetak ovom pravilu odsustvovanja sa časova, jeste dok prati predavanja istoričara Arnolda Herena, starijeg učenjaka od sedamdeset godina čije učenje odudara od učenja njegovih kolega obrazovanih u školi idealističke filozofije. Uputivši ga u pragmatičnu istoriju, privlači mu pažnju na veze koje povezuju politiku i tržište, lekcija koju neće zaboraviti.

 

 

 

 

Kao i mnogi drugi velikani, tako i Bizmark pokazuje strast prema istoriji, pre nego što i sam postaje njen učesnik. Iako jedva da posećuje dvorske salone, ipak te godine utiču na formiranje njegovog književnog ukusa. Klasična kultura ga mnogo ne privlači, bez obzira što je bila srce obrazovnog sistema na kome je Humbolt insistirao. U vreme kada se toliko nemačkih pisaca i mislilaca predaje fascinaciji prema Grčkoj, on potpuno ostaje nezainteresovan porukama antičkih filozofa. Veoma dobro poznaje dela Getea i Šilera, dva vajmarska giganta, koji predstavljaju kulturnu osnovu nemačke elite XIX veka, ali čiji humanistički govori ne nailaze na odjek kod njega. Tim više se ne obazire ni na romantičarski pokret, drugi veliki temelj nemačke misli i stvaralaštva toga vremena.

 

 

 

 

Bizmark savršeno govori francuski, koji je još uvek zajednički jezik obrazovane Evrope, ali ga ne privlači francuska kultura. Sećanje na 1813. je isuviše blizu. Nasuprot tome, u engleskoj literaturi pronalazi neke od omiljenih štiva za čitanje. Veliki je ljubitelj Šekspirovog pozorišta, iz koga će, tokom cele političke karijere, da pozajmljuje citate. Iako odbacuje romantizam, ipak pravi jedan izuzetak što se tiče Lorda Bajrona čija ga poezija zavodi. Verovatno ima uticaja moda tog vremena, no Bizmark se takođe pronalazi u životnoj energiji i provokativnom gledištu ovog heroja, koji kao i on pripada plemstvu.

 

Nastavci : Bizmark i naše vreme (2) - okretanje diplomatskoj karijeri          

                                      Bizmark i naše vreme (3) - dva lica jedne revolucije
                                      Bizmark i naše vreme (4)- pruski projekat doživljava neuspeh