Muzika u književnosti (1)

Augustus John
Madame Suggia, 1923

 HAMLET :  A frule! - Dajte da vidim jednu. - Vi želite da budem sa vama malo nasamo. Što vi neprestano obletate oko mene, da mi nanjušite trag, kao da hoćete da me naterate u klopku?

GILDENSTERN: O, gospodaru, ako je moja revnost odveć drska, onda je i moja ljubav suviše nepristojna.

HAMLET: Ja to ne razumem dobro. Hoćete li da svirate na ovoj fruli?

GILDENSTERN: Ne umem, kneže.

HAMLET: Ja vas molim.

GILDENSTERN: Verujte mi, ne umem.

HAMLET: Preklinjem vas.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem ni da je držim, kneže.

HAMLET: To je lako, kao lagati. Prstima i palcem hvatajte ove rupe, ustima duvajte u nju i ona će dati od sebe najrečitiju muziku. Evo, vidite, ovo su rupe.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, nemam dara za to.

HAMLET: Pa vidite kakvu tričavu stvar pravite vi od mene. Vi hoćete na meni da svirate, hoćete da saznate za moj ključ; hoćete da mi iz srca isčupate tajnu; hteli biste da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan glas i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati da govori! Do sto đavola, mislite li vi da se na meni može lakše svirati nego na jednoj fruli? Nazovite me kojim hoćete instrumentom, ali ne možete svirati na meni.



(Hamlet, danski kraljević
 - čin III, scena druga)


_______________________________________________

DŽEJMS DŽOJS

PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI

„Prema Findleterovoj crkvi koračala su četiri mladića, uhvativši se pod ruke, njihali su glavom i išli u ritmu poletne melodije koju je njihov vođa svirao na harmonici. Ta muzika za trenutak prolete sanjarskim tkivom njegove svesti, kao što je to uvek bivalo s prvim taktovima neočekivane muzike, i rastopi ga bezbolno i bešumno kao što iznenadni talas rastapa dečije kuglice napravljene od peska. Osmehujući se zbog te otrcane melodije, on diže pogled na sveštenikovo lice i, videći na njemu neveseli odsev smiraja dana, polako povuče svoju ruku koja se neodlučno predavala tom bratstvu”.

Džojs bio je veliki ljubitelj muzike. Mladić koji se plašio pasa i grmljavine, posle smrti majke i očevog propijanja izdržavao je sebe i svoju siromašnu porodicu držeći časove jezika i pevanja. Bio je obdareni tenor, čak je osvojio bronzanu medalju na godišnjem muzičkom festivalu „Feis Ceoil”. U dvadeset drugoj nastupio je zajedno s poznatim operskim pevačem Džonom Mekormakom, a kad se već ostvario kao književnik, pomagao je i promovisao mladog irskog tenora Džona Salivana.

_______________________________________

MARSEL PRUST

JEDNA SVANOVA LJUBAV

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:
Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već  teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što  nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom,  povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.
Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.
A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren,odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.
Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.



preveo Živojin Živojnović,
Narodna knjiga, Beograd, 2004.

_______________________________________

Alesandro Bariko, Pijanista

Svirali smo tri-četiri puta dnevno. Prvo za bogataše iz luksuzne klase, zatim za one iz druge klase, a s vremena na vreme smo odlazili kod onih jadnih emigranata i svirali za njih, bez uniforme, onako kako nam dođe, katkad bi i oni zasvirali, sa nama, svirali smo da ljudi ne osete kako prolazi vreme, da zaborave gde su i ko su. Svirali smo da ih nateramo da igraju, jer kad igraš ne možeš da umreš i osećaš se kao da si Bog. Svirali smo ragtime, jer to je muzika uz koju igra Bog, kad ga niko ne vidi. Na koju bi igrao Bog, samo da je crn.

----

 Svirao je... ni sam ne znam kakvu muziku, ali malu i ... lepu. Nije bila varka, bio je to baš on, on je svirao, njegove ruke, po tim dirkama, sam Bog zna kako. Trebalo je samo čuti ono što je izlazilo. Bila je tu i neka gospođa u kućnoj haljini, roze, i s nekakvim štipaljkama u kosi... puna para, da se razumemo, Amerikanka, žena tipa iz osiguravajućeg društva... elem, ronila je ovolike krokodilske suze koje su joj se slivale preko noćne kreme, gledala je i plakala, nikako da prestane. Kada ugleda kapetana pored sebe, šmrknu, ta bogatunka kažem, šmrknu i, pokazujući prema klaviru upita:

"Kako se zove?"
"Hiljadu devetstoti."
"Ne pesma, dečak."
"Hiljadu devetstoti."
"Kao pesma."

-----

Ja sam rođen na ovom brodu. Ovde je svet prolazio, svaki put po dve hiljade ljudi. I tu je bilo želja, ali ne više od onoliko koliko staje između pramca i krme. Svirao sam za svoju sreću na klavijaturi koja nije bila beskrajna.
Ja sam tako naučio. Zemlja je isuviše veliki brod za mene. Predugo putovanje. Isuviše lepa žena. Prejak parfem. Muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja se neću iskrcati. Dozvolite mi da se vratim nazad.
Molim vas.

