U našim je čitankama postojala bajka o starcu koji je, na samrtničkoj postelji, obmanuo sinove da je u njegovom vinogradu skriveno blago. Oni bi ga trebali samo otkopati. I oni kopahu, ali blagu ni traga. No kada je jesen stigla, vinograd urodi kao ni jedan drugi u celoj zemlji. Tada sinovi primete da je otac s njima hteo da podeli svoje iskustvo: sreća se ne skriva u zlatu, nego u marljivosti. Takva nam se iskustva, na preteći ili dobroćudan način, prigovaraju sve dok ne odrastemo. ”Žutokljunac, ne petljaj se”. ”Moraš ti još mnogo toga iskusiti”. No znali smo tačno šta je to iskustvo bilo: to je ono što su stariji ljudi davali mlađima. Ukratko, s autoritetom starosti, u izrekama; opširno sa svojom govorljivošću, u pričama; pokadšto kao pripovest iz dalekih zemalja, uz kamin, pred decom i unucima. Gde je sve to iščezlo? Gde još ima ljudi koji znaju nešto pošteno ispripovedati? Gde još smrtnici izriču svoje besmrtne reči koje se prenose kao kakav prsten iz pokoljenja u pokoljenje? Kome danas još poslovica priskače u pomoć? Ko će samo pokušati izvući se s mladošću, upućujući na vlastito iskustvo?
Ne, jedna je stvar jasna: kotacije su iskustva pale i to u generaciji koja je od 1914-1918 proživela jedno od najstrahovitijih iskustava svetske istorije. Možda to i nije tako čudno kako se čini. Zar se nije tada moglo konstatovati da su se ljudi iz ratnog pohoda vraćali zanemeli? Ne bogatiji, nego siromašniji stečenim iskustvom. Ono što se deset godina kasnije prelilo u bujicu knjiga o ratu bilo je sve osim iskustva koje se inače prenosi od usta do ušiju. Ne, nije tu bilo ništa čudno. Jer nikada iskustva nisu radikalnije pogođena lažima kao što su strateška iskustva pogođena ratom pozicija, ekonomska inflacijom, telesna glađu, a ona ćudoredna vlastodršcem. Pokolenje koje je u školu još odlazilo konjskim tramvajem, našlo se, pod slobodnim nebom, u krajoliku u kojem, osim oblaka, ništa nije ostalo neizmenjeno, i u središtu – na bojištu razarajućih bujica i eksplozija – majušnih onemoćalih ljudskih tela.
S tim neizmernim razvićem tehnike jedno posvema novo krajnje uboštvo (Armseligkeit) pogodilo je ljude. A naličje tog krajnjeg uboštva je zagušujuće carstvo ideja koje se s preporodom astrologije i mudrosti yoge, Christian science i hiromantije, vegetarijanizma i gnoze, skolastike i spiritizma raširilo među – ili bolje, nad – ljude. Zato se ovde nije dogodio pravi preporod, nego galvanizacija. Morali bismo pomisliti na veličanstvene Ensorove slike kada vidimo sablast koja ispunjava ulice velikih gradova: karnevalski zakrabuljeni malograđani, brašnom zaprašene maske koje se cerekaju, na čelu krune lažnoga sjaja, valjaju se duž ulice unedogled. Te slike verovatno nisu drugo do odraz prividne i haotične renesanse u koju mnogi polažu svoje nade. Tu se pak najjasnije vidi da je naše uboštvo iskustvom samo deo većeg uboštva – onoga koje je opet dobilo lice takve oštrine i preciznosti poput lica prosjaka u srednjemu veku. Jer čemu vredi čitavo obrazovno dobro ako nas s njime ne povezuje upravo iskustvo? Kamo to vodi kada se ono hini ili domaže lukavštinom, odveć jasno nam je dala do znanja zastrašujuća mešavina stilova i svetonazora iz prošloga veka, da ne bismo morali smatrati nečasnim priznanje našega uboštva. Da, priznajmo: to uboštvo iskustvom nije samo uboštvo u privatnim iskustvima, nego uopšte u iskustvima čovečanstva. I time svojevrsno novo barbarstvo.
