недеља, 25. јануар 2015.

Hamvaš Bela, Scientia Sacra

..


U poslednje vreme nastalo je prilično veliko nepoverenje prema mnogostranosti drevnog velikog čoveka, pa je mnogostruka sposobnost predistorijskih ličnosti okvalifikovana kao legenda. Nema nikakvog razloga za ovakvo nepoverenje. Pitagorina delatnost pada na granicu istorijskih vremena, Empedoklova je još kasnija. Svi znaci govore da ovaj čovek, ako i nije sasvim svakodnevna pojava, nije bio legendaran. I ako smo u istorijskim vremenima ovoga čoveka gotovo videli svojim očima, nemamo razloga da pretpostavimo da slični nisu mogli živeti sto-dvesto godina ranije. Današnji specijalista i stručnjak, naravno, nehotično je skeptičan u svojoj suženoj situaciji sveta naspram kosmički prostrane i univerzalno prozračne ljudske ličnosti

-------

Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; zabrinutost.

------

U celom novom svetu postoji neko neosnovano, naduvano, lažno, iznutra prazno blefiranje, koje se poziva na uzvišene ideje, na hrišćansku religiju, na moralne vrednosti, ali ih ne uzima ozbiljno i čak i ne pokušava da ih realizuje. U celokupnom modernom životu postoji nešto što nije verodostojno. I ono što razlikuje drevnog i novog čoveka upravo i jeste to: istinitost čoveka. Duhovnost se u suštini ne razlikuje: ideje i ciljevi religije, metafizike, morala, državnog uređenja su istovetni, jer su oni isti u svim vremenima i kod svih naroda. Razlika je u tome što drevni čovek živi u ovom duhu, veruje u to, sadržina i sudbina njegovog života je da ostvari ovaj duh. Čovek novog doba, mada zna za metafiziku, za svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negovanja, ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh i sadržaj života mu je da umesto očinske ljubavi sopstveno Ja stavi u središte.

---------

Sve ono što pripada duhu novog doba ima utopistički karakter koji će jednom da bude realizovan. Naravno, ono što tek treba da bude realizovano, nikada neće doći u realizaciju i ostaće utopija: zbog toga će utopija biti karakteristična reč i utopizam karakteristično ponašanje novog doba. Zbog toga celokupno čovečanstvo novog doba ima lošu savest: zna da svemu što kaže, ispoveda zahteva, objavljuje, tvrdi duguje realizaciju. Skuplja teorije, postavlja ciljeve, govori o nivou, objavljuje vrednosti – ali govornik i objavljivač su prvi koji ne misle na podmirenje dugovanja. Sve što je čovečanstvo novog doba mislilo i planiralo, prinuđeno je da nosi na sebi kao stalni teret, bez i najmanje nade za otplatu. Moderni duh nije egzistencijalan što je samo druga reč za to da je on beznačajan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Čovečanstvo novog doba svoju celokupnost brka sa svojim teorijama; ljudi novog doba, svaki ponaosob, naročito takozvani stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi oni su ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Od lepih i uzvišenih misli ne ostvaruje se ništa ni univerzalno ni individualno, sve je intelektualna iluzija pod kojom često živi ordinaran, arogantan, razmetljiv, tašt, plitak, jadan, podao čovek, i u svakom slučaju primitivan čovek.

----------

Zadatak Evropejca danas nije da se halapljivo hvata praktične primene uz svoj nezreli duh, da nestrpljivo žudi za delovanjem metoda, nego da pokuša da razume duh drevnih celina. Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke. Prvi korak prema drevnoj baštini ne može biti ništa drugo do učenička pokornost: jer čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. Vreme i način prilagođavanja, ako duh za to bude sazreo i bude mu to potrebno, uslediće sami po sebi. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Još manje pretpostavka za oboje: budnost. Onaj ko je viđenje i budnost predao dalje novim generacijama, bio je sakralni subjekat i on je nestao. Nama je preostalo samo znanje; iz tog znanja moramo naučiti da vidimo; a iz ovoga viđenja moramo naučiti da budemo budni.

----------


Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav.. Lao-ce kaže: Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav. Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno slep je upoređen s arhaičkim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka apstraktna je i irealna. Konstrukcija slike u ogledalu, koja je rezultat razmišljanja u suprotnostima, pojmovna je, drugim rečima ona je bez slike, bez svetlosti, fiktivna, nebitna i prazna. U stvarnosti nema suprotnosti. Šta je to što postoji u stvarnosti? Jednom jedinom rečju: razlike. Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.