                                                                 Augustus John

Bathers

Andre Moro
U traganju za Marselom Prustom

OPERA NA DNU MORA

U ostalim ložama, morskim pećinama … bela božanstva koja su se nastanila u ova mračna obitavališta behu se povukla uz tamne zidove i ostajala nevidljiva. Međutim, ukoliko je predstava odmicala, njihovi oblici, nejasno ljudski, meko su se odvajali, jedan za drugim, od mračnih dubina koje su oblagali i, dižući se ka svetlosti, prepuštali da im polunaga tela izrone, prilazili vertikalnoj granici i tu se zaustavljali na svetlo-mračnom površju gde su im se blistava lica pojavljivala iza nasmejanog, penušavog i lakog žala njihovih lepeza od perja, ispod purpurnih gustih kosa isprepletenih biserom, preko kojih kao da su prešli talasi plime pa ih povili; a zatim su nastajale fotelje partera, boravište smrtnih zauvek odvojenih od mračnog i prozračnog carstva kome su ovde-onde služile kao granica, u svojoj tečnoj i punoj površini, bistre i kao ogledalo pune odraza oči boginja voda. Zato su se pomoćna sedišta sa obale, oblici čudovišta iz partera ogledali u tim očima, već prema samim zakonima optike i svom upadnom uglu. Naprotiv, s one strane granice njihovog područja, blistave kćeri mora, osmehujući se, svaki čas su se okretale prema bradatim tritonima, načičkanim na ivici ponora ili prema nekom vodenom polubogu, čija je lobanja uglačan oblutak preko koga je talas prebacio glatku algu, a pogled mu disk od gorskog kristala … Ponekad val se rastvori pred nekom novom nerejidom koja je, zakasnela, nasmejana i zbunjena, tek procvetala iz senovitih dubina; a onda, po završenom činu, ne očekujući više da će čuti melodične zemaljske glasove koji su ih domamili na površinu, zaronivši sve u isti mah , raznolike sestre iščezavale su u noć. Ali od svih ovih skrovišta na čiji je prag laka želja da sagledaju ljudska dela dovela radoznale boginje, koje nisu dozvoljavale da im se priđe, najčuvenija je bila polumračna uvala poznata pod imenom loža princeze de Germant…

_______________________________________

      Meredith Frampton,

„Portrait of a Young Woman“, 1935.

MARGERIT JURSENAR
 ALEKSIS
(DVA ODLOMKA O MUZICI)

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.
Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.
Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.
U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.
prevela Vojka Smiljanić-Đikić,
Plavi jahač, Beograd, 1995.

_______________________________________

izvor

           
Eduardo Santa/Pastir i zvezde

Zar knjige nisu samo senka života, projektovana na te listove papira? Svako je želeo da u njima ostavi svedočenje o iskustvima svog uma ili srca, ali one nisu sam život. Božja reč se ne nalazi u knjigama. Niti čovečija ruka može da je ispiše. Božja reč se nalazi u slavujevoj pesmi, orlovom letu i sjaju sutona. Možemo da je čujemo samo kada je duh naš spokojan. Jer, kada nam nedostaje taj unutarnji mir, svi nam se utisci mešaju sa šaputom naših briga i velika simfonija se pretvara u buku.

Kada nam nedostaje taj unutarnji mir, mržnja, zavist i zlovolja prodiru u malim kapljicama, i ono što je slatko postaje gorko. Ambicija i egoizam mute vazduh, te note najuzvišenije melodije prodiru u naše duše sa čudnim treptajima teskobe. Neizreciva pesma života stiže nam iz spoljašnjeg sveta, ali ne nalazi odjek u našem duhu.

Jer, velika simfonija nastaje samo onda kada nam poruka iz prirode dodirne duh i zatreperi ga poput nežnog vetra što prohuji našim bićem i pokrene harmoničan zvuk svih žica naše vlastite harfe.

Može li čovek da čuje harmonične zvuke svoje harfe kada među ljudima?

Može li čovek da uoči neku nezgrapnu notu i da usred gužve sedne da uskladi njene žice?

Može li čovek da sluša simfoniju koja teče iz njegovog unutarnjeg sveta, usled svakodnevne vreve?

Možda je čovek zaboravio na svoju harfu i ne želi više da zna za nju. Zadovoljava se pijačnom bukom.

Možda ju je izgubio i više ne želi da je potraži jer mu nije potrebna.

I u slučaju da je pronađe, kako da podesi njene žice?