Barbarstvo? Upravo tako. No njega spominjemo samo kako bismo uveli novi, pozitivan pojam barbarstva. Jer kamo vodi barbara uboštvo iskustva? Vodi ga do toga da započne ispočetka, da krene od nule; da se snađe s malim; da gradi s gotovo ničim i pritom ne gleda ni levo ni desno. Među najvećim stvarateljima vazda je bilo neumoljivih koji bi ponajprije počistili sto. Sto im je naime trebao za crtanje jer su bili konstruktori. Jedan takav konstruktor bio je Descartes, koji ponajpre za čitavu svoju filozofiju nije hteo ništa drugo nego jednu jedinu izvesnost i od nje je polazio: ”Mislim, dakle jesam”. Einstein je također bio takav konstruktor koga odjednom od čitavog širokog sveta fizike ništa više nije zanimalo osim jedne, male nepodudarnosti između Newtonovih jednadžbi i astronomskog iskustva. Isto počinjanje od početka (od nule) imali su pred očima i umetnici kada su, poput kubista, prihvatili metode matematičara i gradili svet iz stereometrijskih oblika ili su se, poput Kleea, oslanjali na inžinjere. Jer Kleeove figure gotovo da su projektovane na crtaćoj dasci, a njihovi se izražaji lica pokoravaju svom unutarnjem kao što se kod dobrog automobila karoserija pre svega pokorava potrebama motora. Svom unutarnjem, pre nego svojoj unutrašnjosti: to ih čini barbarskim.
Tu i tamo su najbolje glave već odavna započele dobro razumevati te stvari. Njihovo je obeležje posvemašnja lišenost iluzija o epohi i, unatoč tome, bespogovorno izjašnjenje za nju. Isto je da li pesnik Bert Brecht ustanovljava da komunizam nije pravedna raspodela bogatstva nego uboštva ili da li preteča moderne arhitekture Adolf Loos objašnjava: ”Pišem samo za one koji poseduju moderno osećanje… Ne pišem za one koji izgaraju od čežnje za renesansom ili rokokoom”. Jedan tako složen umetnik kao što je slikar Paul Klee i jedan tako programatski umetnik kao što je Loos – obojica odbijaju nasleđenu, svečanu, plemenitu sliku čoveka koji je okićen svim žrtvama prošlosti da bi se obratili nagome čoveku našega vremena koji vrišti poput novorođenčeta i leži u prljavim pelenama svoje epohe. Niko ih nije tako radosno i s osmehom pozdravio kao Paul Scheerbart. Od njega nam dolaze romani koji naizgled nalikuju onima Julesa Vernea, ali za razliku od Vernea, u čijim su delima uvek mali francuski ili engleski rentijeri koji leteći zuje u prostoru svemira u najfantastičnijim vozilima, Scheerbarta je zanimalo šta čine naši teleskopi, naši avioni i rakete od nekadašnjih ljudi za potpuno nova stvorenja vredna ljubavi i posmatranja. Ta stvorenja uostalom već govore posve novim jezikom. Odlučujući element tog jezika jest sklonost svojevoljnoj konstruktivnosti kao suprotnost organskom. To je nezamenjivo obeležje prisutno u jeziku Scheerbartovih ljudi, ili pre, sveta, jer sličnost ljudima – to temeljno humanističko načelo – oni odbijaju. Čak u svojim vlastitim imenima: Peka, Labu, Sofanti i slično, naziva se taj svet u knjizi koja je dobila ime po svojem junaku – Lesabendiju. I Rusi čak rado daju svojoj deci ”neljudska” imena: oni se zovu ”Oktobar” po mesecu revolucije, ”Petoljetka” po petogodišnjem planu ili ”Aviahim” po avionskoj kompaniji. Nije reč o tehničkoj obnovi jezika, nego o njegovoj mobilizaciji u službi borbe ili rada, u svakom slučaju, u službi preobrazbe stvarnosti, a ne njezina opisivanja.