----------

Svaka delatnost je postala rad izuzev umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti: ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Izvorno je svaki rad bio negovanje i nikada nije imao značaj opstanka, a još manje individualnog ćara. Ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralna prožetost, a s njom zajedno gubi se i smisao delatnosti… U drevnosti je delatnost bila takva vrsta negovanja kakva se danas može videti jedino kod genijalnog čoveka, koji predano, sa strašću, s metafizičkim akcentom, na život i smrt čini ono što čini, i zna da rezultat njegovog dela ne pripada njemu, nego uzdizanju i produhovljivanju sveta.

prevod ;
Savo Babic

8 коментара:

Анониман је рекао...

"Svaka delatnost je postala rad izuzev umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti: ostala je duhovna služba koja ulepšava svet" ......bravo.
pesnik u prolazu

L2 је рекао...

Bojim se da niste u pravu, Hamvas i Vi koji ga citirate. Zivot je bio i ostao okrutan kako za druge tako i umetnike, a cinjenice iz istorije i danasnjice ne dozvoljavaju nam ovakva idealisticka uzdizanja. Pre svega, nije istina da je umetnost izrasla iz duhovne potrebe, u znacenju kog obicno koristimo. Dugo je " umetnik" bio obican, anonimni zanatlija, a umetnost " techna". Uz sve, sve do 16. veka nije ni postojao termin kojim su pod jednim pojmom obuhvacene razlicite vrste. I dan danas, sve umetnicke vrste, prikljucene su pojmu " umetnosti" jednom znacajkom. Ostale su, kao i sto su bile, specificne karakteristike svake ponaosob pa kada ih, iz tog ugla analiziramo, prinudjeni smo da iznova propitujemo umetnicko u njima.
Da li je u tom umetnickom Hamvas smestio duhovnost, pitanje je o kom i se dalo polemisati, kao i o duhovnosti u umetnosti uopste.

Tehna u stavaralckom cinu, da se ne varamo, ostala je sto i pre, proces klesanja dletom po kamenu. Sta vise, velika vecina savremenih dela koja to nije, vec kravljim repom zamocenim u boju poprskano platno, mozda ponajvise raskrinkava Hamvasovu duhovnost.
Da ne spominjemo onu, s pocetka konstatovanu, zivotnu okrutnost koja je najveci broj umetnika svela na proizvodjace dela od kojih se osigurava gola egzistencija.
Oni koji su bili ili jesu s onu, zivotnu stranu umetnosti, osim sjaja vide i bedu. Ako zanemarimo umetnika ( a zanemariti ga u ovoj konstelaciji ne mozemo) svako delo po sebi zraci duhovnoscu. Ali, ro je vec nesto drugo, novorodjence koje izbaceno na svet zivi svoj sopstveni zivot.
Pozdrav

Анониман је рекао...

Fokusiranje na tehniku je deo duhovnog sveta, ako se ne varam.
pesnik u prolazu

L2 је рекао...

Vas stav je, sudeci po ovom komentaru, da je ceo nematerijalni zivot, duhovan. Ko se ne bi slozio!!!!
Ali....umovanje nam pruza mnostvo mogucih vidjenja. Ja cu Vam ponovo dati svoje.


nasoj raspravi o duhovnom. moramo se oslanjati na misao Hamvasa, koja je, kao i delo iz kog su uzeti fragmenti , u znaku tradicionalnih znacenja. Njegova duhovnost ( u celom delu) ima uzor u arhaicnoj sakralnosti. Da bi sakralnost starih civilizacija prikazali jos jasnijom moram podsetiti da se pojam duhovnosti u danasnje vreme slio sa psiholoskim pojmom. Covek ( tim i umetnik ) postao je predmet psihologije, a duhovno se izjednacilo sa psihickim. Prelaskom na plan psihickog izgubila se upravo ona dimenzija duhovnog koja je bila karakteristicna kod starih a to je dimenzija misticnog.
Iskusstvo takve duhovnosti nije rezervisano uskoj eliti ( da se opet ne priblizimo danasnjem poimanju - socioloskom) , jeste onom krugu " izabranih"
koji su otvoreni za takvo iskustvo. Otvorenost podrazumeva iznad svega slobodu. Ona je ta koja siroko otvara vrata duhovnom. Jos jednom da podsetim, da se duhovnost starih naroda objavljivala preko sakralnih subjekata. Predpostavljam da je Hamvas upravo zato naslovio ovo svoje delo
Scientia SACRA.