_________________________________

PARAKLESIS
Erazmo Roterdamski

Ako je, naime, nekome već jednom bila podarena takva moć govora (a drevni je pesnici nisu tek tako pripisivali Merkuru, koji je svojom božanskom lirom, kao čarobnom palicom, po miloj volji mogao uspavati ili probuditi iz sna, slati na onaj svet i iz njega prizivati bilo koga), želeo bih takvu moć kakva je bila karakteristična za Amfiona i Orfeja: prvi je pomicao oštre stene, a ovaj drugi je svojom predivnom muzikom privlačio k sebi hrastove i jasenove. Želeo bih za sebe moć govora kakvu Gali pripisuju Ogmiju koji je na dragocenim lancima, što su sezali od njegova jezika do ušiju (slušatelja), vodio tamo-amo sve smrtnike, onako kako je hteo. Želeo bih imati moć govora kakvu je basnoslovna drevnost pripisivala Marsiji. No da se ne bih predugo zadržavao kod bajki: još bih više želeo imati onu silnu govorničku sposobnost kakvu Alkibijad pripisuje Sokratu, a drevna komedija Periklu, naime takvu koja nije samo ugodna ušima u prolaznoj nasladi, nego baca strele koje se zabadaju u srca slušatelja. Želeo bih takvo govorničko umeće koje prožima, koje preobražava, koje se rastaje od poprilično drukčijeg slušatelja nego što ga je srela.

 O znamenitom muzičaru Timoteju čitamo da je vazda, kada bi otpevao svoju pesmu po dorskom napevu, nadahnuo Aleksandra Velikog na vojničke podvige. Nekoć nije manjkalo takvih koji su smatrali da ništa nije učinkovitije od izreka koje Grci nazivlju epodai (čarobni napevi, prim. prev.). Ako dakle doista postoji takva vrsta uroka ili sila suzvučja, koja u sebi doista skriva enthousiasmos; ako postoji Peitho koja doista može zadobiti naklonost srdaca – tada bih želeo njezinu prisutnost; molio bih je da stoji uza me, kako bih sve ljude uverio što je najlekovitije od svega. A još više želim da sam Krist, o čijoj stvari je reč, tako usuglasi strune moje harfe kako bi ova pesma sveudilj potresla i ganula srca sviju. Za to, naime, nisu potrebne govorničke dosetke i prazne fraze: za ono što želimo, ništa nije učinkovitije od Istine same: što je jednostavniji, to je učinkovitiji Njezin govor.


__________________________________________


Ali lord Edward nije slušao svog asistenta. Bio je izvadio lulu iz usta, podigao glavu i istodobno je lagano nakrivio na jednu stranu. Namrštio se kao da se napreže da nešto načuje, nečega se priseti. Podigne ruku kretnjom koja je nalagala tišinu. Illidge se prekine usred rečenice i također osluhne. Obris neke melodije slabo se ocrtavao u toj tišini.
Bach? - prošapta lord Edward.
 
Od Pongileonijeva duvanja i guđenja bezimenih gudača uzdrhtao je zrak u velikoj dvorani i zatreperili prozori što gledaju na nju, a od toga opet uzdrhta zrak u laboratoriju lorda Edwarda na drugom kraju kuće. Uzdrhtali je zrak uzdrmao membranu timpani lorda Edwarda. Međusobno povezani malleus, incus i kosti stremena potaknuti su da uzburkaju membranu ovalnog otvora i podignu sićušnu oluju u tečnosti labirinta. Dlačicama obrasli krajevi slušnog živca zatreperiše poput algi u uzburkanom moru. Bezbroj neobjašnjivih čudesa zbi se u mozgu i lord Edward zaneseno prošapta Bach!. Nasmeši se od užitka a oči mu zaiskriše. Mlada je devojka pevala za se u osami pod plovećim oblacima. A onda filozof, usamljan kao oblak, poče razmišljati poezijom muzike.
Svakako moramo sići i poslušati - reče lord Edward i ustane. Dođite, posao može pričekati. Ovako se nešto ne čuje svaki dan.
A odelo? - upita Illidge sumnjičavo. Ne mogu sići ovakav. Spusti pogled po sebi. Odelo mu je i kad je bilo novo odavalo jeftinoću. Iznošenost ga nije ulepšavala.
Ma, nije važno. Ni pas koji je nanjušio zeca teško da bi mogao pokazati nepriličnije nestrpljenje od lorda Edwarda pošto je čuo zvuk Pongileonijeve flaute. Uhvati svog asistenta za ruku i žurno ga izgura kroz vrata i hodnikom prema stubama. To je samo malo društvo - nastavi. Čini mi se da se sećam da mi je žena rekla...Posve neformalno. Osim toga - doda, smišljajući nove isprike da opravda neobuzdanost svoga ,muzičkog  apetita - možemo se jednostavno ušuljati... niko neće ni primetiti.


_______________________

    Vladika Nikolaj Velimirović 
Nove besede pod Gorom   


Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glas. Fino uho moglo bi ćuti struju sokova u biljci;  jošfinije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha.  No naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari.  Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo. A to znači:  vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika.  Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju.  Sva vasiona je jedna trešteća  muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor. 

     .....

    Nema mrtvih i bezglasnih stvari,  jer  dokle nam stvari  nešto kazuju, ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari dotle su žive.  
    No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija  moć u svetu...... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila.  Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu ?  Na prvi  glas;  na prvu  reč;  na prvu pesmu ; ....Samobitnu božansku Reč, i da je od  nje i kroz nju postao sav svet, kao njen odjek....

Vladika Nikolaj Velimirović , Nove besede pod Gorom