No Scheerbart, da se ponovo vratimo na njega, poklanja najveću pažnju tome da svoj ”svet” – i na njihovu sliku svoje sugrađane – smesti u četvrti dostojne njihova položaja: u podesive pokretne kuće od stakla kakve su Loos i Le Corbusier u međuvremenu izgradili. Staklo nije slučajno takav tvrd i gladak materijal na kojem se ništa ne može zadržati. Ali i hladan i miran. Staklene stvari nemaju ”auru”. Staklo je, uopšte, neprijatelj tajne. Kao i neprijatelj posedovanja. Veliki pesnik André Gide jednom je rekao: ”Svaka stvar koju želim posedovati postaje mi neprozirna”. Sanjaju li ljudi kao što je Scheerbart staklene građevine jer su upoznati s novim uboštvom? O tome možda više može reći jedna usporedba nego teorija. Stupi li neko u građansku sobu iz osamdesetih godina, kolikogod iz nje zračila sva ”udobnost”, prevladava dojam ”ti ovde nemaš šta tražiti”. Nemaš ovde šta da tražitš, jer nema mrlje čiji trag njezin stanovnik ne bi ostavio: na frizovima sa svojim ukrasnim stvarčicama, na foteljama sa svojim prekrivačima, na prozorima sa svojim slikama, pred kaminom sa svojim štitnikom od iskra. Lepa Brechtova rečenica pomaže nam da pobegnemo daleko odavde: ”izbriši tragove”, glasi refren iz prve pesme Čitanka za stanovnike gradova (Lesebuch für Städtebewohner). Ovde, u građanskom salonu, u naviku je prešlo suprotno ponašanje. I obrnuto, ”interijer” treba svog stanovnika koji će prihvatiti najveći broj navika, navika koje će odražavati brigu za interijer u kojemu živi više nego za samoga sebe. To razume svako ko je upoznat s apsurdnim raspoloženjem stanovnika takve plišane sobice kada nešto u kućanstvu krene ukrivo. Čak i način na koji se ljute – a taj afekt, koji počinje postupno izumirati, oni su znali virtuozno odigrati – bio je ponajpre reakcija čoveka kome su izbrisali ”trag njegovih zemaljskih dana”. Scheerbart sa svojim staklom i Bauhaus sa svojim čelikom tome su sada stali na kraj: stvorili su prostore u kojima je teško ostaviti tragove. ”Nakon svega rečenog”, objašnjava Scheerbart sada već pre dvadeset godina, ”s pravom možemo govoriti o ‘kulturi stakla’. Taj novi ambijent stakla posve će promeniti čoveka. I možemo samo poželeti da kultura stakla neće naići na previše neprijatelja”.
Uboštvo iskustva: to ne treba shvatiti tako da ljudi čeznu za nekim novim iskustvom. Ne, oni čeznu za oslobođenjem od iskustava, čeznu za okolnim svetom u kom mogu vrednovati svoje uboštvo, izvanjsko, a na kraju i unutarnje, tako čisto i jasno da nešto uglađeno iz toga proistekne. Oni uostalom nisu svagda neuki i neiskusni. Često bismo mogli reći upravo suprotno: proždrli su sve, ”kulturu” i ”čoveka”, i postali su od toga siti i umorni. Ni na koga se više nego na njih odnose Scheerbartove reči: ”Svi ste tako umorni – i to samo zato jer sve vaše misli nisu usredotočene na posve običan, ali grandiozan plan!”. Nakon umora sledi počinak i ne događa se retko da san nadoknadi dnevnu tugu i obeshrabrenost te ostvari posve običan, ali i veličanstven opstanak kojem manjka snaga dok je budan. Opstanak Micky Mausa je jedan takav san današnjih ljudi. Njegov je opstanak pun čuda koja ne samo da nadilaze ona tehnička, nego se s njima ismevaju. Najzanimljivije na njima jest to da su sva bez mašinerije, improvizirana, da nastaju iz Micky Mausova tela, njegovih pristaša i progonitelja, iz najsvakodnevnijeg nameštaja jednako kao iz drveta, oblaka ili jezera. Priroda i tehnika, primitivnost i comfort ovde savršeno postaju jedno i pred očima ljudi, umornih od beskrajnih komplikacija sadašnjice, ljudi čiji se cilj života javlja samo kao konačno pribežište u beskonačnoj perspektivi sredstava, kao iskupljujući se pojavljuje opstanak koji se u svim okolnostima zadovoljava samim sobom na istodobno najjednostavniji i najugodniji način, opstanak u kom automobil ne teži više od slamnatog šešira, a plod na stablu raste brzo kao gondola na zračnom balonu. I sada želimo jedanput zauzeti distancu, stupiti natrag.
Postali smo ubogi. Ustupili smo komad po komad baštine čovečanstva, često smo trebali položiti u zalagaonicu stoti deo vrednosti, da bismo unapred dobili sitniš ”aktuelnog”. Ekonomska kriza kuca na vrata, iza nje sena, sprema se rat. Držati se dobro, to je danas postala stvar šačice moćnih koji su, Bog zna zašto, isto toliko ljudi koliko je to često mnoštvo barbara, ali ne na dobar način. No drugi se moraju pripremiti, nanovo i s neznatnim. To čine zajedno s ljudima koji su to iz temelja novo učinili svojom stvari i zasnovali ga na uviđavnosti i odricanju. U njihovim se zgradama, slikama i pripovestima čovečanstvo sprema, ako je to nužno, na preživljavanje kulture. I što je najvažnije, s osmehom. Možda kadšto taj osmeh zvuči barbarski. Dobro. Ipak pojedinac kadšto može prepustiti masi malo čovečnosti koja će mu se jednoga dana vratiti s kamatama i kamatama na kamate.
Preveo s nemačkog Mario Kopić
Walter Benjamin, Armut und Erfahrung,Gesammelte Schriften, Bd. II/1, Frankfurt a M.: Suhrkamp, 1980, 213-219.
Нема коментара:
Постави коментар