Da se razumemo, ono sto je od te sakralnosti ostalo do danas, npr. svete knjige i obredi, sve je to mrtvo slovo na papiru, to jest losa simulacija. Jedino se u umetnosti, smatra Hamvas, moze pronaci isto/ slicno iskustvo.

I u tome se sa njim ne slazem u potpunosti. Ne mislim da je to iskljucivo privilegija umetnika , mozda je medju njima ima najvise. Verujem da isto/ slicno iskustvo imaju i drugi ljudi, pod uslovom da su " slobodni ".
Da dopunim prethodni komentar:
da bi se potpuno predali utisku nrp. zuboru reke, zalasku sunca, mesecini, morate biti rastereceni zivotnih pokupacija, dnevnih briga, problema. Um mora da bude apsolutno rasterecen, miran. To bi bio priblizan opis stanja ( slobode) u kom je moguce iksusiti najdublju vezanost za posmatrano, biti sa njim tako reci stopljen.
Dozivljaj umetnika bi trebao biti priblizno takav, bez pritiska , prisile bilo koje vrste. U momentu kada umetnik stvara, recimo po pravilima ( koje je usvojio tokom skolovanja, ili po pravilima koja su mu uzor) SLOBODA dobija krila. Umetnik je pod prisilom zakonitosti tehnike, stila...itd.
Biti SVOJ je vrlo tesko. Otuda su najveca imena bila upravo ona koja su razbijala seme, pravila, norme.
Licno sumnjam da je i kod svih takvih umetnika u pitanju bila arhaicna sakralnost, to jest duhovnost. Mislimo da je nemoguce znati kako je to nekada izgledalo. Pre ce biti da misleci o starini upadamo u sentimentalizam. Hamasova dela, prevode, komentare treba shvatiti kao podsecanja na praistoriju u kojoj je covek bio najblizi sebi i prirodi.

Анониман је рекао...

A kako misliti o Hegelovom stavu : "Ono što slobodu čini zbiljskom, dakle praktičnom tj. voljom da se čini, jeste mišljenje, inteligencija". pesnik u prolazu

L2 је рекао...

Nije Samo Hegel doveo u vezu intelekt i slobodu. Hamvas i citava plejada njemu slicnih filozofa ( ako ih mozemo nazvati filozofima, to jest samo filozofima) misli slicno. Ako se odmaknemo od ove grupe nacicemo iste povezne niti i kod drugih. Da bi se zadrzali na ovom krugu ( zbog teme ) citiracu Jiddu Krishnamurtija :
" Sloboda podrazumijeva veliku inteligenciju, zar ne? Biti slobodan znači i biti inteligentan, ali inteligencija se ne javlja samo zato što želimo biti slobodni; ona se javlja samo kada počnete razumijevati svoje cjelokupno okruženje, društvene, religijske, roditeljske i utjecaje tradicije koji se stalno prelamaju u vama. Ali razumjeti različite utjecaje – utjecaje vaših roditelja, vlasti, društva, kulture kojoj pripadate, vjera, vaših bogova i praznovjerica iz tradicije koju prihvaćate bez razmišljanja – razumjeti sve to i postati slobodan od toga traži duboku pronicljivost"
Eto jednog vidjenja kako postati slobodan, to jest kako se osloboditi izvanjskih uticaja.

Pao mi je na pamet jos jedan upecatljiv opis oslobadjanja. Evo, potrudila sam se i pronasla, rekla bih uputstvo kako se prilikom molitve osloboditi primisli, cuvstava...vrlo slikovit opis.

Nipošto ne prihvaćaj - govori prepodobni Grigorije Sinait - ako što ugledaš bilo čulnim očima, bilo umom, bilo van sebe, bilo unutar sebe, pa ma to bio lik Kristov, ili anđelski, ili svetiteljski, ili kakva svijetlost. Budi pažljiv i oprezan - nipošto ne prihvaćaj tu pojavu kao istinitu, ne obraćaj na nju nikakve pažnje niti stupaj u razgovor s njome. Nemoj dozvoliti sebi da povjeruješ čemu bilo, nemoj sa svačim da suosjećaš i da se saglašavaš, nemoj brzo da se povjeravaš viđenju čak i kad bi bilo istinito i dobro. Bolje ostani hladan i tuđ prema viđenju i stalno čuvaj um svoj od slika te vrste. Ne daj mu da iznutra, iz sebe samoga, stvara ikakve slike, niti da ostavi u njemu svoj otisak kakva slika izvana. Ko ugleda nešto mišlju ili čuvstvom, makar to bilo i od Boga, i brzo prihvati viđenje, taj lako pada u prelest(obmanu) ili, u krajnjoj liniji, objelodanjuje svoju sklonost i prijemčivost za prelest(obmanu) jer brzo i lakomisleno usvaja viđenja i javljanja. Početnik je dužan da obrati svu svoju pažnju samo na srdačno djelovanje (a to znači čvrsto vezivati um uz riječi molitve propraćajući to skrušenošću srca) i da jedino to smatra ne obmanjujućim. Drugo pak nešto (kao viđenja i duhovna ushićenja) ne treba da prihvaća dok ne dosegne bestrašće. "
Od mene veceras ovoliko, haha...
Pozdrav

Анониман је рекао...

Raspravljamo li nas dvoje o slobodi ili procesu kako se osloboditi. Radije bih o slobodi. Tradicionalistima je uzrok nestanka slobode znanje, matrice . U potrazi za tradicionalnim mirom i spokojstvom ljudi masovno izučavaju stare religije, filozofije koje su izuzetno komplikovana. Gomila reči, pojmova odvlače sve dalje od slobode. Kao Vi, smatram da je sloboda magija. Magija trenutka ima snagu poricanja i ja, uzivam u prizorima i sopstvenim imaginacijama slobodan ka ptica.
pesnik u prolazu

SFINGA је рекао...

Biti slobodan = biti slobodan od sebe. To je jedina definicija, sve ostalo su filozofiranja. A kako se osloboditi sebe - osloboditi se svog umovanja, čulnosti i imaginacija, fantazama, pre svega svojih misli koje su najveće prisile kod čoveka... kažu neki duhovni učitelji, da misli dolaze od spolja, iz polja oko nas, da nisu naše. najprostiji eksperiment koji to dokazuje, je da pokušamo da zaustavimo dah, disanje - nema misli. Mi kao da udišemo misli, i mislimo da smo tada jedino živi. A živi smo samo kada smo zaista oslobođeni od sebe.

Ovako, "pesnik" misli da uživa u svojim imaginacijama, slobodan kao ptica, i pri tom kaže da su njegove. Ne, one su došle i spoljnje sredine, i samo su prizvod našeg umovanja. ON = JA i neminovno je opet u sebi vezan za sebe, pa kako onda uopšte može biti slobodan od sebe. Ja ovo, Ja ono... Ja čak kaže da poriče.

I kad god kažemo JA, pa tako redom... sam slobodan, nezavistan, lep, pametan, duhovit, pa još zamislite šta nam sve može pasti na pamet - nema tu slobode - u krletci sopstvenog ega stalno boravimo, i nema nam spasa, ni leka, čak i kad stvaramo, dal prisilno ili iz zadovoljstva, opet nam sloboda izmiče.

Prisilno, ako nas neka sila iznutra tera, iz zadovoljstva je opet krajnje sebično JA u ulozi slične sile. I tako je izgleda to sa slobodom ili neslobodom.

Sloboda se, opet kažu neki, stiče negde na sredini puta izmežu dve suprostavljene svesti. Kada imamo istovremeno svestan osećaj sopstvenog zatvora, da ne možemo dalje od svoje prirode, one ljudske da sve želimo za sebe. Sa druge strane osećaj želje da bi se bar malo udaljili od sebe, približili nekom drugom, dodirnuli drugo biće, dali mu pažnju iz ljubavi. ni jedno ni drugo nema veze sa slobodom, a sloboda je ujedno istovrenemo biti svestan i jednog i drugog. Koliko je teško dati sebe iz straha da ne izgubimo sebe....

Tako nekako...

Zagolicao me opet Hamvaš, pa nisam odolela da vam se malo priključim. verovatno je to ta čežnja za bliskošću, koja je uvek nedohvatljiva, baš kao što je i sloboda nedohvatljiva. Taman pomisliš da letiš, kad ono, međutim...

Pozdrav svima, pozdrav Li.

Постави коментар